četvrtak, 27 april, 2017.

Kada biste sebe tumačili, da li biste rekli, da je Pegi Kamuf feministkinja, filozofkinja, ili književna kritičarka?

Nekoliko puta sam zapala u nepriliku odgovarajući na pitanje “da li ste feministkinja”. Smatram da se ovo pitanje uvek mora kontekstualizovati. Zato što predajem u Americi i, većim delom, radim u Americi, iako intelektualno dugujem drugim mestima, posebno Evropi, osećam da sam uvek pomalo izvedena iz ravnoteže kada sam suočena sa ovim pitanjem. To je zato što se veći deo onoga za šta sam bila zainteresovana još od kada sam sama bila studentkinja, okrenuo protiv izvesne vrste esencijalističkog mišljenja koje danas teži da se ukotvi u feminizmu, ili, recimo to na drugi način, u dominantnom toku američkog feminizma zasnovanog na iskustvu i pojmu ženskog identiteta. I tako, često imam neprilika sa ovim pitanjem iako je, očigledno, intelektualni rad kojem sam najbliža u potpunosti zaokupljen feminističkim problemima, to jest, destabilizacijom falogocentričnih struktura. Ali, kao što dobro znate, postoji izvesno sablasno zadovoljstvo koje se može naći u pojmu prostog obrata. “Zapadna civilizacija je haos, muškarci su sve uradili pogrešno, žene su sistematski bile isključivane (što je, naravno, istina), i samo kada bi se sve feminizovalo, imali bismo drugačiju budućnost, drugačiju prošlost, itd.” Dakle, ova vrsta obrata konačno vodi do jedne vrste besmislice. Pre nekoliko godina radila sam jedan rad o ljubomori, i stalno sam nailazila na pojam neke suštinski muške ljubomore suprotstavljene kontingentnoj ženskoj ljubomori. Ova ideja je preovlađivala u ranim feminističkim kritikama psihoanalize. Ona pretpostavlja da su formacije ljubomore među ženama u potpunosti empirijske, istorijski zasnovane, i da, na neki suštinski način, žene nisu ljubomorne, što znači, da nisu sklone prisvajanju. A ja to prosto ne mogu da prihvatim. Kada sam se susrela sa ovom vrstom mišljenja zaista sam imala teškoća da osetim i prostu solidarnost.

A što se tiče toga kako identifikujem sebe i ono što radim, e pa, teorija je, kao što znate, reč koja je imala veoma važne funkcije u poslednjih dvadeset ili dvadeset pet godina. Smatram da je ona danas manje korisna oznaka zato što, bar na američkom univerzitetu, teorija znači manje ili više sve, i stoga, ništa. Ja je još uvek upotrebljavam u raznim kontekstima da bih opisala ono što radim, ali to je definitivno reč-prečica. U svom vlastitom radu, u svojim vlastitim predavanjima i u svom mišljenju, sve više i više me zanima insistiranje na specifičnosti literarnog i poetskog. To je, unekoliko, jedna vrsta reakcije, dobro, ne želim da kažem reakcije, ali osećanja da je potrebno da se distanciram od jedne vrste olake politizacije studija književnosti u Sjedinjenim Američkim Državama. Njen rezultat je da su književni tekstovi prebrzo ili primarno vrednovani na osnovu vrednosti koje imaju kao jedinice identifikacije neke potčinjene grupe. Žensko pismo, na primer, vrednuje se isključivo kao pisanje žena o njihovom iskustvu. Sve je to, naravno, važno, i to nikada nisam poricala. Ali, danas se događa da se specifičnost književnog ili proznog u potpunosti redukuje, a prema onome što čitamo odnosimo se kao da su to istorijski dokumenti ili istiniti iskazi o identitetu i iskustvu. Mislim da sam u svojim predavanjima, u svom čitanju, uvek želela da pronađem način da mislim o specifičnosti proznog. Time se postavljaju sve vrste teorijskih pitanja, to, takođe, uviđam, pa stoga, za mene, ovo mišljenje ostaje u jezgru “tvrde” književne teorije. Postoje i drugi razlozi zbog kojih želim da insistiram na kategoriji proznog ili poetskog. Oni su povezani sa trenutnim uslovima predavanja unutar univerzitetskog sistema koji se sve više i više podređuje silama tržišta gde su jedine vrednosti, razmenske vrednosti za tržište, ili, recimo tako, trgovinske vrednosti. I, u tom smislu, u smislu ove ideologije, bar na američkom tržištu, književnost, proza, poezija, književno – ili, rekla bih čak nešto opštije, pisanje – postaju zamenljivi. To se sve više i više događa: na univerzitetu nam je sve teže da opravdamo predavanje ili čitanje ili rad na književnosti. Dakle, to je za mene druga motivacija.

U “Centru za ženske studije” održali ste predavanje u kojem ste tvrdili da postoji jedna vrsta iste ekonomije koja pokreće Emili Dikinson i Hermana Melvila. Čak ste tvrdili da su Emili Dikinson i Herman Melvil – isto. To je, očigledno, teza koja bi skandalizovala većinu feministkinja. Ako kažete da su Emili Dikinson i Herman Melvil mogli da pišu sa istog mesta, da li to znači da nema rodne razlike u pisanju, da li to znači da postoji neka vrsta bezrodnog jezgra pisanja, nulti stepen rodnog pisanja?

Ne. Ali, pre svega bih želela da kažem nešto o terminu “rod” o kojem puno razmišljam u poslednje vreme. Rod je, kao što sigurno znate, postao veoma važan termin u feminističkim krugovima oko ženskih studija, “gay” studija i sada oko studija roda. Studije roda postale su neka vrsta “kišobran” termina. A razlozi za to su, smatram, sasvim očigledni. Reći ću nešto više i o tome, ali bih, pre svega, želela da na vaše pitanje o Emili Dikinson i Melvilu direktnije odgovorim. Ne bih rekla da postoji nulti stepen roda. Pre svega zato što je rod (gender), nužno, opšta (general) formacija, jer, to je ista reč: gender/general. U pitanju je pojam, pojmovna formacija. Naravno, ona je povezana sa polnom razlikom. Ali, o onome što je vezuje za polnu razliku takođe treba misliti kao o konceptualizaciji polne razlike. Odnos između dva subjekta ili dve individue ili dva pisca ili dve pozicije ili, kao što ja volim da kažem, dve pojedinačnosti koje me zanimaju, jeste odnos istosti, da, ili ne-opozicioni odnos. Čak bih rekla da je to ljubavni odnos, dakle, seksualni odnos. On je, kao što sam objasnila, moguć samo u virtualnom smislu ili u fiktivnom smislu (budući da pouzdano znamo da se Emili Dikinson i Melvil nikada nisu sreli, nikada dopisivali, i, verovatno, uopšte nisu znali jedno za drugo) koji je na sve načine povezan sa njihovom polnom razlikom. Ali, time ne mislim samo na njihovu međusobnu razliku, na činjenicu da je jedno bilo žena a drugo muškarac, nego na razliku koja je nužno svaki put različita, na polnu razliku koja je svaki put različita. I to je taj pojam svaki put različite polne razlike koji je, smatram, nužan u pričanju o tekstovima, na jedan nesvodivo pojedinačan način koji pretpostavlja, dobro, možda ne pretpostavlja, ali svakako uzima u obzir opštu konstrukciju koja je jezik. Ova opšta struktura može se pokrenuti samo nečim kao što je želja, ili, ako hoćete, polni impuls ili nagon. Ali, ono što bih ja volela da mogu da učinim svaki put kada čitam neki tekst, bilo koji tekst, jeste da bar odložim trenutak ponovnog prisvajanja ovog nagona, impulsa, želje, pokreta, podsticaja, u opštu strukturu, a to je ono što činimo kada ga opisujemo u terminima roda. Naravno, na primer, u slučaju Melvila ili Emili Dikinson, ne mislim da ono što im se dogodilo i stoga odredilo tekst koji je napisan i tekstove koji nisu napisani, kakvi god mogli biti, nema nikakve veze sa određenjem roda, to jest, sa opštom društvenom konstrukcijom roda. Za Melvila i za Emili Dikinson, možda posebno za Emili Dikinson, jasno je da je rod bio povezan sa onim što ju je sprečilo, i ko zna koliko još mnogo stotina i hiljada drugih žena, da ostvari život kao pesnikinja, to jest, da ostvari mogućnost da zauvek promeni poeziju kroz svoje vlastito iskustvo te poezije. Emili Dikinson se dogodilo da je u jednom trenutku ostavila po strani svaku ambiciju – ona je bila veoma ambiciozna i to u sasvim uobičajenom smislu, to jest, razumevala je sebe kao nekoga ko ima moćan poetski impuls i sposobnost. Ona je bila veoma ambiciozna, ali je u jednom trenutku odustala, ne od svoje ambicije, nego od forme koju bi ova morala da zadobije za njenog života, imajući u vidu stanje svojih savremenika koji su, takođe, bili i Melvilovi savremenici. Mislim, i za Melvila je bilo isto: postojalo je odbacivanje njegovog revolucionarnog gesta. I tako je Melvil odustao od pisanja poslednjih trideset godina svog života. Emili Dikinson je uvidela, verujem, da bi, ukoliko bi objavljivala za života, morala da žrtvuje ono što je bilo zaista novo u onome što je radila. I stoga je odlučila da piše u potaji. I u savezništvu sa budućnosti koju nikada neće videti. Svoje delo je prepustila budućnosti, da ga prihvati ili odbaci, što ona, naravno, nikada neće saznati. To je gest koji zahteva neverovatnu količinu hrabrosti i discipline, jer to znači da je ona morala da usvoji poziciju nekoga ko je već mrtav. Ona je već bila mrtva dok je pisala. I, naravno, savršeno je jasno da je sve ovo u velikoj meri bilo određeno onim što bi se moglo nazvati politikama roda (ali je to, takođe, i klasno pitanje). Dakle, to se ne može ignorisati, ali ne mislim da su takve politike roda suštinske za čitanje ove poezije, bar ne danas. Ako se rod, opozicija rodova, stereotipi, ograničenja i određenja roda razumevaju kao ono što je, pre svega, na stvari u ovoj poeziji, onda bi se time promašila, ili bih bar ja promašila, mnogo važnija pitanja.

Želela sam da kažem još nešto o rodu. Pre šest meseci bila sam u Portoriku, pozvao me je prijatelj sa Portoriko Univerziteta, u Rio Pedrasu. Dogodilo se da se moja poseta poklopila sa otvaranjem Centra za ženske studije, prvog Centra za ženske studije na tom univerzitetu, koji je jedan od glavnih na ostrvu. Ime Centra, naravno na španskom, bilo je Centar za proučavanje žena i roda, na španskom, para la mujer e el genero. Zanimao me je izbor ovog imena, pitala sam: “Šta znači el genero na standardnom španskom, koja je njegova uobičajena upotreba?” A moji prijatelji su rekli, naravno, to ne znači rod u polnom smislu, to znači vrstu, kategoriju, klasifikaciju uopšte. Drugim rečima, njegova semantika je sličnija onoj žanra, na francuskom, što nije ekvivalent roda, onako kako se on koristi u engleskom. Rekli su mi da je ova kasnija upotreba zapravo došla iz Amerike. Ona je odraz načina na koji se termin rod koristi, na primer, u frazi “studije roda”. Ali, u standardnom španskom jeziku zapravo nema nikakvog smisla govoriti o studijama “el genero”. I onda sam počela da razmišljam o činjenici prevođenja u takvim slučajevima, prevođenja koje se ne događa samo između jezika nego i između nacionalnih, institucionalnih formacija, ako mogu tako da kažem. I budući da sam sve više i više razmišljala o tome, odlučila sam da pogledam u knjigu Džudit Batler (Judith Butler), Nevolje s rodom (Gender Trouble) /što nisam ozbiljno učinila ranije, knjigu sam čitala prilično površno/. I tu sam počela da primećujem da Batlerova, naravno, mnogo koristi termin rod, ali da ona, takođe, radi sa tim terminom skoro u potpunosti konceptualno, to jest, ne razmatrajući ga kao termin u posebnom jeziku, iako se mnogo oslanja na tekstove koji izvorno nisu pisani na engleskom. I tako sam počela da primećujem da ovaj termin, rod/gender, funkcioniše kao pojam u potpunosti odsečen od jezika, što on, naravno, nije. Bar u ovoj svojoj ranoj knjizi ona uvek govori o diskursu a ne o jeziku. U njenom mišljenju, rod je diskurs a ne jezik, kao da se može manipulisati diskursom apstrahovanim od jezika, što znači, od nekog specifičnog i posebnog jezika.

Dakle, recite mi, koji je termin za "gender" na srpskohrvatskom?

Termin za “gender” je rod. Imenica i ovde takođe znači žanr, vrstu, kategoriju, ona označava, međutim, i grupu ljudi koji pripadaju istoj porodici, ili čak istoj majci. Imenica takođe upućuje na glagol koji znači rađati.

Eto vidite. Mislim da su ove razlike važne. Ne verujem u generalni diskurs o “gender”. Rod/gender je zasigurno nešto o čemu može i mora da se razmišlja na engleskom. Ali, možda, samo na engleskom. Mislim, ja zasigurno ne znam dovoljno jezika da bih mogla da načinim bilo kakav značajan ogled. Ali, u svakom slučaju, čini mi se verovatnim da u svakom jeziku postoji različita formacija, i da ove razlike nisu zanemarljive. Nedavno sam završila pisanje jednog teksta o Deridinom (Derrida) eseju o Hajdegeru (Heidegger), pod nazivom Geschlecht, sexual difference, ontological difference. I naravno, mogli biste reći da je termin Geschlecht u nemačkom najbliži rodu, ili polu, ili polnoj razlici. Ali, on ima sasvim drugačiju funkciju: semantičko polje Geschlecht ne upućuje nas na genitus, generiranje i reprodukciju. On je zasnovan na glagolu koji znači udariti, schlagen, što znači obeležiti, udariti belegom, pre nego rađati. Razlike u odnosu na engleski, na primer, ali, takođe, i u odnosu na latinske jezike, su veoma značajne. Jedna očigledna razlika bila bi u tome što se čini da schlagen, udariti belegom, uvodi sa sobom praksu pisanja, i to pisanja u jednom posebnom jeziku. U svakom slučaju, to je jedan od razloga zbog kojih, nisam nespremna da mislim o rodu, ali sam nespremna da previdim njegovu specifičnost, njegove razlike, ne težim za tim da ga prebrzo dijalektizujem u pojam.

Vaša prva knjiga je Fikcije ženske želje (Fictions of Feminine Desire). Postoji li uopšte nešto što se može nazvati ženskom željom?

Zapravo, moram da vam ispričam malu priču u vezi sa tim naslovom, jer to nije naslov koji sam sama želela da dam knjizi. To je bila moja prva knjiga, kao što ste rekli, pa stoga nisam osećala da imam mnogo uticaja na svog izdavača. Želela sam da knjigu nazovem Disclosures of Heloise, što je zapravo postao podnaslov knjige. Urednik (a to je bio veoma dobar urednik, mislim, verovatno je bio u pravu) je smatrao da bi Fikcije ženske želje bolje privukle pažnju ljudi; Otkrivanja Eloize je bio pomalo enigmatičan naslov. I tako, dopustila sam sebi da budem nagovorena da načinim promenu. A što se tiče specifičnosti ženske želje... Dakle, mislim da sam želela da kažem kako je korisnost, ili bar strateški značaj mišljenja nečega kao što je ženska želja, u manje ili više opštim terminima, u tome što ono diferencira, ili dopušta diferencijaciju. Za mene, najbolji protivprimer može se naći u klasičnom psihoanalitičkom diskursu, to jest, kod Frojda, onako kako ga je Lakan pretvorio u ortodoksiju. Frojd je uvek insistirao, bar po onome što tvrdi Lakan, da postoji samo jedan libido, i da je on muški. To zvuči poput protivrečnosti u pojmu, ali, ipak, Frojd na čitavom nizu različitih mesta, uključujući, verujem i Tri ogleda o seksualnosti, u svakom slučaju na nekoliko različitih mesta, Frojd ponavlja ovaj credo: postoji samo jedan libido i on je muški. Ovaj potez je nešto nalik potpisu falogocentrizma. Dakle, govoriti o ženskoj želji ili ženskom libidu, šta god on mogao biti, ima stratešku prednost diferenciranja koje se odvija u blizini početka ili porekla – razlika u poreklu, razlika u izvoru. Ali, naravno, trik ove strategije ili opasnost koju ona donosi, ako hoćete, jeste u zamrzavanju ove razlike ili njenoj paralizi u dualnosti, binarnoj vrsti dualnosti, muška želja/muški libido, ženska želja/ženski libido. To nam, naposletku, ne bi bilo od velike pomoći u zadobijanju uticaja nad falogocentrizmom. Dakle, mislim da uvek mora da postoji inicijalni gest diferencijacije, a da zatim treba tragati za načinima otvaranja binarnog, ili tragati za njegovim otvorenostima. Moram da kažem da mi je u ovom razmišljanju od suštinske pomoći bilo čitanje Deride koji sâm na mnogim mestima ponavlja Frojdov credo – postoji samo jedan libido i on je muški – da bi ga doveo u pitanje. Prosto taj gest citiranja Frojda ili Lakana u ovom pogledu, prosto taj gest citiranja i postavljanja pitanja zašto?, zašto, znak pitanja, skreće pažnju na ovu vrstu unifikacije jednog libida. To je za mene bio izuzetno značajan gest.

Polazeći od Levinasove teze da je žena uslov mogućnosti gostoprimstva, Derida tvrdi da nije Drugi, nego Treći uslov mogućnosti gostoprimstva. U predavanju koje ste održali u Centru za ženske studije, govorili ste o apsolutnom gostoprimstvu i tvrdili ste nemogućnost apsolutnog gostoprimstva. Možete li da objasnite ovaj uvid?

Pa, ponajpre, ono je nemoguće, ili, pre, sâmo nemoguće, i ja ponovo sledim ono što sam naučila čitajući Deridu, počevši od knjige koju na izvestan način prilično dobro poznajem zato što sam je prevela na engleski, Dati vreme (Donner le temps). Ovde se postavlja pitanje o logici dara koja je, očigledno, veoma bliska gostoprimstvu. Dakle, dar i gostoprimstvo, ili ono o čemu sam juče govorila, milosrđe, što je Melvilov termin, a ne baš termin koji bih ja odabrala zbog njegovih hrišćanskih referenci, ali to je Melvilov termin, i ne mislim da se mnogo razlikuje bilo od gostoprimstva, bilo od dara, bilo od ljubavi. Dar je, na primer, ono o čemu nijedan subjekt ne može imati iskustvo, ili čega ne može biti svestan, ili o čemu ne može imati čak ni nesvesno iskustvo (Derida ide toliko daleko da govori o mogućem nesvesnom iskustvu dara). To je zbog toga što je subjekt, svestan ili nesvestan, što je sama subjektivnost subjekta, ono što poništava dar, ona je to što ekonomizuje dar. Ali, iako se ova ekonomizacija ili ovo poništenje dara može analizirati i pokazati kako je ono neizbežno, iako se struktura ekonomizacije može opisati kao struktura subjektivnosti, kao struktura prisvajanja i samo-prisvajanja, uprkos svemu ovome još uvek moramo da uzmemo u obzir činjenicu da ipak možemo da mislimo nešto nalik daru, ili da možemo da mislimo nešto nalik gostoprimstvu, to jest apsolutnom gostoprimstvu. I mi možemo da mislimo ovo apsolutno gostoprimstvo iako sam dar, dar kao takav, nikada ne može da se prezentuje nekom iskustvu, u sadašnjosti. I zato mislim da je mnogo zanimljivije to što moramo da pokušamo da uzmemo u obzir činjenicu da ipak možemo da mislimo dar ili da mislimo gostoprimstvo bez iskustva. Kao što Derida piše u Dati vreme, jedino pojam onoga što on naziva tragom može da nam bude od pomoći u mogućnosti mišljenja nemogućeg dara, ili dara kao nemogućeg. Dakle, reći da je apsolutno gostoprimstvo nemoguće, paradoksalno ne zaprečava njegovu mogućnost, ono ne zaprečava ili ne zatvara mišljenje nečeg što je suštinsko za gostoprimstvo ili dar. U drugim tekstovima Derida govori o obećanju, ili u Marksovim avetima (Specters of Marx), o mesijanskom bez mesijanstva, bez Mesije. U ovoj kasnijoj knjizi, njegovo mišljenje kreće se oko figure onog time-out-of-joint, koje nije vreme subjekta, vreme subjektovog prisustva sebi. To je vreme koje je uvek iščašeno (out of joint) vremenom drugog. To je još uvek nešto što pokušavam da promislim za sebe, čitajući taj problem, na primer, kroz Melvilovo dozivanje milosrđa u “Pisaru Bartlbiju”. Mislim da to još uvek razumevam i izražavam veoma nespretno.

Ova Deridina teza otvara čitav niz problema. Jer, rečenica “time is out of joint” je Hamletova, i ovo “iščašeno” vreme je Hamletovo vreme, a Hamlet je, naravno, subjekt par excellence. Da li to znači, po vašem tumačenju, da je vreme subjekta uvek već “out of joint”?

Da, to je Hamletova fraza, ali vratimo je u kontekst Šekspirovog komada, jer Hamlet izgovara ovu frazu nakon što ga je po prvi put posetio duh. To je, ako hoćete, njegov odgovor na ovu posetu. U Deridinom čitanju, the time is out of joint je Hamletov odgovor na ovo iskustvo vremena drugog, apsolutno drugog, to jest, na to što ga je progonio duh. Mislim da je veoma zanimljivo što se ovo čitanje Šekspira – jer Marksove aveti je takođe knjiga o Šekspiru, ili bar o Hamletu – fokusira na ovaj stih, the time is out of joint. To je sve pitanje jedne vrste avetologije a ne ontologije, budući da ne možemo da govorimo o ontologiji utvare. Postoje samo učinci ove utvarne posete, koja proizvodi desinhronizaciju vremena. Upravo sam napisala nešto drugo o ovom problemu, razmatrajući jedan esej koji je nedavno objavio američki kritičar i stručnjak za Šekspira, Stiven Grinblat (Stephen Greenblatt). U eseju o literaturi i utvarnosti, on Hamleta uzima za osnovni primer, ali se u potpunosti fokusira na govor duha. Ono što ja pokušavam da pokažem jeste kako ovo usmeravanje pažnje isključivo na očev duh uspostavlja resinhronizaciju. Uvek je moguće postupiti kao Grinblat i čitati utvarnost literature ili ovo proganjanje, ovu posetu iz drugog, apsolutno drugog vremena, na način koji je ponovo prisvaja istom vremenu. Međutim, mislim da Derida ne radi na tome da poništi duha, da poništi ovaj desinhronizujući efekat iako je on takođe apsolutno užasavajući. Mislim, Hamletovo iskustvo je, ako hoćete, krajnje destabilizujuće.

Da li je moguće da je ovaj duh kojeg nazivate apsolutnim Drugim nešto što je uvek već u samom subjektu, tako da je subjekt uvek već desubjektiviran, destabilizovan ili desinhronizovan?

Naravno, drugi nisu samo utvare, mislim, svaki drugi je apsolutni drugi, i apsolutni drugi je svaki drugi. Tout autre est tout autre, kao što to Derida veoma ekonomično kaže. To je takođe i Levinasovo shvatanje, iako Levinas nije imao sreće da izađe na kraj sa ovom formulacijom, ali ona je sigurno nešto što bi Levinas potpisao. Dakle, naravno, da, svaki drugi je apsolutni drugi, a subjekt je prisvajanje, on je kretanje prisvajanja, apsolutno nesvodivo, čime se misli da činjenica prisvajanja nije kontingentna. Ali subjekt je efekat prisvajanja onoga što se u iskustvu ne može prisvojiti.

Ako subjekta određujete kao prisvajanje, i ako je prisvajanje stalan neuspeh prisvajanja, da li to znači da nema prisvajanja u pravom smislu, i da je subjekt uvek promašaj?

Da, zato što prisvajanje, naravno, nikada nije postignuto, ostvareno, u potpunosti prisvojeno, zato prisvajanje i jeste kretanje, proces, a nikada u potpunosti stabilizovano stanje. Naravno, postoje manje ili više stabilna prisvajanja. Možemo govoriti o tome u političkim terminima, u terminima političke ekonomije. I, sigurno, postoje prisvajanja ili prisvajajuće ekonomije koje su uspešnije ili stabilnije ili stabilizovanije od drugih, ali nijedna nije apsolutno, u potpunosti stabilna. Upravo zato se prisvajanje može dekonstruisati.

Juče ste u svom predavanju rekli da pisci mogu biti oni koji menjaju društvo? Na koji način?

Moramo se vratiti na pojam traga, na mišljenje traga kao onoga čime jedino možemo da objasnimo činjenicu da možemo da govorimo o daru bez iskustva o njemu u sadašnjosti, u sadašnjem iskustvu subjekta, o daru koji, upravo, nije bio prisvojen, ekonomizovan, uvučen u ekonomiju subjekta. Čini se da ovde postoji jedna vrsta neizbežne kalkulacije, i u osnovi je to kalkulacija “ili on ili ja”. Jer, jedan od nas će nadživeti drugog. A subjekt je onaj koji kaže, “Pa dobro, zapravo više volim da to budem ja”. To je u stvari ono što čini advokat, narator Melvilove priče, iako uz krajnju grižu savesti; on pokušava od sebe i od onoga kome se obraća da sakrije činjenicu da je, u osnovi, on sam odgovoran za ubistvo Bartlbija. Ali, fikcija proze, fikcija kao tekst prihvatiće ovu kalkulaciju unutar, rekla bih, jedne veće strukture koja se sama ne može tako jednostavno iskalkulisati. Kalkulacija fikcije, to jest, teksta, Melvilova kalkulacija, ako hoćete, nije prosto svodiva na kalkulacije naratora-subjekta koje razotkriva. Tekst ili proza, neko delo poput ovog, nema nikakav prirodni život, za razliku od naratora, ono je nad-življavanje (što je drugi Deridin pojam o književnosti), a njegovo nad-življavanje, njegovo preživljavanje, nije podređeno isključivo kalkulacijama subjekta. Fikcija uopšte nije subjekt, čak i ukoliko predstavlja subjekte u akciji, i ona, stoga, ne reprodukuje i ne ponavlja samo kalkulacije subjektove ekonomije. Dakle, fikcija ove vrste je ono što otvaranju proračunate subjektove ekonomije omogućava da preživi. I samo ukoliko ona može da preživi, ova ekonomija se, ako hoćete, može ponovo otvarati od generacije do generacije, od jednog trenutka do drugog, jer ona je mogućnost stalne otvorenosti ove ekonomije, i stoga transformisanja struktura manje ili više stabilizovanog prisvajanja.

Postavila sam vam ovo pitanje zato što me je zanimalo da kažete nešto i o ulozi intelektualaca danas, u Americi i Francuskoj. Mogu li intelektualci, kao što kažete, da budu oni koji transformišu društvo?

Postoji ta veoma zavodljiva slika pisca, reformatora, transformatora društvenog stanja, posebno u Francuskoj, ali bez sumnje i drugde, ali ja najbolje poznajem francuski izraz ove slike, a on je, naravno, u velikoj meri mitološki. S druge strane, za mene je apsolutno fundamentalno da održavam kontakt sa Evropom i sa onim što poznajem od drugih kulturnih tradicija, političkih tradicija različitih od moje, što znači, različitih od američke. Istina je da u Francuskoj postoji veliko poštovanje prema intelektualnoj intervenciji. Ali, naravno, njen uticaj nije izvestan. Mislim, bilo bi, bez sumnje, veoma teško uspostaviti direktan odnos između mobilizacije intelektualnih protesta, ili protesta intelektualaca u različitim oblastima, i neke vrste direktnog rezultata u političkoj areni. Pa ipak, u nekim slučajevima to je sigurno moguće. Ali, uopšte nije sigurno da ova vrsta kalkulacije uzroka i posledice mora da bude ili treba da bude jedina kalkulacija koju obrazuje intelektualni sud. Upravo zato smatram da je važno da ostanem u kontaktu sa drugim intelektualnim scenama, jer na njima postoji nešto što propuštam u svom vlastitom domaćem kontekstu u kome je, kao što možda znate, nezavisni intelektualac, to znači, ne-akademski, ne-univerzitetski intelektualac, vrsta koja odumire. Bilo je mnogo antagonizma, istorijski, između univerzitetskih profesora i ne-akademskih intelektualaca, ali i to je, takođe, nešto što iščezava. Naravno, ja sam na univerzitetu. Međutim, univerzitet je težio ka izolaciji od glavnih političkih problema u zemlji, kao i od internacionalnih političkih problema. Dopustite mi da se vratim na primer o kojem sam ranije govorila, na “prevod” roda/gender kao genero u hispanskom, latinoameričkom kontekstu. Sve uticajniji američki intelektualci mogu, po mom mišljenju, da rade na način koji efektivno ojačava ili osigurava nešto poput hegemonije američkog engleskog, da nastavimo da govorimo u terminima jezika. To oni i čine gde god tretiraju neki američki institucionalizovani idiom, idiom “roda/gender”, isključivo kao ili kroz univerzalni jezik pojma, kad god učinke jezičkog idioma ostavljaju po strani analizama odnosa moći, dajući prednost onome za šta se čini da je opštiji konstrukt. Čini mi se da su oni ponekad skloni prevelikom samozadovoljstvu u vezi sa izvesnom američkom hegemonijom u savremenoj svetskoj situaciji, i da su često preterano spremni da nastavljaju sa svojim analizama bez značajne refleksije o načinu na koji bi njihov vlastiti diskurs mogao participirati u toj hegemoniji i iz nje izvući korist. To je nešto što mi je sve teže i teže da mislim; čini se da su mnogi intelektualci u Americi začuđujuće slepi za veće političke snage i za pitanja koja bi trebalo da uključuju i njih kao intelektualce. Ja ne govorim da mi, kao američki intelektualci, treba da postanemo antiamerički intelektualci, ali mislim da smo prihvatili, ili da su mnogi prihvatili, neku vrstu privilegije, privilegovane izolacije koja dolazi od izvesne hegemonije američke ekonomije i, nemojmo se pretvarati da je drugačije, od američke vojne snage. Ova vrsta lagodnog prihvatanja bez uviđanja drugih posledica, jeste nešto što mi je sve teže i teže da prihvatim. Čini mi se da, kao intelektualci, bez obzira na nacionalnost, moramo da postavimo ova pitanja na mnogo stroži način, ukoliko je moguće. Američka intelektualna scena, onako kako je oblikuje i obuhvata njen univerzitet, možda ne bi trebalo da dozvoli sebi da dominira institucionalnim formacijama bilo gde drugde, ili da to bar ne čini, a da pri tom ne postavlja ikakva pitanja. Želim da postavim pitanje: koja vrsta sila se nalazi iza prevoda amerikanizovanog “gender” u “genero” ili “genre” ili “Geschlecht” ili “rod”? Ovde postoji neka transformacija, ali mi ne znamo o kojoj se vrsti, gender, genre, genero, roda radi. Mislim, međutim, da je uloga intelektualca manje u tome da nam kaže kroz kakvu transformaciju prolazimo, a više u tome da objavi, izume, obeća ili pozdravi mogućnost transformacije koja se kreće ka boljem, ka apsolutno najboljem, čistom gostoprimstvu, daru, ili milosrđu; njegova ili njena uloga jeste u tome da pozdravi, ponovo, mogućnost sadržanu u tragovima naših mnoštvenih kulturnih baština. Međutim, činjenica da uvek postoji više od jedne linije nasleđa, jeste ono što proizvodi svu razliku, i upravo zbog toga treba da nastavimo da preispitujemo uspeh američkog institucionalnog modela.

(Ovde bih želela da ovom razgovoru dodam nešto ex post facto. Čini mi se da beogradski Centar za ženske studije obrazuje veoma zanimljivo mesto mišljenja koje se odupire vrsti prevođenja američkih institucionalnih modela o kojoj sam govorila. Kao takav, on je, možda, mesto uticaja na političku scenu koja je uobličena bilo kojom nacionalnom idejom univerziteta. Bilo da je univerzitet prilagođen američkoj globalnoj hegemoniji, ili, nešto lokalnije, srpskom, hrvatskom ili bosanskom nacionalizmu, ovakva mesta zbog ove vrste mišljenja koja pruža otpor i nadalje će morati da budu izumevana od strane onih koje još uvek nazivamo intelektualcima. Beogradski Centar za ženske studije, a to osećam sada, nakon što sam vas posetila i razgovarala sa tobom, Dašom Duhaček i Žaranom Papić, jeste sjajan izum upravo ove vrste. Zato želim da vam se svima zahvalim što ste mi ukazali ovo gostoprimstvo.)

Razgovarala Branka Arsić

maj 1998, Beograd

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd