četvrtak, 29 jun, 2017.

Časopis za feminističku teoriju GENERO, posebno izdanje
Studentska istraživanja

Centar za ženske studije i istraživanje roda Beograd, 2004
Urednica: Biljana Dojčinović Nešić,
Temat ovog broja uredila: Snježana Milivojević

Posebno izdanje Žene i mediji posvećeno je predstavama o ženama u javnoj komunikaciji. Ujedno, ovo je prva publikacija Centra za ženske studije u kojoj se objavljuju studentski radovi. Svi tekstovi nastali su tokom Istraživačkog seminara održanog akademske 2001/02 godine u istraživanjima koja su za studentkinje bila deo metodološkog treninga. Međutim, prilozi okupljeni u ovom izdanju kvalitetom su prevazišli zahteve školske vežbe. Takođe smatramo da individualni studentski istraživački napor zaslužuje i ovakvu podršku. Broj je obogaćen i prilozima umetnica koje su svoju stvaralačku interevciju obavile na masovnim medijima - reklamama, naslovnim stranama novina i ženskoj štampi.

Urednica izdanja i autorka uvodnog eseja Žene i mediji: Strategije isključivanja je dr Snježana Milivojević, predavačica u Centru za ženske studije i profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

O broju

Snježana Milivojević, Žene I mediji: strategije isključivanja

Jelena Radić, Cindy (Intervencije, 2003)

1.
Politika predstavljanja

Slobodanka Dekić, Seks, roblje I politika: problem trgovine ženama u štampanim medijima u Srbiji

Ksenija Jovović, Šta govore fotografije. Uputstvo za čitanje medija

Danica Minić, Nacija I pol u patriotskom spotu BK televizije

Maja Rakočević, Romance

2.
Čitanje medija

Danica Minić i Slobodanka Dekić, Da li mačke jedu lice?
Kako i zašto smo gledale seriju Seks i grad?

Olivera Mićković, Govor o seksualnosti

Seks i grad: Fragmenti iz razgovora fokus grupe
Rodjendani
Identitet
Čitanje i učitavanje

Maja Bekan, Test

3.
Prevodi

Lisbet van Zonen, Nove teme
Tereza Stratford, Žene i štampa
Šon Murs, Ukras, kontekst i etnografska praksa

Beleške o autorkama/autorima

IMPRESUM

GENERO
Časopis za feminističku teoriju

Urednice:
Biljana Dojčinović Nešić
(glavna urednica)

Jelisaveta Blagojević
(zamenica glavne urednice)

POSEBNO IZDANJE
Studentska istraživanja: Žene i mediji
Uredila: Snježana Milivojević
2004.

Izdavač:
Ženske studije i komunikacija - Centar za ženske studije, Beograd

Dizajn:
Snežana Škundrić

Slog i prelom
Dragana Petrović

Lektura i korektura
Adriana Zaharijević

Štampa:
KaktusPrint 2004.

Izlazi četiri puta godišnje

Adresa redakcije:
Jove Ilića 165, Beograd
Tel/fax: 2491 219
URL: www.zenskestudie.edu.rs

ISSN 1451-2203
ISBN 86-902929-6-9

Objavljivanje ovog broja pomogli su:
Ministarstvo za kulturu Republike Srbije
i Kvinna Till Kvinna


Žene i mediji:
Strategije isključivanja
Snježana Milivojević


APSTRAKT:
Moderni mediji pažljivo kultivišu poželjne predstave o rodnim identitetima i ulogama. U predstavljanju žena služe se mnogim strategijama, od simbolickog isključivanja do 'getoizacije' ženskih iskustava i interesovanja. Njihov najčešći zajednički produkt je simbolička rodna nejednakost. U ovom tekstu razmatraju se tri aspekta te pojave: prvo, šta govore medijske poruke u kojima su žene tema, drugo, kako popularni mediji obrazuju svoju žensku publiku i treće da li vidljiva feminizacija medijskih profesija utiče na promene medijskih sadržaja. Odnos 'žene i mediji' uznemiravajući je u svakom od njih.

Ključne reči: Žene, mediji, rodni (gender) identiteti, nejednakost.


Seks, roblje i politika

Slobodanka Dekić

APSTRAKT:
Ženska nevladina organizacija ASTRA sprovela je u okviru preventivne i edukativne kampanje istraživanje o načinu na koji je problem trgovine ženama bio prezentovan u štampanim medijima srpskoj javnosti, u periodu od 1998-2001 godine. Analiza terminologije, intenziteta pisanja i vizuelne prezentacije, pokazuje da je problem u domaćoj štampi predstavljen na senzacionalistički način, opterećen brojnim predrasudama političke svakodnevice srpskog društva u tom periodu. Takav pristup je potpuno uklonio iz vidokruga javnosti cinjenicu da je trgovina ženama jedan od najekstremnijih oblika nasilja nad ženama i kršenja ženskih ljudskih prava.

Ključne reči: Žene, mediji, štampa, trgovina ženama, predstavljanje.


Žene i mediji:
Strategije isključivanja

Snježana Milivojević

UDK: 616.346.2-055.2:316.774
Orginalni naučni rad

ImageDve godine posle smene režima Slobodana Miloševića u Srbiji su održana dva ciklusa neuspelih predsedničkih izbora. Neočekivani ishod ovog neuspeha je okolnost da je prvi put u ovdašnjoj istoriji 'predsednik' postala žena. To je, potom, izazvalo serije reakcija koje su jasno pokazale razmere svakodnevnog seksizma. Niko se nije posebno trudio da ospori sposobnosti nove predsednice, bilo je dovoljno diskreditovati je kao ženu. Tvrdili su da ne mogu da je zamisile u Vrhovnom savetu odbrane ili da je i samo pitanje o njenom izboru 'smešno'. Fotografije na kojima predsednica Skupštine izlazi iz automobila selile su se iz ozbiljnih dnevnih u ozbiljne nedeljne novine i otvorile javnu debatu o tome da li su lepe noge politički hendikep.

Posle raspada Jugoslavije Srbija je imala dva predsednika Republike a obadvojica su, još tokom mandata, optuženi za najteže zločine protiv čovečnosti. Posle ratne decenije 90-tih teško je zamisliti šta je još uopšte Nataši Mićić preostalo da osramoti. Bilo je sasvim neverovatno da će voditi ratove za prekrajanje balkanskih granica ili upisivati zemlju u evropsku istoriju zločina. Sve to, međutim, nije važno. U mitološkoj svesti ona izneverava slavnu tradiciju, čak i onu koju u stvarnosti vodi pred Međunarodni tribunal u Hagu. Nataša Mićić je, svakako, imala mnogo načina da bude loša predsednica a i njen izbor mogao je da se osporava iz mnogo razloga. Ali, takvo razmatranje bi zahtevalo razgovor o njenim kvalitetima. Tu raspravu ona nije ni zaslužila. Sama pojava žene na najznačajnijim političkim poslovima izazvala je reakciju iz patrijarhalnih redova. To što je predsednica postala sticajem okolnosti samo je pojačalo utisak da žene to jedino slučajno i mogu da postanu. I potvrdilo da je i dalje najefikasniji način da se ženama pokaže gde im je stvarno mesto, tako što im se pogleda pod suknju. Ova vrsta instant diskreditacije radi jer je pažljivo i dugo pripremana višegodišnjim medijskim radom koji u popularnoj svesti fiksira stereotipe o ženskoj inferiornosti. Oni posle kao 'opšte mesto' rade kad god treba prozvati tužiteljku Haškog tibunala ili domaće NVO aktivistkinje, sasvim svejedno. Za te prilike njihova ženska priroda podvrgnuta je uvredljivom prepoznavanju i sve lako postaju ružne, nesrećne i bezvredne. Medijsko nipodaštavanje žena je pažljivo negovano kulturno postignuće.

Politika reprezentovanja

Vladajuće predstave o ženama umnogome zavise od medijskog reprezentovanja. Reprezentovanje je glavni medijski posao. To je proces kojim se proizvode i razmenjuju značenja unutar jedne kulture. U osnovi mu je povezivanje 'stvari', pojmova i znakova u smislene celine, "korišćenje jezika da se kaže nešto smisleno o svetu, ili da se svet smisleno predstavi drugim ljudima." Čak i kada tvrde da 'predstavljaju' mediji u stvari 'prikazuju' stvarnost - predstavljaju je u odsustvu. Za određenu publiku re-kreiraju predstavu, re-prezentuju objekat, osobu, proces u njegovom odsustvu. Prepoznaju, imenuju i simbolički fiksiraju stvarnost. Pošto je 'stvarnost' koju uzimaju u obradu raznovrsna i potencijalno višeznačna, mediji 'tipifikuju' predstave kojima operišu. Dok se nose sa mnoštvom različitosti moraju da prepoznaju 'opšte' u raznovrsnosti pojavnog. Kako u tom procesu nužno i pojednostavljuju, mediji vrlo lako umesto 'tipova' nude 'stereotipe', umesto afirmacije različitosti proizvode uprošćene i nekritičke predstave 'drugosti'. Ta simplifikacija otkriva i permanentnu nelagodu od drugačijeg i novog, potrebu da se 'tuđe' objasni 'našim', 'drugačije' 'poznatim'. Da se premosti jaz između postojećeg i novog, da se nepoznato domestifikuje, prevede u poznato i bezbedno. Tako redukovan svet se skoro 'prirodno' naseljava akterima koji se lako prepoznaju kao 'mi' i 'oni' i prema potrebi, još lakše kao 'dobri' i 'loši'. Potom se velikodušno prostor i vreme daje 'nama' bez razmatranja da li i kako to deprivira 'njih'. Mediji grade i utvrđuju ovu nejednakost mnogim simboličkim postupcima, od ignorisanja do raznih vrsta neodgovarajućeg predstavljanja. Te strategije otkrivaju se tek kada se medijske poruke analiziraju kao sistemi reprezentacije, kada se ispod slučajnosti svakodnevnog pokaže zajednička matrica.

Medijski tekstovi utoliko su i svojevrsni govor jedne kulture. To što slične poruke generišu veoma različiti mediji, upućuje na postojanje dominantne politike predstavljanja koja je u skladu sa važećim kulturnim obrascima. Pojedinačnim porukama značenja se umnožavaju i pojačavaju, formiraju intepretativne okvire u kojima se nove poruke kasnije lakše tumače i razumeju. Ti okviri su često podrazumevajući i upravo zato lako prepoznatljivi među pripadnicima iste kulture. Na njima se gradi zajedničko razumevanje sveta i kolektivni osećaj zajedništva. Korišcenjem ovih obrazaca mediji pažljivo kultivišu i poželjne predstave o rodnim identitetima i ulogama. Od simboličkog isključivanja do 'getoizacije' ženskih iskustava i interesovanja svi oni imaju zajednički produkt - simboličku rodnu nejednakost. U ovom tekstu razmatraju se tri aspekta ove pojave: prvo, šta govore medijske poruke u kojima su žene tema, potom, kako popularni mediji obrazuju svoju žensku publiku i treće, da li vidljiva feminizacija medijskih profesija utice na promenu medijskih sadržaja. Odnos 'žena i medija' uznemiravajući je u svakom od njih.

Prvi i očigledan pokazatelj su slike o ženama, predstave koje mediji prave, recikliraju i održavaju. Novi talas ženskog pokreta sredinom sedamdesetih umnogome je podstaklo upravo nezadovoljstvo medijskom reprezentacijom. Kako u vodećim medijima izgledaju žene i kako se u toj slici one prepoznaju i osećaju? Beti Friden (Betty Friedan) je čuvenom formulacijom 'problema koji nema ime' pokazala kako nova generacija žena odrasta nesposobna da doraste do idela 'srećne domaćice'- heroine koju u potpunosti ispunjava uloga majke i domaćice. Savremena kultura poručuje onima kojima to ne polazi za rukom da bi morale da preispitaju šta sa njima nije u redu. Popularni mediji podstiču to osećanje neadekvatnosti, ucvršćujući stereotipne slike ženskosti. Nezadovoljstvo medijskim porukama skrenulo je pažnju na značaj medija u kultivisanju nejednakosti.

Nešto kasnije Gej Takman (Geye Tuchman) objavila je prvi veliki ogled u potpunosti posvećen analizi medijskih sadržaja o, i namenjenih ženama pod nazivom Hearth and Home. Moderni mediji neadekvatno predstavljaju žene - one su uglavnom nevidljive, njihove aktivnosti se trivijalizuju i ponašanja osuduju. Takvim predstavama oni konstantno obavljaju 'simboličku anihilaciju' žena. Po njenoj tadašnjoj oceni, devojke se socijalizuju za prihvatanje tradicionalnih porodičnih uloga, ispunjavanje kućnih ali ne i profesionalnih ciljeva. I to u vreme kada je ženski angažman postao sve vidljiviji izvan 'kuhinje i kreveta', u drugim delovima kuće i još važnije, u javnoj sferi. Rodni stereotipi uspešno održavaju u životu popularne predstave o 'muškom' i 'ženskom' i njihovim ulogama, čak i kada se one teško prepoznaju u stvarnosti.

Najnoviju uticajnu studiju iz ove serije opet je proizvela novinarka koja je ženski pokret zadužila terminom backlash. Suzan Faludi (Susan Faludi) je početkom devedesetih objavila da američki mediji vode neobjavljeni rat protiv žena i retradicionalnim nastojanjem brane status quo, ignorišu dostignuća rodne ravnopravnosti. Njeni tekstovi prethodno su objavljivani u uticajnom Wall Street Journal-u i za njih je dobila Pulicerovu nagradu što znači da je tema ušla u srce medijskog establišmenta. Sve te godine dok je feministička kritika medija napredovala sa margine do mainstreama, medijska produkcija bila je stalno polje interesovanja feminističkih teoretičarki. Ali se tokom te dve decenije pristup i razumevanje umnogome promenio. Od ukazivanja na kvantitativnu nejednakost 'nema ih dovoljno, nema ih isto' kritika je evoluirala do pokušaja tumačenja kako to odsustvo pomaže da se simbolički čuva nejednakost i spreče promene u realnosti. Ove rane studije kasnije su kritikovane zbog 'esencijalizma' - svesti da se o rodnoj neravnopravnosti može govoriti a da se istovremeno ne problematizuje suština 'ženskog' i 'muškog' identiteta. U medijskim studijama to je koincidiralo sa shvatanjima da realnost nije unapred data i 'objektivna'. Stvarnost je ljudski produkt i kao takva nosi pecat zajednickih nastojanja svojih tvoraca. Mediji zato i nisu samo ogledala stvarnosti, vec institucije kroz koje se ona formira ali i menja.

U stvari, osećanje da nešto sa popularnim medijima nije u redu je ostalo ali se način na koji se to prepoznaje promenio. Više nije bilo dovoljno pokazati diskriminišuću i isključivu prirodu medijskog govora, čak ni objasniti kako on nastaje. To pomalo liči na dokazivanje očiglednog a za mnoge je čak i dokaz da mediji samo prenose svet 'onakvim kakav jeste'. Nije problem što medijska slika ne odgovara statističkoj slici, što broj žena u TV svetu ne odgovara udelu žena u radnoj snazi ili ukupnoj populaciji. Mnogo je važnije što pojavljivanje žena uglavnom koincidira sa tradicionalnim odnosima i čuva patrijarhalnu osnovu rodne podele uloga u društvu. Utoliko značaj medijskih poruka nije u odbrani kvantiteta već u odbrani sveta koji više ne postoji. Takva simbolička odbrana nejednakosti znatno otežava izgradnju drugačije stvarnosti.

Dan koji se ponavlja

Kako žene izgledaju u vodećim tiražnim medijima? Već i letimičan pogled potvrđuje da ih obično nema do dubokih minuta emisija ili drugog dela informativne štampe a da dominiraju šarenim stranama i revijalnim izdanjima. Lice ozbiljne štampe je muško, telo revijalne štampe je žensko i ta granica je teško promenljiva. Informativna štampa potvrđuje svakodnevno znanje o svetu. Izveštavanjem o neočekivanim događajima potvrđuje kakav svet jeste - šta je 'normalno' a šta 'neobično'. Pri tome koristi novinarske konvencije kojima događaje deli po meri kulturne a ne prirodne određenosti. Rutinski verifikuje pravila koja takav svet čine normalnim i prhvatljivim. U tom poduhvatu najčešće se prećutno utvrđuje gradivo iz rodne nejednakosti. Istovremeno se i smanjuje mogućnost da medijske predstave budu drugačije, da se otvore za isključena 'ženska' iskustva, ona koja nisu našla put kroz objektivne standarde skrojene po 'muškoj' meri.

Čuvanjem svakodnevnog poimanja rodnosti, informativni mediji socijalizuju za nejednakost. Zašto se podrazumeva da je podizanje dece, nevidljivi domaći rad na očuvanju porodice ženski i koliko tome doprinose mediji kada to potvrđuju? Kako su zdravlje, porodična pitanja postali sadržina isključivo 'ženskih' strana? Ovakvo razlikovanje zona kompetencije odgovara zdravorazumskoj podeli na ono što je u svetu 'žensko' i 'muško', na poželjne uloge i očekivana pojavljivanja u njima. Ta podela čuva se i pažljivim izborom sagovornika/ca za 'ženske' i ostale strane novina. Muškarci u novinama govore jezikom univerzalne 'nadrodne' pozicije, pa prema tome i univerzalnog važenja. Naprotiv, žene, često moraju da pravdaju svoje pojavljivanje, naročito izvan očekivanih 'ženskih' tema. Mnoge od njih obavezno potenciraju svoju uspešnost nezavisno od svoje ženskosti - dokazujući da su lepe, pametne i uspešne 'bez obzira'. Time se sve druge žene koje to nisu dodatno optužuju da su pogrešno identifikovale problem, da isključivanja nema i da je medijski prostor podjednako dostupan pripadnicima oba pola. Glavna poruka 'same su krive' odzvanja vodećom medijskom produkcijom. Po potrebi dopunjena je onim benignim svakodnevnim seksizmom o ženskim alapačama ili glupim plavušama. Seksizam koji počinje jezikom, prenosi se stereotipima a čuva u zdravorazumskoj pameti.

Odnos prema ženama u medijima se najpre vidi. Analiza fotografija u dnevnoj štampi koju sam periodično radila proteklih godina, uvek u danu kada o tome imam nastavu da bih tu selektivnost nekako opravdala, pokazala se veoma instruktivnom. Ispostavilo se da ograda da je to 'samo jedan dan' i nije bila neophodna i da je u pitanju dan koji se ponavlja. Razultati se gotovo nisu ni razlikovali. U svim dnevnim novinama, bez izuzetka, na fotografijama je mnogo manje žena i sve što one rade neuporedivo je manje važno da se vidi. U vreme prve analize, marta 2000.godine, dok su se Politika i Danas u svemu razlikovale, procenat fotografija žena u njima bio je identičan - u Politici 10,5%, u Danasu 10,6%. Uobičajeni odgovor da je to zato jer je i u stvarnosti bilo tako značio bi da su one zaista referirale istu stvarnost. Ali kako to da su baš samo tu stvarnost 'realno' i isto videle novine koje su sve drugo videle i interpretirale drugačije? Uprkos razlikama u pristupu kuturni temelji na kojima počiva patrijarhat očigledno su ostajali neosporeni. Time što se nije videla veza između autoritarnosti i patrijarhalnosti dublja kulturna matrica autoritarnog poretka ostajala je sačuvana za budućnost.

Na izbor fotografija u novinama ustvari mnogo više utiče njihova koncepcija nego 'priroda stvarnosti' o kojoj pišu. U ozbiljnoj štampi je mnogo manje fotografija žena nego u večernoj štampi i svakako još manje nego u tabloidima. Početkom 2000. tržištem štampe dominirale su klasične večernje novine, Večernje novosti, i novi tip polu-tabloida, domaća verzija 'mid-market newspapers', nastala tokom 90-tih, Glas javnosti i Blic. Blic je bio tržišno mnogo uspešniji i grafički moderniji i u to vreme najbliži tablodima koji će se pojaviti tek koju godinu kasnije. Kao takav bio je koncepcijski najudaljeniji od Borbe, već tada jedinim novinama zaostalim iz vremena štampe sa primarno ideološkom misijom. Najuticajnije među jutarnjim novinama bile su niskotiražni ali ugledni Danas i tiražnija Politika, čiji je ugled bio izgubljen tokom godina podrške Miloševićevom režimu. Ovako odabrane novine pokrivale su čitav spektar iz medijske ponude ali i otkrivale razlike medu njima. U analiziranom broju u Politici je bilo tri i po, u Danasu čak pet i po puta više fotografija muškaraca nego žena, u Večernjim novostima i Glasu javnosti nešto malo nego dva puta više. Jedino su u Blicu žene bile skoro na polovini svih fotografija u broju i bilo ih je više nego muškaraca. Ovaj odnos se tokom godina nije menjao izuzev u Borbi koja je posle demokratskih promena korenito promenila koncepciju. U vreme prve analize, stroga i sterilna 'crvena Borba' imala je vrlo malo fotografija, još manje ženskih, čak četiri puta manje nego muških. Već u februaru 2002. sa opuštanjem strogog ideološkog obrasca, kao tržišno okrenuta 'plava Borba' imala je mnogo više fotografija a četvrtina od ukupnog broja bile su ženske (24.44%).

Što su novine ozbiljnije to je u njima manje mesta za žene. 'Ozbiljne' novine bave se važnim temama, oslanjaju na legitimne izvore i oblasti u kojima je rodna isključivost veća. Ali, to znači i da bukvalna nevidljivost nije jedini vid rodne nesrazmere. I kada je na fotografijama približno ili čak više žena, kao što je bio slučaj u Blicu, uvek je bar duplo a često i mnogostruko više fotografija muškaraca koji su identifikovani, čije je pojavljivanje u smislenoj vezi sa tekstom. Muškarci su na fotografijama zato jer su sagovornici, učesnici događaja, autori ili na bilo koji način u funkcionalnoj vezi sa sadržinom teksta. Kod žena to nije slučaj. One su često anonimne, neidentifikovane, bez posebnog razloga odabrane da ilustruju tekst o zimnici, zadušnicama, devojkama koje vole da se zabavljaju. Često to i nisu one vec njihovi fragmenti, delovi tela izdvojeni, uveličani, poentirani. Broj ovakvih fotografija raste sa porastom šarenih i zabavnih strana. Žene su jednostavnije za ovakve novine - lepše za oko, lakše za upotrebu. Zbog toga, čak i kada se na novinskim stranicama vidi više žena, to uglavnom ne ugrožava rodnu podelu uloga. Najuspešnija žena dana, ona koja se probije najbliže početnim stranama obično stigne do treće ili pete strane i tu, među svim tim važnim vestima, polunaga, podseća na žensko prisustvo u svetu. U martovskom broju Politike prva ženska fotografija bila je tek na 22 strani, u Danasu, u celom vikend dodatku, bila je fotografija samo jedne žene, autorke teksta, Blic je do srednjih i od srednjih strana ličio na dve različite planete od kojih onu 'ozbiljnu' naseljavaju muškarci a onu drugu, 'zabavnu' žene. Itd.itd.itd.

Analiza uloga u kojima se žene pojavljuju kada zasluže medijsku vidljivost otkriva da u informativnoj štampi važe skoro isti kriterijumi kao i u revijalnoj. Najznačajniji ženski javni angažman je zabavljački. Obično su oko polovina, u nekim novinama čak i do dve trećine žena sa fotografija zabavljačice, pevačice, modeli, TV ličnosti. Zabavljačke uloge jedino ugrožavaju domaće - majke, domaćice, supruge, pratilje uspešnih muškaraca. Profesionalno uspešne žene često se pojavljuju kao supruge i majke, ili bar moraju da otkriju svoj recept za pomirenje 'karijere i porodice'. Ekspertkinje su najčešce psihološkinje, socijalne radnice, savetnice za promašene brakove, kozmetičarke, savetnice za ishranu i dijete, lekarke, učiteljice. Njihova stručnost prilagođena je familijarnoj sferi i 'prirodnoj' ulozi žena da brinu o porodici. Nasuprot njima, muškarci sa fotografija pojavljujuju se u svim mogućim zanimanjima - astronauti, arheolozi, istraživači, političari, pesnici, naučnici, glumci itd. Raspon socijalnih uloga otkriva svet pun mogućnosti za muškarce i pun ograničenja za žene.

Isključivanje sa stranica ozbiljne štampe kompenzuje se pažljivom getoizacijom ženskih iskustava. Za te potrebe dnevne novine imaju 'ženske' strane koje su višestruko značajne. To je prvenstveno prostor za 'lake' društvene teme, socijalnu politiku, zdravstvo ili obrazovanje ukoliko nisu konfliktne i ni u kom smislu 'političke'. Ponekad je to i zgodno mesto za pisanje o 'ženskim' i 'porodičnim' temama sa kojima velika štampa uglavnom ima nelagodu i radije ih izbegava. Ali, ove strane pre svega, 'propisuju' šta je u svetu značajno žensko, podsećaju žene da čak i ako čitaju novine, njihovo 'obavezno gradivo' ostaju moda, izgled, dijeta ili kuvanje. U podtekstu ovakvih sadržaja nekako je uvek osećanje da su novine ipak muške jer su samo pojedine strane u njima 'ženske'.

Ženske strane pri tom ni ne kriju da je iz novinskog ugla izgled glavna ženska preokupacija. Bez obzira na to da li se i čime bave, žene moraju da budu konvencionalno lepe, zabrinute zbog telesnih nesavršenosti, u potrazi za idealnom siluetom ili partnerom. Informativni mediji se tako pridržavaju iste matrice 'ženskosti' koju razvija i revijalna štampa. Zabavni mediji skoro isključivo postoje na glamurizaciji ženske pojavnosti: zvezde i slavne ličnosti nude se kao modeli za identifikaciju i oponašanje. Mlade devojke se u neprekidnim emisijama i časopisima podsećaju da je najatraktivnije zanimanje model, da je najteži ispit koji se u životu polaže kasting za modnu reviju, da je održavanje lepog izgleda vredno celodnevnog truda. Proizvodnja zvezda i parazitiranje na ličnom životu poznatih je posao zabavnih medija i u drugim sredinama. Taj univerzalni obrazac po potrebi samo ima prepoznatljivo lokalni karakter. Dok su stranice evropske revijalne štampe punili 'pevačica i fudbaler' Viktorija i Dejvid Bekam (Victoria, David Beckham), 'kraljevski' par ovdašnje popularne kulture ratnih devedestih bili su folk diva i ratni zločinac.

Obrazovanje za potrošnju

Mediji veoma pažljivo neguju svoju publiku i spremaju nove generacije za buduće potrošače. Obrazovanje za potrošnju je ozbiljan posao industrije koja zavisi od novca velikih oglašivača. Kritički teoretičari odavno su upozoravali da su vesti, nekada glavni medijski proizvod, postale 'ono što se emituje pre i posle blokova reklama' i da mediji u stvari ne proizvode programe nego publiku. Televizije se svake večeri takmiče za naklonost gledalaca, pakuju milionsko gledalište i isporučuju ga velikim oglašivačima u 'rejting' poenima. Ovi potom kupovinom reklamnog vremena obezbeđuju sredstva za proizvodnju programa. Ova opora upozorenja, bez kritičke oštrice, postala su opšte mesto treninga zaposlenih u medijskoj industriji.Image Veliki komercijalni mediji zainteresovani su za statističku sliku publike ali ne i šta publika zaista želi ili bira. Zato je obrazovanje za potrošnju, popularisanje poželjnog životnog stila, za njih veoma važan posao. Privreda koja troši toliko novca da bi potrošače ubedila da upotrebe, pocepaju ili bace ono što već imaju da bi kupili novo, zavisi od redovnog obnavljanja potrošačkih navika. Gledaoci moraju na vreme da znaju šta je 'in' a šta 'out' i to ne saznaju samo iz reklama - novinarstvo se i samo uključilo u slavljenje korporativne kulture i prihvatilo komercijalni govor.

Komercijalni mediji svoju publiku i tretiraju kao veliki potrošački rezervoar. U drugoj polovini prošlog veka to je posebno postala ženska publika, mnoštvo domaćica koje su uz porast kupovne moći raspolagale i velikom količinom ne-radnog vremena pogodnog za potrošnju. Vreme relativnog blagostanja posle Drugog svetskog rata obeležila je prava najezda reklamne industrije na žensku publiku. Mnoge reklame i danas nose takvo obeležje iako su potpuno daleke i neprevodive u životne stilove žena širom planete. U svim televizijama sveta najreklamiraniji sadržaji i dalje su hrana, sredstva za higijenu i ulepšavanje. U lepim kućama domaćice izbeljuju stolnjake za porodična slavlja, čuvaju žive boje dečijih majica ili muških košulja. Uz to se trude i da budu privlačne. U tome im pomažu čitave industrije higijene i lepote i one beskrajne reklame koje su mnogo više od neutralnog prenosioca poruke o boljem proizvodu. Čak i svako oglašavanje nove vrste uložaka ima veoma jasno preskriptivno dejstvo - ako baš 'onih dana' niste raspoložene, ne osećate želju da se obučete u svoju najbelju odeću najmanjeg broja, onda niste za krilca i niste moderne. Konformišuća moć poruka radi i u industriji se sa tim računa.

Reklamna komunikacija počiva na TV spotovima, kratkoj formi koja nosi veoma jednostavnu poruku 'kupite'. Ali, ta poruka mora da se saopšti sve sofisticiranijim jezikom pa je proizvodnja reklamnih TV sekundi sve skuplja. Istovremeno, istraživanja upozoravaju da publika sve bliže sebi drži daljinski upravljač i gledanost svakog programa pada u trenutku kad počnu reklame. I tako sve skuplje programe vidi sve manje publike a TV kompanije sve više smanjuju istraživački interval da bi ustanovili u kom trenutku gledalačka pažnja popušta i kada se odlučuju za drugi program. Reklame pokušavaju da razviju instant kontakt sa potrošačem kroz zajedničko iskustvo identifikacije. Kroz pozivanje publike da prepozna svoju potrebu za novim frižiderom ili patikama sve reklame šalju istu poruku - sreća se može postići potrošnjom. Ali većina gledalaca zna da sreću ne donose proizvodi i 'lično osećanje sreće vezuje za razne vrednosti koje prepoznaje kao važne'. Autori reklamnih poruka to takođe znaju i zato upravo te vrednosti pakuju kao proizvode koje nude tržištu. Publici koja hoće srećnu porodicu reklame poručuju ako vam 'kuća bude blistavo čista ili veš mirišljav, deca će biti vesela, muževi zadovoljni a porodice srećne'. Sve to saopštava porodica 'simbol'- svi mladi, lepi i nasmejani. U reklamnom govoru egzotična, strasna devojka 'ni od kuda' donosi ljubav i romansu, negovan izgled garantuje sigurnost i poslovni uspeh a pušenje štetnih cigareta - slobodu. Sve te vrednosti - ljubav, romansu, porodičnu harmoniju, uspeh na poslu, sreću donose proizvodi a oni se kupuju. Ni jedna cena za to nije previsoka.

Ali, 'treća sukcesivna revolucija u američkoj istoriji', posle industrijske revolucije i građanskog rata, kako se ponekad naizivaju društvene i kulturne promene iz 60-tih godina prošlog veka, obeležena je i brojnim angažovanjem žena na poslovima van kuce. Kako je već tada broj stalno zaposlenih žena prešao polovinu za modernu reklamnu industriju otvorilo se novo problematično područje: sukob domaćih uloga i ideala žena od karijere. Način na koji se ovi ponekad suprotstavljeni zahtevi mire u okviru medijskih poruka, nije uvek jednoznačan pa ni predvidiv. Reklamna industrija mora da odgovori na nove izazove i taj odgovor nipošto nije uvek konzervativan. Jedan pokušaj merenja seksizma kroz utvrđivanje skale na kojoj se prepoznaje njegovo iskazivanje još pre tridesetak godina utvrdio je da ove predstave nisu crno-bele. Batler-Pejsli (Batler-Paisley) i Paisley-Batler ponudile su numeričku skalu za 'utvrđivanje svesti koja se koncentriše na to kako se žene, načinom prikazivanja, limitiraju na izvesne uloge i odnose'. Prema ovoj skali, moguće je razlikovati pet različitih vrsta prikazivanja žena u medijima:

  • u prvoj, zgodno nazvanoj 'ponizi je' ('put her down') žene izgledaju kao pojednostavljena, dvo-dimenzionalna slika, kao glupa plavuša, seksualni objekat ili ucveljena žrtva. Ovakve      predstave uobičajene su u muškim magazinima, Playboy-u na primer.
  • u drugoj, pod zajedničkim nazivom 'zadrži je tamo gde joj je mesto', jeste većina medijskih predstava. U njima se prepoznaju tradicionalne 'ženske' vrednosti i kvaliteti a tradicija se koristi da odredi 'ženske' uloge. Žene funkcionišu dobro kao majke ili domaćice ali se muče u svakoj profesionalnoj ulozi bilo zato što joj nisu dorasle ili zato što zbog nje moraju da razviju 'neženstvene' osobine.
  • u trećoj vrsti su obično predstave karakteristične za mnoge 'progresivne medije' koje se prepoznaju pod nazivom 'daj joj dva mesta'. Žene mogu biti advokatkinje ili profesorke sve dok je 'ručak na stolu u određeno vreme', sve dok njihova profesionalna uloga ne ugrožava kućna zaduženja i dok su domaćinstvo i materinstvo na prvom mestu.
  • četvrta vrsta, 'ona je potpuno jednaka' je prilična retkost u medijima i u ovim predstavama žene se uglavnom vide u profesionalnim svojstvima bez neophodnog podsećanja da su domaćičke i materinske uloge njihovi podrazumevajući poslovi.
  • u petoj vrsti prikazivanje je potpuno ne-stereotipno, žene i muškarci ističu se svojim ličnim  kvalitetima, bez obzira na pol, pa se individualizirano prikazivanje razlikuje od dogmatskog čitanja obaveze 'žena mora biti jednaka muškarcu'. Ovaj oblik pominje se jer ga razvojna skala normalno zahteva a ne zato jer se lako nalazi u medijima.

Završni deo skale pokazuje da seksizam, u svim vrstama medijskog govora, pretpostavlja tradicionalu 'podelu rada među polovima' i da podjednako zahteva i prikazivanje muškaraca u rodno povezanim ulogama i odnosima. Obostrani stereotipi čuvaju patrijarhalni karakter društva i zato njihovo učenje počinje ranim kućnim TV vaspitanjem kroz popularne programe. Već dok memorišu jednostavne poruke TV reklama, devojčice i dečaci dobiju prve lekcije iz medijske ekonomije ali i važne pouke o žensko-muškim odnosima.

Nova većina u novinarstvu

Novinarstvo je najstarija medijska profesija. Ona je ujedno i paradigmatično 'muška profesija'. Osnivački mitovi i veštine koje donose novinarsku slavu uglavnom afirmišu patrijarhalnu kulturu muškosti. Privlačne strane profesije izrasle su najpre na mogućnosti prisustva opasnim situacijama. Tamo gde se menjaju granice, vode pregovori, cepaju države, kroje sudbine, mogu biti samo odabrani. Godinama mit najčvršće odoleva u ratnom izveštavanju. Ono je sve o čemu novinar sanja - pred njim se pravi istorija, uz najviše uzbuđenja, one supstance od koje je profesija napravljena. Zato pristup i imaju samo odvažni, neustrašivi i posvećeni idealima važnijim od ličnih. Šta bi tu mogle žene? Njihov svet je domen trivijalnog, pelene, kuvanje, ogovaranje - sve efemerno, svakodnevno. Sve ono što održava život. Kraj dvadesetog veka, međutim, simbolično je oglasio da je mit odavno srušen i da je vreme da se to primeti.

Žene su u novinarstvo ušle teško i napredovale sporo. Karl Akerman (Carl Ackerman), student prve generacije novinarstva renomiranog Kolumbija Univerziteta a kasnije njegov dekan, svedoci o oštrom protivljenju upisu žena u prvu generaciju 1912. godine, citirajući profesora koja je govorio: "Nijedan nastavnik ne bi mogao da uči matematiku dečaka ukoliko je u sobi žena, a ako bi dečak i uspeo da nauči matematiku dok je devojčica u sobi, znači da nikada neće postati muškarac". Na Kolumbiji je kasnije dozvoljen upis studentkinja pod strogim sistemom kvota koje su ostale na snazi sve do kasnih 1960- tih.

U međuvremenu najznačajniji pojedinačni podsticaj za ulazak u profesiju bio je Drugi svetski rat i mnogo upražnjenih mesta na poslovima kod kuće. U senci muškog ratnog heroizma beznačajno je izgledala pobeda koju su osvojile novinarke. U izveštaju o predrasudama prema novinarkama iznetom na simpozijumu studentkinja novinarstva na Državnom univerzitetu Ohajo 1940. godine piše : "Izgleda da je opšte uverenje na simpozijumu da žene nemaju veće šanse da prežive u novinarstvu nego Jevreji u Nemackoj." Pre rata uglavnom su imale šansu da u profesiju uđu kao ćerke ili supruge vlasnika novina a na kraju rata jedna od njih je napisala : "Sada, pošto sam radila na mestu kolege koji je regrutovan.... moj zakljucak je da su nas muškarci impresionirali lažnom slikom o važnosti svoga posla".

Obrazovanje je, ipak, presudno doprinelo feminizaciji zanimanja. Novinarski koledž Univerziteta u Merilendu objavio je 1985. godine nalaze istraživanja koji su ukazali na pojavu 'nove većine' u školama za novinarstvo. Sredinom osamdesetih, broj studentkinja prešao je polovinu upisanih na ovom univerzitetu, 1985. bilo ih je 60 procenata, a već 1991. godine studentkinje su činile 75 procenata diplomiranih. Sličan je obrazac bio i u drugim sredinama. Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde se na jednom od smerova studira novinarstvo, upisuje se sve više studentkinja, ima ih više od polovina u ukupnom broju diplomiranih (58 procenata) a od 1995. godine ih je više od 70 posto. Ali nevidljive prepreke se i ovde vidljivo pokazuju - među 802 magistara ovog Fakulteta 107 su žene (13,3 posto) a od 388 doktora 43 su žene (11 posto). Od osnivanja Fakulteta do danas na njemu je samo šest žena steklo zvanje redovne profesorke. Kako izgledaju karijere kroz koje se proporcija 70:30 diplomiranih studentkinja i studenata promeni u 10:90 u magistarskim i doktorskim zvanjima nije jednostavno pretpostaviti. Na tako radikalnu promenu sigurno utiče mnogo razloga ali intelektualna superiornost muškaraca sigurno nije među njima.

Ako obrazovni izazovi u profesiji ženama nisu bili nepremostivi mnogo toga ostalog oko profesije jeste. Kao i u većini drugih zanimanja, sa ulaskom žena u profesiju moć se pomerila za stepenicu iza. Iako se novinarska većina sve više iskazuje u odgovarajućem broju uredničkih mesta, to ne važi i za direktorska zvanja. Jedan od razloga svakako je i to što je u prvom slučaju napredovanje deo profesionalne lestvice a u drugom menadžerske (upravljačke) koja u novinarstvu obično nema veze sa profesionalnom afirmacijom. Novinarke i urednice u jednom trenutku pronele su slavu nezavisnog novinarstva u Srbiji, i u veoma teškim uslovima borbe za medijske slobode, bile su glavne urednice u nekoliko najuglednijih nezavisnih medija. U procesu nastanka civilnog društva u Srbiji one su značajno doprinele kultivisanju drugačije vrste društvenosti, zajedno sa ženama koje su osnovale i vodile nevladine organizacije, upravo one koje su najradikalnijim civilnim angažmanom doprinosile uspostavljanju drugačijeg političkog polja. Dok je prolaz u prostor klasične partijske politike bio rezervisan ulavnom za supruge, verne pratilje svojih politički aktivnih supruga, žene su ušle u političko polje tamo gde ga je bilo najteže možda i najopasnije kultivisati. Nevladine organizacije koje se bave ratnim zločinima i ljudskim pravima uglavnom su osnivale posvećene aktivistkinje. To naravno nije zbog toga što su žene prirodno pametnije ili hrabrije već zbog toga što su, sa većim senzibilitetom za nesreću i nepravdu, u tom katastrofalnom trenutku prepoznale pusti prostor urušene društvenosti.

Ali glavno pitanje je može li ova 'nova većina' uticati na promenu rodnih stereotipa u medijima? Profesija se upravo tu žilavo opire i jedan od bedema odbrane jesu baš osnivački mitovi. Žene u profesiji često i same čuvaju patrijarhalni kod trudeći se da dokažu da je 'profesija neutralna' i da one nemaju nikakvih namera da je na bilo koji način menjaju. Novinarke često vatreno zagovaraju da 'novinar' zvuči bolje nego 'novinarka' da feminizacija naziva trivijalizuje i profesiju samu. Nije, dakle, presudno da više žena uđe u profesiju, već da se u njoj izbore za promene standarda u kojima bi se lakše osećali pripadnici/e oba pola. Promene u načinu izveštavanja i rodno senzibilniju javnu sferu neće obezbediti samo veći broja žena u medijima. Za to je potrebna radikalna promena shvatanja koja počinje spremnošću da se prihvati očigledno. Na primer, da feminizacija naziva profesije ne devalvira profesiju nego je priznanje činjenice da se njom bave pripadnici/e oba pola.

Zaključak

Patrijarhalna isključivost je podloga drugih isključivosti jer je na početku ljudske nejednakosti koja se svakodnevnom socijalizacijom prenosi i familijarizuje kao norma. Kada se jednom otvore i prihvate razgovori o rodnim stereotipima i sve druge društvene različitosti ispoljavaju se i prihvataju lakše. Do tada se javna nespremnost za ovakav razgovor prepoznaje u mnogim strategijama odbijanja koje mnogima čak izgledaju benevolentno. Prvi takav odgovor patrijarhalne kulture je podsmeh, omalovažavanje koje po potrebi radi da se istim žargonom prepoznaju 'butkice' Medlin Olbrajt, kurva Karla del Ponte, ili domaće NVO 'guzate babe'. Trezor takvih metafora otvoren je za javnu upotrebu i koriste ga svi - novinari, ministri, književnici, ambasadori, predsednici svega i svačega. Sa ženske strane ga podupire usvojena inferiornost, lepo vaspitanje, obrazovanje i sve ono što utiče na shvatanje da je o ovim temama nedostojno govoriti 'zato što ima važnijih' a kada svima bude bolje biće i ženama. Sve koje drugačije govore su 'feministkinje', 'frustrirane', 'paćenice', ne briju noge... i tako u nedogled.

U međuvremenu pripremaju se nove mlade, lepe, razgolićene devojke. Mediji ih više ne traže samo za slikanje na trećoj strani - glamurozno polugole podjednako defiluju televizijama koje se zaklinju u tradicionalne porodične vrednosti i onima koje bi da budu ultra moderne. Tako udružene održavaju nepostojeću sliku sveta i žena u njemu. Odbranom stereotipa ne podstiču već sprečavaju komunikaciju o promenama koje većina vec živi. Kao i svaka druga potisnuta različitost i prisustvo ženske većine ne može da se potisne i kada vodeća medijska produkcija teži da je ignoriše. Ali, stereotipe ne proizvode samo mediji. Oni su pažljivo branjeno kolektivno delo. Kako je još početkom prošlog veka upozoravao Volter Lipman (Walter Lippman) "obrazac stereotipa nije neutralan. Nije to baš samo jedan od načina da se umesto velike, blještave, zaglušne zbrke realnosti uvrsti red. Nije to tek prečac. On je sve ove stvari i još nešto više. On je projekcija u svijet našeg smisla o našoj vrijednosti, o našem položaju i našim pravima. Stereotipi su zbog toga silno nabijeni osjecajima koji idu sa njima. Oni su tvrđave naše tradicije, a iza njenih bedema mi se i dalje možemo osjećati sigurnima na položajima što ih zauzimamo." Odgovorni mediji danas zato nisu mediji 'muške' ili 'ženske' većine, već oni koji ruše bedeme odbrane lažne sigurnosti.


Da li mačke jedu lice?

Kako i zašto smo gledale seriju Seks i grad
Danica Minić i Slobodanka Dekić

UDK: 316.346.2:316.774:172.15
Istraživački intervjui

Intervju o seriji Seks i grad, obavljen je kao jedna od dve metodološke vežbe Medijske istraživacke grupe u Centru za ženske studije. Članice grupe učestvovale su u ovom istraživanju kao gledateljke. Moderatorka razgovora bila je Snježana Milivojevic a studentkinje su obavile sve analitičke poslove. Tekstove je skunula sa trake i priredila Majda Sikošek, a u raznim fazama većina ih je učestvovala u čitanju, izboru bitnih pitanja, tema, teza i citata. Završnu verziju izveštaja priredile su Danica Minić i Slobodanka Dekić. Grupa je radila u tri sesije, ali su za izveštaj korišćena samo dva intervjua, jer su bila fokusirana na dominantne teme serije.

U prvom razgovoru učestvovalo je devet, a u drugom jedanaest sagovornica, cija je najočiglednija zajednička karakteristika bila činjenica da su sve pohadale Ženske studije. Razlike su postojale u godištima i porodičnoj situaciji, pri čemu su veći deo grupe činile devojke, žene u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim, neudate, bez dece, sa partnerima ili bez njih, dok su tri učesnice bile udate i sa decom, u kasnim tridesetim ili cetrdesetim godinama. Uglavnom se radilo o studentkinjama ili osobama sa visokim obrazovanjem. Neke od njih nisu zaposlene, neke još studiraju, pa ne rade, neke rade honorarno, neke imaju stalni posao, a neke karijeru. Socijalni status i materijalno stanje učesnica nisu bili predmet ispitivanja, i mada se u razgovorima nisu pokazivale neke veće razlike u tom smislu, taj deo je zapravo ostao nejasan. Kada je u pitanju serija, učesnice su se tu takođe razlikovale, pošto je bilo onih koje su gledale sve epizode i vole seriju, bilo je, potom, povremenih gledateljki, a dve među njima su pogledale određene epizode samo za tu priliku. Razlike će se naravno pojaviti i u samom viđenju serije, u mišljenjima, utiscima, reakcijama, kao i u iskustvima učesnica sa seksom i gradom u njihovom okruženju.

O čemu je serija?

Razgovori fokus grupe počeli su pitanjem o temi serije. Brzi krug asocijacija i odgovora vidi Seks i grad kao seriju:
G.K.: - O četiri žene koje nemaju sreće u ljubavi, i sve čekaju svog princa! Pošto nemaju sreće, one se, kao i sve žene, pitaju "a što baš nemamo, u čemu je tajna?" (29, rg)
J.B.: - O muško-ženskim odnosima uopšte, možda i iz neke perspektive o kojoj nismo često razmišljali. Sve varijante i mogućnosti su uzete u razmatranje. (45, sg)
J.O.: - O četiri samostalne žene u jednom velikom gradu. Možda serija ima malo "ženski ugao"... Što se mene tiče, napokon! (29, sg)
I.K.: - O seksualnom oslobođenju žena, zato što tretira žene i njihov seksualni život i upravo naglašava njihovo seksualno oslobođenje, u smislu da žene shvataju seksualne odnose kao muškarci... (32, pg)
O.M.: - O jednom eksperimentu u koji ulaze te četiri žene. One donose odluku da seksu pristupe na jedan oslobođen način kao zadovoljstvu samom po sebi i da ne traže nešto više od toga, kao što je odnos, dugotrajnu vezu, partnera za ceo život. (40, ng)
J.: - O četiri devojke u Njujorku, koje su slobodne, uspešne žene, ali opet različite u načinu na koji svaka od njih reaguje na neki problem. (25, sg)
K.J.: - Serija jeste o seksu ali ne samo o tome, već i o prijateljskim i međuljudskim odnosima! Dopala mi se transparentnost govora o seksu! Dakle, njih četiri govore o tome! (28, sg)

Viđenja teme variraju od serije o četiri uspešne, slobodne žene u Njujorku, preko muško-ženskih odnosa uopšte, do seksualnog oslobođenja žena i seksa kao zadovoljstva po sebi. Upitane da li je seks u fokusu, učesnice konkretizuju mesto teme seksa u okviru serijeImage. Prema jednoj učesnici, serija uopšte nije o seksu, već je on istaknut kao tema samo da bi se gledalište zaintrigiralo. Ponavlja se mišljenje koje sužava temu seksa na seksualno oslobođenje žena kao predmet serije, a pominje se i otvaranje tabua kao još jedna odrednica teme seksa. Mišljenja se grupišu oko viđenja da serija jeste o seksu, ali ne isključivo. (J.O.): - "Seks zauzima veliki deo serije, ali se inače i drugi odnosi provlače u svim sferama. Po meni nije reč samo o seksu, jer je to toliko isprepleteno u životu, da ne može da bude samo o seksu." Pozivajući se na izjavu Samante u seriji: - "Po prvi put u istoriji Menhetna dešava se da žene imaju jednako moći i novca kao muškarci, plus luksuz tretiranja muškarca kao seksualnog objekta", deo učesnica misli da serija postavlja pitanje kako se jedna vrsta ekonomske i društvene moći prenosi i na seksualne odnose. Niz odgovora sa ovog stanovišta vidi temu seksa u seriji u relaciji sa drugim društvenim odnosima, i rezimira da je moguća tema serije društveni odnos prema seksu. Kao motive koji se unutar ove teme najcešće pojavljuju u seriji, učesnice će u razgovoru odrediti: seks i moć, seks i samački status i govor o seksualnosti.

Zašto, kako, ko gleda seriju?

Predubeđenja i očekivanja od serije postojala su pre gledanja i formirana su prema učesnicama, ili reklamom, ili komentarima prijatelja. Neke od njih se sećaju da su čule sledeće atribute o seriji: popularna, duhovita, interesantna, drugačija. Očekivanja izazvana reklamom kreću se od reakcije (K): Aha, ovo je nešto interesantno, što je gledanje i potvrdilo, do razočaranja (G): Ja sam možda očekivala nešto mnogo oštrije i agresivnije, a ova je priča u stvari naivna. Umesto urbane i glamurozne serije, kakvu je očekivala jedna učesnica, odgledala je seriju koja se više bavi društvenim problemima, ali je to razilaženje nije razočaralo. O navikama gledanja neke učesnice kažu:

J.J.: - ...imam čak i ritual, ona dođe kod mene pre nego što izađemo napolje, odgledamo tu epizodu uz koktelčić i tek onda izađemo... ili se propuštena epizoda prepričava.

Daju se i opisi gledanja:
B.D.: - O, da! Ludilo totalno. Gde je Zverka, ko je sa Zverkom, da li su se, da li nisu... gleda i moja mama koja ima 55 godina i uživa u tome. To i jeste neki mali prostor gde žene izadu sa nekim svojim intimnim potrebama, da razgovaraju o tim temama. Ja nikada do sada na TV-u nisam videla da je to uradeno na ovaj način. (25, pg)
Većem delu grupe serija se dopada zbog humora, brzine, načina na koji one o svemu razgovaraju i prepoznavanja situacija iz svog okruženja u seriji. Učesnice kojima se serija ne dopada, uglavnom kao razlog navode klizanje u rodne konvencije serije koja ima pretenzije da predstavlja iskustva četiri uspešne, emancipovane žene i da u tom smislu deluju oslobađajuće.

J.O.: - Meni se dopala prva epizoda, moram da priznam. Dopala mi se baš zato što je brza, sažeta i duhovita, što uvek ima nekog podteksta i nekih detalja, koje ja lično nalazim u svom okruženju. Iako je Beograd jedan mali grad, ja sam sebe zatekla da sa svojim prijateljicama pričam na jedan vrlo sličan način, i to se dešava isključivo u ženskom društvu.

G.K: - Prva epizoda koju sam odgledala meni je bila bezvezna i dalje nisam gledala. Onda sam posle nekog vremena pomislila da se možda popravila, kad je već toliki ljudi gledaju, tako da sada odgledam ponekad, kad baš imam vremena. Ne mogu da kažem da sam našla razloga za oduševljenje. Ja ne mislim da je to priča o oslobođenim ženama koje uživaju u seksu. Mi vidimo četiri uspešne žene kojima nešto nedostaje u životu; a šta je to? Pa to je taj idealni partner. Ne vidim da ih je to menjanje partnera usrećilo.

Nadovezujući se na temu gledanja, učesnice se izjašnjavaju i o publici, ko gleda seriju u njihovom okruženju i šta one misle kojoj publici se serija obraća. Jedan deo odgovora publiku iz okruženja određuje sledećim rečima: moje vršnjakinje, sve moje drugarice, mlada i obrazovanija ženska publika. Nekoliko njih se slažu da serija čije četiri junakinje imaju trideset i nešto godina zapravo više korespondira sa mladim devojkama i da je to publika kojoj se serija obraća. Dve učesnice tu generaciju određuju kao teen do kasnih dvadesetih. (I, M)

M.S.: - Mislim da je serija tako smišljena da upravo šalje poruku nekoj generaciji koja tek treba da uđe u samostalan život. (39, sg)

G.K.: - Serija je namenjena devojkama… Znači one koje zamišljaju da će biti samostalne, emancipovane žene i da će trošiti muškarce, kupovati cipele od 400$…kad budem imala 35 godina, ja cu subotom da doručkujem sa drugaricama…

Kao i u slučaju pitanja o temi serije, postoji prvi krug asocijacija, a zatim širenje odgovora. Učesnice obično prvo pominju žensku publiku, a zatim razgovaraju o muškarcima, njihovim poznanicima, prijateljima, deci, roditeljima koji gledaju seriju.

J.J.: - ...Moja majka i njene prijateljice bi možda rado gledale, ali one u to doba nešto rade u kući, pa je ona sva srećna kada neki put nešto uhvati...

J.B.: - Volim da gledam, i gledam sa ćerkom i sinom, i mogu da kažem da ceo drugi razred V beogradske gimnazije svakog dana obavezno komentariše posebno Samantine doživljaje. Ona im je omiljeni lik...

Učesnice, čiji su roditelji stariji (preko 60 godina), pominjale su i njihove reakcije - od šokiranosti, preko dosade, dok je jedina čijim je roditeljima serija zabavna, to objasnila njihovom otvorenošću i savremenošcu (J, I, M). Neke su imale ideju da bi moguća publika serije mogli da budu mladi, urbani ljudi, ali su u svom okruženju našle da upravo ta grupa ima ciničan odnos prema seriji. (O) Prema njima ne postoji određena publika - različiti ljudi gledaju seriju. Tokom ovih razgovora sakupio se i priličan niz sećanja učesnica na različite muške komentare o seriji iz kojih se može videti i percepcija učesnica fokus grupe o odnosu muškaraca prema seriji.

J.J.: - Jedan moj prijatelj je rekao jednu veoma zanimljivu rečenicu kojom je hteo da ilustruje kako je on emancipovan: "Ja sam se veoma trudio da odgledam tu epizodu, ali jednostavno mi nije išlo". Opet, jedan je stidljivo rekao "pa i ja gledam", smatrajući da time demonstrira svoju žensku stranu, a treći da mu je serija veoma duhovita. Mislim da je baš zbog tog humora ona dostupnija muškoj publici.

J.J.: - Meni je jedan drug rekao da njih četiri čine savršenu ženu...

J.O.: - Muški poznanici su nekako "ma da OK, ali to je ipak ženska serija, nije za muškarce". U stvari uopšte ne znam da li gledaju, znam samo njihovu reakciju na nju.

O.M.: - ...onda odjednom otkrivam da moj muž počinje da me podstiče da gledam Seks i grad. U stvari bi on gledao, a neće da prizna da bi da gleda. Meni je to bilo mnogo smešno. Kaže 'evo počinje ti, jel' gledaš'?

Tokom razgovora problematizovalo se i pitanje medijske kuće koja prikazuje seriju: koliko logo TV koji stoji u gornjem uglu utiče na naš doživljaj i percepciju onoga što gledamo i da li je TV B92 "prirodno" mesto za ovu seriju, odnosno da li serija odgovara koncepciji te televizije i njenoj publici? Ova diskusija pokazuje i kako učesnice fokus grupe generalno vide medijski prostor u Srbiji. Javile su se "tri struje": jedan deo njih smatrao je da serija odgovara informativnom i kulturnom programu B92, druge su smatrale da se može uklopiti u ovu ali i u koncepciju TV Pink, a treća struja ne vidi seriju toliko specifičnom da bi mogla da se prikazuje samo na jednoj stanici i mogu da je zamisle i na ostalim televizijama.

One koje B92 vide kao prirodno mesto za prikazivanje ove serije, navode i ostale serije koje su gledale na ovoj televiziji (Živeti svoj život, Toplo hladno, itd) koje se bave sličnom tematikom kao i Seks i grad, i u takvom izboru vide programsku koncepciju B92. Te serije su slične po tome što otvaraju pitanja homoseksualnosti, opšte pitanje odnosa između muškaraca i žena, socijalizacije, likovi su sličnog godišta itd.

J.O.: - Da, mislim da je B92 prirodno mesto za ovu seriju i ne mogu da je zamislim ni na jednoj drugoj televiziji. Naravno da B92 ima svoje patrijarhalne momente, ali opet ako se uzme u obizir u kom mi okruženju živimo i šta gledamo, po meni ipak tu može da dode do prodora i neke drugacije misli.
Prema drugoj učesnici, programska koncepcija B92 je prozapadna i utoliko što serija prikazuje zapadne, savremene žene, ona se uklapa u ovu televiziju.
Nekoliko učesnica izdvaja i Pink kao televiziju na kojoj bi se ova serija podjednako dobro uklapala kao i na B92. Kao razloge za to navode popularnost, skupoću, glamur, ikonografiju serije.

J.J.: - Ta serija je statusni simbol za televizije. Ona koja je došla do nje, veoma je srećna, jer je došla do najuglednije serije. Ne verujem da razmišljaju programski, pa čak mislim da se ni B92 nije rukovodila programski, već čisto da pokaže da i oni materijalno i dalje dobro stoje.

S.M.: - Ali pre tri meseca su ovde tukli homoseksualce. Prema tome, zašto mislite da bi jedna televizija koja računa na masovnu popularnost emitovala jednu seriju u kojoj su homoseksualci svačiji ljubimci?

J.J.: - Imamo i na Pinku takve filmove.

S.M.: - Pink! Ovde je najčešće pomenut Pink.

Treća struja ne misli da serija posebno odgovara nekoj televiziji, vide je i na Studiju B, Trecem kanalu... ali iz različitih razloga. Dok neke smatraju da televizije i nemaju neku programsku koncepciju pri biranju serija, jedna od učesnica je razlog videla u uniformisanosti medijskih kuća u Srbiji.

M.: - Ja bih, recimo, mogla tu seriju da zamislim i na Studiju B ili na BK. Televizije su počele jako da nam liče jedna na drugu. Sve se polako modifikuju i pokušavaju da liče na nešto što je svetski trend u televiziji. Informativni programi su maltene svuda isti. Prosto liče jedna na drugu, i po programskim šemama i po onome što žele da poruče, jer svi sada žele da budu svetske televizije.

Od svih televizija na kojima može da zamisli ovu seriju, ova učesnica izuzima jedino Pink, i misli da na toj stanici ne idu serije sa ovakvom i ovako upakovanom porukom. Koje su to poruke koje ova serija šalje, biće dalji predmet slaganja i neslaganja u kontekstu onoga što je grupa videla kao tri glavne teme serije: seks i moć, seks i samački status i govor o seksualnosti.

Seks i moć

Prema većini učesnica, serija često predstavlja seksualnost u kontekstu odnosa moći. Prikazujući život četiri ekonomski samostalne i uspešne žene u Njujorku koje mogu da kažu...

Keri: "Žene u Njujorku odustaju od ljubavi i okreću se ka moći", na šta Samanta kaže: "Kome to treba, pravi čovek je iluzija", dok se jedino Šarlot pita: "Zar da odustanem od ljubavi?"

Serija, prema fokus grupi, postavlja pitanje da li je socijalni status izrodio mogućnost da vi svoj seksualni apetit prepoznate i definišete, da li i kako materijalna strana u životu uslovljava odluke u odnosu na sopstvenu seksualnost...

"...Sada kad to ženi ne treba, kad ona može da izdržava porodicu i nije joj potrebna stara funkcija muškarca, ona slučajno prepoznaje da bi od muškarca htela vezu koja donosi redovne orgazme..."(S)

Ova se tema varira kroz četiri različita lika, od konvencionalne Šarlot do Samante koja je predstavljena kako tretira seks "kao muškarci", od konvencije idealnog partnera do seksa bez emocija i ženskog vezivanja. Deo grupe se slaže da u seriji određen način života i društveni status otvaraju jedan repertoar mogućnosti za drugačiji odnos četiri junakinje prema seksu, ali neke od njih problematizuju ovu poentu dovodeći je u vezu sa svojim okruženjem, siromaštvom i socijalnim razlikama uopšte.

J.B.: - Htela sam da kažem nešto o poređenju načina života... koji ovde dvadesetogodišnjak ima svoj stan? Način života nije isti, nemamo uslova da možemo da vodimo takav život… Ta materijalna strana u životu i sve te teškoće dosta doprinose tome da čovek ne može da se opusti i ne može to sve tako da prihvata.

O.M.: - Meni je lično zasmetalo što je radnja stavljena u tako glamurozan okvir. Shvatam da je ekonomska nezavisnost podloga za mogućnost da se donose neke samostalne odluke u odnosu na sopstvenu seksualnost, ali mi se nije dopalo, pošto mi nikada nećemo biti tako glamurozne, pretpostavljam, što ispada da druge žene nemaju pravo na emancipaciju. Što nisu uzete neke četiri razlicite žene, recimo, drugarice iz gimnazije koje su imale različite uslove. Ovde su sve postale isto.
Image

Druge učesnice identifikuju ovakav pristup seriji kao jednu od dominantnih kritika serije u Srbiji i smeta im to što se diskusija više vodila na nivou finansijskih mogućnosti, izlazaka, nego oko osnovnog pitanja - mogu li žene da dožive seks kao gimnastiku, i šta im je potrebno da bi to postigle? One navode primer iz dnevne štampe:

B.D.: - Izašao je članak u Danasu, mislim da ga je pisao Zoran Panović, baš o seriji Seks i grad. Tipična muška reakcija "šta će Srbiji ta serija gde četiri fufetine koje ne znaju šta će da rade s parama, koje ne znaju šta će od seksa, ludila, kokaina", pa onda miksuje sa delovima iz knjige, pa spominje kako je u knjizi Keri čak i narkomanka, ona je potpuno pogrešno predstavljena Jedna nebuloza, potpuno neverovatna reakcija. Kaže "zar mi sad na osnovu toga treba da zaključimo da u Beogradu postoje Miranda i Samanta".

Na ovu diskusiju nadovezuje se i zapažanje da junakinje serije o seksu često govore kao o simbolu moći. One koriste tu moć, stalno je tu neka moć prisutna, "ja osećam moć posle toga". Motiv seksa kao simbola moći u seriji odnosi se u daljem razgovoru grupe i na moć ženske seksualnosti, i na uživanje u seksu bez emocija kao jednom izvoru moći za junakinje, i na seks kao dobro u procesu razmene sa drugim dobrima, novcem itd. Poslednji vid ove teme javlja se i u epizodi o plaćenom seksu koju su učesnice zajedno gledale, u kojoj Keri neočekivano nalazi 1000 $ na jastuku posle noći provedene sa francuskim arhitektom. U kontekstu priče o plaćenom seksu u ovoj epizodi, neke od ucčesnica razmatraju kako se tema prostitucije i braka u njoj obrađuju.

O.M.: - Meni je bila najinteresantnija priča o plaćenom seksu. Seksu koji je definisan kao prostitucija. Ali u ovim klasnim funkcijama. Znači nešto što bismo u svakom drugom pogledu mogli da nazovemo prostitucijom tu se negde zaustavlja sa sklapanjem braka. Ona kao ne želi da se prostituiše, i zato se distancira.

M.S.: - Ne, kada je srela svoju italijansku prijateljicu u Balzaku i osmotrila sve one face s novcem, pomislila je: mogla bih da imam bogatog muža, putovanja, još bogatiji razvod, dakle, mogla bih na to da pristanem direktnom razmenom dobara.

Na pitanje šta se razmenjuje sklapanjem braka u kontekstu gore pomenute situacije, ova učesnica odgovara da taj muškarac novcem dobija ženu koja ide uz njegov status. Prema drugim učesnicama ova epizoda i teza o razmeni seksa i novca kao različitih vrsta moći i dobara nudi i sledeći ugao posmatranja: Ako su žene u stanju da seks doživljavaju i upražnjavaju potpuno nezavisno od emocija, ukoliko su u stanju da eksperimentišu sa raznim stvarima i svojim identitetom, zašto ne bi svoje telo smatrale dobrom koje se može razmeniti za neko drugo dobro koje im je trenutno potrebno.

Ova tema podstakla je i komentare o muškim i ženskim pozicijama u neposrednom okruženju učesnica.

S.M.: - Zašto je kod uspešnih muškaraca ta moć tako seksi? Zašto Panić može da se oženi ženom toliko mlađom od sebe? Zaista, znate li nekog uspešnog muškarca koji ima problem neprivlačnosti? Znate li nekog muškarca koji je bogat ili moćan a da ima problem u uspostavljanju veze sa bilo kojom ženom kakvu poželi, od manekenke do bilo koga?

K.J.: - Oni koriste žene za sve što im treba, za supruge, ljubavnice...

J.J.: - Mislim da bi bilo jako tužno u ovoj sredini, ako bih izlazila s dečkom koji je četiri godine mlađi od mene.

S.M.: - Zašto je to tužno?!

Ovo pitanje - ako primeri uspešnih muškaraca pokazuju da je uspeh seksi, da li to važi i za žene, i kako je to predstavljeno u seriji - podelilo je grupu po osnovnoj liniji neslaganja: da li junakinje serije izlaze iz rodnih konvencija, varirajući četiri različita pristupa svakoj temi, ili uprkos svoj različitosti, ipak sve završavaju u istoj konvenciji? Struja kritična prema seriji naglašava situacije u kojima se one prikazuju kao nespretne, nesrećne, nemoćne, koje vide kao klizanje u konvenciju `uspešna, ali nesrećna žena`, dok prva opcija te situacije ne vidi kao podrivanje junakinja već kao demistifikaciju ideala. Po ovom pitanju postoje polarizovani stavovi, ali je veliki deo grupe ambivalentan i preispituje: da li su one nespretne i nesretne zato što pokušavaju da ostvare 'ideal', odnosno rodnu normu ili su jednostavno ljudska bića od krvi i mesa koja zapravo žive sa svim saplitanjima, ispuštanjem gasova... Da li serija uspešne žene prikazuje kao nespretne u romantičnim susretima, podržavajući tako seksipil nemoći za žene, ili prikazuje četiri žene koje se nose sa svojim pehovima i manama?

K.J.: - Pa to je stvar pristupa, različitog pristupa. To su četiri pristupa, četiri različite žene, to je recimo nešto što je meni zasmetalo, njih četiri koje su baš toliko različite, a u stvari suštinski navode neke iste stvari. Samanta je, recimo, predstavljena kako tretira seks "kao muškarci", a onda u jednoj sceni kada njoj partner kaže "Ne možeš da ostaneš večeras ovde, moraćeš da kreneš kući, sutra rano ustajem" kadar pokazuje njeno lice i oči i vidi se da njoj baš nije svejedno.
Image

I.K.: - Po meni je problem što se kroz epizode provlači jedna situacija koja se vidi u uvodnoj špici. To što je Keri strašno glamurozna, obučena je predivno, ide ulicom i onda je isprska blato od automobila, onda ona to pogleda i vidi da je u blatu i na autobusu vidi svoju sliku na kojoj je glamurozna. Ta ideja se provlači da one ostaju same sa sobom u svemu tome, da nisu baš neke definitivne pobednice.

G.K.: - Keri ne samo što je ispustila te prezervative, ako ste primetili ona je posle toga, posrnula na ulici. I kad god se ona i Zverka sreću ona je u nekim situacijama kada ispoljava nemoć (kada su se sreli na žurci, neko ju je gurnuo).

S.M.: - Meni se učinilo da je još jedan demistifikujući aspekt, činjenica da se one pojavljuju sve tako glamurozne u čitavom nizu nespretnih uloga u kojima se apostrofira nemoć, demistifikuje taj ideal ili ta potreba da se bude apsolutno savršena. One svašta sebi dozvoljavaju, da padnu, da se sapletu. Da se to desi, a da to ipak ne bude nemoć, da ne bude šokantno. Znate ono kada se probudite ujutru pa ne kažete "Jao, radila sam juče to i to i propale su mi sve šanse" nego to je nešto s čim se živi.
Ova podela u grupi i povod za raspravu zadržaće se i u razgovoru o sledećoj bitnoj temi serije.

Seks i samački status

Povod za razgovor o temi seks i samački status u seriji, bila je i jedna od epizoda koju je grupa zajedno gledala. U njoj, Keri slavi 35 rodenđan i tada prijatelji ne uspevaju da nađu restoran u kome ih ona čeka, tada se slabo ko javlja na telefon i ne zna se hoće li se Zverka pojaviti ili ne... U okviru rođendanske situacije razvija se tema samaca i samkinja i dodatno varira kroz druge likove... Mirandu koju na žurci, pri slučajnom susretu na ulici itd., čeka jedno te isto pitanje: "A ima li neko poseban u tvom životu?", Šarlot, sa nedaćom kako pomiriti brak, idealnog partnera i njegovu preranu ejakulaciju, i Samantu, krajnje nezainteresovanu za duhovne kvalitete zgodnog sveštenika. Rešenja u ovoj epizodi izazivaju razlićita viđenja srodne duše Keri: Zverka ili njene tri drugarice...

Na početku ovog razgovora učesnice su odredile leksikon najfrekventnijih reči, pojmova, ideja koje se vezuju uz status same osobe u toj epizodi: izlasci, usamljenost, samodovoljna osoba, srodna duša, pitanja - da li izlaziš sa nekim, da li postoji neko poseban u tvom životu, izopštenost - odnos udatih i oženjenih prema samcima, starost, strah od starosti, oglasi, klubovi - samac ili samkinja treba dobro da se zabavlja, mačka - prisustvo bilo kog drugog bića itd.
Status samaca u odnosu na one sa partnerima definiše se na sledeći način:

D.M.: - Da li su celovite one osobe koje žive same, nemaju partnera? (27, ng)

J.J.: - Neka neprijatnost i nelagodnost u društvu onih koji su udati, oženjeni, kao da nisu postigli ono što se od njih očekuje.

K.S.: - Starost kao podsećanje na samački status i strah da će biti sve manje prilika da se on ukine. Strah da će ostariti same, što je jedan od jačih strahova društva. (26, rg)
Image

U okviru teme seks i samački status, grupa je u ovoj epizodi prepoznala tri podteme: društveni odnos prema samcima, mit o srodnoj duši, i poređenje stalne veze i samačkog života. Kada je rec o društvenom odnosu prema samcima, serija prikazuje situacije pritiska na samce: u susretima sa udatima, oženjenima koji stalno zapitkuju 'ima li nekog posebnog u tvom životu?", pri kupovini stana kada u formularu 15 puta treba pisati neudata, slušati priče kako će mačka da joj pojede lice kao prethodnoj usedelici koja je živela tu i vaditi iz sandučeta reklamne papiriće upućene na "Draga samice". Prema nekim učesnicama taj pritisak je još teži kod nas i takve osobe se optužuju da nešto sa njima nije u redu.

O.M.: - Čuveno pitanje "Kad ćeš da se ženiš? Kad ćeš da se udaš?"

M.S.: - Mislim da ovde uvek postoji nota optuživanja onoga ko ima već dovoljno godina da ima razvijenu porodicu, a sam je ili je sama.
Prema jednoj učesnici, bitna razlika između tretmana samačkog statusa u seriji i njenom okruženju, jeste u tome što se ovde samaštvo smatra samo kao privremeni status. Uopšte se ne uzima kao mogućnost da neko može to da izabere i da tako živi. Nego je to samo privremeno dok se ne nađe nešto. Dok se u seriji ipak ravnomerno sa tom idejom pominje mogućnost da one to imaju kao izbor (I). Druge učesnice se slažu da se u našoj sredini ne ohrabruje rano osamostaljivanje. Istovremeno sa pritiskom na samkinje, samce da se udaju, ožene...

K.S.: - Ovde su porodice jako zaštitnički raspoložene i ne ohrabruje se neka vrsta samostalnosti deteta, ide se ka tome da bi deca što duže trebalo da budu u nekom statusu deteta, što podrazumeva da se ne pravi samostalna porodica.

O.M.: - Obično se iz jedne porodice, kod nas, odmah prelazi u drugu.
Prema mišljenju ovih sagovornica, odnos prema samačkom životu je ambivalentniji u seriji, i on se dopušta i kao lični izbor, a ne samo kao privremeno stanje tokom traženja stalnog partnera.

Kao još jedan vid pritiska na samce u ovoj epizodi grupa identifikuje i mit o "srodnoj duši". Učesnice su se polarizovale oko pitanja: da li se u seriji kroz potragu za stalnim partnerom preispituje čitav taj koncept, istražuje ta društvena konvencija, prekida sa njom ili se ona uopšte ne preispituje, već je junakinje potvrđuju? Prema jednom delu grupe, poenta ove epizode je da srodne duše mogu biti i njih četiri kao prijateljice, dok za druge serija završava potragom za idealnim partnerom.

S.M.: - Šta mislite, da li je moguće da one razmišljaju o toj društvenoj konvenciji, pa je prosto odbacuju?

A.T.: - Pa da, to se periodično u seriji postavlja kao pitanje i na neki način se rešava. Ja sam tako shvatila ovu epizodu, da se to razrešilo.

S.M.: - Kako?

A.T.: - Pa da ne mora uvek da znači da je srodna duša u muškoj osobi.

G.: - U stvari imam utisak da su oni tim puštanjem crvenih balona hteli da poruče sledeće: "Puštam te da ideš, nema problema". Ali ne znam da li nekoga time uspevaju da prevare. Od prve epizode stvarno imam utisak da one čekaju svog princa na belom konju. Pa evo i Zverka, kako se on uvek pojavljuje kao moderni princ na belom konju.

K.S.: - To je u stvari jedan mali, fini, perfidni dramaturški potez kojim se pravi stara, dobra struktura deus ex machina...

S.M.: - Pa zar ga nije ona zvala?

K.S.: - Da, ali on nije morao da se pojavi. Ali se pojavio tu i na tom mestu gde je trebalo, i posle toga se zaključuje kao "pih, to ništa ne znači".

I.K.: - Pa to je jedina uteha u seriji, to njegovo pojavljivanje nam je jedino donelo olakšanje u celoj epizodi.

G.K.: - Pa da, upravo je u tome stvar. Zašto njegovo pojavljivanje, kada je upravo pre toga našla tri srodne duše u svojim drugaricama?

K.J.: - Kada ju je pitao "kakav si imala dan", ona mu je odgovorila da je bio fantastičan. Zašto mu nije rekla da nije bilo tako?

I.K.: - Meni se čini da je u seriji problem prividno jednostavan, a da je zapravo daleko komplikovaniji. U stvari uopšte nije jasno zašto one ne mogu da nađu partnera. One istovremeno imaju tu samosvest, ali s druge strane traže partnera. Meni je to prirodno i nije mi to toliko sporno.

S.M.: - To što one hoće da budu sa nekim je prirodno i nije strašno i nije razlog da kažete da je serija klizanje u konvenciju. Istovremeno, Šarlot je imala bračnu vezu, a ona ne radi, tako da nije to njima cilj. Nisu one tako nemoćne da to ne mogu da shvate da to nije baš tako.

K.S.: - Meni su one jako tužne, pa sam i prestala da gledam seriju.

I.K.: - Mislim da su one povremeno osećaju jadno, ali da to nije poenta.

S.M.: - Pa, izvini, da li se svi ovde osecaju "haj" sve vreme?

A.T.: - Pa ja se slažem, nemojte da očekujete ženske super - heroje. Ne bih da se razbije šablon po tu cenu da stvorimo nerealne likove.
Jedan pol ove rasprave vidi seriju kao niz klizanja u rodne konvencije `potrage za princem`, `uspešne, a nezadovoljne žene`, `ženskog nedostatka idealnog partnera` itd. Prema jednoj od učesnica društveni šablon idealnog partnera je toliko nametan da ne veruje da je moguće odbraniti se od njega. Za nju poenta da su junakinje u toj epizodi našle srodnu dušu jedne u drugima izgleda kao tešenje, a one i dalje osecaju nedostatak srodne duše, muškarca, idealnog partnera.
Image

G.K: - I sada, da ja mogu sa 35 godina da kažem "e, ja u to neću da verujem", pitanje je koliko bih ja to sebi zaista mogla da naredim. I pitanje je koliko ja sa 35 godina mogu da se utešim tako što kažem "da vi ste mi 'srodne duše', sve vreme ste mi tu". Da je to moguće, ta rupa ne bi uopšte postojala, da su one stvarno zadovoljne i ispunile tu rupu. Ja sam prosto u raskoraku između onoga šta one govore i onoga što se meni čini stvarnim.
Struja koja se ne slaže da je ovo epizoda o "čekanju princa", vidi junakinje serije kao žene čije iskustvo dovodi tu konvenciju u pitanje. Prema njima, stalna veza, odnosno brak se preispituje kroz razne likove i situacije, a pre svega kroz Šarlot, jedinu koja je među njima udata.

S.M.: - A šta je bilo u ovoj epizodi. Ja vas samo podsećam. Šta je rekla Šarlot: "Ja sam mislila da je Trej moja "srodna duša", ali ne verujem da bi mi "srodna duša" ovo uradila".

Nadovezujući se na bračnu situaciju Šarlot, kao potencijalno podrivanje koncepta stalne veze kao cilja junakinja, učesnice navode još neke pro-samačke momente u seriji koji postavljaju pitanje šta bi sve stalna veza donela.

A.T.: - Sećam se jedne epizode koja je baš u korist samačkog života, kada one idu u posetu jednoj drugarici koja je u drugom stanju, i u početku je drugarica presrećna što se konačno smirila, a bila je poznata kao devojka koja je ludovala na žurkama, i epizoda na kraju završava tako što je ta drugarica zapravo očajna što nema više taj samački život.

S.M.: - Očajna?

A.T.: - Da, očajna. I priča im o tome kako ih treba upozoriti na vreme o onome šta ih čeka, jer nju niko nije upozorio.

K.J.: - Ta epizoda se završava tako što je ona u poodmakloj trudnoći i hoće da ide sa Keri na žurku i tamo se ponaša isto kao što se ponašala, penje se na stolicu i pocinje striptiz, i odjednom je svi gledaju drugacije i ona shvata "aha, moj život se promenio". Što je društvena konvencija, ona je trudna, znači gotovo.

Brak se prema ovom mišljenju ne prikazuje kao nešto privlačno, već se pre demistifikuje. Likovi variraju tu konvenciju, zato što im njihovo iskustvo od 35 godina pruža dokaze da nema onoga za šta su se one od rane adolescencije pripremale. Probleme koje likovi u ovoj seriji imaju, ovaj deo grupe ne vidi u ključu konvencije ženskog nedostatka idealnog partnera, već kao realne situacije u kojima one imaju dileme, konflikte sa samima sobom, i sa kojima se one nose, bore: sa različitim tipovima odnosa, veza, prednostima i manama samačkog života, željom za idealnim partnerom, odnosom između njihovog iskustva i konvencija. One probaju i traže, i ne prihvataju tek tako.

Za ove učesnice, epizoda nudi:

I.K.:- ... smeli koncept, a to je razdvajanje emocionalne vezanosti sa srodnom dušom i fizičkog seksualnog zadovoljstva, što je inače predviđeno da za ženu bude spojeno u jednoj osobi, u jednom partneru. Traganje za fizičkim zadovoljstvom putem seksa, potpuno odvojeno od traganja za kompletnim emotivnim partnerom, predstavlja novi momenat u ovoj seriji u odnosu na inače tradicionalno žensko vaspitanje. To je za muškarce normalno, a ovime vi legitimizujete ženski promiskuitet...
Image

Na ovaj način serija prikazuje drugačiji doživljaj srodne duše, jer to za junakinje prema ovim mišljenjima, predstavlja njihovo međusobno prijateljstvo. Prikazujući njihovo prijateljstvo kao mali forum kroz koji sve prolazi, kao jedino trajno u njihovim životima, a različite veze sa muškarcima kao privremene, serija odstupa od konvencije srodne duše kao jedinstva emocija i seksa u muškarcu za žene.

S.M.: - Možda one stvarno stiču neko zadovoljstvo iz svog druženja, sa tim svojim redovnim viđenjima, jer je to njihova jedina konstanta. Imaju zahtevan poslovni život, čitav niz visokih standarda, koje moraju da ispune, imaju povremene muškarce. One možda ni nemaju vremena za razvijene odnose sa drugom sa ćoška - imaju life style koji to ne može da podnese.

Komentarišući ovakvo viđenje teme srodne duše, jedna učesnica upućuje na način na koji serija određuje polje mogućeg iščitavanja, to jest njegove pretpostavke. Serija prikazuje svedenu situaciju četiri drugarice i njihove povremene veze, i kako mi prepoznajemo tu vrstu redukcije, način na koji tumačimo i čitamo tu seriju može da ima dva različita stanovišta. Da one ili ne uspevaju da se oslobode konvencija ili da ih stalno propituju. Prema njoj serija pravi jednu vrstu rama u kojem se likovi ponašaju i grade odnose, u kome su one isečene, kao što su isečene i mnoge muške serije, znači da nema onog drugog.
K.S.: - Stvar i jeste u tome da ona, zapravo ni jedna od njih četiri, bar koliko sam ja uspela da ih shvatim, nema muškog prijatelja, ili muškarca s kojim sarađuje. Mogli bismo ovo da posmatramo i kao stvaranje neke vrste ženske komune. Ne kažem da je to loše, ali hoću da ukažem na to da su one neka vrsta izdvojenog sveta. One s muškarcima komuniciraju kroz seks i zaljubljenost, ali sa njima ne grade odnos poverenja. One nemaju poverenja u muškarca. Jedna je predatorka (Samanta), Miranda apsolutno nema poverenja u muškarce, a Keri je tu negde na pola puta. U stvari je čudno zašto one ne mogu da komuniciraju, ako se isključi ljubav, sa muškim svetom.

To je priča o viskorazvijenom američkom ili zapadnom feminizmu, šta je on doneo ili nije doneo, jer je ta serija ideološki pravljena po tim postulatima.

S.M.: - Da li viđate vi takve žene? Takve, kvalitetne, obrazovane, uspešne i same žene. Imate li takvih prijateljica?

Mnoge u glas: Imamo.

S.M.: - Imate li takvih muških prijatelja, kvalitetnih koji su sami?

Mnoge u glas: Da, imamo.

S.M.: - Do koliko godina?

K.S.: - Između 23 i 27.

O.M.: - U četrdesetim.

S.M.: - Ja imam jako puno, imam 10 prijateljica, ne bih znala da vam kažem da li su pametnije, interesantnije, obrazovanije ili uspešnije i nijedna godinama nema vezu. A nemam ni jednog takvog prijatelja koji je zgodan, pametan, šarmantan, obrazovan, negovan, finih manira i da je neoženjen. U svakoj generacijskoj grupi je sve veća nesrazmera, možda u tome ima neke sličnosti sa Amerikom.

Govor o seksualnosti

Govoreći zašto gledaju seriju, veliki broj učesnica navodi da im je zanimljiv način na koji one razgovaraju o svemu, transparentnost u govoru o seksu: one govore o tome. Serija prema njima pokreće neke teme koje su možda tabui, o kojima se retko govori u društvu, među prijateljima, partnerima, u popularnim serijama… Način govora o seksualnosti kao treće bitno obeležje serije upućuje grupu na pitanje da li u poruci ove serije postoji nešto detabuizirajuće, oslobađajuće, što pomiče granice prihvatljivog govora o seksualnosti, kako javnog, tako i privatnog. Uz razgovor o temama koje serija tematizuje, a koje nisu prisutne u javnom govoru - kao što je masturbacija žena, orgazam, ovulacija i nivo seksualnosti itd. - paralelno teće poređenje govora u seriji i u našoj sredini. Da li i kako mi razgovaramo sa svojim drugaricama, da li je ovde to uobičajen način komunikacije među ženama, između majke i ćerke, kao i da li je to normalan deo javnog govora, kulture. Osim tabua i poređenja govora o seksualnosti u seriji i privatnoj i javnoj sferi u našem okruženju, treća tema fokus grupe bilo je i pitanje strategije ove serije kao duhovite, neobavezujuće, lepršave forme govora i njene efikasnosti u prevođenju tabua u normalnu zonu.

Mišljenja učesnica su bila podeljena oko pitanja da li žene ovde imaju kulturu negovanja odnosa sa prijateljicama u kojima razgovaraju o svemu. Tim povodom izjave variraju od:
Image

J.B.: - ...Nemam običaj da sa svojim drugaricama tako razgovaram, jednostavno ne pričamo o seksu… ovde bi odmah krenule priče.

Preko -

J.O.: - ...mislim da je to u redu, ali mislim da u ovoj sredini to prosto nije manir, i kada imate jako bliske osobe pored sebe prosto se o nekim stvarima ne priča;

I.K.: - Ponekad, sa jako bliskim prijateljicama.

A.T.: - ...s mojom drugaricom, sećam se, kada smo ulazile u sve to samo smo o tome i pričale, a onda su odjednom tokom godina te priče potpuno presušile. Ja sam to primetila, ne znam zašto je to tako.

Do -

K.J.: - ...imam drugarice sa kojima pričam na taj način, možda nije svaka voljna na isti način da priča, ali kada se skupimo nas četiri, onda razgovaramo;

K.S.: - ...pa ja teško da imam tabue, ali verovatno svako ima svoje.

Neke učesnice vide seriju kao povod "da se malo slobodnije o tome govori u njihovom okruženju, jer ljudi gledaju tu seriju, potaknuti su njome... Mnogi problemi koji se pojave u njoj pojave se i u razgovorima sa mojom drugaricom, pa će možda i ta tema doći na red. Ne verujem da je to neki šok, ali definitivno može da stvori neku rupicu za pomak" (J.O.). Serija funkcioniše kao povod za različita raspoloženja među gledaocima. Kod jedne učesnice zajedničko gledanje serije podstiče na komunikaciju ili izaziva inhibicije u zavisnosti od toga sa kim se gleda, sa drugaricama ili sa porodicom. Gledanje serije sa drugaricom, sa kojom se inače priča o takvim temama, je zabavno, a gledanje scene sa analnim seksom sa petnaestogodišnjim sinom izaziva osećaj stida (O.). Druge različito odgovaraju.

S.M.: - Vi koje imate decu, kada gledate zajedno kome je neprijatno: vama ili njima?

J.: - Pa nije ni meni, ni njima.

M.S.: - Ni meni ni njima, isto.

A.T.: - Ja mislim da je mojoj majci neprijatno.

K.J.: - Mislim da je mojim roditeljima neprijatno, majci, ali ocu više.
Praveći poređenje sa serijom, neke učesnice navode domaće filmove i način na koji je seks predstavljen u njima kao primere javnog govora o seksualnosti u našoj sredini.

J.O.: - Kako je to tek prikazano u domaćim filmovima… to je silovanje ili polusilovanje, jedini način na koji je to prikazano. Inače je to nešto što ni slučajno ne može da izađe iz kuce.

Kao i u slučaju serije Seks i grad, i ovi filmovi podstiču na određene interakcije među gledaocima.

J.J.: - Kada sam imala negde oko 15 godina bio je onaj domaći film "Šta se zgodi kad se ljubav rodi". Ona je ostala trudna, pa tako nešto. Gledam ja onako, a film je grdan i odvratan, a moja majka kaže "gledaj ovo, gledaj ovo".

Grupa se uglavnom složila da tema seksualnosti nije deo javnog govora. Kao teme koje su tabuizirane u govoru o seksualnosti (privatnom ili javnom), izdvajaju se ženski orgazam, ovulacija i nivo seksualnosti, ženska masturbacija.

I.K.: - …serija pominje da žene doživljavaju orgazam, što se predstavlja kao normalno. Međutim, to uopšte nije normalno, prećutkuje se to pitanje, uopšte se ne smatra bitnim da li ga žene doživljavaju. Junakinje ove serije jednostavno ne priznaju seks ako nije bilo orgazma i potpuno ga lako doživljavaju, kao muškarci.

A.T.: - Što se tiče tabua, postoji još jedan, a to je ženska ovulacija. Da li se tada povećava nivo seksualnosti ili ne? To sam isto primetila da se nekada u američkim serijama postavlja pitanje, dok kod nas niko ne priča o tome. Kada žene imaju povećan seksualni apetit? I baš me je iznenadilo kada je moja drugarica, koja je sama, pričala u kontekstu neke priče kako je baš ovulirala i baš joj je bio potreban muškarac. Nismo dalje nastavljale, ali recimo da je i to jedan od tabua.

Ženska masturbacija je, prema grupi, najveći tabu od svih ovih tema. Za jednu od učesnica govor o ženskoj masturbaciji u javnom prostoru u ovoj sredini, može se zamisliti samo administrativno-naučnim jezikom. Razlike u tretmanu muške i ženske masturbacije grupa vidi u tome što se muška masturbacija posmatra kao nešto normalno, faza u sazrevanju ili reprezentacija potencije, dok za žene društveni odnos prema masturbaciji deluje restriktivno - one to ili ne rade, ili ako masturbiraju nešto sa njima nije u redu. Učesnice su razgovarale o epizodi u kojoj Samanta dolazi kod svojih prijateljica, blistajući posle dva sata masturbacije, a zatim njih četiri jednim ležernim tonom pričaju svaka o sebi. Budući da sve četiri tako različite žene razgovaraju kako masturbiraju, od "promiskuitetne" Samante, sa čijim likom se to slaže, pa do "konvencionalne" Šarlot, koja se prvo usteže, ali na kraju ipak priča, grupa kao poentu tog razgovora vidi poruku da sve one to rade.

Učesnice koje inače pričaju o seksu i tabuiziranim temama sa svojim drugaricama, slažu se da masturbacija nije među njima:

G.K.: - Mislim da je to tabu. Ne pričam o tome, a nijedna od mojih drugarica koje su inače vrlo otvorene i detaljne u svojim opisima, nikada nisu o tome pričale. I baš sada razmišljam kako ću sprovesti jednu anketu.

To, ipak, ne važi za celu grupu.

K.S.: - Moram da priznam da meni trenutno ne bi bilo šokantno. Poslednjih šest meseci sam progovorila o tome i to sa muškim prijateljima kao i sa prijateljicama, ali mislim da sam sa muškarcima čak o tome više pričala. Mada jedan deo njih nisu hetero, pa je možda i to razlog. Mislim da je to jedna od tema o kojima se inače ne progovara.

K.J.: - Mislim u suštini da se ne priča toliko, ali da se priča. Ja imam par muških prijatelja koji se ponašaju prema meni kao da ja nisam tu, zato što sam stvarno krajnje otvorena prema tom pitanju i reći ću šta mislim i onda oni pričaju o tome.

S.M.: - O muškoj masturbaciji?

K.J.: - Da, o muškoj. O ženskoj ne, nemaju predstavu o tome. O ženskoj se opet manje priča, ali mislim da se priča. Više se priča o orgazmu nego o masturbaciji.

Prema jednoj od učesnica, ženska masturbacija je tabuizirana i drugačije tretirana od muške, "jer je to jedan od načina na koji su žene ucenjene celom tom pričom "seks i emocije jedno bez drugog žene ne vole" i svaka od nas je, manje ili više identifikovana sa tom idejom, bilo u odnosima sa partnerom, bilo u odnosima koji bi trebalo da liče na avanturu, a u stvari je odmah posle toga seča vena" (O.M.). Prema drugoj, to je tabu zbog opšte negativne konotacije ženske seksualnosti. Žena koja uživa u seksu, koja otvoreno izražava svoje seksualne potrebe je u razgovorima u društvu redovno u kategoriji promiskuitetna, kurva, u nekom negativnom kontekstu.

M.S.: - Samim tim ženska masturbacija je nešto negativno, jer ona može da iskaže svoje zadovoljstvo i svoju potrebu samo zadovoljavajući svoga partnera. Uopšte se ne očekuje od žene da ima potrebu, da zadovolji svoju potrebu i da uživa u zadovoljenju svoje potrebe. Nego se podrazumeva da je žena ta koja, ako i uživa, uživa zato da bi muškarac imao bolji doživljaj svog užitka, kao što je i glumljenje orgazma žena u seksualnim odnosima sa muškarcima.

Kao razlog za tabuiziranost ženske masturbacije i seksualnosti, učesnice navode i odnos prema telu uopšte, pominjući i druge tabue kao sto su razne poze, analni seks, felacio, telesne tekućine, menstruacija. Za jednu od njih, među najvećim tabuima je i seksualnost dece. Ona sama ne može da se seti vremena kada je bila toliko mala da nije istraživala svoje telo na taj način i masturbirala, a ta seksualnost koja nije emotivne prirode se prećutkuje, kao i to da deca isto imaju orgazme. Ova učesnica povezuje tabu tela i seksualnosti sa društvenim kostruktima koje ugrađujemo u određene signale koje nam telo šalje, a koji su prema njoj cista telesnost (O.M.). Nadovezujući se na temu telo i društvo, prepričani delić iskustva jedne druge učesnice, donosi i novi izraz: društveni konstrukti ili znaci iz pozadine…

B.D.: - Pre godinu dana prisustvovala sam radionici o polnosti. Tu su bile devojke od 17-18 godina i ja. Žena koja daje vrlo jasnu instrukciju: "Žene pipnite se za grudi", i devojke koje slove za oslobođene i emancipovane, ne mogu to da urade. Ne mogu, jednostavno ne mogu. Meni je trebalo jako dugo vremena da se uhvatim za grudi a da mi se neki znaci ne jave iz pozadine...

Posle razgovora o različitim seksualnim tabuima, nepostojanje predaje seksualnog znanja sa majke na kćerku, o načinu na koji se dešava seksualni život jedne žene, od toga da se objasni kako vagina izgleda pa nadalje, jedna od učesnica određuje kao tabu na kome se temelji patrijarhalno društvo. Upitana da li je prenošenje seksualnog znanja privatna stvar, ili bi trebalo da bude i javno, ona odgovara da "to nedostaje i kao oslobođen razgovor u javnoj sferi i kao neka vrsta normalnog razgovora majke i ćerke" (K.S.). Prema njenom iskustvu, čak i ako majka razgovara sa kćerkom o seksualnom životu žene, spoljašnje okruženje koje je u kontradikciji sa time, dovodi u pitanje takvu predaju seksualnog znanja.

K.S.: - Ono što ja znam je da je meni moja mama kada sam imala osam godina objasnila kako dolazi do menstruacije, zato što je ona po zanimanju biolog. Međutim, to mi ništa nije značilo, jer ga spoljašnji krug nije podržavao, da bi to meni postalo normalno, i onda se dogodilo da sam, kada sam dobila menstruaciju, mislila da umirem, uprkos sve upućenosti u hipofize, hormone i sve te stvari.

Da je razgovor o seksualnosti između majke i kćerke pre retkost, nego uobičajena stvar bar u ovoj sredini, potvrđuje i drugi komentar.

J.J.: - Bilo kakva društvena tema za Srbiju je tabuisana, sam seks je ovde jako tabuisan. Mnoge moje drugarice su dolazile kod moje mame sa 14 godina da im ona objašnjava šta im se dešava. Mislim da je veliko dostignuće moje majke, kao majke, to što je slobodno govorila o seksu, ali recimo o masturbaciji nije nikada.
Prema njenom mišljenju takav razgovor je i u Evropi tabu, dok u slučaju Amerike, misli da baš taj prikaz, direktan prikaz u seriji kao jednog normalnog, neobaveznog razgovora o seksualnosti, možda može da dovode do nekih promena. Za razliku od ovog mišljenja koje ne izdvaja ovu sredinu posebno, u odnosu prema seksualnim tabuima, prema drugoj sagovornici, detabuizirajući momenti serije možda i nisu subverzivni za Ameriku, ali za publiku u Srbiji jesu.

O.M.: - Po meni je sjajno što ona postoji i što se emituje i što je stekla toliku popularnost i što su muškarci postali tako besni.

Veliki deo grupe prepoznaje kao detabuizirajući efekat serije to što se u njoj uopšte razgovara o seksu. Osim toga, odrednica govora o seksualnosti u seriji koju je grupa najčešće isticala je zapravo način tog govora. Taj način se određuje kao: govor o svemu, duhovito, ležerno, distantno, neobavezujuće, otvorena, lepršava forma. Postavilo se pitanje da li je takva forma efikasna strategija pomicanja granica govora o tim temama, o mestu u koje je toliko komplikovano ući. Upitane kako je to njima delovalo, većina učesnica odnosi se afirmativno prema takvoj formi govora u seriji. Jednoj učesnici, način razgovora o masturbaciji između četiri prijateljice u seriji deluje prijatno, olakšavajuće zato što one nisu imale nikakav problem ni da pričaju o tome ni da se zezaju na taj račun i zato što nije postojala ni trunka neke frustracije kod njih, dok su govorile o tome (D.M.).

U slučaju teme govora o seksualnosti u seriji, stavovi učesnica fokus grupe bili su manje polarizovani, nego kod prethodnih. Dok je u prethodnim delovima razgovora, podela često išla po liniji - oslobađanje od rodnih konvencija ili njihovo potvrđivanje, u slučaju ove teme, negativni stavovi nisu izricani. To ne znači da su sve učesnice zastupale stav da takav način govora može da deluje oslobađajuće, već je slaganje više prouzrokovano time što su one, koje su inače kritičnije prema seriji, bile pre svega podstaknute da razmišljaju i govore o sebi, svojim drugaricama, porodici, sredini i odnosu prema govoru o seksualnosti. Ova tema kao treće obeležje serije ima povlašćeniji status u odnosu na druge dve i prema jednom od afirmativnih stavova, jer je u ovoj seriji neobično to što prosto pokazuje, izgovara ono što se potiskuje, jer je u tom smislu više oslobađajuća, nego u smislu nekih drugih problema o kojima priča - traženju idealnog partnera i slično. (I.K.)

Na kraju

Umesno bi bilo dodati ovom izveštaju i to da su ovi razgovori bili zadovoljstvo. Užitak u spoju iskustva gledanja ženskih serija koje se inače nisko vrednuje i fokus grupe, kao etabliranog metoda medijskog istraživanja; motivacije za razgovor o temama koje serija pokreće i situacije u kojoj je to zapravo naš rad, u kojoj je deo našeg posla i to da razgovaramo o ličnim iskustvima, zapažanjima o ovoj sredini. Bez obzira što je princip formiranja grupe bio taj da su sve učesnice nekada pohadale ženske studije, reakcije, viđenja serije, bila su u dovoljnoj meri raznolika za jedan dinamičan razgovor. Toj raznolikosti delimično su doprinela i različita godišta učesnica. Pokazalo se da je serija poslužila i kao dobar pokretač razgovora o odnosu prema seksualnosti u našem društvu, a posebno iskustvo bila su i neslaganja predstavljena u prethodnom delu teksta. Slušanje doživljaja iste scene, epizode koji se tako razlikuju, obično podstakne gledateljsku upitanost: A koju vi seriju gledate?

S.M.: - Da li se sve slažete s tim? Kako vam izgleda, ima li tu učitavanja svojih osećanja?

I.K.: - Ja imam utisak da realno gledam seriju.

G.K.: - Pa svako ima taj utisak, o tome se i radi. Ali kada se suočim sa time šta drugi ljudi u tome vide, ja vidim da to nije ono što ja vidim. Mi vidimo da je ona bila povređena, a oni ne vide.

S.M.: - Pa šta mislite zašto je serija popularna? Da li bi tako bilo i kada bi svi isto videli i čitali? Čak iako izgledaju vrlo spakovane epizode, čak i te minijature deluju vrlo eksplicitno, vidite da ne uzrokuju istu reakciju.

O.M.: - Moram da vam prenesem komentar muža moje drugarice, koji kaže "one paćenice". Ja sam se oduševila jer neko vidi slično kao ja mislim, dobro, malo je preterao, ali u principu

S.M.: - To je bilo jedno čitanje, ali ste sa njim ostali u velikoj manjini prošli put, ako se ne varam...

Image

ceeol-logoGenero časopis za feminističku teoriju i studije kulture je arhiviran u Central and Eastern European Online Library (C.E.E.O.L.)
Genero je partner
EUROZINE mreze

GENERO

Genero: časopis za feminističku teoriju i studije kulture je glavna serijska publikacija koju Centar za ženske studije objavljuje zajedno sa Centrom za studije roda i politike na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Genero je osnovan 2002. godine. Pre odluke o osnivanju časopisa Genero, Centar za ženske studije je u periodu od 1995. do 2002. godine izdavao časopis Ženske studije sa idejom popularizacije feminističke teorije u regionu.

Opširnije...
Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd