utorak, 12 decembar, 2017.

(Mršević Zorica, Incest između mita i stvarnostikriminološka studija seksualnog zlostavljanja, Beograd, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja i Jugoslovenski centar za zaštitu deteta, 1997)

Traume iz detinjstva ostaju čoveku urezane za čitav život. Incestne traume, po pravilu, obeležavaju ostatak života. Njihovo razorno dejstvo na emocije, svest i fizičko zdravlje često se nikada ne eliminiše, čak ni intenzivnim dugogodišnjim terapijama. Šta učiniti i kako pomoći osobama koje su preživele ovu vrstu zlostavljanja? jeste pitanje koje društvo i pojedinci sebi odavno postavljaju. Čini se ipak, da je incest jedna od onih tema o kojima se malo govori, a još manje zna.

Pred nama je jedno vanredno štivo koje ne nudi konačne odgovore na ova i njima slična pitanja, ali demistifikuje naše znanje o incestu, njegovoj prirodi i rasprostranjenosti. Incest između mita i stvarnosti i sam postavlja sasvim nova i provokativna pitanja. Reč je o kriminološkoj studiji o seksualnom zlostavljanju dece u kojoj je autorka Z. Mršević pokušala da prodre u suštinu ovog odnosa, shvati i objasni neke od reakcija žrtve i onih od kojih se pomoć i podrška očekuje. Pečat ovom nesvakidašnjem istraživanju daje bogat empirijski materijal – ispovesti žrtava incesta i neuobičajena kritička analiza uzroka i uslova pod kojima se seksualno zlostavljanje dece događa. Naime, feministička perspektiva posmatranja ovog problema prisutna je u svih pet poglavlja.

I Porodična patologija incestnog tipa je prvi deo studije koji čitaoce uvodi u specifičnu terminologiju, oblast istraživanja i aspekt posmatranja ovog problema. Kritikujući Frojdovo shvatanje incesta, zatim i antropološko i istorijsko tumačenje, autorka se zadržava i usvaja feminističko stanovište. Prihvaćeno u savremenoj kriminološkoj teoriji, ovo gledište odbacuje apstraktne funkcionalističke okvire u kojima se incest tretira kao disfunkcionalno, odstupajuće i za zajednicu ugrožavajuće ponašanje. Incest je pre svega produkt neravnopravno raspoređene društvene moći među polovima, te je patrijarhalan kontekst uvek prisutan u proučavanju ovog, ali i drugih oblika zlostavljanja.

Pod incestom autorka ne podrazumeva samo, niti pre svega seksualni odnos sa detetom izvršen od strane najbližih krvnih srodnika. Težište je na zloupotrebi moći i odnosa poverenja između deteta i odrasle osobe.

Autorka je svoju studiju empirijski zasnovala na iskustvima žrtava incesta (99) sa kojima je lično razgovarala ili komunicirala putem elektronske pošte. Prema uzorku uglavnom dobijenom u radu u Autonomnom ženskom centru i SOS telefonu iz Beograda, najčešće žrtve su ženska deca, koja su prvo seksualno zlostavljanje doživela između svoje 5 i 10 godine, a koje je trajalo duže od 5 godina, sa mnogobrojnim posttraumatskim simptomima izraženim u zrelom dobu.

II Scenario incesta i društveni i porodični okviri incestnih zbivanja predstavlja poglavlje u kojem se autorka bavi demistifikacijom represivno-dominantnog odnosa između izvršioca i žrtve. Odsustvo slobodne komunikacije u porodici, kao i patrijarhalna podela uloga muškaraca i žena u društvu pogoduje i uslovljava incestuozne odnose. Društvena i porodična zavera ćutanja, neverica i odbacivanje incestnih ispovesti kao “suviše ružnih da bi bile istinite", stavlja žrtvu u još dublju izolaciju. Kako autorka ističe, incest je uvek i svuda bio osuđivan od strane društva, ali je problem oduvek bio neadekvatno prihvaćen od strane onih koji treba da reaguju, zaštite i pruže svaku vrstu pomoći. Ako za neki od porodičnih problema važi ona vrsta reakcije: “To se nekom drugom i u drugačijoj porodici dešava, a ne meni i mojoj porodici”, onda je to sasvim sigurno incest.

III Psihologija onih koji su preživeli incest: post incestni sindrom otkriva svu tragičnost i dugotrajnost bolnog iskustva preživljenog u detinjstvu. Posledice koje ostavlja na psihu žrtve su doživotne i veoma teške. U prvom redu radi se o poremećajima sećanja (vrlo često radi se o fragmentima koji nisu direktno vezani za sam čin seksualne zloupotrebe, već su mu prethodili ili su ga sledili), pokušajima samoubistva, osećanju krivice, besu, multiplikovanju ličnosti itd. Kao aktivistkinja u ženskom pokretu, autorka je okrenuta akcionom istraživanju i promeni postojećih stavova i tretmana žrtava incesta. Tako, na primer, navodi znake po kojima se mogu prepoznati oni koji su preživeli ova traumatična iskustva: fobije, problemi sa besom, strah u mraku, preterana osetljivost na gutanje i davljenje itd. Takođe, ukazuje šta treba izbegavati u kontaktu sa osobom koja je preživela incest (ne dodirivati je bez njene volje, ne prilaziti joj s leđa, ne sprečavati njene pokrete…).

IV Pravna analiza nazvana De legate lata i de lege ferenda jeste presek važećih krivično pravnih normi koje se odnose na incest. Takođe su podrobno iznesena rešenja koja se primenjuju u engleskom pravu. Najveći nedostatak naše definicije krivičnog dela incesta jeste preusko određivanje mogućih učinioca i radnji izvršenja. Ovom poglavlju nedostaje sveobuhvatna kritička analiza svih dela koja se mogu odnositi na incest (shvaćenog kao seksualna zloupotreba dece učinjena od strane odrasle osobe), kao i analiza kaznene politike u ovim slučajevima.

V Delatnost nevladinih organizacija je novina kako u našoj praksi, tako i u našoj stručnoj literaturi. Stavljajući pozitivne i negativne strane na jasno vidljivo, sasvim izdvojeno mesto, ovo poglavlje je jedna od retkih sveobuhvatnih kritičkih evaluacija rada, prvenstveno ženskih nevladinih organizacija. Najveća prednost grupnih terapija sa ženama koje su preživele incest, koje su organizovane u specijalnim grupama za pomoć i podršku žrtvama incesta, jeste formiranje osećanja pripadništva i prihvatanja od strane drugih. Međutim, ne manje značajne su ozbiljne kritike laičkom radu feminističkih terapeutkinja koje su obučene i spremne da prime samo prvo otvaranje žrtava kojim zapravo započinje terapija. Dalje od toga one ne mogu niti smeju da idu.

Poslednje poglavlje Šta reći na kraju o incestu, a da se ne pokvari ono što je rečeno na početku i u sredini jeste neka vrsta vrednog spiska kreativnih predloga za buduća istraživanja, od kojih kao najznačajnije i najpotrebnije smatramo analizu zakona iz krivične i porodične materije, i sa njim povezanog predloga mera za otkrivanje i prevenciju seksualne zloupotrebe dece incestnog tipa.

Na kraju treba istaći da studija ne samo da predstavlja bogat izvor podataka o incestu sagledanih iz perspektive žrtava i onih koji treba da reaguju na njega, već je provokativna i inspirativna i u pitanjima upućenim široj javnosti. Autorka postavlja mnoge dileme kao što su: da li treba sankcionisati dobrovoljni seksualni odnos između krvnih srodnika – odraslih osoba, kako razrešiti problem profesionalizma i laicizma u ženskim grupama itd.

Kao sugestija autorki za jedno od sledećih izdanja ove knjige je obogaćivanje ovog štiva analizom kaznene politike naših sudova i nešto sređenijom sistematikom tema u okviru poglavlja.

Bez sumnje je da se radi o jednom izvanredno autentičnom, smelom i specifičnom poduhvatu koji će sasvim sigurno biti inspiracija narednim istraživanjima i studijama u ovoj oblasti, kao i pojedinačnom preispitivanju svih predstava i predrasuda svakog od nas koji se svrstao u red čitaoca o pitanjima i problemima vezanim za incest.

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd