četvrtak, 27 april, 2017.

Odlučujući potez opsenarskog trika je izveden, i upravo za njega
smo mislili da je potpuno nevažan.
L. Vitgenštajn (Wittgenstein), Filosofska istraživanja

Većina studija o Hobsu (Hobbes) ništa ne govori o odnosu njegove političke teorije i patrijarhalizma 17. veka. Skoro svi autori koji su smatrali da je vredno razmotriti ovo pitanje, složili su se da je Hobsova argumentacija patrijarhalna, iako je u skorije vreme izneta tvrdnja da su, na primer, Hobsovi pogledi u odnosu na "patrijarhalna shvatanja" bili subverzivni, ili da je njegova teorija neopterećena patrijarhalnim pretpostavkama.1 Oštrije rečeno, birajući racionalnu interpretaciju Hobsa (koja se poklapa sa Hobsovim radikalnim inpidualizmom), implicitno se tvrdi da je Hobsova teorija toliko udaljena od patrijarhalizma, da se njegov suveren može označiti kao "ona".2 Uprkos tim razlikama, politički teoretičari u jednom su saglasni; slažu se, da raspravljati o patrijarhatu znači raspravljati o porodici i očinskoj moći. Pretpostavka je da je Hobs patrijarhalni teoretičar u onom istom smislu u kom je njegov protivnik, ser Robert Filmer (Robert Filmer), patrijarhalista; ili, obrnuto, Hobs se smatra protivnikom patrijarhalizma, zato što je njegova teorija po nekim ključnim pitanjima suprotna Filmerovoj.

Tokom poslednje dve decenije, glavnu debatu o patrijarhatu vodile su feministkinje a ne politički teoretičari glavnog toka, ali feministkinje su poklonile vrlo malo pažnje političkoj teoriji kada je u pitanju kontroverza o značenju i korisnosti termina "patrijarhat". I među feministkinjama, ili bar među onim angažovanim u teoretski zasnovanim kontroverzama o patrijarhatu, preovladava pretpostavka da su patrijarhalni odnosi porodični odnosi, i da je patrijarhalno političko pravo očinsko pravo.3 Naravno, mnoge feministkinje "patrijarhat" koriste i u značenju moći koju muškarci uopšte imaju nad ženama - ono što ja zovem muškim pravom - ali, i pored obilnog empirijskog dokaznog materijala koji podržava ovu interpretaciju, ovo shvatanje još nije dobilo značajniju teorijsku potporu. Osnovni razlog za ovaj nedostatak teorijske prodornosti leži u tome što feministkinje zanemaruju argumentaciju političkih teoretičara o patrijarhatu u 17. veku. Feminističke naučnice preduzele su neka vrlo prodorna i uzbudljiva istraživanja klasičnih tekstova političke teorije, ali vrlo malo pažnje je poklonjeno Hobsu, čiji su tekstovi od temeljne važnosti za razumevanje patrijarhata kao muškog prava. Hobs je patrijarhalni teoretičar - ali, moguće je, a to nisu uzeli u obzir ni konvencionalni politički teoretičari ni feministkinje, da je on patrijarhalista koji odbacuje očinsko pravo.

I feminizam i politička teorija uporno istrajavaju u anahronim, mada doslovnim interpretacijama patrijarhata kao prava oca. Kristina Di Stefano (Christine Di Stefano), na primer, tvrdi da je Hobs maskulinistički teoretičar, ali njeno čitanje Hobsa svodi se na to da njegovi argumenti počivaju na poricanju majke. Njegova predstava prirodnih, atomizovanih pojedinaca, koji niču kao pečurke - "uzmite ljude kao da su upravo sada iznikli iz zemlje i odjednom, kao pečurke, došli do pune zrelosti, bez ikakvog međusobnog uticanja "4 - poriče bilo kakav značaj odnosa majka-dete i zavisnost od majke, koja stvara prvi intersubjektivni kontekst za razvoj ljudskih sposobnosti. Di Stefano tvrdi da unutar porodice u Hobsovom prirodnom stanju nema mesta za odgoj; "ljude ne rađaju, a još manje odgajaju žene, ili, što se toga tiče, bilo ko drugi".5 Hobsova porodica je, svakako, vrlo čudna, ali problem argumentacije K. Di Stefano je u tome što, u prirodnom stanju, majka ne samo što nije poreknuta, već je uzdignuta na presto. Za Hobsa, političko pravo u prirodnim uslovima je pravo majke. Hobs se daje u veliki trud da bi porekao da je pravo oca izvor političkog prava, a ipak, njega još uvek smatraju patrijarhalistom u istom smislu u kom i Filmera, za koga su politička i očinska moć isto.

Sa drukčijim problemom suočavaju se oni pisci koji smatraju da Hobs podriva patrijarhalizam, ili bar prećutno drže da se termini "ljudi" i "inpidue", u Hobsovim tekstovima koriste generički. Oni ne uspevaju da objasne zašto Hobsovi tekstovi sadrže toliko referenci na zakonitu moć očeva - ili zašto on usvaja podvrgavanje žena muževima. Hobsovi komentatori, poput skoro svih skorašnjih političkih teoretičara, ne uviđaju da iz potčinjavanja žena muževima nastaju bilo kakvi problemi od političkog interesa. Bračno pravo, pravo koje primenjuju muškarci kao muževi nad svojim ženama, nije stvar koja spada u njihov naučni vidokrug. Standardno tumačenje teorijskog sukoba između klasičnih teoretičara društvenog ugovora, uključujući Hobsa, i patrijarhalista 17. veka, sastoji se u tome što se sukob ticao političkog prava očeva i prirodne slobode sinova. Prihvata se da je otac gospodar čija se jurisdikcija proteže nad slugama i šegrtima, ali se jedan pripadnik porodice najčešće ignoriše. Otac je i muž, i kao muž je gospodar svoje žene. U diskusijama o Hobsu i patrijarhatu, pozicija supruge u porodici retko se spominje. Ako se uopšte javlja, javlja se u jednom drugom svojstvu, kao majka. Kada se i prizna da problem žena postoji, tada se uzima da je to problem materinske jurisdikcije nad decom.

Nesposobnost da se brak razluči od porodice i da se prizna postojanje bračnog prava, znači da se uzima u obzir najupečatljiviji aspekt Hobsove političke teorije. Hobs je jedini teoretičar društvenog ugovora (i takoreći jedini autor pripušten u "tradiciju" zapadne političke teorije) koji polazi od premise da ne postoji prirodna dominacija muškaraca nad ženama. U njegovom prirodnom stanju, ženske jedinke su slobodne koliko i muške, i sa njima ravnopravne. Preko ove izuzetne polazne tačke njegove političke teorije obično se prelazi isuviše brzo. Čak i u diskusijama koje se usredsređuju na patrijarhat, niti se postavljaju pitanja, niti nude objašnjenja o tome zašto i kako, u odsustvu polne dominacije u prirodnom stanju, brak i porodica poprimaju patrijarhalnu formu. Isto tako, ne vidi se ništa čudno u činjenici da Hobs tvrdi da su žene prirodno slobodne i da su uvek podređene muškarcima kroz (bračni) ugovor.

Ima i drugih problema u vezi s Hobsom, patrijarhatom i društvenim ugovorom, kada se "patrijarhat" tumači doslovno. Neki komentatori su u Hobsovoj argumentaciji zapazili postojanje izvesnih tenzija između ugovora i patrijarhata; jedan stariji naučnik, na primer, zauzeo je logično stanovište da je, ukoliko se Hobs tumači kao patrijarhalista, izvorni ugovor suvišan.6 Jedan drugi komentator Hobsu je pripisao konsenzualnu formu patrijarhata, i tvrdio da je, stoga, njegov patrijarhalizam najjači oblik patrijarhata - čak i tipičnije engleski varijetet.7 Hobs je društveni ugovor razradio daleko više od većine klasičnih teoretičara, i tvrdio (da bi se moglo reći) da su čak i deca ugovorom sebe potčinila majci. Postulirati ugovor od strane deteta, znači otvoreno odbacivanje bilo kakvog nagoveštaja da je političko potčinjavanje prirodno, i potvrđivanje, na najnaglašeniji mogući način, da je poreklo svake dominacije u ugovoru. Pa ipak, upravo je doktrinu prirodne slobode čovečanstva i njene posledice, ugovor i pristanak, ser Robert Filmer video kao glavni uzrok pobune i političkog nereda. Zašto je, onda, navodni zastupnik patrijarhata kao očinskog prava, i pisac koji je, na svoj način, bio apsolutista koliko i njegov protivnik, uložio toliki napor da pobije pretpostavke Filmerove teorije? Uopštenije rečeno, ako je prirodno poreklo političkog prava u očinstvu, pa je ugovor tada suvišan - i, prema Filmeru, politički opasan - zašto je Hobs tvrdio da je civilno društvo stvoreno putem izvornog društvenog ugovora?

Da bi se ostalo unutar standarda, patrijarhalna interpretacija "patrijarhata" kao očinske moći znači ostajanje u patrijarhalnom čitanju Hobsovih tekstova, čitanju koje ignoriše potčinjavanje žena. Hobsov patrijarhalizam je nova, specifično moderna forma, koja je konvencionalna, ugovorna i potiče iz bračnog prava, ili, tačnije, iz polnog prava; to jest, iz prava muškarca na polni pristup ženi, koje se, u svom glavnom institucionalnom obliku u modernom društvu, ostvaruje kao bračno pravo (termin koji, takođe, obezbeđuje učtivu formu izražavanja u, recimo, diskusiji o Adamu i Evi). Da bismo ocenili karakter Hobsove teorije patrijarhata, izrazite odlike njegovog prirodnog stanja - pravo majke i odsustvo prirodne dominacije muških nad ženskim jedinkama - moraju biti uzete ozbiljno, kao temeljne premise njegove političke teorije. Pored toga, potrebno je naglasiti Hobsovu izuzetnu koncepciju "porodice". Hobs nije slučajno izostavio prostor za odgoj, niti je tvrdio da je porodica ugovorna, politička pre nego li prirodna društvena forma. Za Hobsa, "porodica" je sačinjena isključivo od gospodara i raznih vrsta slugu, a poreklo joj je u osvajanju.

I

Pre nego što detaljnije razmotrimo Hobsove argumente, neophodno je reći nešto više o patrijarhatu, i ponovo se vratiti na Filmerov patrijarhalizam.8 U vezi s terminom "patrijarhat" nastala je prilična konfuzija zbog nesposobnosti da se razlikuju tri različite istorijske forme patrijarhalne teorije: tradicionalna, klasična i moderna. Tradicionalna patrijarhalna argumentacija sve odnose moći asimiluje u očinsku vlast. Vekovima su porodica, i autoritet oca na njenom čelu, predstavljali model i metaforu za političko društvo i političko pravo. Tradicionalna forma je, takođe, puna priča, istorijskih nagađanja o pojavi ili nastanku političkog društva iz porodice ili okupljanja većeg broja porodica. Takve priče mogu se naći i u tekstovima klasičnih teoretičara društvenog ugovora, iako su oni porazili i eliminisali drugu, kratkovečnu formu klasičnog patrijarhalizma. Klasični patrijarhat formulisan je i nestao je u 17. veku, i primer za to je argumentacija ser Roberta Filmera. U Patrijarhalizmu u političkoj misli, Gordon Skouket (Gordon Schochet) pokazuje da je ser Robert raskinuo sa tradicionalnom formom, insistirajući na tome da očinska i politička vlast nisu bile samo analogne već i identične. Tokom devete i desete decenije 17. veka, "filmerovska pozicija skoro da je postala zvanična državna ideologija".9 Klasična forma bila je potpuno razvijena teorija političkog prava i političke poslušnosti, i bila je prva te vrste; "patrijarhalna teorija obligacije nije postojala pre 1603".10 Standardna je tvrdnja političke teorije da je patrijarhalizam do 1700. bio mrtav i pokopan - ali forma koja je izdahnula bio je Filmerov klasični patrijarhat.

Filmer je pisao odgovarajući na izazov koji je postavila doktrina o prirodnoj slobodi čovečanstva. Ako se ljudi rađaju slobodni i jednaki, tada se, nužno, političko pravo ili dominacija jednog čoveka nad drugim može uspostaviti na samo jedan način: putem dogovora (društvenog ugovora) između onih kojih se to tiče, da takav odnos treba da se uspostavi. Prema Filmeru, priznanje da je Adamu Bog, na osnovu svog očinstva, podario kraljevsku moć, izbila je tlo ispod nogu teoretičara društvenog ugovora. Prilikom rođenja njegovog prvog sina, Adam je postao prvi kralj i njegovo političko pravo prešlo je na sve potonje očeve i kraljeve, koji su bili jedno te isto: svi kraljevi vladali su kao očevi na osnovu svoje prokreativne moći, i svi očevi su bili kraljevi u svojim porodicama. Sinovi su se rađali u političkoj potčinjenosti svojim očevima i, sledstveno, kraljevima: nikakva politička besmislica, poput priče o ugovoru, nije se tražila kao opravdanje političke potčinjenosti. Filmerov prikaz prirodnog porekla političkog prava izgleda prilično jednostavan, i u diskusijama o odnosu između teorija Hobsa i Filmera, nema nikakvog nagoveštaja da je patrijarhat nešto mnogo složenije.

Očinsko pravo samo je jedna dimenzija patrijarhata - kao što sam Filmer pokazuje. Filmerove prividno jednostavne tvrdnje zatamnjuju izvorno utemeljenje političkog prava. Očinska moć nije izvor političkog prava. Pravo oca utvrđuje se tek pošto je nastalo političko pravo. Neophodan je još jedan čin političke geneze, pre nego što muškarac stekne prirodno pravo očinstva. Sinovi ne izbijaju kao pečurke, kako je Filmer ne oklevajući podsetio Hobsa. Adamu je politička titula podarena pre nego što je postao otac. Ako on treba da postane otac, Eva mora da postane majka. Drugim rečima, polno pravo ili bračno pravo mora nužno prethoditi očinskom pravu. Poreklo političke dominacije leži u Adamovom polnom pravu, a ne u njegovom očinstvu.

Filmer jasno kaže da se Adamovo političko pravo nad Evom izvorno uspostavlja u njegovom pravu kao muža: "Bog je Adamu dao ... vlast nad ženom" i, navodeći Postanje 3:16, "Bog je dao da Adam vlada nad svojom ženom i da mu njene želje budu podređene".11 (U Postanju se za Evu izričito kaže, "I volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar.") Adamova želja je da postane otac, ali ne u običnom smislu "oca". On želi da stekne izuzetne moći patrijarhalnog oca. Filmer na raznim mestima kratko spominje Adamov izvorni, božanski dar političkog prava nad Evom, ali, on je stalno prisutan u njegovim tekstovima. Iz skorašnjih (patrijarhalnih) komentara njegovih tekstova, polno pravo je potpuno nestalo. I, svakako, kada se Filmer čita iz perspektive samo jedne dimenzije patrijarhalizma, bračno pravo nije lako prepoznati pod plaštom Adamovog očinstva.

Biblijska patrijarhalna slika (ovde data Lokovim /Locke/ rečima) prikazuje "brižne Oce koji vode brigu o državi".12 Patrijarhalna priča je priča o prokreativnoj moći oca koji je po sebi potpun, koji otelovljuje kreativnu moć i ženskog i muškog. Njegova prokreativna moć podjednako daje i nadahnjuje fizički život, i stvara i održava političko pravo. Filmer može olako preći preko Adamove moći nad Evom, zato što klasični patrijarhalizam žene proglašava prokreativno i politički nevažnim. Razlog što Adam ima vlast nad "ženom" je, prema Filmeru (koji ovde sledi patrijarhalnu ideju očinstva, koja je vrlo stara) u tome što je "muškarac ... uzvišeniji i glavni je činilac u stvaranju".13 Žene su samo prazne posude za ispoljavanje polne i prokreativne moći muškaraca. Izvorno političko pravo koje Bog daje Adamu je, moglo bi se reći, pravo ispunjavanja prazne posude. Adam, i svi muškarci, to moraju da učine ako hoće da postanu očevi. Ali, generativna moć muškarca ima dvostruki vid. Nastanak novog fizičkog života pripada njima, a ne praznoj posudi. Muškarci su "glavni činioci stvaranja", a "stvaranje" uključuje političku kreativnost. Generativna moć muškarca uključuje sposobnost stvaranja novog političkog života, ili rađanja političkog prava.

U svetlu karaktera izvanrednih moći koje klasični patrijarhalizam pripisuje muškarcima, primereno je da se te moći sadrže u imenu "oca" i da su obuhvaćene nalogom "očinstva". Bračno pravo je u Filmerovim tekstovima jedva prisutno, zato što je (iako na jednom nivou on mora da ga prizna), Adamovo izvorno političko pravo uključeno u očinsku moć. Na primer, zaključivši da su Eva i njene želje potčinjene Adamu, Filmer u sledećoj rečenici kaže, "ovde imamo izvorni dar vladavine, i vrelo sveukupne moći postavljeno u Oca čitavog čovečanstva". Štaviše, Adam je i Evin otac. U priči Knjige postanja, Eva je stvorena tek pošto su Adam i životinje postavljeni na zemlju. Bog stvara i imenuje životinje i Adama; kako nam je rečeno u Postanju 2:20, "ali se ne nađe Adamu drug prema njemu". Tada je stvorena Eva, ali ona nije stvorena ab initio već iz Adama, koji je, u izvesnom smislu, njen roditelj, i Adam, a ne Bog, daje Evi ime. Prema tome, Filmer sva politička prava može da tretira kao prava oca. Eva je ne samo pod Adamovom vlašću, već je on (uz Božiju pomoć) "glavni činilac" njenog stvaranja. Otac u klasičnoj patrijarhalnoj teoriji nije tek jedan od dva roditelja - on je jedini roditelj, i biće sposobno da generira političko pravo.

Najznačajnija priča političkog rođenja muškarca je priča o izvornom ugovoru koji stvara građansku slobodu i građansko društvo. Klasični patrijarhalisti izgubili su bitku oko očeva i sinova i prirodnog porekla političkog prava. Patrijarhalizam, u smislu očinskog prava, prestao je da bude politički relevantan sa izmakom 17. veka. Građansko društvo se konstituiše putem (navodno) univerzalnih, konvencionalnih veza društvenog ugovora, a ne pojedinačnih, prirodnih veza srodstva i očinstva. Međutim, standardni prikaz poraza patrijarhata zanemaruje činjenicu da teoretičari društvenog ugovora nisu bili u svađi sa klasičnim patrijarhalizmom oko stvarnog porekla političkog prava; oni su se borili protiv očinskog prava, ali bez ikakve želje da naruše drugu dimenziju patrijarhata, bračno pravo.

"Sloboda čovečanstva", u argumentaciji društvenog ugovora, znači ono što i kaže, slobodu muškaraca (man - u engleskom ne postoje različiti oblici za pojmove čovek i muškarac, prim. prev.). Pobeda doktrine društvenog ugovora nad klasičnom formom patrijarhalne argumentacije, predstavljala je, zapravo, transformaciju klasičnog patrijarhata u novu formu. Teoretičari ugovora konstruisali su sopstvenu, modernu patrijarhalnu argumentaciju - treću istorijsku formu. Moderni patrijarhat je ugovorni, a ne prirodni, i otelovljuje muško, a ne očinsko pravo. Hobs, najbriljantniji i najsmeliji od teoretičara društvenog ugovora, patrijarhalni je teoretičar u modernom smislu, ali njegovi argumenti se u nekim značajnim aspektima razlikuju od argumenata njegove sabraće teoretičara ugovora, i, na kraju, oni će, a ne Hobs, stvoriti neophodni teoretski okvir patrijarhalnog civilnog društva.

II

Na prvi pogled čini se da su Hobsovi tekstovi jasno suprotstavljeni obema dimenzijama klasičnog patrijarhata. Hobsove teorije zasnivaju se na materinskom pravu i odsustvu prirodne polne dominacije. Kako, onda, Hobs transformiše prirodnu materinsku moć i prirodnu slobodu žena u patrijarhalno pravo, i zašto su naučnici mogli da identifikuju toliko mesta u Hobsovim tekstovima gde se on očigledno oslanja na tradicionalnu formu patrijarhalne argumentacije? Odgovarajuće mesto za početak razmatranja opsenarskih trikova je Hobsova slika prirodnog stanja. Hobsovo maštovito raščlanjivanje civilnog društva na njegove najosnovnije ("prirodne") delove, bilo je mnogo rigoroznije od sličnih poduhvata drugih teoretičara društvenog ugovora. Hobs je bio voljan da logiku inpidualizma, i u ovom kao i u drugim aspektima, dovede do njenih najradikalnijih zaključaka. Kada Hobs prirodne entitete u neprekidnom kretanju rekonstituiše u nešto prepoznatljivo ljudsko, rezultat je da ljudi međusobno deluju u prirodnim uslovima koji se jedva mogu prepoznati kao društveni. Hobsovo prirodno stanje je poznati rat svih protiv svih i, u iskazu koji se retko navodi kao politički značajan, Hobs piše da u prirodnom stanju ne postoje "bračni zakoni".14 Brak - tj. dugotrajni odnos između polova - mora nastati na potpuno isti način kao i bilo koji drugi odnos između žitelja prirodnog stanja u kom ne postoji prirodni poredak dominacije, niti politički značajna razlika u moći ili razboritosti među jedinkama. Odnosi mogu nastati na samo dva načina: ili jedinke ugovorom stupaju u dati odnos; ili jedna, nekom varkom, uspeva drugu da primora na željeni odnos. To važi i za odnose između muškarca i žene. U prirodnim uslovima, žene se sa muškarcima suočavaju kao slobodne i jednake; Hobs piše da "kad neki pripisuju gospodarenje samo čoveku, pošto je on jačeg pola, oni se varaju u računu. Jer ne postoji uvek takva razlika u snazi ili mudrosti između čoveka i žene da bi se o pravu moglo odlučiti bez rata".15

U prirodnom stanju ne postoji ni zakon koji reguliše brak - niti brak. Brak ne postoji zato što je to dugotrajan odnos, a dugotrajne polne odnose, kao i druge takve odnose, u Hobsovim prirodnom stanju vrlo je teško uspostaviti i održavati. Granice koje odvajaju žitelje Hobs je toliko čvrsto povukao da pojedinac o drugima može da sudi samo iz subjektivne perspektive, ili iz perspektive golog ličnog interesa. Prema tome, prirodne jedinke će uvek prekršiti sporazum, ili odbiti da izvrše svoj deo nekog ugovora, ako im se učini da je u njihovom interesu da tako urade. Sklopiti ugovor, ili pokazati spremnost da se to učini, znači sebe prepustiti mogućnosti izdaje. Hobsovo prirodno stanje pati od endemskog problema održavanja ugovora. "Kad se sklopi sporazum, pri kome nijedna strana ne izvršuje svoju činidbu u sadašnjem trenutku, već jedna drugoj veruje, ... takav sporazum /je/ bez vrednosti čim se pojavi ikakvo razumno podozrenje. ... I zato, onaj ko je prvi činidbu ispunio samo se predaje svome neprijatelju."16 Jedini ugovor u koji neka jedinka, svojom /njegovom ili njenom/ voljom, može bezbedno stupiti, jeste onaj u kome se dogovor i izvršenje odigravaju istovremeno. Dogovor da se obavi polni akt predstavlja primer ugovora koji skoro da zadovoljava ovaj kriterijum, ali pristanak na brak, na ulaženje u dugotrajni polni odnos, propašće na isti način kao i ugovori za stvaranje drugih odnosa koji traju kroz vreme.

Žene i muškarci u Hobsovom prirodnom stanju mogu ući u polni odnos i, prema tome, mogu se roditi deca. Međutim, dete se rađa dugo posle polnog čina. Kao što Hobs zapaža, u nedostatku bračnih zakona, dokaz očinstva zavisi od svedočenja majke. Pošto ne postoji pouzdan način utvrđivanja očinstva, dete pripada majci. Hobsov argument je još izrazitiji, pošto i on sugeriše da su muškarci "glavni činioci" stvaranja. Ponavljajući klasično patrijarhalno shvatanje očinstva, Hobs piše da "što se rađanja tiče, Bog je dao čoveku pomagača"17 - ali ženski "pomagač" u prirodnom stanju postaje nešto mnogo više od pomoćnika onda kada dođe do rađanja. Hobs insistira na tome da ni jedan čovek ne može imati dva gospodara, tako da samo jedan roditelj može imati vlast nad detetom. U prirodnim uslovima majka, a ne otac, uživa to pravo. Sasvim suprotno od ser Roberta Filmera i patrijarhalne doktrine da političko pravo nastaje iz očeve generativne moći, Hobs proglašava da "svaka žena koja rađa decu, postaje i majka i gospodarica".18 Po rođenju, dete je u vlasti majke. Ona donosi odluku hoće li ga odbaciti ili odnegovati. Posedovati moć očuvanja života, prema Hobsu znači s pravom vršiti vlast, bez obzira da li je subjekt novorođenče ili pobeđena odrasla osoba. Ako majka sačuva dete, ona time postaje gospodarica; "... jer budući da je održanje života cilj zbog koga se jedan čovek /ili dete/ potčinjava drugom, pretpostavka je da svaki čovek obećava poslušnost onom u čijoj je vlasti da ga spase ili da ga uništi".19

Od 1861, tokom nešto više od pola veka, posle objavljivanja Starog zakona Henrija Mejna (Henry Maine) i Matrijarhata Johana Bahofena (Johann Bachofen), buktala je sledeća polemika o političkom poreklu, matrijarhatu i patrijarhatu. Svi učesnici su odbijali da priznaju da je matrijarhat u doslovnom smislu - vladavina žena kao majki - ikada postojao, čak ni hipotetično.20 Slično tome, neki savremeni teoretičari još uvek smatraju da je nužno uzeti u razmatranje Hobsovu logiku materinskog prava. Izneta je prilično zanimljiva primedba da je Hobs bio u zabludi; majka "jednostavno ne vrši" moć koju joj Hobs dodeljuje.21 Samoj "pomagačici" uvek je potreban još neki pomagač. U Hobsovo vreme, dalje se primećuje, o majci su vodili brigu babica ili lekar, i prilikom porođaja ona ili on su imali moć nad detetom u svojim rukama. Hobs je trebalo da zaključi da ni očevi ni majke u prirodnim uslovima ne poseduju izvornu političku moć, ali tada bi njegov argument protiv prirodnog očinskog prava bio "još apsurdniji". U želji da pobije Filmera, Hobs je "prevideo nedostatke argumenta koji bi preneo ovu moć na stranku - na majku - za koju niko nije ni smatrao da je ikada imala istinsko pravo ili čak mogućnost da je upotrebi (s obzirom na ustrojstvo civilnog društva)".22 Upravo tako, u patrijarhalnom civilnom društvu, prošlom ili sadašnjem, politički teoretičari su retko spremni da zamisle da bi majke (žene) mogle legitimno da vrše političko pravo, čak ni u hipotetičkom prirodnom stanju ili bar kao stvar puke logike. Za razliku od Hobsa, drugi teoretičari društvenog ugovora su mušku polnu dominaciju, kao prirodnu činjenicu ljudske egzistencije, ugradili u svoje političke teorije i time, mada su njihovi argumenti uvijeni u univerzalne termine, jasno pokazali da su jednakost, sloboda i ugovor muške privilegije - iako savremeni politički teoretičari još uvek uspevaju da ne primete tu činjenicu.23 Hobsova logika je besprekorna. U njegovom prirodnom stanju (ma kakvi bili uslovi porođaja u 17. veku), trudna žena sebe nikada ne bi obavezala sudbini uzimanjem pomoći pri porođaju; ni jedna slobodna, zdrava žena ne bi svoje pravo dominacije dovela u pitanje zbog takve pomoći.

Po prirodi, majka je gospodarica koja sa svojim detetom može da radi šta joj je volja. Ako odluči da ga "podigne", uslov pod kojim ona to čini, tvrdi Hobs, jeste taj "da kada potpuno odraste ne postane njen neprijatelj".24 Drugim rečima, dete se mora ugovorom obavezati da je sluša. Majčino političko pravo nad detetom nastaje iz ugovora, i daje joj apsolutnu moć. Svoje pravo nad detetom žena može ugovorom preneti na oca, ali, pošto je premisa Hobsovog argumenta da su žene po prirodi ravnopravne sa muškarcima, ne postoji razlog zašto bi žena to učinila, a ponajmanje, zašto bi to uvek činila. Tvrditi da beba može sklopiti ugovor, ili da je treba posmatrati kao da je sklopila ugovor sa svojom majkom, jeste, kako je tvrdio Filmer, antropološka besmislica. Međutim, u okviru Hobsovog shvatanja "ugovora", takav sporazum je onoliko ubedljiv primer ugovora koliko i bilo koji drugi u njegovim tekstovima. Naučnici su skrenuli pažnju na Hobsov stav da su razlozi i okolnosti pod kojima se daje pristanak irelevantni za valjanost ugovora; za Hobsa je sasvim nevažno da li se ugovor sklapa posle neophodnog pregovaranja ili sa pobednikovim mačem pod grlom. Pokoravanje nadmoćnoj sili u zamenu za zaštitu, bez obzira da li je to sila pobednikovog mača ili majke nad novorođenim detetom, za Hobsa je uvek validan znak pristanka. Često se upućuju primedbe na Hobsovo poistovećivanje osvajanja sa ugovorom, prisilno pokoravanje sa pristankom, ali politički značaj njegovog čudnog shvatanja društvenog ugovora za poreklo porodice u prirodnom stanju i za stvaranje izvornog ugovora, mnogo ređe se uvažava.

III

Logičan zaključak Hobsovog raščlanjivanja civilnog društva na njegove prirodne delove racionalnih entiteta u kretanju, i njegovo rekonstituisanje prirodnog stanja, jeste taj da polovi dolaze u dodir kratkotrajno i da je izvorno političko pravo, materinsko pravo. Ipak, Hobs na jednom mestu (navode ga, na primer, Ričard Čepmen /Richard Chapman/ i Gordon Skouket) piše "da je začetak svake dominacije među ljudima bio u porodici. U kojoj je, ... otac porodice po zakonu prirode bio apsolutni gospodar svoje žene i dece: /i/ za njih pravio zakone po svojoj volji."25 Takođe govori o porodičnoj vladavini ili "patrimonijalnom kraljevstvu" u kojem porodica:

ako raste množenjem dece, bilo rađanjem, bilo usvajanjem; ili lugu, bilo rađanjem, pokoravanjem, ili dobrovoljnim potčinjavanjem, i postane toliko velika i brojna da se može braniti ako se ukaže potreba, tada se ta porodica može nazvati patrimonijalnim kraljevstvom ili monarhijom na osnovu tečevine, u kojoj je suverenitet u jednom čoveku, kao što je i u monarhu stvorenom političkim delovanjem. I kakvim god pravom raspolaže jedan, istim takvim raspolaže i drugi.26

Pored toga, Hobs takođe izriče tvrdnje kao što su: "gradovi i kraljevine ... su samo uvećane porodice",27 i "velika porodica je kraljevstvo, a malo kraljevstvo je porodica".28 Takođe primećuje da je Nemačka kao i druge zemlje "u svojim počecima", bila podeljena između jednog broja porodičnih gospodara, koji su međusobno bili u ratu. 29 Ovakvi stavovi su uzimani kao dokaz da je Hobs patrijarhalista poput Filmera, i da njegovo prirodno stanje čine porodice, a ne pojedinci. Takvo tumačenje ostavlja bez odgovora pitanja kako u prirodnom stanju dolazi do transformacije materinskog prava u patrijarhalnu porodicu, i kako nastaje porodica.

Čepmen naglašava da je Hobsova porodica veštačka, politička institucija, a ne prirodna društvena forma, ali njen izuzetni karakter ne proizlazi samo iz njenog ugovornog, političkog porekla. Ne poklanja se nikakva pažnja najbizarnijem aspektu Hobsovog prikaza porodice, zato što se ignorišu bračno pravo i pozicija supruge. Doista, naučnici uključeni u debatu o Hobsu i porodici nisu zastali da se zapitaju kako u prirodnom stanju mogu uopšte postojati supruge kada ne postoji bračni zakon. Niti su postavili pitanje kako porodice mogu nastati kad ne postoji brak, a brak je "izvor" porodice. Hobsova "porodica" je vrlo čudna i nema ništa zajedničko sa porodicama iz Filmerovih tekstova, sa porodicom kakvu nalazimo u tekstovima drugih klasičnih teoretičara društvenoog ugovora, ili sa porodicom kako se ona popularno shvata danas. Razmotrimo Hobsovu definiciju: u Levijatanu on tvrdi da se porodica "sastoji od muškarca i njegove dece; ili od muškarca i njegovih slugu; ili od muškarca, njegove dece, i njegovih slugu skupa; i u njoj je otac, ili gospodar, suveren".30 U delu O građaninu nalazimo da se "otac sa svojim sinovima i slugama, izrastao u građansku osobu zahvaljujući svojoj očinskoj jurisdikciji, naziva porodicom".31 Šta se desilo sa suprugom i majkom? Samo u Elementima zakona Hobs piše da su "otac ili majka porodice suvereni iste". 32 Ali, suveren ne može biti majka, s obzirom na pretpostavljenu istoriju porekla porodice impliciranu u Hobsovoj argumentaciji.

"Prirodne" karakteristike koje Hobs postulira znače da su u njegovom prirodnom stanju dugotrajni odnosi malo verovatni. Međutim, u Levijatanu Hobs tvrdi da, u ratu svih protiv svih, "nema nijednog čoveka koji bi mogao da se nada da će svojom sopstvenom snagom ili sopstvenom pameti moći da se odbrani od uništenja bez pomoći saveznika".33 Ali, kako se u prirodnom stanju može oformiti takva odbrambena konfederacija kada postoji akutni problem održanja sporazuma? Odgovor je da se konfederacije stvaraju putem osvajanja. Ako neka muška jedinka uspe da, u prirodnom stanju, pokori drugu, pobednik stiče slugu. Hobs pretpostavlja da niko neće svojevoljno dati svoj život, tako da će, pred pobednik ovim mačem, poraženi muškarac sklopiti (validan) ugovor o pokoravanju svom pobedniku. Dominaciju ili političko pravo stečeno silom, Hobs definiše kao "dominaciju gospodara nad slugom".34 Pobednik i pobeđeni tada konstituišu "malo političko telo, koje se sastoji od dve osobe, od kojih je jedna suverena, i naziva se gospodar, ili gazda; a druga potčinjena, i naziva se sluga".35 Hobs pravi razliku između sluge i roba, ali njegova definicija sluge veoma otežava uočavanje razlike: "Gospodar sluge gospodar je svega onog što sluga ima, i može da koristi sve to, to će reći, njegova dobra, njegov rad, njegove sluge i njegovu decu kad god to za shodno nađe".36

Gospodar i njegov sluga-rob čine malo političko telo odbrambene konfederacije protiv ostalih žitelja prirodnog stanja. Drugim rečima, u skladu sa Hobsovom definicijom "porodice", gospodar i njegov sluga čine porodicu. Za Hobsa, poreklo porodice je u potpunosti ugovorno. "Porodica" se ne stvara prokreacijom već osvajanjem, i sastoji se od gospodara i njegovih slugu; tj. od svih onih, bez obzira na uzrast ili pol, koji spadaju pod njegovu apsolutnu jurisdikciju. "Porodica" sastavljena samo od gospodara i njegovih muških slugu je izuzetna institucija, koja postaje još izuzetnija ako takvo muško domaćinstvo obuhvata i decu. Na jednom mestu Hobs primećuje da se suverenitet može uspostaviti "prirodnom silom, kao kad čovek svoju decu i decu svoje dece potčini svojoj vladavini".37 Deca ponovo izbijaju kao pečurke, spremna da se pokore (uđu u ugovor) svojim očevima. A šta je sa njihovim majkama; kako su one uključene u "porodicu"? U prirodnom stanju postoje samo dva načina kojima se mogu uspostaviti polni odnosi između slobodnih i jednakih žena i muškaraca. Ili žena slobodno ugovara stupanje u odnos, ili je nadmudrena i uzeta silom. Ne postoji razlog zašto bi žena svojom slobodnom voljom ugovorila stupanje u dugotrajni polni odnos i postala "supruga", tj. bila u pokornosti - postala sluškinja (robinja) - muškarca. U prirodnom stanju žena je, koliko i muškarac, sposobna da se brani ili da pokori drugog da bi oformila odbrambenu konfederaciju gospodara i sluge. Zašto onda Hobs pretpostavlja da samo muškarci postaju gospodari slugu?

Odgovor je da su, do vremena stupanja u izvorni ugovor, sve žene prirodnog stanja bile pokorene od strane muškaraca i postale sluškinje. Hobs eksplicitno kaže da "dominacija među muškarcima" počinje u odbrambenoj konfederaciji ili malom političkom telu koje naziva porodicom, ali nije izričit o tome da muškarci takođe ostvaruju dominaciju nad ženama stvaranjem "porodica". Pretpostavljena istorija o tome kako do ovoga dolazi mogla bi teći na sledeći način. U početku, žene, koje su snažne i sposobne koliko i muškarci, mogu da obezbede konsenzualnost polnih odnosa. Kada žena postane majka i odluči da postane gospodarica i podigne svoje dete, njena pozicija se menja; ona je dovedena u nešto nepovoljniji položaj u odnosu na muškarce, pošto sada mora da brani i svoje dete. S druge strane, muškarac stiče malu prednost u odnosu na nju, tako da može da pobedi ženu koju je pre toga morao da tretira kao ravnopravnu. U Hobsovom prirodnom stanju majke su gospodarice, ali, paradoksalno, kada žena postane majka i gospodarica, za nju to znači propast. Ona tada daje mogućnost muškom neprijatelju da je nadmudri i pokori u neprekidnom prirodnom sukobljavanju. Materinsko pravo nikada ne može biti više od prolaznog.

Prvobitna politička dominacija materinskog gospodarenja brzo je prevaziđena i zamenjena muškim pravom. Svaki muškarac može da stekne "porodicu" od žene sluškinje i njenog deteta. Tako je materinsko pravo srušeno, a prirodno stanje ispunjavaju patrijarhalne "porodice". U prirodnom stanju sve žene su prisilno inkorporirane (što za Hobsa znači da su ušle u ugovorni odnos) u "porodice" i postaju stalne sluškinje muških gospodara. "Pomoć" koju žene u prokreaciji pružaju muškarcima, tako postaje beskrajna pomoć domaće sluškinje. "Supruga" je svedena na status pomoćnice, politički isuviše beznačajna da bude navedena kao član ove čudnovate odbrambene asocijacije. Neka takva priča nužna je kao objašnjenje postojanja patrijarhalnih "porodica" u prirodnom stanju, kao i da bi se objasnilo zašto se kroz izvorni društveni ugovor uspostavlja patrijarhalni bračni zakon.

Ali, kada se pođe od postulata o prirodnoj slobodi i jednakosti žena i muškaraca, teško je ispričati konzistentnu i ubedljivu priču o potčinjenosti žena.38 Pokoravanje žena bi svakako trajalo duže od jedne generacije. Neke žene bi, ili svojim izborom, ili slučajem prirode, bile bez dece, tako da bi ostale slobodne. Doista, čim bi bezdetne žene uvidele sudbinu onih žena koje su odlučile da realizuju svoje materinsko gospodarenje, one bi, kao racionalna bića, izabrale da ostanu bez dece i sačuvaju svoju prirodnu slobodu. Međutim, slobodne žene bi se mogle naći samo u prvoj generaciji prirodnog stanja. Bezdetne žene bi poumirale, a sve potonje generacije žena bile bi rođene u ropstvu (i tako bi, prema Hobsovoj definiciji ropstva, bile pod jurisdikcijom gospodara). Problem sa ovom verzijom pretpostavljene istorije je sledeći: ako postoje slobodne bezdetne žene u prvoj generaciji prirodnog stanja, nema razloga da one ne oforme sopstvene odbrambene konfederacije pokoravajući muškarce, ili jedne druge, i na taj način steknu sluge. Tada bi žene i muškarci vodili rat svih protiv svih kao gospodari "porodica" - i ko zna ko bi na kraju mogao da pobedi? Ali, u Hobsovoj teoriji mi znamo ko pobeđuje, i tako postoji samo jedna priča. Sve žene moraju biti pokorene u prvoj generaciji; žene gospodarice ne mogu da postoje u prirodnom stanju jer tada ne bi bilo izvornog društvenog ugovora ni bračnog zakona.

IV

Metod kojim je Hobs konstruisao svoju sliku prirodnog stanja značio je da je on, kao bezobzirno dosledan teoretičar, morao da pođe od logične, ali šokantne premise odsustva polne dominacije i izvornog materinskog prava. Ali, Hobs je bio potpuno svestan, kao što je naznačeno u odeljcima koje sam navela, da je, istorijski, očinsko pravo i potčinjavanje žena bilo ustanovljen običaj. Na logičnom početku, sveukupno političko pravo je materinsko pravo. Na istorijskom početku, preovladava muško ili "očinsko" pravo. Priča o porazu žena u prirodnom stanju objašnjava kako su patrijarhalne "porodice", koje su obuhvatile sve žene, nastale putem pokoravanja i kako su njima vladali "očevi". Do ove etape istorije prirodnog stanja mora se doći ako muškarci treba da stupe u izvorni društveni ugovor, primene svoju političku kreativnost i ostvare novu fazu istorije u formi modernog patrijarhalnog društva. Komentatori teorije društvenog ugovora uglavnom uzimaju kao gotovu činjenicu da ne postoje nikakvi problemi kad referiraju na "pojedince" koji stupaju u izvorni društveni ugovor, implicirajući da bilo koji, odnosno svi žitelji prirodnog stanja, mogu u njemu da participiraju. Neki od njih su oprezniji, pa Skouket, na primer, zapaža da se u 17. veku pretpostavljalo da su očevi porodica zapečatili izvorni sporazum. On tvrdi da je i Hobs usvojio ovu pretpostavku. Uprkos Hobsovom korišćenju tradicionalnog patrijarhalnog jezika, njegovim "porodicama" ne vladaju muškarci kao očevi, već muškarci kao gospodari. Gospodari porodica vladaju zahvaljujući ugovoru (pokoravanju), a ne svojoj očinskoj, prokreativnoj sposobnosti. Muškarci kao gospodari - ili kao slobodni i ravnopravni muškarci - stupaju u izvorni društveni ugovor koji konstituiše civilno društvo. Žene, sada potčinjene, više ne poseduju nužni položaj (više nisu slobodne i jednake, nisu "jedinke") da bi učestvovale u stvaranju novog civilnog društva.

Građanski bračni zakon, koji podržava bračno pravo, stvoren je prvobitnim ugovorom. Politički teoretičari dosledno izbegavaju da spomenu jednu od najznačajnijih odlika Hobsove političke teorije. Hobs izričito kaže da bračno pravo nije prirodno pravo. Bračno pravo je stvoreno kroz izvorni društveni ugovor, tako da je to političko pravo. To pravo namerno stvaraju muškarci koji stvaraju civilno društvo. Ostali klasični teoretičari društvenog ugovora uzimaju za pretpostavku da institucija braka prirodno postoji i da su bračni odnosi nepolitički odnosi koji se prenose u civilno društvo. U Hobsovoj teoriji, bračno pravo stvara se kao deo građanskog prava. I savremeni politički teoretičari uzimaju kao dokazano da je struktura institucije braka nepolitička, i stoga ne posvećuju nikakvu pažnju bračnom pravu. Hobsova politička teorija izražava jasno ono što druge klasične priče o društvenom ugovoru, i savremeni komentari teorije društvenog ugovora, ostavljaju implicitnim: izvorni ugovor je ne samo društveni ugovor koji konstituiše građanski zakon i političko pravo u smislu (državne) vladavine; on je, takođe, i polni ugovor koji institucionalizuje političko pravo u formi patrijarhalne - muške - moći, ili vladavine muškaraca, moći koja se velikim delom ispoljava kao bračno pravo.

Hobs tvrdi da u civilnom društvu muž dominira "zato što su države najčešće stvarali očeva, a ne majke porodica".39 Ili, na drugom mestu, "u svim gradovima ... koje su konstituisali očevi, a ne majke, koji upravljaju svojim porodicama, domaća uprava pripada muškarcu; i takav ugovor, ako se načini prema građanskim zakonima, naziva se bračnim".40 Ako slobodne i ravnopravne žene mogu da pristupe izvornom ugovoru, ne postoji baš nikakav razlog zašto bi one pristale da stvore građansko pravo koje za njih, kao supruge, utvrđuje permanentnu potčinjenost. Bračno pravo poprima patrijarhalnu formu zato što su muškarci stvorili izvorni ugovor. Činjenica da je bračno pravo deo građanskog prava, pruža još jedan razlog za samozainteresovane pojedinačne muškarce da stvore kolektivni sporazum. Pored toga što obezbeđuje njihovu prirodnu slobodu, muškarci su kao pol zainteresovani za politički mehanizam koji će im kao kolektivu osigurati plodove pobeda koje su svaki za sebe postigli u prirodnom stanju. Pomoću građanske institucije braka oni zakonito mogu da priušte porodičnu "pomoćnicu" i obezbede polne i kućne usluge supruge, čiju permanentnu potčinjenost sada garantuju zakon i mač Levijatana.

Hobs nije želeo da ospori bračno pravo svog vremena, otelovljeno u common law doktrini o položaju udate žene. Klasični izraz zakona o položaju udate žene dao je ser Viljem Blekston (William Blackstone) u svojim Komentarima engleskih zakona, u 18. veku. Po tom zakonu, žena nije imala samostalnu pravnu egzistenciju; ona je bila građanski mrtvo biće, apsorbovano u ličnosti svog muža. Čini se da niko ne bi mogao da se ne zapanji zakonskim ovlašćenjima datim muževima, bilo u Blekstonovom tumačenju zakona, bilo u bračnoj praksi - ovlašćenjima koja se mogu uporediti samo sa onima robovlasnika, što su feministkinje 19. veka redovno i činile.41 Pa ipak, patrijarhat je toliko duboko prodro u savremenu teorijsku svest, da Čepmen (na tragu Blekstona) primećuje da "najupečatljiviju odliku common law porodice predstavljaju odgovornosti vezane za muškarca, posebno u odnosu na ponašanje njegove žene i slugu".42 Međutim, da su žene stvorile izvorni ugovor, građansko pravo bi svakako odslikavalo tu činjenicu i dalo muškarcima najraznovrsnije "odgovornosti". Ali mi ga nismo stvorile, niti smo mogle da ga stvorimo, i tako je "najupečatljivija odlika" položaja udate žene pravno nepostojanje supruge (baš kao što iščezava u Hobsovoj definiciji "porodice" u prirodnom stanju). Odgovornosti muža kojima je Čepmen impresioniran, druga su strana ženine potčinjenosti. "Odgovornosti" su cena koju muž plaća zato što je gospodar, tj. zaštitnik. Najtemeljnija premisa Hobsove političke teorije je da ni jedna jedinka neće odustati od prava na samoodbranu.43 U prirodnom stanju žene takođe imaju to pravo, ali u građanskom društvu žene kao supruge predaju (bivaju prinuđene da predaju) to pravo u zamenu za "zaštitu" svojih muževa - a muževe sada štiti Levijatanov mač.

Proučavaoci Hobsa obično ne dovode u vezu prvobitno svrgavanje materinskog prava i uspostavljanje Levijatana. Krucijalni politički značaj pokoravanja žena u prirodnom stanju u tome je, što, da tog poraza nema, Levijatana ne bi bilo moguće zamisliti. Opsenar Hobs je isuviše vešt čarobnjak za svoje patrijarhalne naslednike, i u diskusijama o njegovoj teoriji nikada se ne ukazuje na taj trik. Da su žene učestvovale u izvornom ugovoru, užasna figura smrtnog boga Levijatana ne bi mogla biti stvorena. Levijatan može nastati samo ako je učešće u njegovom stvaranju ograničeno na muškarce. Stvaranje građanskog društva je čin muškog političkog rođenja; muškarcima nije potreban "pomoćnik" u političkom nastajanju. U prirodnom stanju, jedinke se razlikuju samo po polu; to znači, svojom telesnom formom (u snazi, racionalnosti i mudrosti nema nikakve politički značajne razlike između jedinki ženskog i jedinki muškog tela). Hobsov prikaz institucije Levijatana ima smisla samo ako svi učesnici izvornog društvenog ugovora imaju istu telesnu formu.

Hobs nam kaže da stvaranje Levijatana znači "nešto više nego pristanak ili saglasnost. To je stvarno jedinstvo svih pojedinaca u jednoj istoj ličnosti".44 Kada ljudi prestaju da budu puko prirodno mnoštvo i transformišu se kroz čin ugovora u jedinstveno telo, ili političko telo, povezano konvencionalnim vezama društvenog ugovora i građanskog prava, njihovo jedinstvo na sasvim doslovan način predstavlja ličnost njihovog (apsolutnog) gospodara i vladara, Levijatana. Oni ga stvaraju "da predstavlja njihovu ličnost," i, kako Hobs tvrdi, "jedinstvo predstavnika, a ne jedinstvo predstavljenih jeste ono što ličnost čini jednom".45 Takvo jedinstvo ne bi bilo moguće kada bi oba pola učestvovala u stvaranju Levijatana - ne bi mogla da postoji reprezentativna figura koja bi mogla da predstavlja "ličnost," telesnu formu, oba pola. Muškarci moraju biti predstavljeni, a njihovom građanskom jedinstvu mora biti data doslovna simbolička personifikacija u liku jednog od njih. Slično tome, "privatna tela" takođe reprezentuje jedna ličnost, i Hobs koristi primer "/svih/ porodica u kojima otac ili domaćin uređuje celu porodicu". Muž i žena ne mogu zajedno upravljati porodicom; može da postoji samo jedan gospodar, i muž je nužno "jedina ličnost koja predstavlja" porodicu u građanskom društvu.46 Čin muškog političkog rođenja stvara građanska bića i njihovog suverena u liku njihovih tvoraca (samo je Adam, prvi čovek, uz pomoć Boga, mogao da stvori ženu). Ako predstavnik mora biti jedan, tada to mora biti on. Pokušaj predstavljanja oba pola u figuri jednog gospodara, značio bi razbijanje njegovog jedinstva i celovitosti, i rušenje političkog poretka.

V

Hobs je klasični patrijarhat pretvorio u moderni, ali neke odlike njegove argumentacije sprečile su da on postane osnivač moderne teorije patrijarhata. Na primer, Hobs je poricao Filmerove argumente, ali to nije bilo dovoljno za stvaranje teorije neophodne za građanski patrijarhat. Hobs je Filmerove društvene veze obrnuo u njihovu suprotnost. Filmer je porodice i kraljevstva smatrao homolognim i povezanim kroz prirodnu, prokreativnu moć oca. Hobs je porodice i kraljevstva smatrao homolognim, ali povezanim konvencionalnom vezom ugovora, ili, što je za Hobsa isto, silom mača. Takođe, Hobs se sa Filmerom slaže da suverenitet mora biti apsolutan - ali suverenitet u državi, a ne u privatnim telima. Građanski očevi i gospodari nisu minijaturni Levijatani. Njihove moći prostiru se samo onoliko koliko je dozvoljeno Levijatanovim zakonima i njegovim mačem. Tako je Levijatan omogućio Hobsu da ponudi rešenje problema koji je pratio Filmerov klasični patrijarhalizam. Hinton je uočio da, kada bi očevi bili kraljevi, tada ne bi postojao kralj sa stvarnom kraljevskom vlašću.47 Hobsovi građanski gospodari ne mogu da okrnje Levijatanovo apsolutno gospodarenje. Međutim, Hobsovo rešenje zadržava apsolutizam u državi, kao formu političkog prava koje, kako je smatrao Lok, treba da bude zamenjeno ograničenom, ustavnom vladavinom u istinski građanskom poretku.

Apsolutna moć Levijatanovog mača nije bila jedini problem Hobsovog patrijarhalizma. Hobs je bio isuviše otvoren u odnosu na građansko društvo. Politički karakter bračnog prava bio je stručno prikriven u Lokovom odvajanju onoga što je on nazvao "očinskom" moći, od političke moći i od tog vremena većina političkih teoretičara, ma kakva da su njihova shvatanja o drugim formama subordinacije, prihvatila je da moć muževa potiče iz prirode i da, stoga, nije politička. Time je ne samo potisnut čitav niz važnih pitanja o dominaciji i potčinjavanju u našem sopstvenom društvu, već su i neka druga važna pitanja o "poreklu" građanskog društva vešto zaobiđena. Tokom poslednje dve decenije, inpidualizam radikalnog, hobsovskog tipa postao je veoma uticajan, iako se apsolutistički zaključci koje je Hobs izvukao iz svojih inpidualističkih premisa odbacuju u korist shvatanja države kao minimalne odbrambene asocijacije.48 Za ovu asocijaciju se smatra da ima legitimno poreklo u dobrovoljnim transakcijama između jedinki u prirodnom stanju. U završnom poglavlju Levijatana Hobs piše da "teško da postoji i jedna zajednica na svetu, čiji bi začetak savest mogla da opravda".49 Hobsov "začetak" izvornog društvenog ugovora među ljudima može biti opravdan, kako je on mislio, samo ako politički poredak zavisi od stvaranja Levijatana. Bez Levijatana, i sa Hobsovog polazišta o slobodnim i jednakim ženama i muškarcima, dobrovoljni početak bi bio moguć. Takvu priču ne bi mogli da ispričaju politički teoretičari koji priznaju samo polovinu izvornog ugovora (društveni ugovor) i time prihvataju patrijarhalno pravo. Poreklo patrijarhalne odbrambene države u Hobsovoj teoriji, nalazi se u pokoravanju i robovanju žena u prirodnom stanju i u njihovom građanskom potčinjavanju i domestikaciji kao supruga.

Hobsova teorija je rana verzija argumentacije, izložene krajem 19. i početkom 20. veka sa puno detalja i referenci na mnogobrojne etnografske podatke, da su civilizacija i političko društvo nastali kao posledica svrgavanja materinskog prava i trijumfa patrijarhata. Prećutkivanja i izostavljanja u savremenoj političkoj teoriji, i standardno čitanje Hobsovih tekstova, ne dovode u pitanje ovaj argument. Naučnici ne spominju probleme u vezi sa ženama i građanskim poretkom koji izviru iz Hobsove teorije i kasnijeg razvoja teorije ugovora. Na primer, zašto bračno pravo nikada nije sagledano kao političko, kada je svaka druga forma moći bila podvrgnuta najstrožoj analizi i prosuđivanju? Zašto se isključivanje žena iz izvornog ugovora ne spominje u najvećem broju rasprava o teoriji društvenog ugovora? Ako žene ne mogu da igraju nikakvu ulogu u izvornom ugovoru, kakav je njihov status kao učesnica u bračnom ugovoru? Ima li Hobsovo poistovećivanje prinudnog potčinjavanja i pristanka (ugovora) ikakvog uticaja na današnje polne odnose? Početkom 18. veka, kada je, prema savremenim političkim teoretičarima, patrijarhalizam došao do kraja, Meri Astel (Mary Astell) je upitala, "ako se svi ljudi rađaju slobodni, kako to da se sve žene rađaju kao robinje?"50 Većina političkih teoretičara tek treba da prizna postojanje ili važnost pitanja Meri Astel - ili politički značaj činjenice da Hobs nije smatrao da smo mi rođene kao robinje.

Preveo s engleskog Ranko Mastilović
(Iz: Feminist Interpretations and Political Theory, priredile Mary Lyndon Shanley i Carole Pateman, Polity Press, Cambridge 1991, pp. 53-73)
____________________________

NAPOMENE

  1. To su argumenti Richarda A. Chapmana, "Leviathan Write Small: Thomas Hobbes on the Family", American Political Science Review, 69, 1975, p. 77; i Johna Zvespera, "Hobbes' Inpidualistic Analysis of the Family", Politics, 5, 1985, p. 33. Za reference na druge rasprave o Hobsu i patrijarhatu v. Chapman, napomene 2-14 na p. 76.
  2. Jean Hampton, Hobbes and the Social Contract Tradition, Cambridge University Press, Cambridge 1986.
  3. Savremena feministička argumentacija o patrijarhatu razmotrena je u Carole Pateman, The Sexual Contract, Polity, Stanford University Press, Cambridge, Stanford 1988, g. 2.
  4. Thomas Hobbes, Philosophical Rudiments Concerning Government and Society, engleska verzija De Cive, u The English Works of Thomas Hobbes of Malmesbury, John Bohn, London 1841, tom. 2, g. 8, p. 109.
  5. Christine Di Stefano, "Masculinity as Ideology in Political Theory: Hobbesian Man Considered", Women's Studies International Forum, 6, 1983, p. 638.
  6. Leslie Stephen 1904. godine; navedeno u Gordon Schochet, Patriarchalism in Political Thought, Basil Blackwell, Oxford 1975, p. 234.
  7. R. W. K. Hinton, "Husbands, Fathers and Conquerors", Political Studies, 16, 1968, p. 57.
  8. Ovaj odeljak oslanja se na Pateman, Sexual Contract, g. 4.
  9. Schochet, Patriarchalism, p. 193.
10. Ibid., p. 16.
11. Sir Robert Filmer, Patriarchal or the Natural Powers of the Kings of England, Asserted and Other Political Works, prir. Peter Laslett, Basil Blackwell, Oxford 1949, pp. 241, 283. Robert Filmer, PATRIARCHA, prev. Kosta Čavoški u: John Locke, Dve rasprave o vladi, v. nap.
12. I Postanje se može tumačiti na više nego jedan način, a jednakost muškaraca i žena pred Bogom nije inkompatibilna sa muškom suprematijom u ljudskim poslovima; npr. Calvin je raspravljao kako iz perspektive cognitio dei (večne, božanske perspektive u kojoj su sve stvari jednake), tako i perspektive cognitio hominis (svetovne perspektive u kojoj među ljudima postoji hijerarhija). V. Mary Potter, "Gender Equality and Gender Hierarchy in Calvin's Theology," Signs, 11, 1986, pp. 725–39.
13. John Locke, Two Treatises of Government, II izdanje, prir. Peter Laslett, Cambridge University Press, Cambridge 1967, II, par. 2. John Locke, Dve rasprave o vladi kojima prethodi Patriarcha ser Roberta Filmera, a sledi Lockeovo Pismo o toleranciji, I-II, NIP Mladost, Velika edicija Ideja, Beograd 1978, prev. Kosta Čavoški i Nazifa Savčić.
13. Filmer, Patriarcha, p. 245.14. Hobbes, Leviathan, u English Works, tom 3, g. 20, p. 187. Tomas Hobz, Levijatan ili materija, oblik i vlast države crkvene i građanske, Kultura, Beograd 1961, prev. dr Milivoje Marković.
15. Ibid., pp. 186-7.
16. Ibid., g. 14, pp. 124-5.
17. Ibid., g. 20, p. 186.
18. Hobbes, Philosophical Rudiments, g. 9, p. 116.
19. Hobbes, Leviathan, p. 188.
20. Za prikaz ove kontroverze, v. Rosalind Coward, Patriarchal Precedents, Routledge and Kegan Paul, London 1983, g. 2. Takođe v. Pateman, Sexual Contract, g. 2.
21. Preston King, The Ideology of Order, Allen and Unwin, London 1974, p. 203.
22. King, Ideology of Order, pp. 205, 206. Hobsov najnoviji biograf sugeriše da njegov argument o materinskom pravu potiče iz Hobsovog sopstvenog dečijeg iskustva. Hobesova shvatanja su možda "mnogo dugovala onoj prilici iz tih godina kada je kapelan /Hobsov otac/, verovatno dugo pre svog nestanka, bio prinuđen, svojim karakterom i okolnostima, da upravljanje poveri Hobsovoj majci". Arnold A. Rogow, Thomas Hobbes: Radical in the Service of Reaction, W.W.Norton, New York and London 1986, p. 132. Hobsov otac, prilično naklonjen piću i nebrižljiv prema svojoj parohiji, pobegao je pošto je bio optužen da je napao župnika susedne parohije. Ironično, Rogov nije uspeo da pronađe nijednu novu informaciju o Hobsovoj majci. Ostaje neizvesno čak i njeno devojačko prezime.
23. O ostalim klasičnim teoretičarima društvenog ugovora raspravlja se u Pateman, Sexual Contract, g. 3 i 4.
24. Hobbes, Philosophical Rudiments, g. 9, p. 116.
25. Thomas Hobbes, A Dialogue Between a Philosopher and a Student of the Common Laws of England, u English Works, tom 6, p. 147.
26. Thomas Hobbes, De Corpore Politico, or the Elements of Law, u English Works, tom. 4, g. 4, pp. 158-9.
27. Hobbes, Leviathan, g. 17, p. 154.
28. Hobbes, Philosophical Rudiments, g. 8, p. 108.
29. Hobbes, Leviathan, g. 10, p. 82.
30. Ibid., g. 20, p. 191.
31. Hobbes, Philosophical Rudiments, g. 9, p.121.
32. Hobbes, De Corpore Politico, g. 4, p. 158.
33. Hobbes, Leviathan, g. 15, p. 133.
34. Ibid., g. 20, p. 189.
35. Hobbes, De Corpore Politico, g. 3, pp. 149-50.
36. Hobbes, Leviathan, g. 20, p. 190.
37. Ibid., g. 17, p. 159.
38. Zahvaljujem se Peteru Morissu za postavljanje pitanja o generacijama i druge korisne kritičke primedbe.
39. Hobbes, Leviathan, g. 15, p. 187.
40. Hobbes, Philosophical Rudiments, g. 9, p. 118.
41. O implikacijama zakona o položaju žene u braku, v. Pateman, Sexual Contract, g. 5 i 6.
42. Chapman, "Leviathan Write Small," nap. 90 na p. 84.
43. Hampton, Hobbes, pp. 197-207, tvrdi da je njegova dedukcija apsolutnog suvereniteta pogrešna upravo stoga što Hobs samoodbranu proglašava apsolutnim pravom. Ali, pošto ona ne uzima u obzir Hobsov patrijarhalizam, ona ne spominje da, ako je argument o suverenitetu u državi tačan, tada ni bračni suverenitet ne postoji.
44. Hobbes, Leviathan, g. 17, p. 158.
45. Ibid., g. 16, p. 151.
46. Ibid., g. 22, pp. 221–2.
47. R.W.K. Hinton, "Husbands, Fathers and Conquerors," Political Studies, 15, 1967, pp. 294, 299.
48. Za argumentaciju da su apsolutni zaključci u konačnoj liniji neizbežni, v. Carole Pateman, The Problem of Political Obligation, II izdanje, Polity, University of California Press, Cambridge, Berkeley and Los Angeles 1985, g. 3. Hampton, Hobbes, tumači Hobsovu državu kao zajednicu robova u vlasti gospodara.
49. Hobbes, Leviathan, deo IV, p. 706.
50. Mary Astell, Some Reflections Upon Marriage, IV izdanja iz 1730, Source Book Press, New York 1970, p. 107 (naglašeno u originalu).

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd