utorak, 12 decembar, 2017.

(Cynthia Cockburn: The space between us. Negotiating gender and national Identities in Conflict, Zed Books, London, 1998, pp. 246)

Sintija Kokbarn je veoma poznata engleska feministkinja i sociolog retke istraživačke posvećenosti, koja je iz svoje radionice iznedrila prave dragulje sociološkog umeća. Teme njenih istraživačkih poduhvata su uvek u centru društvenih i naučnih debata, aktualne, često i provokativne. Po tradicionalističkim nazorima te teme bi se teško mogle uklopiti u neki “ženski” tematski repertoar, ali zato u svim temama ona traga za “ženskom” i “rodnom” perspektivom. Podsetićemo se nekoliko istraživanja po kojima je postala poznata u širim sociološkim krugovima izvan svoje zemlje: pitanje polne ne/jednakosti u modernim organizacijama; problemi tehnoloških promena, društvene moći i odnosa polova u nekim britanskim industrijama; sindikalni pokret i sindikalni aktivizam žena u Evropskoj uniji; nove tehnologije u domaćinstvu i uticaj na odnose polova, i još mnogo drugih.

U svim dosadašnjim istraživanjima jasno je iskazano njeno primarno opredeljenje za feministički pristup društvenim pitanjima i temama; to, drugim rečima, znači da njena istraživanja uvek imaju dvostruki zadatak: jedan je da se sazna i sistematizuje ženska društvena praksa u njenim različitim aspektima i sadržajima, a drugi, podjednako značajan, da se toj praksi konkretno i kreativno pomogne ukazivanjem na puteve emancipacije žena.

Najnoviji istraživacki poduhvat Sintije Kokbarn, kako po opsegu i složenosti, tako i po delikatnosti teme, svakako predstavlja dragoceni empirijski projekat u savremenoj sociologiji. Autorka se ovoga puta uputila u krajnje problematične i konfliktne krajeve sveta, sa težnjom da sazna “kako se pravi mir”. Reč je o tri svetska regiona u kojima više od decenije odjekuje govor oružja umesto političkih razgovora i dijaloga: to je već hronični sukob u severnoj Irskoj, borba Palestinaca za svoju državu u Izraelu, te poslednje ratno žarište u Bosni i Hercegovini. Ovde odmah želimo da ukažemo na jednu kulturološku osobenost autorkine perspektive. Dok se mi još uvek bavimo ratom, pitamo se kako je bio moguć, zašto je do njega došlo, ko je glavni krivac, autorka upućuje svoj pogled ka budućnosti, pitajući se ko i kako stvara mir? Odgovori su potraženi na prvi, drugi i svaki pogled, u krajnje perifernim zonama društvenih zbivanja. To je, opet, tipično za femnistički pristup u sociologiji: da se iza perifernog, nebitnog, nevidljivog, otkrivaju neki centralni, glavni i noseći projekti sutrašnjice.

Predmet istraživanja su tri ženska projekta nastala u ova tri regiona koji, svaki na svoj način, omogućavaju ženama iz sukobljenih i zavađenih zajednica, ne samo da dođu u kontakt, već da međusobno sarađuju na različitim životnim planovima, a sve u krajnjoj nameri postizanja takvog mirovnog rešenja koje bi trajno otklonilo ratnu opciju sa ovih terena. Dakle, radi se o mirotvornim projektima koji su iznikli potpuno autonomno i kreativno iz uma i duša nekoliko ženskih skupina, čije učesnice raspolažu sa dovoljno enregije i posvećenosti da su u stanju da probiju i najtvrdokornije barijere uzajamne nepopustljivosti strana u sukobu. U prvom slučaju, reč je o projektu Women’s Support Centre, koji izvode žene iz zavađenih protestanskih i katoličkih zajednica grada Belfasta u Severnoj Irskoj. Projekt okuplja uglavnom žene iz radničke klase obe verske zajednice, koje pokušavaju da preko linija fronta rešavaju svoje zajedničke egzistencijalne probleme. U drugom slučaju, reč je o projektu Bat Šalom (simbolicnog naziva “zametak mira”, na jevrejskom), u kome se okupljaju Jevrejke iz jednog izraelskog kibuca i Palestinke iz okolnih gradova i sela u severnom Izraelu (Nazaret, i dr. ). Treći projekt odnosi se na Bosnu i Herecegovinu, gde je, u toku rata, u gradu Zenici uspostavljen Ženski centar za terapiju pod nazivom “Medica” (1993), koji i do danas funkcioniše, a okuplja žene svih triju nacionalnosti iz Bosne (mada većinu čine muslimanke). Već iz ovog osnovnog predstavljanja predmeta istraživanja jasno nam je da pred sobom imamo veoma težak, zahtevan i i delikatan istraživački zadatak, koji uključuje toliko mogućih tačaka nesporazuma, konflikata, sporova, dilema i problema, koje treba praktično rešavati u svakoj fazi istraživanja, da se u najmanju ruku moglo očekivati da se njime pozabavi jedna cela istraživačka ekipa. Umesto toga, imamo samo jednu ženu, koja doduše u svojoj profesionalnoj torbi nosi veliko i internacionalno istraživačko iskustvo, a u svom srcu veliku hrabrost i poverenje u “objekte” svoga posmatranja. Ali, da li je to dovoljno da se prevaziđu problemi koji proizlaze iz objektivnih okolnosti u kojima se ta društva nalaze: okolnostima duboke unutrašnje podeljenosti i sukobljenosti koje traju već više decenija u obliku otvorenog ili prikrivenog rata; naime, da se tu radi o potpuno različitim kulturama, od Irske, preko Balkana, do Bliskog istoka, dakle, jednom kulturnom dijapazonu ogromnih razmera u kome istraživač mora da se snađe i da ga razume; da se, potom, unutar tih regionalnih kulturnih okvira radi o užim etno-nacionalnim kulturnim diferencijacijama između samih aktivistkinja koje idu do najsitnijih detalja svakodnevnog života; da su u pitanju različiti jezici i dijalekti; da istraživač, napokon, ima posla sa različitim društvenim sistemima i različitim nivoima društvene razvijenosti zajednica koje posmatra. Sve ove probleme, teskoće, a pre svega, razlike, trebalo je i fizički i emotivno i duhovno savladati u sebi, da bi se prokrčio put vlastititom sporazumevanju a potom i spoznaji ispitivanih zajednica i aktivistkinja u njima. Ali, kada je autorka prošla kroz sve ove prepreke, faze i zavijutke, do konačnog cilja trebalo je učiniti još jedan značajan, krajnji, sintetički napor: da se sve ovo viđeno, odslušano, snimljeno, prevedeno i doživljeno, ispiše u jedinstven istraživački dokument – studiju koja će čitaocima kao na dlanu razgrnuti istorijsko i kulturno zamešateljtsvo vekova i ponuditi racionalnu i prihvatljivu perspektivu sutrašnjice. Mora se priznati da već samo završavanje jednog tako rizičnog empirijskog poduhvata biva vredno komentarisati, čak i ako njegovi rezultati ne bi bili analogni projektovanim namerama.

Otuda se nadamo da nam neće biti zamereno što ćemo značajan deo našeg komentara posvetiti metodološkim pitanjima i postavkama ovog projekta i njegove izvedbe. Metodološki, ovo istraživanje predstavlja krajnje složen zahvat, pri čemu se ta složenost tek postepeno otkriva, kako se istraživanje razvija. Na početku autorka definiše istraživanje kao akcioni projekat. Takav karakter istraživanja proizlazi iz njene otvorene i dosledne feminističke orijentacije. To pretpostavlja drugačiji odnos autora prema ispitivanom problemu, tj., predmetu istraživanja. U ovom slučaju, nije reč o pukoj istraživačkoj znatiželji, kojoj se u različitim društvenim kontekstima nude gotovo laboratorijski uslovi za ispitivanje ponašanja homo sapiensa u konfliktnoj situaciji. Feministička perspektiva u društvenim naukama ne samo da se ne libi, već glasno zagovara i zahteva da istrazivač svojom ukupnom personalnom i profesionalnom opredeljenošću učestvuje u kreiranju društvenih zbivanja u korist aktera koje ispituje. Dakako, u slučaju feminizma, akteri su uvek i samo žene, a njihova korist i interesi su utoliko više pozitivno vrednovani ukoliko same žene predstavljaju autonomne nosioce i pregaoce tih htenja. Feministička perspektiva otuda olakšava istražiteljki da odredi svoju poziciju prema akterima i njihovim ciljevima. Ona odbacuje neutralnu, odnosno, “objektivističku” pozicuju, koja bi istraživača mogla da postavi iznad ili pored aktera u društvenim zbivanjima, tj., ili u ulogu neutralnog posmatrača, ili samovlasnog arbitra sa strane. Drugim rečima, feministička orijentacija traži od autorke da se postavi angažovano prema predmetu istraživanja, u ovom slučaju prema projektima triju ženskih grupa i njihovim učesnicama. Da bi ispunila svoj angažman, autorka će, sa jedne strane, preduzeti praktične korake u cilju podsticanja aktivne internacionalne pomoći projektima, (pre svega u vidu materijalne i moralne podrške naporu učesnica), a sa druge strane, u odnosu prema samim učesnicama neće izbegavati da otkrije vlastita politička i ideološka opredeljenja, kao što neće izbegavati da se opredeli u nekim situacijama u kojima se bude našla, jer, kako primećuje, situacije koje posmatra i u kojima učestvuje traže takvu opredeljenost. Ipak, složena situacija i odnošajni zapleti među samim učesnicama projekata zahtevaju u datom momentu veoma konkretno operedeljenje istraživačice koje će biti iskazano u određenoj vrsti njenog delanja u samom istraživanju; autorka odlučuje da će se, u slučaju da treba da vrši izbor, odlučiti za jednu ili drugu ili treću stranu, da će stati na stranu i podržati dobrobit samih projekata, tj., očuvanje savezništva žena koje je ostvareno u njima, nezavisno od pojedinačnih ili unutar grupnih podela između samih učesnica, i po cenu vlastitih političkih ili ideoloških ubeđenja ili pak na štetu svojih saznajnih ciljeva. Takvo samo-određenje vlastitog delanja dovodi autorku u ozbiljnu zamku koju ona bar u jednom slučaju nije uspela da izbegne.

U jednom momentu, autorka nam saopštava da je došla u situaciju u kojoj mora da se opredeljuje između svojih saznajnih i aktivističkih ciljeva. Kako se odlučiti? Dok je moguće prihvatiti da zbog dobrobiti zajedničke akcije, čije ciljeve deli sa društvenim akterima, istraživač može da potisne svoja lična politička i ideološka ubeđenja, (mada se feministička etika istraživanja tome protivi), autorka nam saopštava da se ne libi vrednosnog opredeljivanja u datim situacijama: “postoji neka etika koja je uključena u ove ratove i za istraživačicu postaje gotovo nemoguće, čak i kada bi to želela, da se postavi iznad ili mimo te etike” ( str. 3). Ali, ostaje veliko pitanje da li istraživač ima prava da se u cilju dobrobiti akcije kojoj se pridružuje, i koju posmatra, odrekne iznošenja podataka o odnosima i podelama među učesnicama za koje i sama tvrdi da su saznajno značajni. Da li, dakle, u takvom slučaju, istraživač ima prava da se zbog akcionih razloga odrekne svoje istraživacke uloge, što je u konkretnom slučaju urađeno? Da li mu se onda može uopšte verovati? Ili mu se može verovati zato što priznaje da je neke podatke izostavio iz svoje analize? Ko je uopšte ovlašćen da procenjuje saznajnu vrednost podataka? Nisu li time iz postupka verifikacije naučnih rezultata unapred odstranjeni interesi šire naučne zajednice kao one javnosti koja je jedino merodavna da procenjuje i presuđuje ne samo sa stanovišta najužih saznajnih interesa, već i sa stanovišta opšte humanih vrednosti. Ma koliko cenili istražiteljkino istraživačko iskustvo i njeno aktivističko poštenje i iskrenost, ne možemo a da na ovom mestu ne postavimo opštija pitanja koja proizlaze, kako iz dosadašnje naučne prakse koja se hvali svojom “objektivnošću”, tako i iz feminističke prakse koja se hvali svojom angažovanošću. Da li u slučajevima kada se istraživač toliko poistoveti sa akterima društvenog događanja koje hoće naučno da istraži, da čak u cilju njihove potpore odbije da iznese neke naučno relevantne podatke, imamo prava i osnova da govorimo o naucno-istraživačkom poduhvatu, ili se radi o hrabrom personalnom poduhvatu koji valja zabeležiti i sačuvati kao jedan među brojnim ličnim dokumentima i sagama o ljudskim nezavršenim i nesavršenim poslovima i odnosima? Osim toga, moramo se upitati kakvim mogućnostima raspolaže nauka ako hoće da odbrani svoj tragalački diskurs pred naletima ideoloških i komunikacijskih manipulacija informacijama? Čini nam se da u ovoj situaciji ne bismo smeli da se, zbog konkretnih ličnih obzira, odreknemo bar skromnog pokušaja da povodom autorkinog postupka pokušamo da razmišljamo, čak i ako, za sada, nemamo ni približno prihvatljiv odgovor za dileme sa kojima se susreću savremeni istraživači u složenim kretanjima savremenosti.

U skladu sa izabranim metodološkim pristupom su i tehnike posmatranja. One takođe omogućavaju da u velikoj meri do izražaja dođe, ne samo puka realnost zbivanja u kontekstu, i u posmatranim grupama, već, pre svega, subjektivitet učesnica kao i subjektivitet same istražiteljke. To su pre svega nestandardizovani intervjui sa učesnicama projekta (po 25 iz svake grupe), zatim zapisi i sva dokumentacija koju je istraživač prikupio i vodio kao saradnik i učesnik na projektima za vreme svojih boravaka u ovim različitim sredinama, fotografije, kao vema subjektivno i ekspresivno sredstvo izražavanja, te napokon, tematska konferencija učesnica sve tri grupe koja se odvijala izvan njihovih matičnih sredina, na stranoj teritoriji, a koju je organizovala, usmeravala, podsticala i, svojim iskustvima i saznanjima iz feminističke prakse, aktivno učestvovala i sama autorka. Napokon, ni pisanje konačnog izveštaja, tj., knjige, nije prošlo bez važnih uzajamnih referenci i intervencija na liniji odnosa – učesnice/istraživateljka.

Druga karakteristika ovog istraživačkog poduhvata jeste njegova komparativna dimenzija, metod koji je u tekućoj sociološkoj praksi izuzetno zanemaren, da ne kažemo i odbačen. Takvoj sudbini komparativnog metoda upravo je u najvećoj meri doprinela njegova složena priroda i ogromni napori koje postavlja pred istraživača. Da bi komparacija imala smisla u bilo kom parcijalnom tematskom okviru, istraživač mora da utroši veoma mnogo veremena na pripremu istraživanja, a pre svega na upoznavanje različitih društveno-istorijskih, civilizacijskih i društveno-kulturnih celina u čijim okvirima vrši proučavanje svoje teme. Pri tom istraživač mora posedovati ne samo gruba činjenička znanja o tim različitim kontekstima, već mora posedovati istraživački talenat, intuiciju i visoku zanatsku umešnost, kako bi bio u stanju da adekvatno protumači i razume specifičnosti različitih sredina i istovremeno da čitaocima analitički prezentira njihove glavne odlike, kako sličnosti tako i razlike. Tek nakon propisno izvedenih operacija uviđanja, saznavanja, tumačenja i selekcije građe, istraživač može da istupi sa vrednovanjem modela društvene prakse koje je proučavao, imajući u vidu ispunjavanje postavljenog cilja od strane posmatranih aktera, ali i sopstveno tumačenje i vrednovanje tog cilja i prakse koja mu je posvećena. U kojoj meri je ovaj komparativni zahvat, ne samo adekvatno započet i formulisan, već i uspešno priveden kraju, biće reči kasnije.

Napokon, istraživanje ima i treću metodološku osobenost iz koje proizlazi jedan dalekosežniji zadatak. Ona se sastoji u tome što, kako autorka primecuje, “Žene prave teoriju kroz vlastitut praksu” ( str. 8). U posmatranim slučajevima, kroz akcione projekte međusobne saradnje, žene učesnice u projektima, na različitim krajevima sveta, a istražiteljka zajedno sa njima kao akter i posmatrač, prave teoriju o tome kako se dolazi do mira. (“Mijas radionica je ovo izvanredno iskazala”, str. 6). Dok učesnice ovih projekata intuitivno i metodom slučaja i grešaka dolaze do tih saznanja, istraživačica je u prednosti; ona nije u poziciji da luta, krivuda i greši, jer je ona ta koja za svoje posmatranje bira baš ove, a ne neke druge ženske akcije i pokrete, sa idejom da “oni prave mir”, a zatim pokušava da, posmatrajući njihovu svakodnevnu praksu, formalizuje i sistematizuje korake i strategije koji vode miru. Međutim, formalizacija i sistematizacija su još uvek u domenu opisa jedne praktične aktivnosti, a do teorije mirovnih akcija u konfliktnom kontekstu preostaje još niz teških koraka u procesu kauzalne analize posmatranih slučajeva.

Na osnovu nabrojanih metodoloških aspekata istraživanja, jasno se pokazuje sva veličina studijskog zahvata preduzeta u ovom istraživanju, kako kada je reč o terenskom zahvatu, tako i na operacionalnom i analitičkom nivou, (zahvatanjem različitih nivoa društvene stvarnosti), te na praktičnom planu, (jer se sreće sa različitim dimenzijama ljudskog i posebno naučnog delovanja); zatim, aktere istraživanja, kako neposredne učesnice, tako i istražiteljku, diferencira toliko mnogo različitih obeležja i odnosa, a povezuje samo jedna delotvorna crta, naime, njihovo učešće i posvećenost međusobnoj saradnji i uzajmanoj promeni, – sve ovo nudi gotovo idealne uslove laboratorijskog eksperimenta, ali u živoj empirijskoj stvarnosti. Istraživanje takvog obima mogao je da preduzme samo istraživač koji ima ne samo ogromno istraživačko iskustvo iza sebe, što je slučaj sa Sintijom Kokbarn, već i ličnost koja ima toliko samopuzdanja, hrabrosti i vere u ciljeve kojima teži i za koje radi, tako da u njenom slučaju princip jedinstva teorije i prakse dolazi do svog najpunijeg izražaja. U tom smislu, može se slobodno reći da u konkretnom primeru važi ne samo pravilo da istraživač prema sebi bira temu, već i da tema traži istraživača koji je u stanju da interpretira njenu punoću i složenost. Drugim rečima, priča o tri skupine žena koje na različitim stranama sveta pokušavaju da uspostave kontakte preko neprijateljskih rovova postaje realnost, praktična mogućnost za premošćavanje konflikta samo kao originalna autorska tvorevina istraživateljke, koja uspeva da rasute fragmente ove priče u prostoru i vremenu sastavi u celovit doživljaj. Bez obzira na sve druge eventualne primedbe i kritike koje mogu pratiti ovaj poduhvat, već ovo dostignuće je dovoljno da autorki obezbedi značajno mesto u sociološkoj i, šire, humanističkoj empirijskoj aktivnosti.

Da kažemo koju reč i o teoretskoj perspektivi i utemljenosti istraživanja. I sama autorka je u dilemi, budući da konstatuje da za istraživanje koje ona namerava da preduzme, malo šta na teorijskom planu iz društvenih nauka može da joj pomogne. Tradicionalni pristup studije internacionalnih odnosa može da pruži neznatnu podršku ovakvom istraživanju, jer u tim studijama žene ne postoje kao akteri tih odnosa, a veoma retko kao njihovi obavešteni i profesionalni istraživači. Drugo disciplinarno polje je nešto novijeg datuma, a tiče se studija mira odnosno konflikta. U ovom slučaju, istraživačima se priznaje pravo i potreba angažovane humane perspektive u stvarima konkretnih sukoba i mirenja, te u tom smislu, generalni stav ovih studija ide u pravcu težnji i delanja učesnica posmatranih mirovnih projekata. Ipak, autorka smatra da najviše potpore za svoju zamisao može da dobije iz feminističke teorije, koja omogućava da se rat i nasilje sagledaju u “kontinuitetu od spavaće sobe do ratišta” ( str. 231). Drugim rečima, da se uzroci nasilja, ratova, eksploatacije i prinude moraju sagledavati u rodno/polnoj perspektivi, koja jedino može da ih shvati, protumači i objasni u njihovoj opštoj prirodi i uzročnosti. Ali biti na ishodištima feminističke teorije je samo načelan, polazni stav. Konkretnije i dublje istraživanje se teorijski zasniva na dva konceptualna čvorišta koja pripadaju polju sociologije politike. To su: s jedne strane, demokratija, sa druge strane, identitet. Ova dva koncepta povezuje treći koncept, koncept “transverzalne politike”, koji autorka pozajmljuje od poznate feminističke teoretičarke (Nira Juval-Dejvis (Nira Yuval-Davis), koja ga je takođe pozajmila od aktivistkinja), a koji podrazumeva sledeće: svaki učesnik u dijalogu kojim se rešavaju pitanja rata i mira, ulazi u taj dijalog sa vlastitim ukorenjenjem i identitetom, ali da bi bio u stanju da uopšte bude u dijalogu sa drugima mora da pristane i da bude svestan, da njegov identitet ne postoji sam po sebi, već samo u zavisnosti od “onih različitih drugih” sa kojima je u interakciji. To ne znači i decentriranje od sebe, ali znači fleksibilnost i toleratnost, tj., dopuštanje da se menjamo i krećemo. Samo izmeštanje sebe omogućava dolaženje do mira, tj., ispunjavanja prostora između sukobljenih i odvojenih ljudskih skupina. U tom smislu, projekti koje obdelavaju ispitivane žene pokazuju se kao projekti koji imaju pre svega ovu prostornu dimenziju; dimenziju prostora u vidljivom objektivnom fizičkom smislu teritorije koja je podeljena ili napuštena, ali i metaforičko značenje ispunjavanja opustelog prostora, uzajamne ljudske komunikacije i transformacije kroz komunikaciju. Taj zapušteni i opusteli prostor ljudske interakcije i komunikacije popunjava se procesima demokratizacije kroz pluralizam različitosti. Ženske transverzalne politike u posmatranim projektima su upravo retki i svetli primeri i modeli takve teorije i prakse. Po čemu, i kako?

Sva tri projekta bave se veoma različitim stvarima, ali za sva tri je zajednička kooperacija žena polarizovanih etno-nacionalnih entiteta u datom kontekstu. Pri tom se te grupe žena pojavljuju u očevidnoj diskrepanciji i sukobu sa vladajućim normama u tim zajednicama, koje su zbog tih normi, i na njima zasnovanih polarizovanih identifikacija, i stupile u međusobni konflikt i rat.

Ova kooperacija znači da se žene u tim projektima nalaze u određenoj vrsti savezništva. Savezništvo autorka određuje kao “kreativno struktuiranje relacionog prostora između kolektiviteta koji su obeleženi problematičnim razlikama” (211). Kao savezništva ona zahtevaju kooperaciju, a ova je moguća na deljenom uverenju da se u čvor zavezana situacija može tokom vremena razvezati odnosno transformisati. U osnovi, pak, takvog ubeđenja stoji najdublja želja da se prekine sa nasiljem (211). Takva težnja je tipična za žene budući da sve ratne situacije potvrđuju da su žene u ratu, bez obzira na rasu, naciju i klasu, njegove žrtve. Ovo dolaženje u dodir sa ‘drugima’ sa one strane “linije”, uvek je građenje novog prostora, u kom građenju se obostrano menjaju zadati identiteti. Putem kooperacije, žene koje same za sebe projektuju veoma različite, ponekad i suprostavljene političke opcije rešenja krize, svesno biraju mogućnost vlastite alternativne autorizacije problema, a time i odbacivanje one identitetske projekcije koja im je servirana odozgo ili sa strane. Jer, kako autorka konstatuje, prihvatanje ponuđenog identiteta, a naročito onog etno-nacionalnog, sa njegovim tabuima i proskribovanim normama ponašanja prema drugom kao neprijatelju vlastite posebnosti, ima za svoje polazište uvek neke dominantne entitete, kao što su država, nacija, klasa i njihove moći ubeđivanja naroda. U njihovoj je nadležnosti da ove jednom stvorene i nametnute identitete fiksiraju zauvek, da ih eternalizuju i esencijalizuju, ne ostavljajući pojedincima nikakve mogućnosti da ih sami autonomno stvaraju, preoblikuju ili čak odbace i zamene. Žene u savezima, kakvi su ove tri grupe, zahvaljujući uzajamnom kontaktu, komunikaciji i delanju, otvaraju sebi mogućnosti da te eternalizovane nacionalne identitete preispitaju, transformišu, a neke i da sasvim odbace. Tako žene postaju kreatori vlastitog identiteta i kreatori međunacionalnih mostova. Gradeći uzajamne prostore dodira, žene dospevaju na ‘smrtonosnu’ granicu, (doduše za žene ova granica nije nešto nepoznato jer ih njihova biološka funkcija na neki način predodređuje da tom granicom manipulišu), izazivajući njene čuvare. Time one postaju smrtna opasnost za postojeće režime međunacionalne isključivosti i sisteme uzajamnog neprijateljstva. Interesantno je da autorka, i pored svestranosti svoga pristupa, propušta da obradi jedno ključno pitanje; pitanje načina na koji se okolno društvo, a naročito vladajući režimi, odnose prema ovim ženskim grupama “transverzalne politike”, te u kojoj meri prekoračivanje “smrtonosne granice “ ima za posledicu dodatnu marginalizaciju i otuđenje od vlastite socijalne sredine učesnica ženskih akcija. Ukoliko bi se ova pretpostavka o marginalizaciji i isključenosti učesnica u domaćoj sredini potvrdila, postavlja se jedno intrigantno pitanje: koji je onda domet njihovog aktivizma? Međutim, autorka je od početka imala zamisao da prati pre svega unutrašnju scenu grupnih interakcija aktivistkinja, te otuda sledi i određeni stepen potiskivanja analize njihove interakcije sa okolinom.

Na koji način, kojim sredstvima i strategijama, ove žene uspevaju da u njima neprijateljskoj sredini, sredini koja ih stalno suprostavlja, polarizuje i deli, održe svoje savezništvo i zajednički nastup? To je osnovno pitanje kome je autorka posvetila svoje istraživanje, i na njega odgovara u zaključnom delu svoje studije. Uprkos značajnim razlikama od projekta do projekta, počevši od sredina u kojima deluje, do načina na koji deluje, autorka je u stanju da sintetizuje neke osnovne principe, nepisana pravila kojih se pridržavaju učesnice u sva tri projekta u svojim međusobnim odnosima i akcionom delanju. Kao prvo, to je ideja da se afirmiše različitost (224). One ne kriju međusobne razlike, činjenicu da pripadaju polarizovanim i sukobljenim socijalnim entitetima, a zatim i svoje lične i političke razlike. Drugo, te razlike se ne naglašavaju i od njih se ne počinje; naprotiv, ono na čemu se insistira jeste potreba da se identiteti ne zatvore, dakle, da se ne ostane na jednom isključivom, fundamentalnom i ecencijalizovanom svojstvu. Treće, kao odbrana od takvog poimanja zatvorenog i jednom zauvek datog vlastitog identiteta, insistira se na pluralitetu identiteta odnosno multiplicitetu razlika. Svako od nas je različit u svojoj mnogostrukosti i te razlike nisu nikada jednom zauvek date: razlike se mogu smanjivati, ublažavati, transformisati, kao što se mogu i nove stvarati. Sve je to moguće u okviru jednog kreativnog polja demokratičnosti individualnog izbora. Četvrto, svi projekti u građenju savezništava i oblikovanju razlika i njihovog prihvatanja, orijentisani su na priznavanje nepravdi koje su činjene sa obeju ili više strana, u ime održavanja monolitnosti i nepromenljivosti unapred zacrtanih identiteta. Reč je, dakle, o gajenju osećaja za krivicu, a priznanje krivice u velikoj meri oslobađa i daje nadu za drugačije ponašanje i drugačije poglede. Peto obeležje zajedničkih strategija jeste njihovo usmeravanje na trenutne i parcijalne projekte, one se ne bave istorijom, njihovi su dometi u prostorima životne svakodnevice i preživljavanja. Ali one to rade ne zato što bi bile manje sposobne od muškaraca za velika dela, već stoga što su mnogo osetljivije na bol i patnju, kako svoju tako i tuđu. Projekti koji bi zadirali suviše duboko, sigurno bi donosili patnju, a tada bi bilo teško očuvati savezništvo. Dakle, žene su praktične. Napokon, poslednja zajednička strategija u ovim projektima jeste orijentacija ka grupnom procesu. Samo kroz učešće u grupnom procesu interakcije i komunikacije žene mogu da odneguju i učvrste i osiguraju one nove identitete, i da odole stalnoj eroziji koju sobom nosi životna rutina, sa jedne strane, i nadzor i kontrola dominantnih institucija, sa druge strane. Očuvanje savezništva jeste eo ipso očuvanje njihove novo pronađene vlastitosti.

Konačno, zaključuje Sintija Kokbarn, žene su, u sva tri projekta, kroz svoju praksu i otpore prema njoj, “naučile da su identiteti stvar nagodbe, a agonistička demokratija jedina trajna alternativa ratu” ( str. 228). Iz ovoga sledi jedna dalekosežna poruka i pouka dobronamernim čitaocima, za čije saopštavanje preuzimamo ličnu odgovornost. U posmatranim grupama, žene su naučile da žive u fragmentarnim i parcijalnim prostorima sadašnjice odbacujući žrtve za slavnu prošlost ili utopijsku budućnost; one se stalno pogađaju, stalno mere i procenjuju, ustupaju, odstupaju i dele, žive u prostoru stalne mešovitosti “učeći da prevode sa jednog na drugi jezik”. Njihovi identiteti izgledaju kao slabe i tanane košuljice, kao neočvrsle i neoblikovane forme, kao ljuske u buri istorije, ili, da upotrebimo jednu poznatiju teorijsku paradigmu, kao Fokoova peščana brazda na morskoj obali kojoj talasi stalno menjaju oblik, konfiguraciju, položaj. Dakle, u svojim identiteskim praksama one su sklonije nestalnosti, neodređenosti, prelaznosti i privremenosti, kada je u pitanju njihovo socijalno biće. To ih na prvi pogled čini slabim i ranjivijim u odnosu na one žene i muškarce koji se čvrsto vezuju i identifikuju sa idolima prošlosti, “veličinama” sadašnjice, koje proizvode sredstva mas-komunikacija, ili sa “umišljenim zajednicama” etnosa, nacije, rase, klase ili pola. Ali to je samo na prvi pogled. Jer se odmah postavlja pitanje odakle im tolika snaga da se održe i istraju uprkos svim osujećenjima i napadima kojima su izložene? Odavde sledi i prva principijelna zamerka autorki. Ostavila nas je u priličnom mraku kada je u pitanju eksplikacija ličnosti koje sačinjavaju ove grupe, pogotovu onih koje dominiraju u grupnim procesima identiteskog traganja. Tu prazninu samo donekle ublažava priča jedne učesnice (Rada’s story), ali kako su razlike u kontekstima zbilja ogromne, teško da ova priča može da posluži otkrivanju zajedničkog u različitim individualnim putanjama.

Međutim, moglo bi nam se zameriti, kako u slučaju prethodne, tako i u slučaju sledeće primedbe, da nedovoljno vodimo računa o tome da autorka svoje istraživanje postavlja i vodi pre svega kao akciono, a tek potom i kao komparativno. Komparacija je u ovom slučaja sekundarna, i u sluzbi je verifikacije akcionog angažmana posmatranih ženskih skupina. Otuda ova studija ostaje kao upečatljiv fragment: reflektorski osvetljava grupnu dramu iza koje ostaje tama uskovitlane socijalne pozornice. Generalno pitanje koje, pretpostavljamo, muči, kako sve učesnice ovih angažovanih grupa, autorku, kao i eventualne čitaoce u koje spada i recezentkinja, jeste pitanje: pod kojim spoljašnjim i unutrašnjim uslovima ove izolovane, usamljene i progonjene ženske skupine, imaju uslova da prerastu u većinu koja donosi promene? I kakve garancije postoje da žene u tom procesu transformacije opet ne budu gurnute na margine, kao što se to do sada uvek dešavalo? Priznajemo da pitanja nisu nimalo laka, ali to ne znači da ih ne treba stalno postavljati, pa i u ovom slucaju. Ostajemo u nadi da će autorka, u nekom od svojih narednih istraživanja, pokušati da se ovim pitanjima makar približi, iako ne očekujemo da nam može pružiti neke pouzdanije odgovore.

Ženske studije br. 11 / 12

Sadržaj

Tema broja I
Antropologija razlike - Rada Iveković
Priredile
Jasmina Lukić & Branka Arsić

Tema broja II

Dekonstrukcija i feminizam

Priredila Branka Arsić

Prikaz

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd