utorak, 17 oktobar, 2017.

Genero 2-3

Časopis za feminističku teoriju GENERO, broj 2/3

Centar za ženske studije Beograd, 2003-10-28
Urednica: Biljana Dojčinović Nešić,
Temat ovog broja uredila: Jelisaveta Blagojević

Izbor tekstova u ovom broju predstavlja još jedan u nizu pokušaja da se pokaže raznolikost mogućih pristupa i načina na koje se o polu može govoriti. Takođe, već je "postavkom pola u modernom smislu kao aspekta istorije sadašnjice" ovakav jedan temat svedočanstvo pokušaja da se razume, osmisli i uhvati sadašnji trenutak u nekakvom (trans) disciplinarnom, (multi) kontekstualnom, vremenskom i prostornom kolažu. Da se o polnosti misli sa različito geografski, politički, kulturno i istorijski kontekstualizovanih stanovišta i da se na taj način, makar na trenutak, progovori s one strane geopolitičke mape sveta i razmišljanja.
(Iz uvoda u temat broja "Politike pola")

1

Dajana Ilam, Cemu citanje?

2

Tema broja:
Politike pola
Priredila Jelisaveta Blagojević

Jelisaveta Blagojević, Trošiti i potrošiti

Drusila Kornel, Rod

Džudit Batler, Slucajna utemeljenja; feminizam
i pitanje “postmodernizma”

Katerina Kolozova, Ispitivanje ne-dihotomne mogucnosti
mišljenja jedinstva ne-jedinstvenog subjekta

Deniz Rajli, Kratka istorija nekih preokupacija

Margarita Dijas-Andreu,
Identitet roda i arheologija:
sinteticki pogled

Ksenija Bilbija, Kako neko postaje ono što jeste:
Inferno Lus Arce

Marina Gržinić, Prelom

Marijana Milosavljević, Reprezentacija ženskog tela
na fotografijama Klod Kaun i Hansa Belmera

Zorica Mršević, Žene u pravnim profesijama 139

3
Iz regiona

Valentina Zlatanova i Rumiana Stoilova, Rod modeli moci:
jedan regionalni aspekt

Nataša Avramovska, Zatamnjena muza makedonske ljubavne
i erotske poezije

4
Prikaz

Ivana Ivković, Definisati silovanje

Milica Stojaković, Susret sa drugošcu

Gordana Bekčić, Ženska pozorišna posla

Beleške o autorkama


IMPRESUM

Časopis za feminističku teoriju,

Broj 2/3, 2003

Izdavač:
Ženske studije i komunikacija - Centar za ženske studije, Beograd

Urednice:

Biljana Dojčinović-Nešić
(glavna urednica)

Jelisaveta Blagojević
(zamenica glavne urednice)

Dizajn:
Snežana Škundrić

Slog i prelom:
raDIS

Lektura i korektura:
Tatjana Janković

Štampa:
KaktusPrint 2003

Tiraž
500 primeraka

Izlazi četiri puta godišnje

Adresa redakcije:
Jove Ilića 165, Beograd
Tel/faks: 011 419 291

ISSN 1451-2203

Objavljivanje ovog broja pomogli su:
Fond za otvoreno društvo, Jugoslavija,
Fondacija Hajnrih Bel (Heinrich Böll Stiftung)

Reprezentacija ženskog tela na fotografijama
Klod Kaun i Hansa Belmera
Marijana Milosavljević

UDK 159.923.2: 061.7:77.04
BIBLID 1451-2203:2(2003)2/3:p.123-135

Originalni naučni rad
Original Scientific Paper

APSTRAKT:
Cilj ovog teksta jeste ponovno problematizovanje uobičajenog čitanja umetničkih radova Klod Kaun i Hans Belmera, nadrealističkih fotografa koji su žensko telo predstavljali na veoma specifičan način.

Načini predstavljanja ženskog tela uglavnom zavise od sociokulturalnih okolnosti koje nameću dominantne diskurse o telu, polnosti, ženstvenosti, maskulinitetu, pri čemu je nago žensko telo u umetnosti konstruisano kao objekt muškog erotskog pogleda. Ovaj ogled istražuje mogućnosti jednog potpuno drugačijeg, nekonvencionalnog tretmana ženskog tela predstavljenog fotografijama ovo dvoje nadrealističkih umetnika.

Ključne reči: telo, nadrealizam, fotografija, Klod Kaun, Hans Belmer.

Žene u pravnim profesijama
Zorica Mršević

UDK 396.5: 347.96
BIBLID 1451-2203:2(2003)2/3:p.137-151

Originalni naučni rad
Original Scientific Paper

APSTRAKT:
Ovo istraživanje je pokazalo stvarnu situaciju skrivenu iza proklamovane jednakosti i fer-pleja (u okviru kog se predviđa da su sva mesta raspoloživa svima u zavisnosti od sposobnosti i radnih navika, itd.). Dokazano je da je ženama, zbog toga što su žene, teže da dođu do profesionalnih nominacija nego muškarcima.

Problemi profesionalne diskriminacije žena u elitnim pravnim profesijama postoje, iako nisu uvek dovoljno vidljivi za društvo pa čak ni za same žene. Mnogo je načina, strategija, ideja i uverenja koja čine profesionalnu diskriminaciju na bazi roda, iako u Srbiji skoro polovinu zaposlenih u pravosuđu čine žene.

Podaci u ovom istraživanju potkrepljuju potrebu da se preispita kulturalna ideologija koja nastoji da izjednači maskulinitet sa sposobnošću primene moći u odnosu na druge. Istraživanje je takođe dalo podatke relevantne za zahteve za afirmativnu akciju. Poziv da se nominuje više žena sudija nije izazvan samo željom da se obezbedi ravnoteža medu rodovima na bazi pukih cifara, već i time što žene doprinose pravnoj profesiji jedinstvenim vrednostima. Obezbediti fer, refleksivan i inkluzivan sastav svih segmenata, za pravnu profesiju bi značilo da bi postala reprezentativnija za društvo u celini i sama napredovala.

Ključne reči: Žene, pravo, profesionalna diskriminacija, rod

Zatamnjena muza makedonske ljubavne i erotske poezije
Nataša Avramovska

UDK 82-14:398.83
BIBLID 1451-2203:2(2003)2/3:p.161-165

APSTRAKT:
Istraživanje razlika između muškog i ženskog shvatanja "muze" kao poetske inspiracije u ljubavnoj i erotskoj poeziji, na primeru nekoliko makedonskih pesnika i pesnikinja. Tekst se usredređuje na trenutak u kome poetski glas, opevajući ljubav, voljenu, voljenog - ujedno uspeva da opeva sebe kao biće ljubavi.

Ključne reči: muza, ljubavna poezija, erotska poezija, rađanje, kreacija

Čemu čitanje?
Dajana Ilam

UDK 028.02
BIBLID 1451-2203:2(2003)2/3:p.9-16

Prevod
Translation: Milica Stojaković i Slobodan Škerović

Studenti društvenih nauka provode najveci deo svog vremena citajuci. Najociglednija posledica ove potencijalno neuredne navike jesu zidovi prekriveni policama za knjige i stolovi zatrpani papirima, bez obzira na to koliko koriste korpu za otpatke ili na striktna ogranicenja budžeta. I bez obzira na sve to vreme i prostor posvecen citanju, razmišljanja o prirodi i neophodnosti citanja javljaju se mnogo rede nego što bi se ocekivalo. Možda je delimican razlog ovome to što, za razliku od pisanja, njegovog mnogo glamuroznijeg srodnika koji tako divno proizvodi stranice, ili kompjuterskog ekrana, ispunjenog tekstom koji izgleda tako produktivno, i koji se lako mogu pretvoriti u vežbe procene kvaliteta, citanje izgleda kao da uopšte ništa ne proizvodi. Kada neko cita, izgleda kao da se ništa narocito ne dešava, izgleda da tu nema nicega što bi pozivalo na razmišljanje. Školska inspekcija ne dolazi da nas gleda kako citamo, a i ukoliko bi dolazila bila bi to zastrašujuca pomisao.

Ne bi trebalo, medutim, da ignorišemo posao citanja, cak ni onda "a verovatno narocito zbog toga" kada ono izmice proceni. Želela bih da raspravljam o tome da bi upravo ova prividna beznacajnost citanja trebalo da bude naša briga. Živimo u doba povecane obrazovne efikasnosti i uverenja da postoje kvalitet i merljivi rezultati koji treba da pokažu da više obrazovanje zapravo nešto radi, a potencijalna radikalnost beznacajnosti citanja jedan je od realnih zaloga u tekucoj krizi univerziteta. Da bi visoko obrazovanje i dalje trebalo da bude zabrinuto zbog toliko mnogo nemerljive beznacajnosti u eri intenzivnog porasta broja merljivih ?znacajnosti?, nije preuranjen zakljucak. Pozivi na procenjivanje nisu ni obicne neprijatnosti, niti samo malo više ?papirologije? koju treba otrpeti. Oni su pre posledica prilicno velike promene koja se danas dogada na univerzitetu, promene koja ce od nas, više nego ikad, tražiti da obrazložimo zašto citamo i zašto bi iko nastavio da studira književnost. Tako, dok se u procenjivanju, s jedne strane, izgleda kao da se u citanje ne dira ? ono nije pod prismotrom niti neposredno ocenjivano (testovi iz književnosti nisu uzeti u obzir), procenjivanje, s druge strane, zahteva da se posao citanja stavi pod kontrolu, implicitno sugerišuci da ukoliko nije merljivo, nije ni vredno finansiranja, pa stoga nije vredno ni truda da se obavlja. U jednoj takvoj ekonomiji, bilo koji razlog u korist vrednosti citanja bi, potencijalno, takode bio i razlog pronalaženja nacina da se izmeri produktivnost citanja, prevodeci je u RAE ocene, procenjivanje efekata poducavanja i standardne rang liste. Obecanje se sastoji u tome da cemo citanje uciniti merljivim i stoga smislenim.

Ovo bi trebalo da nam da razloga za zabrinutost, jer ono što se krije iza ?ekonomije procenjivanja? jeste cinjenica da veza koju univerzitet ima sa kulturom slabi. Kako se primicemo novom milenijumu, kultura, kako Bil Ridings (Bill Readings) ubedljivo obrazlaže u The University in Ruins, više nije raison d'etre univerziteta: ?Univerzitet prestaje da proizvodi kulturizovane subjekte za naciju ili državu, i sve više i više se okrece obucavanju potrošackih subjekata za transnacionalni svet biznisa? (Readings, 1996). Ova promena svrhe se sasvim izvesno bucno manifestuje kao mnoštvo razlicitih profesionalnih nivoa: klasicne škole biznisa, ali i studijskih kurseva urbanog planiranja, inženjeringa, hotelijerstva, igranja golfa. Ovo se sasvim lako može videti u pokušajima vlade da ubedi industriju da potpomogne više obrazovanje. Korporacijski novac bi trebalo, zahtevaju politicari, da direktno finansira univerzitet, dok bi univerzitet, držeci se svog dela pogodbe, trebalo da obezbedi istraživacke usluge i obucava studente da zauzmu svoje mesto na korporacijskoj lestvici . U Britaniji je ovo dovelo do pristupa obrazovanju putem parola koje su podjednako promovisali i laburisti i torijevci: ?Obucavajmo studente danas za poslove sutrašnjice!?, ?Univerzitet Industrije radi za vas!?.

Ukratko, univerzitetsko obrazovanje sve više postaje uvežbavanje profesije, i cemu onda citanje ? narocito cemu citanje književnosti ? jer to više nije sam po sebi jasan izbor na univerzitetima kojima upravlja tržište. Šta donosi diploma iz književnosti? Kakve tehnicke (prenosive) veštine zapravo sticu studenti književnosti? Kakvu vrstu unosnog zaposlenja mogu oni da ocekuju tako što provode svoje vreme citajuci? Koja korporacija bi poželela da stane iza sponzorisanja studija književnosti? Kako mogu ti mali seminari i kursevi, na koje se oslanjaju mnogi programi književnosti i na kojima se i obavlja stvarni rad citanja, da nadu opravdanje kada druge nauke mogu da proslede svoje informacije auditorijumima ispunjenim stotinama veoma isplativih polaznika? Upravo su to pitanja koja postavlja novi korporacijski univerzitet, koji se oblaci u odoru profitnih margina i nosi akademsku kapicu uprave usredsredene na odgovornost. Isplativi McUniversity buducnosti mogao bi vrlo lako da odstrani citanje književnosti sa svog jelovnika ukoliko ne bude mogao da odgovori na ova pitanja i nade nacine da književnost ucini mnogo efikasnijim smerom studiranja koji se može adekvatno izmeriti, reklamirati i primeniti u poslovanju. Ocene moraju biti kvantifikovane, uspesi nagradeni, propusti kažnjeni.

Ovakvi trendovi su verovatno uocljiviji na severnoamerickim univerzitetima, koji su vec dobro poodmakli korporacijskim putem obrazovanja. Ali, ima mnogo pokazatelja da se ista stvar dogada i ovde. Novi korporacijski univerzitet je merljiva formula, formula mere, na koju nije stavljena izvozna zabrana. Kursevi i mali seminari ubrzano postaju stvar prošlosti, a velika predavanja ? neophodni fiskalni nacin napredovanja. Voleli mi to ili ne, povecavanje broja studenata ? naša trenutna kriza prenaseljenosti koja tera univerzitete da poducavaju previše studenata uz premalo resursa ? upravo je ono što ce nas, za izvesno vreme spasiti. Sve dok uspevamo da pronademo odgovarajuce racunovodstvene trikove, dokle god možemo da privucemo veliki broj studenata kojima možemo efikasno i isplativo da prodamo svoj proizvod, necemo morati da se pravdamo; necemo morati narocito brižljivo da objašnjavamo zbog cega je citanje važno. Književnost u svom sveobuhvatnom formatu uz puno entuzijazma reklamira korporacijski McUniversity. Ovoga casa, mi možemo da mislimo da su katedre engleske književnosti sigurne: nismo skupi; privlacimo studente; izgleda kao da cinimo sasvim malo štete, pod uslovom da naši studenti na kraju završe kao ?pismeni? cinovnici. Medutim, ukoliko diploma iz engleske književnosti prestane da bude ?hit godine?, ukoliko se ispostavi da gubimo u okviru našeg segmenta tržišta zajedno sa drugim potrošackim otpadnicima kao što su klasicne nauke i, u sve vecoj meri filozofija, odbaceni kao potpuno demodé, naci cemo se u nevolji. Vrlo je ogranicena korist koja se može ostvariti i vrlo je malo budžetskih problema koji se mogu razrešiti povecanjem broja studenata. S obzirom na to, književnost nije sasvim izolovan ili specijalan slucaj. Tržišne sile su slepe za disciplinarnu razlicitost, a odseci koji ne zadovoljavaju se sve cešce eliminišu kako bi se uskladio univerzitetski budžet. Šta je zapravo suštinska disciplina u okviru univerziteta? Šta bi se dogodilo ukoliko bi se na ovo pitanje odgovorilo cisto na osnovu fiskalnog kriterijuma ? oni odseci koji su doneli najviše novca bili bi najsuštinskiji?

Sve cešce ova pitanja dospevaju u žižu administrativnog planiranja u oblasti višeg obrazovanja. I mada ne želim da sugerišem da bi diplomirani studenti trebalo da budu predodredeni, na primer, da se na kraju obavezno pridruže nezaposlenima, da nema slobodnih mesta za strukovno obrazovanje, da citanje literature nije nikada korisno ili cak da se univerzitetima ne može u odredenom trenutku tako efikasno upravljati da bi svi podjednako imali korist, ipak postoji opasnost u tom suviše pažljivom usmeravanju višeg obrazovanja ka odredenim poslovnim mogucnostima koje se na taj nacin otvaraju, ili projektovanju budžetskih šema strogo u odnosu na broj mesta u amfiteatru. Univerzitetom se, cinjenica je, upravlja na tržišni nacin upravo uz pomoc onih sila kapitalizma prema kojima bi, covek bi se ponadao, univerzitet trebalo da bude mnogo kriticniji. (...)


Prelom

Marina Gržinić

UDK 159.923.2:316.3:165.23
BIBLID 1451-2203:2(2003)2/3:p.109?122

Prevod
Translation: Adriana Zaharijević

U tekstu koji sledi nastojacu da, s jedne strane, razmotrim neke procese diferenciranja i osu uticaja koja se proteže izmedu tela i subjektivnosti i, s druge strane, logiku realne/virtualne prisutnosti i inkarnacije, identiteta i identifikacije kakva je u vezi sa prilagodljivim kapitalistickim strategijama akumulacije i re- ili de-teritorijalizacijom kapitala.

1. Ja sam replikant

U cilju istraživanja lokalnih i globalnih borbi za znacenje i otelovljenje naglasak ce biti stavljen na virtualizaciju, buduci da je u njoj ocuvano stanje potpuno ?regulisane? stvarnosti, što omogucuje vrlo precizno odredenje pojma tela.

Zadiranje u virtualnu realnost moglo bi pomoci da se radikalne promene modela, percipiranja i struktura tela i subjektivnosti zahvate na svojstven nacin. Dopustite mi stoga da, pre svega, shematicno i narativno objasnim ?virtualnu realnost?. ?Mehanizam kacige snabdeva subjekta vizualnim i auditivnim informacijama o virtualnom okruženju. Senzori kacige reaguju cak i na pokrete ociju. Kompjuter kao da doslovno zna gde se glava nalazi? Kablovi su povezani sa senzorima tako da kompjuteru dostavljaju informacije koje se ticu orijentacije tela subjekta u prostoru. Mehanizam kacige, ili taktilna rukavica (tzv. interfejs) na taj nacin postaju presudno mesto zbivanja virtualne realnosti: bitno dvosmislena granica izmedu ljudskog bica i tehnologije. Pa tako, što je interfejs neprimetniji, to je fikcija totalnog preklapanja unutar zaštitnog polja nove realnosti savršenija.? Prema Fransin Dežene (Francine Dagenais) , tehnologija virtualne realnosti omogucuje iluziju bestelesnog kretanja u prostoru. Telo je izolovano, cula ? odvojena od svoje realnosti ? nalaze alternativno okruženje. To razdvajanje zbiva se izmedu glave, kao privilegovanog senzornog receptora, i tela, supstituiranog rukom/pakom. U tom smislu možemo govoriti o Delez/Gatarijevom (Deleuze/Guattari) corps sans organe: obezglavljeno telo suprotstavlja se tradicionalnoj koncepciji organskog tela kojim upravljaju mozak i centralni nervni sistem. Kada mu iskustvo virtualne relnosti odrubi glavu, telo gubi sopstvenu definiciju. Postaje uhvaceno u dvosmislenu situaciju celine/usamljenosti i prisiljeno na to da eliminiše razlike onoga ?sa? i ?bez?. Medijum je telo.

Katerin Ricards (Catherine Richards) opisuje tu situaciju osvajanja imaginarnog tela kao ?gubljenje samo-definicije tela?. Ona piše: ?Stavljam na sebe opremu virtualne tehnologije. Tik pred sobom vidim svoje imaginarno telo. Pomeram prst, slika se takode pomera. Ukoliko spektralna slika zaostane u odnosu na reakciju moje ruke, ništa se ne dogada. Ako sustigne, ona dostiže telesni prag, nastojeci da moje imaginarno telo zarobi unutar vlastite slike. Sada, kada se pomeram, nastanjujem virtualno materijalizovanu sliku sopstvenog imaginarnog tela. Krecem se unutar privida svog živog tela, unutar simulacije svog fizickog i imaginarnog iskustva koje luta tamo i amo preko pragova svoje osetljivosti, oduzimajuci me. Šta sam to ja ovde? Moje telo je empirijski posredovano, dok se moje imaginarno telo materijalizuje u fantomsku sliku. Ona su medusobno prožeta, medusobno se išcitavaju, simulirajuci živu ko-habitaciju mog vlastitog i mog imaginarnog tela.?

Biti ugraden u takav virtualni mehanizam znaci istovremeno egzistirati na dva nivoa. Skot Bukatmen (Scott Bukatman) ovako formuliše tu ideju: dok objektivno telo ostaje u stvarnom svetu, fenomenalno telo biva projektovano u terminalnu stvarnost. Virtualna realnost je, prema Bukatmenu, postala upravo samo otelovljenje postmoderne bestelesnosti. Šeri Turkl (Sherry Turkle) karakteriše ovaj aspekt kompjuterske interakcije sa telom kao ono što proizvodi kvazi-personalni kompleks koji ona naziva drugo ja (second self). Ono potice iz kompleksa meduodnosa ljudskog bica i kompjutera, u tom smislu parcijalno iz okvira ljudskog; otuda ono i egzistira samo parcijalno . Derik de Kerkhov (Derrick de Kerckhove) naglašava ovaj aspekt, zalažuci se za to da se možda najizazovniji aspekt ?bio-mehanizama? (što je samo jedna od mogucih oznaka veze izmedu tela i mašine) tice njegovih epistemoloških konsekvenci. Nestajanje granica izmedu gledaoca i gledanog (što obuhvata kriticnija razdvajanja izmedu privatnog/javnog sopstva i individualne/kolektivne svesti) upucuje na mogucnost razvijanja novih oblika svesti ? ne puko privatnih ili kolektivnih, ne tek kompjuterski asistiranih ili nezavisnih ? vec medusobno posredovanih, samoorganizovanih i kibernetickih oblika svesti.

Pokušala sam da pokažem da virtualna realnost ne može biti redukovana na puki tehnološki ili diskurzivni objekt. Ona predstavlja kompleksni socijalni amalgam, u kojem njena egzistencija kao tekstualna figura postaje neodvojiva od njene mehanicke upotrebe. Pjer Levi (Pierre Levy) u potpuno istom maniru istice da smo do sada uglavnom samo zamišljali virtualne realnosti kao simulirane fizicke prostore. Sada, medutim, treba govoriti o produkciji simbolickih prostora u formi virtualnih svetova, koji predstavljaju izraze oznaka i znanja osobenog za kolektivitet. Ti virtualni svetovi, kako to izrice Levi, jesu izraz cinova kolektivne komunikacije u realnom vremenu, u šta su neposredno upletene reci, koje su sugerisane i taktilnim komponentama. Sve veci rascep izmedu fizickih realnosti, koji ukljucuje opasnosti gradskog života i fantazmaticnog sveta ?on-line? društva, ujedno ohrabruje i deprimira.

Sajberskopicno videnje elektronskog para-prostora (dok ?mehanizam kacige snabdeva subjekta vizualnim i auditivnim informacijama o virtualnom okruženju?) temelji se na ultimatnom primeru ?virtualne realnosti?. Virtualizacije ?najistinitije? realnosti: optickom varkom koju stvara ?virtualna stvarnost?, ?istinita? realnost po sebi postavlja se kao sopstveni privid ? po Slavoju Žižeku , kao cisto simbolicko zdanje. Da li je naša ?prava? realnost po sebi postala virtualizovana, i kao takva shvacena kao artefakt? Ovaj paradoks bi se mogao formulisati i u svetlu dvosmislenog statusa same ?virtualnosti?, koja kao ?puka potencija?, nasuprot aktualnosti, ipak poseduje vlastitu aktualnost. Slavoj Žižek tvrdi da kompjuterski generisana virtualna realnost obezbeduje jedan egzemplarni slucaj realnosti, poiman zaobilaženjem njene virtualizacije (tj. realnosti koja je u potpunosti generisana iz svojih potencijalnih uslova). Potencijalnost, prema Žižeku, istovremno oznacava nešto što je ?moguce? u smislu da je u stanju da se aktualizuje, kao i nešto što je ?puko moguce?. Potencijalnost vec poseduje izvesnu aktualnost u samoj svojoj sposobnosti da se omoguci. To je višak onoga što je u slucaju potencijalnosti više no puka mogucnost, i što biva izgubljeno u njenoj aktualizaciji realnog kao nemoguceg.

Klasicna situacija virtualne realnosti, po Margaret Mors (Margaret Morse) , podrazumeva da kompjuter u realnom vremenu na osnovu svoje digitalne memorije i uz pomoc naprava koje prate položaj glave i ruke neprestano rekonstituiše vidno polje virtualnog sveta. To, pak, znaci da je u virtualnom svetu sam prostor interaktivan. Fridrih Kitler (Friedrich Kittler) ukazuje na to da virtualna sredina može izgledati kao nešto živo, što mi ne možemo prepoznati ni kao subjekta, niti kao licnost u tradicionalnom smislu. To nešto svejedno neprekidno dokazuje da nas vidi, a da time sebe ne razotkriva.

Kako cemo onda definisati aktuelni/virtualni položaj subjekta u ovom virtualnom kontekstu? Referirala sam na nekoliko autora i autorki koji su naglašavali tu specificnu situaciju koju bismo mogli oznaciti kao lišavanje od sopstvenog identiteta u virtualnoj realnosti. Bivajuci integrisan/a u polje intersubjektivnosti, on/a sebi gradi novi identitet. Ono što je u virtualnoj realnosti na delu jeste privremni gubitak simbolickog identiteta subjekta. On/a je primoran/a da pretpostavi da on/a nije ono što je mislio/la za sebe da jeste, vec neko ? nešto drugo.

Virtualno okruženje dešava se kinematicno, kao vid preokreta tete-r-tete inter-subjektivnosti, cime se subjekt povezuje sa svojim dvojnikom iz senke, koji, pak, izranja iz njegove pozadine kao neka vrsta sublimne izrasline. Ono što vidimo u virtualnoj realnosti predstavlja koncentraciju polja i kontra-polja unutar istog kadra.

Ovde u odnosu subjekta i njegovog tela imamo jednu paradoksalnu komunikaciju. Ne ?direktnu? komunikaciju subjekta i nekog slicnog bica ispred njega, nego komunikaciju sa vlastitom izraslinom iza sebe, komunikaciju koja je posredovana trecim pogledom ? pogledom virtualne mašine, u kojoj kao da kontra-polje treba da se zrcali u samom polju. To sceni pridaje njene hipnoticke dimenzije: subjekt je ocaran pogledom koji vidi ono što je u njemu više no on sam.

Šta sam ja u virtualnoj realnosti? Moje telo je isposredovano mojim imaginarnim telom koje je materijalizovano u fantomskoj slici. Oba su tela medusobno prožeta, medusobno se išcitavaju, tako simulirajuci živu ko-habitaciju mog vlastitog i mog imaginarnog tela. Da bi se zahvatile implikacije ove radikalne smene koja je u virtualnoj realnosti na delu, potrebno je dosegnuti, kako sugeriše Žižek, kartezijansko-kantijansku problematiku cistog i nesupstancijalnog subjekta. (...)

ceeol-logoGenero časopis za feminističku teoriju i studije kulture je arhiviran u Central and Eastern European Online Library (C.E.E.O.L.)
Genero je partner
EUROZINE mreze

GENERO

Genero: časopis za feminističku teoriju i studije kulture je glavna serijska publikacija koju Centar za ženske studije objavljuje zajedno sa Centrom za studije roda i politike na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Genero je osnovan 2002. godine. Pre odluke o osnivanju časopisa Genero, Centar za ženske studije je u periodu od 1995. do 2002. godine izdavao časopis Ženske studije sa idejom popularizacije feminističke teorije u regionu.

Opširnije...
Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd