ponedeljak, 26 jun, 2017.
GENERO 10/11

Časopis za feminističku teoriju GENERO, Broj 10/11

Centar za ženske studije i istraživanje roda 2007
Urednica ovog broja: Daša Duhaček
Tema broja: Kako do odgovornosti?

Od osnivanja Centra za ženske studije predavački programi zauzimaju centralno mesto u njegovom radu. Sadržaji ovih programa su se menjali kroz godine, ali, nasuprot stereotipu, položaj žena i pitanja roda zapravo nisu bili ni jedini ni određujući, a u svakom slučaju nisu bili osnovni kriterijum izbora. Osnovni kriterijum je bio da se teorijski, empirijski, ili praktičko-politički postave pitanja – ne nužno i daju odgovori – o isključivanju drugačijeg, bez obzira na to kojim se sadržajima taj pojam Drugog puni; s tim što su prednost uvek imali konkretni sadržaji. Ovo opredeljenje je naravno od samog početka i najčešće upućivalo na najveću marginalizovanu grupu, odnosno žene, ali neretko ne samo na druge marginalizovane grupe već i na pitanja koja su bila izostavljena i to posebno u akademskim sredinama, naučnim istraživanjima i univerzitetskim programima. Koja to bitna pitanja, i to u našem kontekstu, nisu našla svoje mesto u predavačkim programima?

Smatrale smo da u našoj sredini, između ostalog, pitanja odgovornosti nisu dobila mesto i značaj koji je trebalo, i to, od teorijsko-političkih i filozofskih pretpostavki do konkretnih istorijskih analiza u razmatranju naše nedavne prošlosti. Taj prazan prostor koji su u odnosu na ovo pitanje – kao i u odnosu na neka druga – ostavili zvanični nastavni kurikulumi je već gotovo deset godina nastojao da bar delimično popuni Centar za ženske studije. Tako smo našoj javnosti ponudile serije predavanja, razvile tematske kurseve, organizovale tribine i razgovore. To je, između ostalog, bio naš odgovor na pitanja o odgovornosti.

Pitanja nacionalizma, interpretacija naše (najnovije) istorije, uloge intelektualaca uopšte, a naučnika posebno, značaja medija i javne sfere, tranzicione pravde, političkog aktivizma, političkih teorija i dela Hane Arent, Karla Jaspersa, Stenlija Koena i drugih su se, pored otvaranja različitih pravaca istraživanja, presecala u prostoru koji je otvarao pitanja odgovornosti. U nekim od ovih projekata smo sarađivali s onima koji su postavljali ova pitanja: Žene u crnom, Beogradski krug, Centar za kulturnu dekontaminaciju i drugi. Tako da su razvijanju ove teme u periodu od poslednje decenije učestvovali mnogi i ovom prilikom želim svima da se, pre svega, u ime više generacija studenata/kinja Centra za ženske studije zahvalim. Posebnu zahvalnost dugujemo Fondaciji Hajnrih Bel koja je više od deset godina podržavala program naših predavanja, a posebno kurseve koji su se bavili odgovornošću i, najzad, uz čiju podršku izlazi i ovaj broj časopisa Genero.

Ovaj broj časopisa se sastoji iz priloga nastalih na osnovu poslednjih serija predavanja posvećenih ovoj temi, a takođe predstavlja odgovor na zahteve naših studenata i studentkinja da im ponudimo tekstove koji će im omogućiti još plodnije rasprave na različite teme o odgovornosti. Nadamo se da ćemo biti u prilici da nastavimo s predavanjima kao i objaviljivanjem tekstova o ovim temama.

1.

Tema broja
Kako do odgovornosti?


Uvodna beleška

Vesna Rakić-Vodinelić, Uvod u tranzicionu pravdu: osnovni pojmovi

Orli Fridman, Breaking States of Denial: Anti - Occupation Activism in Israel after 2000

Latinka Perović, Konstruisanje i dekonstruisanje nacionalnog identiteta: uloga istoriografije

Dubravka Stojanović, Konstrukcija prošlosti - slučaj srpskih udžbenika istorije

Staša Zajović, Suočavanje s prošlošću - feministički pristup

Daša Duhaček, Kako do političke odgovornosti: Hana Arent i slučaj Srbije

Snežana Milivojević, Odgovornost medija/mediji o odgovornosti:
Istraživanje medijskih efekata: potraga za paradigmom
Tabloidizacija dnevne štampe u Srbiji
Politike sećanja: suočavanje s prošlošću

Dragana Popović, O odgovornosti naučnika


2.
Prikazi


Katarina Lončarević, Ćutanje, sramota i istina

Hana Ćopić, Čitač

Hana Ćopić, Politika i krivica - razorna moć ćutanja

Daša Duhaček, Odgovornost i rasuđivanje ili o porezima i pobedama

Beleške o autorkama


IMPRESUM

GENERO
Časopis za feminističku teoriju,
Broj 10/11, 2007

Izdavač:
Ženske studije i komunikacija - Centar za ženske studije, Beograd

Urednica ovog broja:
Daša duhaček

Urednice:
dr Biljana Dojčinović-Nešić
(glavna urednica)
Jelisaveta Blagojević
(zamenica glavne urednice)

Redakcija:
mr Zorica Ivanović, dr Snežana Milivojević, dr Dragana Popović
dr Ann Snitow, dr Krassimira Daskalova

Recezenti:
dr Vukašin Pavlović i dr Đorđe Pavićević

Dizajn:
Snežana Škundrić

Slog i prelom:
Dragana Petrović

Lektura i korektura:
Tatjana Janković

Štampa:
KaktusPrint 2007.

Tiraž:
500 primeraka

Partner Journal of Eurozine

Adresa redakcije:
Jove Ilića 165, Beograd
Tel/fax: 2491 219

ISSN 1451-2203

Objavljivanje ovog broja pomogla je:
Fondacija Hajnrih Bel (Heinrich Bol Stiftung)

Orli Fridman
Breaking States of Denial: Anti-Occupation Activism in Israel after 2000

APSTRAKT:
How does denial affect societies in conflict? What is the role of denial, when it is shared, social and collective, in shaping and affecting the dynamics of conflict? Narrowing down these broad questions, in this text I focus on defining collective states of denial as well as on analyzing efforts to break such cultures of denial as taken by those in society who choose to voice alternatives to war. Looking at the Israeli society and its reactions to the eruption of the second intifada (in 2000), I discuss anti-occupation activism as combating collective states of denial.

Key Words: states of denial, alternative voices, Israeli-Palestinian conflict, anti-occupation activism.

Snježana Milivojević
Politike sećanja: suočavanje s prošlošću

Veoma značajna komponenta ovog kursa odnosi se na široko polje medija i sećanja. U njegovom fokusu je rasprava o medijima u Srbiji i njihovom značaju u konfliktima koji su razorili region bivše Jugoslavije tokom devedesetih. Pod tom raspravom ne podrazumevam teorijsko putovanje u prošlost, povratak na početak ratova kada su mediji aktivno učestvovali u ’proizvodnji konflikta’. Uloga ovdašnjih vodećih medija u negovanju netolerancije, mržnje i nasilja već je dobro dokumentovana u mnogim istraživanjima. Ova rasprava bavi se ulogom medija posle konflikta, njihovim doprinosom načinu na koji ovdašnja javnost shvata i kritički procenjuje nedavnu prošlost.
Postoje dva važna razloga zbog kojih razgovor o prošlosti mora da počne baš u medijima, ali i mnogo razloga zbog kojih ga je veoma teško započeti upravo u medijima.

Prvo, u demokratskom društvu od medija se očekuje kritički odnos prema sadašnjosti, pa prema tome, i prema prošlosti kao njenoj dimenziji. Mediji su možda i najpodesnija društvena institucija za javno preispitivanje prošlosti. Javnim uvidom u ’ono što se dogodilo’ prošlost se u stvari otvara za kritičko razmatranje. Tek u kritičkom svetlu prošlost se ukazuje i kao zona sukoba, kao ideološko bojno polje na kome se vodi simbolička bitka za njeno razumevanje. Već sam početak ove debate zaustavlja rutinsku proizvodnju mitologizovanih ’istorija za popularnu upotrebu’ koje uglavnom sprečavaju svaku racionalnu raspravu o prošlosti. One promovišu neistorijska viđenja prošlosti i predstavljaju sadašnje probleme kao večne, koji su lakše objašnjivi teorijama zavere nego traganjem za stvarnim uzrocima. Sve dok se konflikti samo zalivaju emotivno, onemogućava se racionalna rasprava o njima čime se oni održavaju trajno otvorenim i ’nerešivim’. Mediji mogu doprineti da se ovaj circulus vitiosus prekine.

Drugo, mediji imaju ključnu ulogu u otkrivanju potisnutih strategija otpora i nepristajanja. Razumeti da je sve moglo biti drugačije, da bi drugačiji putevi doveli do drugačijih sadašnjosti, znači suočiti se sa ranijim političkim izborima pa i prihvatiti odgovornost za njih. Ovo nije uzaludni eksperiment pisanja nove, bolje istorije, već istraživanje različitih apekata prošlosti. Istorija nepristajanja je veoma važan deo kolektivne prošlosti. To nije romantični memento nad izgubljenim mogućnostima, već neophodno znanje o zanemarenim i onemogućenim alternativama u rešavanju konflikata. Potisnute istorije mogu otkriti kako i zašto su alternative ratu bile onemogućene, a potencijalna demokratska rešenja marginalizovana.

Politika zaborava

Uspešnost medija u ovom poslu zavisi od odnosa prema naizgled jednostavnom, ali ključnom pitanju – da li je zaista neophodno gledati unazad da bi se krenulo napred? Zbog čega je od suštinskog značaja kritički se suočiti i proceniti prošlost da bi se ona prevazišla? Odgovor na ovu dilemu počinje analizom načina na koji mediji predstavljaju nedavnu prošlost i u kakvoj su vezi medijske predstave sa dominantnim shvatanjem te prošlosti u ovdašnjoj javnosti. Simbolička produkcija vodećih medija u Srbiji prepoznaje se kao konstitutivna u politici javnog zaborava a tri glavne medijske strategije u izbegavanju kritičkih rasprava identifikuju se kao ignorisanje, poricanje i zaboravljanje.

Postkonfliktna društva često zanemaruju neprijatne istine o prošlosti. To je verovatno i najpoželjnija strategija za najveći deo društva kao što ovaj zapis, pozajmljen iz drugog vremena i drugačijeg društva, pokazuje. Citat potiče od Marte Gelhorn (Martha Gelhorn), jedne od najboljih ratnih reporterki 20. veka, koja je za američke medije izveštavala iz svih ratova od Španskog građanskog rata do Paname. Ovo su njene reči o Vijetnamu, napisane 1987. godine:

„Zaboravljanje je normalna ljudska aktivnost... iako je kolektivno zaboravljanje nacija nešto sasvim drugo: prećutna saglasnost da se zaboravi sramota. Consensus amnesia bila je gotovo trenutna društvena reakcija na rat. Možda je jedino vrsta sramote bila podeljena na isti način na koji je društvo već bilo podeljeno – sramotu zbog poraza, koju su delili samoproklamovane patriote i sramotu zbog samog rata – koju su osećali antiratni aktivisti.“

Dakle, rasprava o konfliktima iz nedavne prošlosti je uvek teška. Zbog toga početni postkonfliktni stadijum obično obeležava ignorisanje zločina iz prošlosti, javno izbegavanje svakog priznanja uključenosti u zločinačke ili ratne politike. U slučaju Srbije, izgleda da je bilo najlakše da se problematična prošlost zapakuje i izveze, da se neželjena istorija pošalje negde drugde i prikaže kao tuđa briga. To najbolje predstavljaju stalna nastojanja da se, ako već moraju da budu procesirani, najteži ratni zločini prepuste Međunarodnom tribunalu u Hagu ali uz stalno opstruiranje saradnje sa njim. Analiza medijskog odnos prema suđenjima za ratne zločine u Hagu trebalo bi da pokaže zašto ona nisu postala forum za javnu raspravu o zločinima iz prošlosti, već se koriste kao instrument za diskreditovanje same ideje ’međunarodne pravde’.

U odsustvu javne debate, posebno kada je reč o ratnim zločinima i razaranjima, teško je znati šta ćutanje skriva. Iza ćutanja se kriju mnoge ’strategije poricanja’ a one, paradoksalno, u osnovi određuju politike sećanja. Zasnovana na stereotipima, poluistinama, prećutanim događajima ova sećanja najčešće vode do mnogih društvenih frustracija. Frustracije mnogo više nego priznanje krivice sprečavaju da se konflikt zaista razreši na društveno prihvatljiv način. Godinama posle pada autoritarnog režima, društvo u Srbiji je na razne načine i dalje talac ćutanja o svojoj ratnoj prošlosti. Poricanje ima razne forme ali im je odbijanje odgovornosti svima u osnovi. Za javnost u Srbiji, dominantno viđenje ratova u bivšoj Jugoslaviji još uvek se zasniva na slici viktimizovane srpske nacije i neprijateljskih separatističkih Hrvata-Muslimana-Albanaca koji su se uspešno zaverili sa međunarodnom zajednicom u rasturanju zemlje. Povremeni incidenti u medijima, poput televizijskog prikazivanja amaterskog video snimka o brutalnom ubistvu šest mladih Muslimana, koje su počinili pripadnici paravojne formacije „Škorpioni“, pokreće empatiju javnosti, ali ne menja vladajući interpretativni okvir. Javnost je naučila da prihvati činjenicu da je bilo ’pojedinačnih incidenata’ čak i zločina i ’na našoj’ strani ali je i zvanično i opšteprihvaćeno određenje konflikta i etničke raspodele krivice još uvek nepromenjeno.

Konačno, distanciranjem od rata, razne forme relativizacije prošlosti postaju sve glasnije i uticajnije. Komercijalna logika i zabavljački profil većine medija pretvara ’prošlost’ u zapečaćenu temu koja se lako može izolovati i zaboraviti. Politika nesećanja koristi se čak kao glavni argument za rekonstruisanje ’zdravih’ odnosa između naroda koji su jednom bili u konfliktu. Umesto starih medija posvećenih nacionalističkoj stvari, koji su 90-ih razarali zajednicu, komunikaciju u regionu danas rekonstruišu, novi,’neideološki’, komercijalni mediji koji neguju zaborav.

ceeol-logoGenero časopis za feminističku teoriju i studije kulture je arhiviran u Central and Eastern European Online Library (C.E.E.O.L.)
Genero je partner
EUROZINE mreze

GENERO

Genero: časopis za feminističku teoriju i studije kulture je glavna serijska publikacija koju Centar za ženske studije objavljuje zajedno sa Centrom za studije roda i politike na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Genero je osnovan 2002. godine. Pre odluke o osnivanju časopisa Genero, Centar za ženske studije je u periodu od 1995. do 2002. godine izdavao časopis Ženske studije sa idejom popularizacije feminističke teorije u regionu.

Opširnije...
Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd