četvrtak, 27 april, 2017.

Apstrakt: Tekst analizira logiku crtice u gramatičkom, ali i u prostornom i u vizuelnom smislu, jer crtica ukazuje na razmak/inerval koji se pojavljuje unutar onoga što se pojavljuje kao jedno i jedinstveno. Pojam pojedinačnosti uvodi se upravo kao ono što nije univerzalni subjekt, ali istovremeno kao ono što ne može biti prosto razgraničeno od univerzalnog. U tom smislu, način funkcionisanja crtice može biti pročitan kao način funkcionisanja pojedinačnosti i odnosa pojedinačnosti prema drugoj pojedinačnosti.

Ključne reči: crtica, pojedinačnost, subjekt.

"Ima i sekundaru", kazala je.
“Ma nije važno”, usledio je odgovor.
Sat je imao mali cifarnik oivičen zlatastim prstenom koji je mogao da se skine sa uskog kožnog kaiša. Novinu je predstavljala njegova prilagodljivost, mogućnost da se kaiševi menjaju. Bilo ih je četiri: antilopski crni, zatim beli, crveni, i četvrti čiju je boju zaboravila (plavi?). Sve je to ležalo u duguljastoj beloj juvelirskoj kutiji koja se spretno otvarala i zatvarala.

Bio je to prvi “odrasli” poklon od njenih roditelja. Brojevi cifarnika značili su novu odgovornost i obavezu. Ali od prvog trenutka taj poklon se spojio s verbalnom konfuzijom. Mnogo godina kasnije naučiće tačniji naziv za onu vrstu zbrke koja je ostala neizgovorena u njenom jeziku. U vavilonskom mnoštvu jezika to će se zvati malentendu – pogrešno čuti kao pogrešno razumeti. U nedostatku preciznosti takvog termina, ne čuti ili ne znati opseg u proizvoljnoj nesmislenosti jezikâ, pogrešno shvaćena, pogrešno čuta reč, ostavila je trag daleko trajniji od predmeta koji je predstavljao konkretan povod.

“Ima i sekundaru”, kazala je njena majka pošto je devojčici ostavila dovoljno vremena da pokaže prve znake zahvalnosti i zadovoljstva. Pošto se iz njih nije moglo nazreti da je zapazila tu posebnu odliku, na to joj je skrenuta pažnja.

“Ma nije važno”, odgovorila je.

Zapanjeno otvorenom nezahvalnošću kćerke, lice starije žene se izobliči.

Zbunjenost joj skoro preseče glas.

“Kako možeš to da kažeš!”

U trenu čitava scena se obruši na glavu devojčice, uši joj se zajapuriše, one iste uši koje su je prevarile i navele na čitanje pogrešnog scenarija.

“Iz druge ruke je”, kaže majka.

“Ma nije važno,” odgovara kćerka.

Dok je u njenim ušima odzvanjala sasvim prihvatljiva interferencija ta dva iskaza čiji je efekat trebalo da bude komičan, no koji ju je pod datim okolnostima pecnuo iznenadnom i za trenutak beskorisnom svešću o izdajstvu reči, njena majka je čula samo jednu verziju razmene koja je devojčicu prikazala u neshvatljivo neprijatnoj ulozi.*

Nespretno pokušavajući da objasni ono što je prekasno shvatila, devojčica je stvar samo pogoršala, pošto je tada na videlo izašlo da ona ne vidi ništa neprimereno u pomisli da bi njeni roditelji, ne jako bogati ali daleko od siromaštva, svojoj jedinoj kćerki mogli da poklone kao njen prvi sat nešto već korišćeno. Pored toga, trebalo ga je samo pogledati u toj čistoj i nedirnutoj kutiji sa izborom kaiševa da bi se videlo da je sve potpuno novo.

Šteta je bila nepopravljiva i majčino raspoloženje se nije dalo popraviti. Gledala je ćerku s nepoverenjem, ne pokušavajući da odagna osećanje njenog prekršaja. Devojčica se branila ćutke. Zbunjujuća homonimija jednog jezika uspostavila se na samom spoju njenog savezništva s onim bićem koje je, pre nego i jedno drugo, trebalo da zna šta ona misli još pre nego što to iskaže rečima. Da li je ovaj nesporazum bio dokaz za suprotno? Šta se to dogodilo?

Nema sumnje da nikad nije uspela da ubedi majku u nevinost svoje greške, bilo zato što je ubrzo od toga odustala, bilo zato što je i sama počela da sumnja u to da je u majčinoj verziji bilo zrno istine. Do tada je razmena poklona već postala opterećena strepnjom (da li ga je zaslužila?), ali nemoguće je reći koliko je to osećanje predstavljalo uzrok pre nego što je postalo posledica epizode sa sekundarom /second(-)hand/. Na događaj je pala tišina. Ali, u glavi je bilo sve drugo osim tišine, tamo gde se odvijao neprekidni dijalog s novim, opasnim sagovornikom, s tim materinskim jezikom koji je iznenada postao roditelj čudovišnog poroda – iste reči, plus ili minus nečujna crtica, koje pričaju dve nespojive priče. “Pogledaj, tu, sekundara (second hand)”, drugim rečima dodatna mera moje ljubavi, zapravo treća kazaljka koja će deliti minute tvog nestrpljivog mladog života tako da ćeš videti, da, videti kako vreme nije zarobljeno prošlošću nego te nosi prema svemu onom što želiš, prema darovima budućnosti. Ali, takođe, “Pogledaj, to je (samo) polovan sat (second-hand)”, nisam našla ništa bolje do jedan objet trouvé sa sopstvenom prošlošću, s pričama koje bi mogao da ispriča o vremenu koje je merio na nekom drugom mladom – ili možda ne tako mladom – zglobu, prateći pokrete neke druge ruke, korišćen, iz druge ruke, nepoznatog porekla.

Elementarna lekcija iz nepredvidljivosti govora: izgovorena reč i njeno značenje mogu biti grubo razdvojeni, očigledno bez ikakve namere onoga koji govori. Moje značenje nije moje sve dotle dok zavisi od slušanja, dakle od drugih. U onom trenutku nijedan od tih potencijalno zanimljivih vidika nije se otvorio. Naprotiv, svetla su se za neko vreme pomračila kao da je neko nespretno zakačio gajtan s lampicama božićne jelke. Nesporazum je bio prevelik i trebalo ga je razjasniti. Neko je morao da bude kriv.

U svom unutrašnjem dijalogu devojčica je odbacivala ideju da krivica pripada njoj: zašto je Majka bila toliko nespremna da usvoji razumno objašnjenje koje je ona dala kao istinu koja je oslobađa krivice? Uzalud je očekivala neki majčin znak – smeh koji bi podelile povodom besmislenosti te rđave šale, nespretnog kalambura. Umesto toga, u nastavku neumoljivog dijaloga, mora da je osluškivala neku potvrdu sumnje da je majčin zadatak bio nezahvalno podizanje jednog bezdušnog deteta. To je mogla biti jedna od prvih prilika kada je kćerka čula reči koje će kasnije postati stalni refren, reči koje su posedovale moć da izazovu nastup besa koji je, u retkim prilikama kada bi iz nje provalio, s užasnim posledicama narušavao porodičnu politiku ćutanja. “Ista si kao tvoj otac”, kazala bi njena majka. U tim rečima nije bilo nikakve uočljive nežnosti prema ličnosti muškarca za kog se udala pošto je odustala od namere da postane genetičarka. Zapravo, to što se pokazalo da on ima dominantne gene, bar u slučaju njene kćerke, očigledno je za nju bilo uzrok prilične ozlojeđenosti i nikakav razlog da voli bilo tog roditelja bilo njegovo dete. Dešifrovan, refren je značo: ti si povučena, nekomunikativna, ili, u najgoroj intonaciji, bezosećajna, neosetljiva. Prekor je zbog svoje neosnovanosti uvek bio bolan, kao da je kćerka trebalo da izabere drukčije gene, a ne njena majka drukčijeg muža. Ali, čak iako u toj prilici nije bila izgovorena, ta fraza je, kao neki odgovor na zagonetku sekundare “second(-)hand” ili kao preuranjena pouka priče o tek započetom životu deteta, od tog trenutka počela da odzvanja u nekom unutrašnjem uhu, zauvek udarajući u strune očevog sluha. Odjek je bio prigušen, ali to je možda bio način na koji je njen otac, koji je ogluveo na desno uvo kada mu je bilo dvanaest ili trinaest godina, samo neredovno doživljavao stišane zvukove svog sveta. Biti, dakle, “ista kao tvoj otac” značilo je – mada nehotično ironično – biti gluv za ono što govore drugi. Njegov nedostatak, uz svoju slučajnu etiologiju, jednu generaciju kasnije postao je odlika devojčice; njegova nesposobnost, njena neosetljivost. Ako nije uvek čuo to nije bila njegova krivica. (Ali, u ironičnom unutašnjem uhu, nije li čak i u vezi s tim fizičkim nedostatkom postojala neka nota sumnje? Na kraju krajeva, ko je mogao da zna da li on ne čuje ili se samo pretvara? Delimična gluvoća je mogla biti neka vrsta obrnute štake, nedostatak kao proteza, na koju se oslanjao da bi isključio svet.) Za nju taj izgovor nije postojao.

To je, dakle, bio mračni predeo greške koji je trebalo zaobići, ako je to bilo moguće, u svojim razmišljanjima o čudnovatom ćorsokaku u koji je bila zavedena zlobnom kazaljkom koja se nesvesno obrće u svojoj maloj kružnici. Radilo se o ćorsokaku zato što je najbrži izlaz neumitno vodio pravo u procep u koji bi ponovo propala. Izlazak je poprimio oblik alternative: “Nije moja greška, dakle njena je”. Iako je to jednostavno, dvostepeno zaključivanje donosilo izvesno zadovoljstvo, stupica se ponovo čvrsto zatvarala. Što je više posezala za hipotezom o svojoj nevinosti, to ju je ona čvršće stezala dokazom o nezahvalnosti, upravo onom optužbom za koju je smatrala da ju je majka neopravdano izrekla. Neprekidno u krug, dve verzije su se stalno svodile na jednu, kao što se rotirajuća kazaljka kretala ka svom polazištu koje nikad nije postajalo tačka dolaska ili zastanka. “Ako sam ja u pravu – ona me je slušala samo da bi čula znake moje nedostojne prirode – onda ja grešim i nisam u pravu.” I obrnuto, ili skoro obrnuto. Čudnovata logika te jednačine nikada se nije jednostavno preokretala, u teško shvatljivoj asimetriji za koju se činilo da je naginje prema, za nju, neprijatnijoj strani ravnoteže. Kazaljka bi samo dotakla tačku njene moguće nevinosti i odmah iznova počela da je odvlači u ambis sledećeg minuta sigurne krivice. Kratki izmereni intervali mračnog zadovoljstva mogli su biti dovoljni da celu stvar održe u neprekidnom obrtanju, uprkos stalnim ubodima koji su bušili uzdignute balone njene savesti. Doista, mnogo godina je bilo baš tako.

Ali, možda isto tako, manje jasno i svakako manje svesno, ono što je uvek ostajalo van samog domašaja bio je način da se prizna greška, da se prihvati, ali kao želja koja je izabrala da progovori u pogrešnom trenutku i na zbrkan način. Da bi čula “iz druge ruke je” (“it’s second-hand”), morala je da poželi da previdi očigledno – da se radi o novoj-novcijatoj stvari umotanoj u odsustvo prošlosti, stvari koja može da promeni svoj izgled da bi izbrisala sve tragove habanja koji će se neumitno nakupiti. Da li je, dakle, poželela spravu koja bi kazivala priču kao što pokazuje vreme, neku vrstu knjige s kazaljkama i oprugama? Dar iz prošlosti, dar prošlosti, znači prošlosti njene majke, njenog oca, neku konkretnu vezu s istorijom svih onih drugih ruku koje su ostavile tako malobrojne tragove na stvarima koje je viđala oko sebe?

Ali to je bilo neizgovorljivo, čak i nemislivo, i u to vreme ona to zasigurno nije pomislila.

***

Zašto vam pričam priču o sekundari? I zašto je pričam u trećem licu kao da se nije dogodila meni, nego nekom drugom? Ako sam želela da pomislite da se radi o fikciji ili o priči ispričanoj iz druge ruke, zašto je sada prebacujem u pripovedanje iz prve ruke i u prvom licu? Drugim rečima, ako je žanr autobiografija, zašto je ne obeležiti na uobičajen način, gramatičkim licem? Dobra pitanja. Ali, evo o čemu se radi: iskustvo iz prve ruke koje sam ispričala, do mene je došlo tek kao iskustvo iz druge ruke, to jest kao ponavljanje od strane drugog nečega što nije prosto to sâmo, već pre svega udvostručeno, umnogostručeno, reda više-nego-jedno. Priča koju sam želela da ispričam je priča o pojedinačnoj artikulaciji u tom više-nego-jednom, našem tzv. zajedničkom jeziku, a za to se autobiografska konvencija o prvom licu pojavila ne samo kao neadekvatna, već kao poricanje samog intervala ili prostora pomoću kog pojedinačno može biti ponovljeno. Priča koju sam ispričala zapravo je priča o intervalu koji drži razdvojeno iz-prve-ruke od iz-druge-ruke, ali i o intervalu koji jedini omogućava prvom da se ponovi u svojoj različitosti od drugog.

Donosim vam svoju ne-autobiografsku priču da bih govorila o artikulaciji pojedinačnog sa smislom, s pretpostavljenim opštim smislom. Možda nećete čuti da se tu artikulacija događa kao ono što ne može da se čuje, kao neizgovoreni znak interpunkcije – ili ne. Možda to nećete čuti zato što je između “second hand” i “second-hand” (ili “secondhand”) razlika ne samo nečujna, već i zato što postoji nesaglasnost između pravopisnih konvencija koje određuju razdvajanje (ili nerazdvajanje) te reči. Ako je Oxford English Dictionary još uvek pouzdan vodič za britansku varijantu, tada je “second-hand” preporučeni način pisanja tog prideva, kao u “second-hand automobile” (“polovan automobil”) ili “secon-hand watch” (“polovan sat”). Međutim, rečnici Webster’s Unabridged i Random House preporučuju za svoje pretežno američke korisnike “secondhand” bez razmaka i crtice, stvarajući tzv. čvrstu ili zatvorenu složenicu. S druge strane, i britanska i američka konvencija saglasne su da je otvorena složenica “second hand” pravilna kada se odnosi na onu kazaljku sata ili časovnika koja odbrojava sekunde.

Prema Eriku Partridžu (Eric Partridge), “hyphen” (crtica) je poznolatinska reč koja potiče od grčkog huphen, koje je i samo složenica stvorena spajanjem hupo, ispod, i hen, jedan. Bukvalno, dakle, “hyphen” znači “pod jednim”, otud “u jednom” ili “skupa”.1Od najranije upotrebe od strane prepisivača rukopisa kao signal za povezane slogove ili slova neke reči koja se deli na kraju reda, opseg korišćenja crtice u štamparstvu je značajno povećan: spajanje uobičajeno povezanih reči, pripajanje povremenih prefiksa, ukazivanje na specifičnu sintaktičku kombinaciju, pa čak i kao tipografska konvencija za predstavljanje nenormalnih načina govora, kao što je mucanje, ili neuobičajeno naglašavanje odvojenog sloga neke reči.

Već i ta raznovrsnost u konvencionalnom korišćenju (a moglo bi se navesti još primera), ukazuje na dvostruki smisao artikulacije pomoću crtice, koja istovremeno spaja ono što razdvaja i razdvaja ono što spaja.2 Štaviše, za razliku od drugih pravila interpunkcije, korišćenje crtice ne signalizuje artikulaciju na nivou rečenica, delova rečenica ili fraza, već na elementarnijem nivou formiranja jedinica smisla. Korišćenje crtice možda i ne spada u kategoriju interpunkcije, onako kako se ona uobičajeno definiše, već signalizuje izrazito drukčiji čin, što bi delimično moglo da objasni zašto, bar u engleskom jeziku, imamo i tu imenicu, hyphenation, i glagol, to hyphenate, dok za druge uobičajene znake interpunkcije nisu formirani takvi ekvivalenti (“periodization” i “to periodize” u svakidašnjem smislu nemaju nikakve veze sa stavljanjem tačke /period/ na kraju rečenice). Jezičke rasprave koje bi se mogle konsultovati u vezi s interpunkcijom, ili se ne bave crticom ili je pominju tek usput.3 Pravopisni priručnici, kakav je You Have a Point There Erika Partridža, crticu klasifikuju među, kako se tu kaže, “saveznike i pomoćnike” interpunkcije u pravom smislu. Referentni standard za američka univerzitetska izdanja, The Chicago Manual of Style, crticom se uglavnom bavi u poglavlju o pravilnom pisanju reči, i taj odeljak započinje napomenom da je maglovita distinkcija između čvrstih, crticom podeljenih i otvorenih složenica odgovorna za verovatno “devet od deset pitanja o pravilnom pisanju reči koja se javljaju u pisanju i redigovanju”.4 Po iznošenju “osnovnih načela” koja odgovaraju trendu napuštanja korišćenja crtice, i naglašavanju da se radi o trendu a ne pravilu, isti taj autoritet priznaje da postoje “bukvalno desetine drugih pravila ispravnog pisanja složenica. Mnoga od njih su skoro neupotrebljiva zbog velikog broja izuzetaka” (164). Problem postaje još složeniji ako se uzmu u obzir razlike između američke i britanske varijante, kao što je već spomenuto. Ponovo prema Englezu Partridžu, još od Prvog svetskog rata, koji je “mnoge ljude naučio da suvišne stvari tako treba i tretirati, dakle odbaciti ih” (138), tendencija ka formiranju složenica bez crtice u engleskom jeziku se ubrzava, i to među Amerikancima više nego među Britancima. Američka hitrina u odbacivanju “suvišaka” alarmira mnoge Britance, kaže Partridž, i rezultira nekim “neugodnim ’kontinuitetima’ (tj. neotporima)”. Istovremeno, međutim, čini se da on ne sumnja da ta neugodnost predstavlja našu zajedničku budućnost kao govornika engleskog jezika: “prema tome”, postavlja on pitanje, “zašto se odupirati neumitnom?” (ibid.). Drugim rečima, zašto se odupirati “neotporima” bez crtice?

Jednom verzijom tog pitanja htela bih kratko da se pozabavim, ali ne zato da bih ispitala šta nestalnost korišćenja crtice u engleskom jeziku može kazati o različitim nacionalnim karakterima, iako je to nesumnjivo zanimljiva tema.5 U stvari, zbog toga što obeležava prostor izvesnog opiranja neodupiranju, najmanje tačke koja ostaje kao podsetnik koji razdvaja dve (ili više) reči koje su svejedno podvedene “pod jednu”, crtica možda otvara izlaz, premda sasvim mali, za ponovno markiranje umetanja pojedinačnih razlika u generalnu strukturu značenja. Taj izlaz može biti opisan uz pomoć jednog od efekata ranije pomenute, pretežno neregulisane prakse korišćenja crtice u raznim engleskim idiomima. Ono što privremeno može biti nazvano hipotezom crtice, ono što, zbog strukturalnih razloga ne može biti dignuto na nivo teze ili postavljeno kao teza, jeste sledeće: korišćenje crtice otvara prostor ili obezbeđuje mesto za oznaku koja zaustavlja nestajanje pojedinačnog na granici zajedničkog smisla, zajedničkog jezika, pravila pod-jednim i u-jednom.

Ovde bi trebalo pokušati reći nešto opšte o pojedinačnosti, makar samo zato da se pokaže predvidljivost neuspeha svakog takvog pokušaja. Srećom, na ovo područje ne moramo da se uputimo bez ikakve pomoći. Osloniću se na dva proverena vodiča i dva skorija rada koji se bave elaboracijom promišljanja pojedinačnih artikulacija unutar generalnog prostora smisla. Oni će nam omogućiti i obavljanje nekoliko preliminarnih testova o hipotezi crtice.

U uvodu za svoju zbirku eseja Inventions of Difference: On Jacques Derrida, knjigu za koju sam autor kaže da se bavi “pojedinačnošću”, Rodolf Gaše (Rodolphe Gasché) oštro pobija ideju jednog komentatora da “’specifična odlika’ Deridinog pisma pridaje njegovim tekstovima pojedinačnost na način koji njihovu generičku kategorizaciju čini nemogućom”.6 Ta tvrdnja, koja je naizgled sasvim zdravorazumska, zapravo uspostavlja nepremostivu barijeru između pojedinačnosti i, upravo, zdravog razuma. Ona pojedinačnost čini, kako kaže Gaše, “neprozirnom, nemom, ili neposrednom u nedijalektičkom smislu” (14). Nasuprot tome, Gaše želi da ustvrdi da ako je pojedinačnost doista u tom smislu prosto nepristupačna, tada bi bila i “sasvim prosto potpuno nerazumljiva” (ibid.). To jest, o njoj ne bismo mogli da imamo baš nikakvu ideju. Ovakvo zaključivanje moglo bi podsetiti na slično Frojdovo zapažanje o podsvesnom nagonu koji “nikad ne može postati predmet svesti”. Nagon ima pristup svesnoj misli samo kao uslov, i pod uslovom, reprezentovanja u nekoj ideji. Taj uslov je uslov da o nagonu išta znamo, jer, kako kaže Frojd: “Kad se nagon ne bi vezao za neku ideju ili manifestovao kao neko afektivno stanje, o njemu ne bismo ništa znali."7 Isto tako, Gaše podvlači da je uslov razumljivosti pojedinačnosti njeno ponavljanje “u idealizujućem podvostručenju”. Ako hoćemo da imamo ikakvu ideju o pojedinačnosti, onda ona “mora da se prevede, da se protumači kao razumljiva u svojoj nerazumljivosti”. Frojdovim rečima kazano, ona mora da se “vežeza neku ideju”. Ili, kako bismo možda sad mogli da s izvesnim razumevanjem kažemo, mora biti vezana crticom.

Gaše crticu kao takvu ne pominje. Ipak, jezik koji bira iz odeljka Lozinke, Deridinog eseja o ponavljanju pojedinačnih datuma kod pesnika Paula Celana, a posebno reč “ligament” (“spona”), omogućiće nam da prevodimo, da koristimo crticu.

Pojedinačnost ... ne može biti prosto razgraničena od univerzalnog. Kao i s brojevima koji se sreću u Celanovoj poeziji, s pojedinačnim “slučaj i nužnost se ukrštaju i u ukrštanju oboje su istovremeno obeleženi. Unutar svojih ograničenja spona povezuje, na način istovremeno znakovit i neznakovit, usud i njegovu suprotnost: slučaj i dospeće (coming-due), koincidenciju u događaju, ono što pada – dobro ili loše zajedno (ill-together)". Stoga je imperativ priznati tu spojenost jedinstvenog, tog samo-jedan-jedini-put, potpuno odbijanje od strane pojedinačnog svakog mogućeg ponavljanja i nužnosti, idealnosti, univerzalnosti, zato da bi se odalo priznanje samom pojedinačnom. Da bi pojedinačno bilo shvaćeno kao takvo, to jest u svojoj potpunoj pojedinačnosti, ligament koji u sebi spaja, svaki put na pojedinačan način, kontingenciju i nužnost, potpunu tačnost i univerzalnost, mora, na ovaj ili onaj način, biti priznat. (15–16)

Već sam rekla da Gaše ne spominje crticu, ali u gornjem odeljku, pored toga što se iseca a zatim ponovo koristi termin “ligament”, korišćenje crtice se praktikuje na dva različita nivoa. Da li se radi o slučajnom ili nužnom gestu nije pitanje na koje treba odgovoriti u žurbi, s obzirom na to šta odeljak ima da kaže o sledovanju ili spadanju (zajedno) slučaja i nužnosti, i uprkos činjenici da je po svemu sudeći slučajnost odgovorna za bar jednu crticu koja se tu javlja.

Na prvom nivou, dakle, odeljak ponavlja prevod Deridinih rečenica iz Lozinke, koje su na engleski prevedene uz pomoć dve reči s crticom – ili se tako čini. Složenica “coming-due” prevod je “échéance”, što označava dospeće (falling-due) poslednjeg roka “deadline”, (a i ta reč je možda nekad pisana s crticom). Deridin tekst, koji nastoji da ponovo uspostavi i ponovi Celanov pojedinačni jezik datuma, zalazi u engleski jezik i ukršta se sa njim uz pomoć neuobičajene, pa ipak razumljive otvorene složenice, “falling-due”. Što se tiče druge reči s crticom koju Gaše citira, “ill-together”, ispostavlja se da je formirana zbog tipografske greške u citiranju, pošto se i u prevodu i u originalu koristi povlaka.8 Slučajem, nezgodom ili greškom, rezultat je jedna loše formirana Š“ill-formed”Ć reč, i upravo ona precizno, tj. loše, iskazuje ne-usklađenost spoja ponavljanja pojedinačnog u opštem: “ill-together”.Na drugom nivou, Gašeov sopstveni jezik, u nastavku citiranih redova, preuzima karakteristično, gore napomenuto, korišćenja crtice: on stvara četvorodelnu složenicu “samo-jedan-jedini-put” i uravnotežuje je s “nužnošću, idealnošću, univerzalnošću”. To opšte, s crticama ispisano ime apsolutne pojedinačnosti, onoga što dobija ime samo kroz univerzalizujuće ponavljanje, do kraja odeljka, posle nekoliko ponavljanja, transformisano je u običnu reč, “tačnost”. “Da bi pojedinačno bilo shvaćeno kao takvo, to jest, u svojoj potpunoj pojedinačnosti, ligament koji u sebi spaja, svaki put na pojedinačan način, kontingenciju i nužnost, potpunu tačnost i univerzalnost, mora, na ovaj ili onaj način, biti priznat.” Ligament mora biti priznat. Sila Gašeovog ponovljenog imperativa ovde prenosi silu crticom izražene tačnosti ili interpunkcije na pojedinačnom ukrštanju slučaja i nužnosti trasiranih u njegovom sopstvenom tekstu. Drugim rečima, crticom izraženi imperativ diktira ne samo obavezu priznavanja onoga što može, pa stoga mora biti priznato; on je to što takođe imperativno punktuira opšterazumljiv jezik na njegovim granicama.9

Da bismo sledili upise ovog dvostrukog imperativa okrenućemo se našem drugom vodiču.

Žan-Lik Nansi (Jean-Luc Nancy) je, ne manje premda različito od Žaka Deride, svoju misao postavio u prostor artikulisane pojedinačnosti. Tu preokupaciju sasvim jasno naznačuje izborom naslova za skorašnju zbirku eseja: Etre singulier pluriel, to jest, Plural Singular (ili Singular Plural) Being. Reverzibilnost dva prideva koji određuju smisao, njihova ko-primarnost i ko-sekundarnost (sa promenom smisla koja je time omogućena), stvara sintaktičku i semantičku matricu koja je najeksplicitnije razrađena u uvodnom poglavlju knjige. Nemam nameru da ukratko izložim složene poteze tog eseja. Želim samo da ukažem na značajnu meru u kojoj se gest korišćenja crtice nametnuo na njegovim stranicama. To se, još jednom, može sagledati na dva nivoa.

Na prvom nivou je regularno i stalno pojavljivanje složenica s crticom, formiranih bilo ubacivanjem crtica u reči u kojima ih obično nema (na primer, pre-pozicija, dis-pozicija, eks-pozicija, sa-pojavljivanje, ko-egzistencija, ko-incidencija), bilo kovanjem složenih fraza s crticom. Na ovu drugu praksu Nancy se u velikoj meri oslanja kao na sredstvo ekspozicije “singularno-pluralnog/pluralno-singularnog bivstvovanja”, i ta fraza je, bar na jednom mestu, upravo ovako napisana (58). Druge formacije diktirane ovim mišljenjem-s-crticama proističu iz Hajdegerove elaboracije Mitsein, koje se i u francuskom i u engleskom prevodi uz pomoć crtice: être-avec i being-with (sa-bivstvovanje). Doista, Nancy sasvim jasno određuje položaj onoga što ovde čini kao ono što se na nemačkom kaže Auseinandersetzung, ili na francuskom “explication avec”, to jest, “objašnjenje sa”, dolaženje-do-sporazuma, a posebno dolaženje-do-sporazuma s onim “sa” iz Mitsein ili sa-bivstvovanja.

Pošto je ustvrdio da je egzistencijalna analitika Bivstvovanja i vremena "poduhvat iz kog se izvodi celokupno potonje mišljenje" utoliko što je ta analitika registrovala “seizmički udar odlučujućeg rascepa u konstituisanju ili razmatranju smisla”, Nansi napominje:

Analitika Mitsein-a, međutim, ostaje tek naznačena Šu Bivstovanju i vremenuĆ i podređena, iako se za odliku Mitsein kaže da je ko-esencijalna s Dasein. Na taj način, nesumnjivo, celokupna egzistencijalna analitika skriva princip zatvaranja sopstvenog otvaranja. Stoga je nužno ponovo otvoriti (re-open) i forsirati prodor kroz prepreku koja je, bez ikakve sumnje, determinisala zatrpavanje i zatvaranje sa-bivstvovanja putem “naroda” i njegove “sudbine”. To ne znači da je nužno “dokrajčiti” analizu koja je samo naznačena, ili Mitsein-u dati “principijalno” (“primarno”) mesto koje mu s pravom pripada. Sa-bivstvovanje nesumnjivo “u principu” izmiče i dokrajčujućoj i primarnoj poziciji. Ali jeste nužno ponovo preći preko odlike nacrta i prići mu da bi se istakla činjenica da ko-esencijalnost sa-bivstvovanja implicira ništa manje od ko-originarnosti smisla.10Francuska reč trait koju sam dvaput prevela kao "odlika" znači i povučena crta, zbog čega se i javlja u francuskom izrazu za crticu: trait d’union, doslovno crta ili oznaka spajanja. Ali nije samo ta semantička koincidencija ono što nas može navesti da gornji odeljak, i imperative koje izriče, čujemo kao iskaz nužnosti da se ponovo uvede crtica u ono što je bilo zapušeno, začepljeno, zatrpano ili zatvoreno. Na ovom mestu Nansijev jezik usvaja specifično grafički opis onoga što mora da se uradi: “ponovo preći preko odlike nacrta i naglasiti ga”. To ponovno povlačenje crte, međutim, ne predočava uspostavljanje neke granice ili međe. To je, zapravo, uvek dvostruki gest artikulacije u razlici singular-plural/plural-singular, “bivstvovanja-nekolikih-zajedno” (61), “bivstvovanja-jednih-s-drugima” (108), “bivstvovanja-svaki-put-sa" (121).11 Te druge formacije s crticama, koje se ovde javljaju regularno i stalno, iznose grafički imperativ koji Nansi gore formuliše, nužnost ponovnog prelaženja artikulacione odlike koja je bila zatrpana ili zatvorena.

Na drugom nivou, ta grafička praksa je, da tako kažemo, tematizovana oko predloga “sa” ili “avec”. Ovde, u opisu toga kako ta tematizacija ostaje prostorna praksa koju nazivam korišćenje crtice, moraću da budem još površnija. Ono što se na taj način tematizuje jeste sveza, sa ili avec, to jest leksička jedinica koja pripada klasi sintaktičkih ili logičkih termina zvanih sinkategoreme: reči koje po sebi nemaju smisao, već ga stiču samo kad se koriste uz neku drugu reč ili reči. Ono što sam nazvala Nansijevom tematizacijom “avec” jeste potez kojim se sinkategoremski karakter predloga prenosi u iskaze ili rečenice koji potvrđuju ne-kategorički smisao u-
-spoju-s-drugim. Uzeću dva primera i dati sasvim kratak komentar.

Jedinstveni subjekat ne može sebe čak ni da označi, niti da referira ili govori o sebi kao subjektu. Subjekat, u najklasičnijem smislu te reči, pretpostavlja ne samo sopstvenu distinkciju od Šd’avecĆ objekta svoje reprezentacije i svoje nadmoći: on bar u istoj meri pretpostavlja i sopstvenu distinkciju od Šd’avecĆ drugih subjekata čiji pojedinačni identitet (ili čak, ako nekome više odgovara, samodovoljnost) može da razlikuje od Šd’avecĆ sopstvenog centra reprezentacije ili nadmoći. Tako je avec pretpostavka "subjekta" uopšte. Ali, ono upravo nije temeljnja pretpostavka, na način neprekidnog samo-pretpostavljanja subjektivne sup-stancije. Kao što ukazuje njegova sintaktička funkcija, “avec” je pre-pozicija pozicije uopšte, i time čini njenu dis-poziciju. (60–61)

ŠUn sujet unique ne pourrait même pas se désigner et se rapporter a soi comme sujet. Un sujet, au sens le plus classique du terme, ne suppose pas seulement sa propre distinction d’avec l’objet de sa représentation ou de sa maîtrise: il suppose au moins tout autant sa propre distinction d’avec d’autres sujets dont il puisse distinguer l’ipséité (voire, si on veut le dire ainsi, l’aséité) d’avec son propre foyer de représentation ou de maîtrise. L’avec est donc la supposition du "soi" en général. Mais il n’est précisément plus une supposition sous-jacente, sur le mode de l’auto-présupposition infinie de la sub-stance subjective. Comme sa fonction syntaxique l’indique, “avec” est la préposition de la position en général, et il fait ainsi sa dis-position.Ć

Pored crtica uvedenih u reči “sup-stancija”, “pre-pozicija” i “dis-pozicija",12 ovde se može zapaziti i idiomatski efekat koji se pojavljuje kod prevođenja, na tri mesta, “d’avec”, francuskog predloga koji je u stvari kombinacija dva predloga i koji se mora prevesti, kao što sam ovde učinila, ne kao “sa”, već kao “od” (npr. “distinkcija od drugih subjekata”). Doslovno, “d’avec” inscenira neku vrstu natezanja konopa u dva smera, od/sa, i sâmo je artikulisana formacija, markirana apostrofom a ne crticom. U svakom slučaju, poslednje rečenice odeljka ne tematizuju, supstancijalizuju ili kategorizuju “d’avec” nego “avec”, onda kad od njega čine gramatički subjekat tri izrične rečenice, od kojih je prva “Tako je avec pretpostavka ’subjekta’ uopšte”. Stoga se ovaj potez može opisati i kao izlaganje opasnosti da će takav iskaz ili supstancijalizacija "avec" još jednom zapušiti, zatvoriti, prekriti, ili prosto ispustiti razliku artikulisanu u idiomatskoj, neprevodivoj formaciji "d’avec".

Da sasvim kratko uopštim, bez daljeg potkrepljivanja. Na iskušenju sam da kažem da Nansijevo pisanje sasvim precizno, grafički diktira ova vrsta rizičnog gesta, koji potom zahteva, kao što se kaže u prvom citiranom odeljku, ponovno vraćanje na tu odliku da bi se još jednom naglasila zatrpana artikulacija. Možda time mogu da se objasne dve preovlađujuće odlike Nansijevog jezika: s jedne strane, učestalost kopulativnih iskaza u trećem licu jednine sadašnjeg vremena glagola “biti”, dakle iskaza koji nose rizik kategorizacije, i s druge, česte imperative, neki oblik bezličnog “nužno je”, “il faut”. Ako smo u pravu kad na ovaj način čitamo ovakav tekst, u skladu s hipotezom ili pre-pozicijom crtice, tada “nužno je” svaki put ponovo upisuje, naglašava imperativ koji Nansi prenosi na tragu Hajdegerovog “nacrta” Mitsein-a: “nužno je ponovo preći preko odlike nacrta i naglasiti ga”. Drugim rečima, ovde izneti imperativi izriču se iznad ili pre svega samom pisanju – ili mišljenju, kako Nansi više voli da kaže, na primer u ovoj rečenici koja spaja dve odlike koje sam upravo izdvojila, kopulativnu rečenicu i poredak imperativa: "Da je bivstvovanje, apsolutno, sa-bivstvovanje, to je ono što moramo da mislimo ŠQue l’être, absolument, soit être-avec, voilà ce qu’il nous faut penserĆ” (83–84). Ono što bismo mogli nazvati sinkategoričkim imperativom, koji se odnosi na mišljenje, na pisanje, odnosi se, naravno i na “smisleno čitanje”.

Drugi primer biram zbog toga što će naglasiti crticu po imenu:

Sa nije "nepredstavljivo" kao ukinuto prisustvo ili kao neko Drugi. Ako nema subjekta osim s drugim subjektima, sâmo "sa" nije subjekat. Ono jeste ili povlači crticu, oznaku spajanja/razdvajanja koja sama ne prisvaja ni spajanje ni razdvajanje kao supstancije pod tom oznakom: ona nije znak za realnost, čak ni za neku “intersubjektivnu dimenziju”. To je istinski – “uistinu” – crta povučena po praznini, koja tu prazninu istovremeno premošćuje i utemeljuje, koja uzrokuje njenu napetost i širenje, napetost i širenje – privlačenje/odbijanje – onog “među”-nama Šl’"entre"-nousĆ. “Sa” ostaje među nama ili između nas, a mi ostajemo među nama: ništa osim nas, ali ništa osim razmaka između nas. (84)

ŠL’avec n’est pas "imprésentable" comme une présence retirée, ni comme un Autre. S’il n’y a de sujet qu’avec d’autres sujets, l’"avec" lui-même n’est pas un sujet. Il est ou il fait le trait d’union/de désunion qui par lui-même ne s’approprie ni l’union, ni la désunion comme des substances posées sous le trait: celui-ci n’est pas un signe pour une réalité, pas même pour une "dimension intersubjective." C’est vraiment – "en vérité" – un trait tiré sur le vide, qui franchit et souligne ce vide à la fois, qui fait sa tension et sa traction, tension et traction – attraction/répulsion – de l’"entre"-nous. L’"avec" reste entre nous, et nous restons entre nous: rien qui nous, mais rien qu’intervalle entre nous.Ć

Ove rečenice tematizuju crticu, tačnije trait d’union, to jest, predstavljaju opšte iskaze o efektima crtice sinkategorema “među”, “između”, ili “sa”. Pa ipak, baš kao i kod prethodnih primera, ovi opšti iskazi modulirani su jezikom i stoga ograničeni u svojoj opštosti, kao što se može utvrditi u pokušaju njihovog prevođenja. Tako, na primer, Nansi preuzima priličan rizik ponovnim upisivanjem francuskog izraza “entre nous”, koji je prvi put citiran i obeležen crticom kao “’entre’-nous”, a zatim još dvaput upotrebljen bez ikakve interpunkcije u rečenici: “L’’avec’ reste entre nous, et nous restons entre nous”. Ono što ne može biti prosto ponovljeno u nekom drugom jeziku, na primer engleskom, jeste nekoliko odjeka izraza “entre nous”, koji idu od poverljivog ili konspirativnog “među nama”, do značenja zatvorenog kruga intimnosti, porodice, prijatelja, suseda, ili, moglo bi se dodati, etničke zajednice: u poslednjem smislu, “nous restons entre nous” moglo bi značiti i “sami smo među sobom, nema nikog sa strane”. Upravo su takvi gestovi zatvaranja ili isključivanja, kojima “mi” uspostavljamo i prisvajamo supstancijalni subjekat zajednice, ono što Nansijevo ponovno upisivanje pre-pozicija – sa, između, među – nastoji da eks-ponira. Ali, ta eks-pozicija preduzima se uz rizik ponovnog upisivanja idioma koji je “entre nous”, samo među nama, neponovljivog ili neprimetnog za one koji su izvan.

Ovo što sam upravo opisala je označujući efekat zajedničkog jezika, mogućnost ponavljanja smisla koji vrši uticaj istezanja na crticom obeleženi ili pre-pozicionirani slučaj pojedinačnog. S pribežištem u svom jeziku, Nansi taj efekat poverava ko-originarnosti i ko-sekundarnosti “singulier-pluriel”, singularne pluralnosti/pluralne singularnosti. Prema tome, nije konceptualna ili kategorička generalizacija kao takva ono što ovde donosi rizik brisanja bez traga pojedinačne odlike, zato što “entre nous” definiše i ispunjava samo ograničenu opštost, kolektiv ili zajednicu, ono što može biti okupljeno u antanti zajedničkog jezika. Jer taj zajednički jezik ponavlja brisanje pojedinačnog i, na istoj crti, re-markira granicu na kojoj bi, entre nous, mogao da nas načuje neko drugi, neki različit jezik, gde, dakle, više ne bismo govorili samo među sobom.Šta znači načuti crticu? Načuti ono što, pod jednim (under one), stoji na granici zajedničkog razumevanja (under-standing)? Znači li to čuti više nego što je trebalo, ili, naprotiv, kao što takođe možemo reći našim jezikom pozivajući se na jedno drugo čulo, prevideti nešto suštinsko, nešto što je istovremeno ispod i iznad, ispred i iza smisla naših zajedničkih značenja? Crtica, kakav smisao? Nečujna, bez mirisa, bez ukusa, nedodirljiva, crtica je na kraju i nevidljiva, čak i kad njena konvencionalna oznaka nije već izbrisana tendencijama zajedničkog jezika. U repertoaru čula, nema organa ili sposobnosti podešenih za čitanje pulsa crtice. Da, upravo to: puls, ponavljanje otkucaja, sekunde koje otkucavaju izvan brojanja, ali ne do beskonačnosti, pre do konačnosti, uvek se primičući kraju, jednom-jedinom-vremenu naših satova, nikad potpuno sinhronizovanih, u sekundu. Smisao pojedinačnog odbrojava neizbrojivim ponavljanjem nečega što nema broj, čak ni jedan. Smisao, možda, bdenja i opreza, smisao bivanja nastraži (on watch) za prolaženje pojedinačnog drugog.

Pegi Kamuf
University of Southern California

Predavanje održano u Beogradskom krugu, maja 1998.
S engleskog preveo Ranko Mastilović


NAPOMENE

* ...razmena koja je devojčicu prikazala u neshvatljivo neprijatnoj ulozi. Nesporazum u ovoj kratkoj razmeni zasniva se na homonimiji engleskih reči “second hand”, sekundara, i “second-hand”, polovno, drugorazredno, iz druge ruke. (Prim. prev.)

1.Videti Eric Partridge, You Have a Point There: A Guide to Punctuation and Its Allies, London: Hamish Hamilton, 1953, p. 134.
2. Za potpuniji inventar, kao i za vrlo duhovitu analizu korišćenja crtice, v. John McDermott, Punctuation for Now, London: MacMillan, 1990, pp. 113–28. McDermott navodi “konvencionalnu mudrost” da “povlake razdvajaju a crtice spajaju”, ali odmah primećuje da “crtica obavlja dva očigledno kontradiktorna posla. Ona spaja dve (ili više) reči /word-elements/ koje se normalno ne javljaju u kombinaciji (kao što su, pa eto, word-elements ili fish-hooks /udice/), a razdvaja reči koje, mada povezane, moraju biti odvojeno pokazane (kao što su word-elements ili fish-hooks)” (113-14). O “konvencionalnoj mudrosti” koja se tiče crtice, v. Harold Herd, Everybody’s Guide to Punctuation, London: Allen & Unwin, 1925. Herd svodi crticu na samo jednu funkciju: “Crtica se koristi da spoji dve reči” (38). (Za ove reference zahvaljujem se Peteru Krappu.)
3. Vid., na primer, Charles F. Meyer, A Descriptive Study of American Punctuation, Ann Arbor, Michigan: University Microfilms International, 1983; i Geoffrey Nunberg, The Linguistics of Punctuation, Stanford, Ca.: Center for the Study of Language and Information, 1990.
4. The Chicago Manual of Style, 13. izdanje, Chicago: University of Chicago Press, 1982, p. 162.
5. Studije o interpunkciji u engleskom jeziku često prihvataju da spekulišu, prilično neobavezno, ili sasvim predvidljivo, o sociopsihološkim determinantama opštih razlika između američke i britanske prakse u ovom domenu. U dodatku Partridgeove knjige, “A Chapter on American Practice”, John W. Clark komentariše više puta iznetu Partridgeovu tvrdnju da “američka interpunkcija teži da bude rigidnija od britanske, uniformnija i sistematičnija”, zbog čega je, po Clarkovoj proceni, “nju lakše podučavati, a kad se nauči, lakše koristiti”. Zatim se kao objašnjenje te razlike navode dve “činjenice”: veća tolerancija “individualizma i nezavisnosti” u Britaniji nego u SAD, i čvršće oslanjanje među “kultivisanim” Amerikancima na pisanu u odnosu na usmenu tradiciju. Te činjenice se sa svoje strane pripisuju različitim ambijentalnim uslovima: većoj “fluidnosti” američkih društvenih klasa, većoj učestalosti uspešnog socijalnog uspinjanja među Amerikancima, što takođe među njima stvara veću zabrinutost za “korektnost” ili originalnost. “Ukratko”, zaključuje Clark, “Amerikanac će verovatno interpunkciju koristiti nepravilno samo zato što ne zna bolje, a Britanac, bar tipičan britanski pisac, zato što je i te kako siguran da zna” (211–212).
6. Rodolphe Gasché, Inventions of Difference: On Jacques Derrida, Cambridge: Harvard University Press, 1994, p.13. Gasché citira iz Mark C. Taylor, "Failing Reflection", u Taylor, Tears, Albany: SUNY Press, 1990, p. 101.
7. "The Unconscious", u The Standard Edition of the Complete Psychological Works, priredio i preveo James Strachey, London: Hogarth Press, vol. 14, p. 177; kurziv moj.
8. Gasché citira iz izbora prevoda Lozinke Joshue Wilnera, uključenih u Acts of Literature, prir. Derek Attridge, New York: Routledge, 1992, p. 398. Za izvorni jezik v. Schibboleth, pour Paul Celan, Paris: Galilée, 1986, p. 43.
9. Ova tačnost, ako ne i punktuacija, mogla bi biti tačka artikulacije s Barthesovom distinkcijom između punctum i studium, kako je razrađuje kroz La chambre claire: Note sur la photographie, Paris: Gallimard, 1980.
10. Jean-Luc Nancy, Etre singulier pluriel, Paris: Galilée, 1996, pp. 117–18; prevod na engleski je autorkin.
11. Na francuskom: "l’être-àplusieurs-ensemble", "l’être-les-uns-avec-les-autres", "l’être- -àchaque-fois-avec".
12. Poslednja reč zapravo dolazi na kraju reda, pa crticu posle prvog sloga diktira tipografska konvencija. Međutim, na drugim mestima Nancy piše reč “dis-pozicija" sa crticom.

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd