utorak, 25 april, 2017.

zaranaSociološkinja-antropološkinja, profesorka fakulteta, jedna od osnivačica feminističkog pokreta u Jugoslaviji i suosnivačica beogradskog Centra za ženske studije (1992).

Žarana Papić je rođena 4. jula 1949. godine u Sarajevu, u zemlji koja se zvala Federativna Narodna Republika Jugoslavija. Odrasla je i vaspitana u porodici u kojoj su majka Milena, rođena Šotrić (1921-2002), i otac Radovan Papić (1910-1983) aktivno učestvovali u antifašističkoj borbi, suprotstavljali se nacionalizmu i borili se za socijalnu pravdu. Posle rata otac je bio visoki funkcioner Komunističke partije, te su se 1955. godine iz Sarajeva preselili u Beograd, gde je Žarana 1968. godine maturirala kao učenica generacije u Petoj beogradskoj gimnaziji.

Žarana Papić je diplomirala 1974. godine na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Godine njenog studiranja se poklapaju s godinama velike studentske levičarske aktivnosti u Jugoslaviji, koja je kulminirala studentskim protestom 1968. godine. Protest je otvorio vrata različitim modelima intelektualne misli i ponudio alternativu koja je bila u suprotnosti s krutom vladajućom socijalističkom ideologijom. Žarana Papić je pripadala krugu dobro obrazovanih mladih ljudi koji su aktivno učestvovali u mnogim događanjima u Studenskom kulturnom centru (SKC) u Beogradu, najznačajnijoj tadašnjoj instituciji alternativnog mišljenja. Dok je vlast s jedne strane veoma vodila računa da uguši studentsku pobunu i ograniči studentsku političku aktivnost, ona je, s druge strane, otvorila mogućnost za aktivnosti u kulturnoj sferi za mlade. Tako je SKC, iako finansiran iz državnog budžeta, mogao da vodi veoma alternativnu kulturnu politiku - organizovale su se izložbe, predavanja, diskusije, pozorišne predstave i mnoga druga događanja.

Kao mlada sociološkinja-antoploškinja Žarana se prvi put upoznala sa savremenom feminističkom teorijom na Konferenciji hrvatskog sociološkog društva u Portorožu 1976. godine. Iste godine je prisustvovala prvom kursu Ženskih studija organizovanom u Inter-Univerzitetskom Centru u Dubrovniku.

Zajedno sa Dunjom Blažević (direktorkom SKC) i drugim koleginicama i kolegama, oktobra 1976. godine u SKC-u organizuje prvu međunarodnu feminističku konferenciju u istočnoj Evropi pod nazivom Drug/ca žena: žensko pitanje, novi pristup? Konferencija predstavlja ključni trenutak u jugoslovenskom feminizmu. Njen cilj je bio da predstavi nov feministički pokret i feminističku teoriju, a kao učesnice/i pozvane/i su istaknute feministkinje/feministi iz cele Evrope. Među njima su bili Helen Cixous, Hatz Garcia i Nil Yalter iz Francuske, Jill Lewis, Helen Roberts and Parveen Adams iz Ujedinjenog Kraljevstva, Dacia Maraini, Carla Ravaioli i Chiara Saraceno iz Italije, Ewa Morawska iz Poljske, Judith Kele iz Mađarske, Alice Schwarzer iz Nemačke, Nadežda Čačinović-Puhovski, Slavenka Drakulić-Ilić, Đurđa Milanović i Vesna Pušić iz Zagreba, Nada Ler-Sofronić iz Sarajeva; Silvija Mežnarić iz Ljubljane, i Rada Iveković, Anđelka Milić, Jasmina Tešanović i Sonja Drljević iz Beograda. Ova konferencija je, kao hrabar čin, predstavljala izazov sistemu, jer je kritički preispitivala postojeći sistem, režim i vlast (Iveković 2002, 49), omogućivši takođe osnivanje tvrdog jezgra grupe feministički nastrojenih teoretičarki i aktivistkinja/a u Jugoslaviji. Članice/i ove grupe zastupali su mišljenje da feminizam ne treba otpisati kao stav koji je stran našem društvu, “uvezen iz inostranstva”, već da je reč o autentičnom stavu koji je potreban našoj zemlji. Konferencija je predstavljala početak feminističke kritike patrijarhata u socijalizmu.

Feministički stavovi Žarane Papić su imali odraza i na njen akademski rad. Od 1977. godine, ona objavljuje članke na temu ženskog pitanja. Zajedno sa Lydijom Sklevicky iz Zagreba priredila je knjigu Antropologija žene (1983). Knjiga je bila prva te vrste u Jugoslaviji i inspirisala je mnoge mlade žene da se bave ovom temom. Magistrirala je 1986. godine na temu Feministička kritika sociologije na Odelenju za antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Taj rad je objavljen 1989. godine, pod nazivom Sociologija i feminizam. Te godine Žarana postaje asistentkinja na predmetu Socijalna antropologija na Odelenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Doktorirala je sa tezom Dijalektika pola i roda - priroda i kultura u savremenoj socijalnoj antropologiji i postaje docentkinja na istoj katedri. Kao omiljena profesorka, Žarana je predavala Socijalnu i kulturnu antropologiju na Katedri za sociologiju i arheologiju, i bila je jedna od tri žene, zajedno sa svojom profesorkom i mentorkom Anđelkom Milić i sociološkinjom Marinom Blagojević, koja je predavala Studije roda kao izborni predmet studentima/kinjama Filozofskog fakulteta. Njen doktorat je objavljen 1997. godine pod nazivo Polnost i kultura: telo i znanje u savremnoj antropologiji.

Žarana Papić je pripadala prvoj posleratnoj generaciji jugoslovenskih feminističkih teoretičarki koje su delovale u socijalističkom sistemu, i imala je ogromnog uticaja na razvoj mladih generacija feministkinja. Njen izgled, kao i njena ličnost, odavao je i snagu i krhkost, ali i hrabrost i integritet. Bila je žena jedinstvenog stila i rafiniranosti, kosmopolitkinja koja je tečno govorila engleski i francuski, mnogo putovala i održavala veze s mnogobrojnim kolegama, kako u Jugoslaviji tako i u inostranstvu. Neke od njenih bliskih saradnica iz sveta i zemlje su bile: Sanja Iveković (feministkinja i umetnica, Centar za ženske studije, Zagreb, Hrvatska), Ghislaine Glasson Deschaumes (koordinatorka Transeuropéennes/Réseaux pour la Culture en Europe, Mreža za evropsku kulturu, Pariz, Francuska); Corrine Kumar (feministkinja i aktivistkinja iz Indije i koordinatorka El Taller International, Tunis); Rosi Braidotti (feministkinja i profesorka filozofije sa Univerziteta Utreht, Holandija), Vjollca Krasniqi (Ženska mreža Kosova, Priština, Kosovo), kao i Rada Iveković (feministkinja i profesorka filozofije, Pariz, Francuska).

Raspad Jugoslavije početkom devedesetih godina prošlog veka, doneo je nove izazove intelektualnom integritetu i Žarana Papić je pripadala onom manjem broju intelektualaca koji su odbacili nacionalizam i multietnički konflikt. Sebe je smatrala lišenom narodnosti, svu svoju akademsku i aktivističku energiju usmerila je ka otkrivanju i prikazivanju načina na koji je priroda rata konstruisana, čvrsto verujući da su žene te koje mogu da doprinesu uspostavljanju saradnje među zaraćenim narodima. Žarana je s pozicije feministički orijentisane teoretičarke dala veliki doprinos boljem razumevanju prirode konflikata koji su besneli zemljom, objavljivanjem analitičkih članaka i neumornim držanjem predavanja u kojima je jasno povezivala nacionalizam, patrijarhat i rat.

Budući da je od 1977. godine bila uključena u razne feminističke aktivnosti i bila jedna od prvih žena s Univerziteta koja je pisala o ženskim studijama i promišljala pojam roda, Žarana Papić je bila jedna od osam žena koje su osnovale beogradski Centar za ženske studije 1992. godine. Centar je bio zamišljen kao alternativno mesto za ženske intelektualne i antiratne aktivnosti. Žarana je bila članica nastavnog veća i jedna od prvih predavačica u Centru, gde je predavala antropologiju roda. Visok nivo predavanja je probudio interes mnogih polaznica za tu temu.

Žarana je smatrala da žene treba da budu aktivnije u političkom životu zemlje, i svojim je aktivizmom doprinela većoj vidljivosti nove intelektualne feminističke snage koja se stvarala na političkoj sceni: podržavala je osnivanje Glasa razlike, ženske grupe za promociju ženskih političkih prava (2000.); učestvovala je u antiratnim aktivnostima Žena u crnom; bila je aktivna u javnim debatama u medijima; podržavala je Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja, kao i gej i lezbejski pokret u Srbiji, držeći 2001. godine predavanja na teme Queer studija.

Kombinujući akademski rad i feminizam, Žarana Papić je izuzetno mnogo radila, ponekad iscrpljujući svoje fizičke i psihičke resurse do krajnjih granica izdržljivosti. Kao članica savetodavnog odbora Centra za ženske studije bila je u organizacionom komitetu prve Istočnoevropske feminističke konferencije: Šta možemo da učinimo za sebe? koja je održana u junu 1994. godine. Takođe je bila kontakt-osoba iz Srbije za Evropski forum levo orijentisanih feministkinja. Od 1982. do 1986. godine bila je regionalna predstavnica uređivačkog odbora Internacionalnog foruma za ženske studije. Bila je članica uredništva časopisa Ženske studije beogradskog Centra za ženske studije (1995-2002), i glavna urednica časopisa Sociologija (1995-1997). Sredinom devedesetih godina je, kao stipendistkinja HESP-a, sarađivala na Programu rod i kultura na Centralno-evropskom univerzitetu u Budimpešti (CEU), a zimu 1996. provela je u Laboratoriji za socijalnu antropologiju, College de France u Parizu. Od 1998. godine Žarana je koordinirala projekt saradnje Centara za ženske studije Francuske i zemalja bivše Jugoslavije: Civilna i politička tela – loša nacija – kakva vrsta Evrope za žene: tranzicija, postsocijalizam, postrat, transevropske integracije. Predavala je i na Alternativnoj akademskoj obrazovnoj mreži (AAOM), osnovanoj septembra 1998. godine, koja je bila u opoziciji Beogradskom univerzitetu i Miloševićevom režimu.

U proleće 2002. godine, Žaranina majka umire posle duge bolesti. Te godine Žarana kreće na svoje poslednje putovanje (25. maj – 9. jun), kao deo Transeuropéennes projekta: Balkanske žene za mir: žene aktivistkinje prelaze granice. Iznenada umire u svom stanu 10. septembra.

Iskazujući poštovanje prema njenoj dugogodišnjoj saradnji s francuskim akademskim institucijama, francuska vlada joj posthumno dodeljuje priznanje Palmes Academiques i dobija zvanje Chevalier dans l’Ordre des Palmes Academiques.

U istoriji jugoslovenskog feminizma Žarana Papić će biti zapamćena ne samo kao jedna od pionirki feminizma, već i kao žena koja je postavila visoke standarde, kako u teoriji tako i u aktivizmu, povezujući dve strane ženske borbe za pravednije društvo.

Vanda Perović


PS. Jedno lično sećanje na Žaranu

Gornji tekst (ovde prenet s manjim skraćenjima) je pisan za Biografski rečnik ženskih pokreta i feminizama centralne, istočne i jugoistočne Evrope 19. i 20. veka, koji su priredile F. de Haan, K. Daskalova i A. Loutfi, u izdanju CEU, 2006. Njegov prvenstveni cilj je bio, poštujući stroga uputstva uredništva, da se mnogobrojne aktivnosti Žarane Papić i njen značaj za razvoj feminizma zabeleži. Tako se Žarana Papić našla u društvu sa još šest žena iz Srbije, jedina, pored spisateljice Biljane Jovanović (1953-1996), koja pripada posleratnoj generaciji.

Budući da Žaranu nisam poznavala dovoljno dobro, sem kao njena studentkinja na Ženskim studijama (mada i njena vršnjakinja), potrudila sam se, koliko je to bilo u mojoj moći, da u datom trenutku to što savesnije uradim – da njen rad ostane zapisan, da ona ne doživi sudbinu mnogih svojih prethodnica, da sa smrću odu u zaborav ona i njeno delo.

Ali ja pamtim razne Žarane tokom tog skoro desetogodišnjeg poznanstva: pamtim ozbiljnu i mladu Žaranu, u starinskom drugom stanu Ženskih studija u ulici 7. jula, koja svojim predavanjima iz antropologije nama studentkinjama otkriva potpuno nove koncepte i koja svojom tananom pojavom, izrazitim smislom za modni detalj, veoma kratkom kosom i minđušama, za mene predstavlja otelotvorenje određenog prefinjenog stila; sećam se malog ženskog razgovora i razdraganog smeha Žarane kada u predsoblju otmenog stana Ženskih studija u Vlajkovićevoj ulici priča o ljubavi; sećam se bolno senzibilne Žarane, predavačice u Dubrovniku, tragično svesne pogubnosti onog što nam pokazuje, na primerima preuzetim s Televizije Pink, o odnosu ženskog tela, nacionalizma i rata; sećam se premorene Žarane koja mi priča o dugoj majčinoj bolesti i njene nove uloge u odnosu na majku (koliko sam se samo puta setila tog razgovora kada sam se ja našla u toj situaciji), i poslednjeg, slučajnog susreta u predsoblju nekih četvrtih prostorija Ženskih studija kad sam joj u prvom trenutku prepoznala samo glas.

Vremena su bila veoma teška. Možda tek sada to možemo da sagledamo; mnogi iz moje generacije nisu izdržali – srce je jednostavno puklo.

Vanda Perović

Žarana Papić

Žarana Papić

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd