subota, 19 avgust, 2017.

1. UVOD

Ne dopusti da te zavara lažna jednakost - tvoja dužnost je da zahtevaš najbolje i čuvaš svoju slobodu!
Ursula Legvin1

Feministička jurisprudencija, najkraće rečeno, ispituje osnovne pravne principe kao što su pravda, jednakost, uslovi i situacije posedovanja ili lišenosti prava, i sl., koji su relevantni za sve pravne oblasti, ali posmatrano kroz prizmu specifičnih ženskih potreba i zahteva. Njena osnovna ideja je uočavanje činjenice da iako zakoni imaju jasne pretenzije da predstavljaju interese svih ljudskih bića, da su žene kroz donošenje i formulisanje zakona i njihovu primenu od strane muškaraca stavljene na stranu, ućutkivane, loše tumačene, deprivilegovane i podredjene, neadekvatno zaštićene od nasilja i diskriminacije raznih vrsta.2

Prilikom donošenja zakona i njihovog praktičnog sprovodjenja ženama kroz istoriju nikada nije bilo dozvoljeno da predstavljaju same sebe. Žene su uvek bile predstavljane od strane muškaraca i to predstavljanje nije bilo nepristrasno, pošteno i tačno. Pravna zavisnost od muškarca u nekim periodima je bila totalna, pri čemu nikada nije prestajala da teži da bude maksimalna.

Feministička jurisprudencija uočava da patrijarhalni svet nije dobar za žene a zakoni i način njihovog sprovodjenja predstavljaju važne oslonce toga sveta. Feministička jurisprudencija je kritička analiza prava, zakona i njihove primene kao patrijarhalnih institucija. Jednakost pravne zaštite i tretmana, diskriminacija u obrazovanju, zaposljenju, napredovanju i plaćanju, zaštita reproduktivnih prava i sloboda, zaštita od nasilja, silovanja, incesta, seksualnog ucenjivanja i bračnih zloupotreba, prostitucija i pornografija, patrijarhalno pravo i primena zakona, glavne su oblasti izučavanja feminističke jurisprudencije. Feministička analiza je, dakle, odgovarajuća bilo kojoj oblasti, ideji, religiji ili instituciji prava. Domen feminističkog interesa i kritičke analize prava širok je onoliko koliko je širok domen pokriven celokupnim pravom.

Medjutim, društveno-pravni kontekst u kome deluje feministička jurisprudencija nije uvek isti. Vrlo je teško, uopšte uzev, govoriti o ženskim potrebama, pravima ili njihovim aspiracijama u slučaju postojanja pravne distopije. Distopija je, naime, pojam suprotan utopiji i označava turobnu zajednicu u kojoj je vlast neizmerno moćna a pojedinac potpuno potisnut i onečovečen. Ukratko, pod pravnom distopijom se podrazumeva nedemokratična zajednica, koja zanemaruje zaštitu elementarnih ljudskih prava, (zlo)upotrebljavajući pravni sistem kao instument za beskonačno dugo produženje trajanja sopstvene distopičnosti. Ona se pretvara u onu najgoru i najopasniju vrstu pravne disfunkcije koja je zapravo sve vreme u funkciji formalnog održanja glavne funkcije prava, koje usled toga postaje i formalno i suštinski potpuno distopično disfunkcionalano. Ceo utisak je dakle, potpuno pesimističan, onako kako se izražava Doris Lesing: "Gde god pogledamo, vidimo brutalnost i glupost, dok ne počne da nam izgleda da i nema ništa drugo da se vidi do povratka u varvarizam, koji nismo u mogućnosti da zaustavimo".3

Pravnom distopijom se može nazvati situacija postojanja takvih karakteristika pravnog sistema koji Fuler smatra dovoljnim razlogom da se smatra da pravni sistem i ne postoji i ne zaslužuje da bude poštovan ako njegova pravila ne važe na isti način za sve gradjane; ako postoje norme koje su tajne, neobjavljene; ako se donose zakoni koji deluju retroaktivno, tj., unazad, tj., za period pre svog donošenja; ako pravila nisu jasna osobama prosečne inteligencije; ako pojedini delovi protivureče drugima (kontradiktornost važećih normi); ako se od gradjana traži da učine nešto što ljudski nije moguće; ako se toliko često menja da gradjani ne mogu da zasnuju nikakav trajni odnos niti da predvide posledice svog postupanja; ako jedno piše u zakonu a drugo se stvarno dogadja, odnosno primenjuje kao pravo. Pravo dakle mora da bude stabilan sistem a ne način izdavanja zapovesti i legalizacija vlastodržačkih želja, onemogućavajući čoveka da svoj život zasnuje na najnužnijoj meri predvidljivosti i da preduzme poduhvate o čijim posledicama postoji razumna mera izvesnosti. Dakle, samo nedistopičan najširi okvir omogućava delovanje feminističke jurisprudencije u teoretskom i praktičnom smislu.4

Feministička jurisprudencija, iako sadrži utopijsku viziju sistemskih pravnih promena, ne može da popravi takve distopične elemente pravnog sistema, niti ima revolucionarno/reformatorsku snagu promene iz distopije ka demokratski uravnoteženom sistemu. Mada, kako kaže Doris Lesing, "Ali, mislim, iako je istina da postoji opšte pogoršanje, da je to upravo zato što su stvari toliko zastrašujuće da postajemo hipnotisani, pa ne primećujemo, ili ako primećujemo, umanjujemo podjednako jake snage druge strane - strane razuma, duha i civilizacije".5 Dakle, feministička jurisprudencija, budući pripadnica tih snaga razuma, duha i civilizacije, može da bude tačka kritičke analize, otpora i oslonca u traženju alternative.

Naime, poznato je da je najmračniji deo svih distopija, pa i onih pravnih, uzaludnost pobune. Sistem uspeva, pošto milom ili silom stvara potpuni konformizam, a feministička jurisprudencija je upravo nekonformistički pobunjena protiv patrijarhalnog pravnog sistema. Ako ta pobuna nije pravno moguća, ako je sistem već ni najmanje unapred ne "želi" dozvoljavajući je, tj., pravno je legitimišući, ili bar tolerišući, onda je ona nemoguća ili u najboljem slučaju, barem, prerana. Prvi korak je da se ljudsko ponašanje meri onim pravilima koja su nesporna, kao što su medjunarodno pravo, pravda ili pravičnost. To već samo po sebi otvara široka vrata delovanju feminističke jurisprudencije kao specifične kritike patrijarhalnog pravnog sistema ako/kada on nije u saglasnosti sa medjunarodnim standardima zaštite ženskih ljudskih prava, i ne obezbedjuje ženama dovoljno pravičnosti svojim internim procedurama. Pravo je zbog svega rečenog, nesumnjivo mesto borbe.

2. PRAVO KAO MESTO BORBE

Nismo mi te koje igramo svoje uloge, već uloge igraju nas, ali ipak znamo da smo mi deo trenutka a ne trenutak deo nas.
Ursula Legvin

Rodni stereotipi u pravu jaki su razlozi ženskog otpora i prava mesta ženskog otpora.6 Prethodnica Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima, Atlantska povelja, proklamuje nužnost da ljudi svih zemalja budu zaštićeni od straha i bede. Feministička jurisprudencija polazi od toga, konstatujući nedopustive manjakavosti pravnog sistema koji upravo taj minimum ne omogućava ženama. Koliko god bila razudjena, feministička pravna teorija jedinstveno veruje da je društvo oblikovano patrijarhalno i da njime dominiraju muškarci, produkujući polno zasnovano nasilje i strah od njega, polno karakterističnu bedu i strah od nje, održavajući i štaviše razvijajući pritom pravni sistem koji takve pojave nije u stanju da eliminiše. Inače, tu je stalno prisutna i svest, da promena prava sama po sebi medjutim ne menja strukture moći i da pravo nije jedini ključ za ona vrata koja je zaključao patrijarhat

Feministička pravna teorija kritikuje ulogu pravnog sistema u reprodukovanju diskriminacije ženskog položaja u patrijarhalnom sistemu. S druge strane, ona nastoji da razvije transformativne elemente i metode eliminisanja patrijarhata analizirajući prirodu i obim ženske podredjenosti u raznim pravnim oblastima.7 Ona zahteva reforme radi poboljšanja pravnog statusa žena kritikujući pravni sistem kroz težnju ka reformama koje idu u nekoliko osnovnih pravaca:

1. Polno zasnovano nasilje

U ovoj oblasti su najčešće i najvidljivije pravne inicijative za promenu zakona.8 Uglavnom se radi o odredbama krivičnog i porodičnog zakonodavstva i prekršajnih odredaba, i sl. Takodje se veoma insistira na promeni procedura tako da postanu rodno senzitivne (gender sensitive), a to znači da službena lica po mogućnosti uvek budu žene, da žena-žrtva nasilja u postupku ima pravo da bude praćena drugom ženom (osobom od poverenja), kao i prošireno pravo na besplatnog advokata. Naročito se insistira na promenjenom pristupu ženama svedocima i žrtvama krivičnih dela nasilja9, uz promenu težišta postupka koji je po usvojenoj mizoginističkoj tradiciji smeštao krivicu na žrtvu fokusirajući se na utvrdjivanje njenog doprinosa (pod čim se podrazumeva(la) svaka neadekvatnost, odnosno odstupanje od usko postavljenih granica prihvatljivog, u oblačenju, ponašanju, prethodnom životu, odgovornost za ponašanje sopstvene dece, roditelja i prijatelja i srodnika i sl).10 Kritikuje se nesnosni nadzor i samovolja u privatnom životu koja ili vodi ka nasilju ili je sastavni deo nasilne zajednice, a što se prećutno smatra "normalnim" delom bračnog ugovora, odnosno bračne zajednice. Feminističke pravnice zahtevaju da pravna regulativa domaćeg nasilja bude sveobuhvatna i takvog karaktera da življenje može/mora da se odredi kao dostojan život a ne puko bitisanje pod bilo kakvim uslovima. Utvrdjuje se cikličnost porodičnog nasilja i kod radikalnih i lezbejskih feministkinja stavlja se u istu ravan ciklus porodičnog nasilja sa heteroseksualnim činom.

2. Diskriminacija11

Kritički se uočava postojanje, još uvek, zakonskih odredaba koje otvoreno diskriminišu žene (nedostupnost nekih radnih mesta, profesija ili zanimanja kao i nedostupnost nekih vidova školovanja na nekim visokoškolskim institucijama, npr., u vojsci i policiji). Ukazuje se da formalna pravna jednakost u uslovima višemilenjumske legitimne pravne nejednakosti, još uvek ne predstavlja dovoljan uslov za postizanje faktičke jednakosti. Skreće se pažnja da formalna jednakost nejednakih znači generisanje novih nejednakosti uz održavanje satus quo-a postojećih nejednakosti i nepravdi koje pogadjaju pre svega one koji su društveno slabiji. Zahteva se dosledna i kompleksna primena programa afirmativne akcije, kako u obrazovanju svih nivoa a naročito visokoškolskom12, tako i u oblasti zaposlenja, naročito onih elitnih mesta koja se po tradiciji smatraju ekskluzivnim muškim domenom.13

3.Siromaštvo14

Uočava se da siromaštvo ima pol, tj., da većinu siromašnih, nezaposlenih ili onih na ivici egzistencijalnog minimuma, čine žene. Traže se i analiziraju uzroci koji su takodje i pravnog i sistemskog karaktera kao što su, npr., slabije obrazovanje, usmeravanje na ženska zanimanja koja su po pravilu manje plaćena, iscrpljenost neplaćenim kućnim radom, nevrednovanje podizanja dece, pojava samohranih majki, napuštanje dece i njihovih majki u vremenima društvene krize, ili usled nastupanja privatnih kriza, kao što su neuklapanje u očekivane, tradiconalne rodne steretipne kategorije ponašanja, invaliditet, bolest i nezaposlenost.15

4. Reproduktivna prava i zdravstvena zaštita16

Analiziraju se činjenice da se zakonima i praksom ženama oduzima ili ograničava pravo kontrole svoga tela i svoje fertilnosti. Feministička jurisprudencija zahteva i afirmiše novi pristup problemima kao što su kontracepcija, abortus17, sterilizacija, plodnost, veštačko osemenjavanje, oplodjenje in vitro, testiranje i tretman fetusa18, trudnoća, dostupnost i kvalitet medicinske službe, reproduktivna prava predtinejdžerskog, tinejdžerskog doba i punoletnih žena, žena u menopauzi i posle nje, fertilitet lezbejki, pripadnica manjina, siromašnih i invalidnih žena. Zahteva se jednaka pravna regulativa besplatne lekarske pomoći uz kritikovanje prakse da se često redovne potrebe održavanja ženskog zdravlja smatraju neuobičajenim lekarskim zahvatom koji mora da bude plaćen. Kritikuje se neadekvatnost, nedovoljnost i nepristupačnost ginekoloških službi, njihova neobučenost i nespremnost za posebne kategorije žena kao što su lezbejke ("sredovečne device").19

5. Reproduktivna prava i zdravstvena zaštita 20

Skreće se pažnja da nepostojeća pravna regulativa ove oblasti ne znači da tu nema problema, već da nedostaje veliki antidiskriminativni paket propisa koji izričito i pod pretnjom sankcija, zabranjuje poslovnu diskriminaciju, diskriminaciju u obrazovanju (kako na strani učenica/studentkinja tako i predavačica), u sportu, politici, u zdravstvenim institucijama, kao i drugim drzavnim institucijama i procedurama na osnovu seksualne orijentacije. Analiziraju se postojeća uporednopravna zakonska rešenja o registrovanom partnerstvu (novi "paktovi društvene solidarnosti").

6. Prava marginalizovanih žena21

Analizira se dvostruka ili višestruka pravna diskriminacija koja proizilazi iz postojanja više osnova društvene nemoći. Npr., žena koja je pripadnica manjina i hendikepirana, izbeglica, samohrana majka bolesne dece, lezbejka, neobrazovana, siromašna, i tsl.22

7. Položaj žena u pravnoj profesiji i pravnom obrazovanju

Proučava se diskriminacija koja postoji u procesu školovanja (obeshrabrivanje žena da javno govore, ili uopšte da se školuju ili imaju ambicije ka nekim pravim profesijama, naročito onim elitnim, otvorena promocija preferencije ka muškom polu u smislu njihove navodne povećane profesionalne efikasnosti)23, teškoće kod zaposlenja, napredovanja (potreba da se ispuni uvek više uslova od muškaraca kao da je muški pol već samim tim jedan veliki profesionalni uspeh, postojanje oficijelnih zahteva za višim i boljim stalnim rezultatima rada, nemogućost dolaženja do rukovodećh položaja, diskriminacija naročito izražena s obzirom na geografski kriterijum (dihotomije mali/veliki gradovi, instancionalna - viša/niža organizaciona instanca, i hijerahijska unutar iste organizacije, viša/niža mesta). Uočava se harasmentalno onemogućavanje24 ili uslovljavanje napredovanja žena uz stvaranje i održavanje profesionalnog ambijenta u kome je "normalno" da se od žena za opstanak u njemu zahtevaju neki "drugi" kriterijumi, različiti od uobičajenih, profesionalnih, koje treba da ispunjavaju muskarci ("uspeva" ljubavnica direktora a ne i druge žene). Preispituje se proces formulisanja obrazovnih normi i procedure u procesu obrazovanja kao prenosa duha prava sa generacije na generaciju. Uočava se da je u dosadašnje pravno obrazovanje ugradjena muška pravna logika izražena muškim jezikom25 koji negira vrednost alternative i predstavlja se kao jedino objektivna, neutralna naučna istina.26

8. Položaj žena u kriznim periodima

Ukazuje se da se zakoni i prakse menjaju s obzirom na krizu tako da se ispune očekivanja da se žene vrate kući, privole tradicionalnim vrednostima, da se eliminišu sa tržišta rada kao konkurencija i potpomognu reprodukciju "nacije u opasnosti od izumiranja". Pri tom, u isto vreme, zakoni uopšte ne prate promene koje se odnose na povećan nivo nasilja svake vrste, naročito onog učinjenog u uslovima privatnog zivota koji pogadja naročito žene i decu. Kritički se konstatuje povišen stepen nasilja usmeren prema ženama kao i zakonska neadekvatnost postojećih materijalnopravnih i formalnopravnih odredaba.

9. Odsustvo žena iz javnog, političkog i informativnog života

Nepostojanje ženskih glasova na javnoj sceni izaziva ono što feminističke pravnice formulišu kao čeznju za ženskim govorom. Feminističke jurisprudentičarke konstatuju da je svet pravni govor muškarca i da pravo, kao govor muškarca, čini svet. Učesnici na pravnoj sceni i govornici na njoj su uglavnom muškarci. Žena još uvek nema autentični glas da govori pravno, niti forum/akademiju na kojoj može pravno da misli ženski a ni društvenu pozornicu na kojoj može pravno da ženski dela. Još uvek se više i pre pitamo šta možemo da učinimo za državu, umesto da formulišemo šta možemo/imamo prava da očekujemo od nje.

10. Suprotstavljanje nacionalizmu

Kao jedan od glavnih izvora medjunacionalne, medjupolne i svake druge netolerancije, identifikuje se nacionalizam, okrivljen ujedno da je jedan od glavnih generatora nevidjenog bujanja zla, kao i za širenje organizovane, agresivne gluposti. Kako Kristeva naziva žene prvim "drugima", one su dakle, prve na udaru rastuće društvene netolerancije u opštoj atmosferi neuvažavanja pa i sankcionisanja različitosti. Nastoji se, kroz radikalno suprostavljanje nacionalizmu, ka postizanju društvene i pravne atmosfere tolerancije kao jedinog mogućeg okvira za delovanje feminističke jurisprudencije, uz kritikovanje situacije u kojoj je vladajući nacionalizam ponovo progutao/eliminisao javni prostor kao potencijalno mesto demokratskog udruživanja i dijaloga medju polovima. Nastoji se naći pravni odgovor protiv govora medjunacionalne mržnje da bi se izašlo iz opšte progresivne regresije. Kratko rečeno, nacija ne veruje ženama, a žene koje misle ne veruju naciji, tako da se kao nužno nameće redizajniranje političko-pravne javne sfere.

3. ŽENSKA GEOGRAFIJA PRAVNOG I DRUŠTVENOG ŽIVOTA

Izgnali smo je iz kruga našeg odobravanja a onda smo je osudili što nije sa nama.
Ursula Legvin

Na pitanje gde se nalazimo u odnosu na druge aktere pravnog i političkog života, odmah se uočava ironija da pravna diskriminacija žena postaje vidljiva upravo na mestima i u onim momentima najvećih nastojanja da se eliminiše. "Velike promene u položaju žene, njeno sve aktivnije učešće u skoro svim vrstama poslova u okviru zajednice, otkrili su koliko je pukih predrasuda ili glupe muške arogancije bilo u najvećem delu "ideja" koje su podrazumevale podredjenost žena". (Ernesto Sabato)

Kada se odredjuju mesta unutar društveno-pravne topike posedovana od strane žena, moraju se konstatovati dve decenije izuzetnih intelektualnih doprinosa u pogledu osnivanja ženskih studija čiji je konstitutivan elemenat feministička jurisprudencija od njenih samih početaka. Od svega 20 u školskoj 67/68, u školskoj 86/87 bilo ih je 30.000. To su bila pre svega mesta saznavanja šta znači biti feministkinja, a to je uglavnom verovanje da pripadamo društvu i civilizaciji u kojoj je žena potčinjena muškarcu i da bi život svih bio bolji ako to ne bi bio slučaj.27

Žene su tokom poslednjih nekoliko decenija imale velika i permanentna postignuća i u pravnoj oblasti: one su uveliko proširile svoje lično učešće u pravnoobrazovnom, zakonodavnom, izvršnom i sudskom postupku na lokalnom i nacionalnom nivou. Takodje, žene su povećale ostvarenje jednakih mogućnosti u opštem i specijalističkom, obrazovanju svih nivoa do najviših, i zaposlenju. Žene nisu samo postale obrazovane pravnice, one su postale feminističke pravnice.

Feministička pravnica nastoji u svom domenu na razvijanju feminističke pravne teorije i prakse. Feministička pravna teorija sadrži pre svega denuncijaciju i kritiku prava kao patrijarhalne konstrukcije. Naime, pravo je sistem koji je milenijumima konstruisan da služi interesima svojih muških tvoraca, odražavajući muškost kao jedino postojeći princip.28

Savremeni pravni sistem može, pod permanentnim kritikama od strane feminističkih pravnica, donekle da uvaži neke njihove zahteve, naročito one odevene u ruho jednakih prava i jednakih mogućnosti. Ali svaka takva zahtevana jednakost, za sada još uvek, mora proći test usaglašenosti sa muškošću kao univerzalnim normativom da bi se kvalifikovala za pravno priznanje, npr., u obrazovanju i zaposlenju.

Feministička pravna teorija zauzima poziciju sa koje se analizira šta se dešava sa ženama u svetu koji je oblikovan pravom, tj., pravnim institucijama, u kome se govori pravnim jezikom, koji su svi od reda milenijumima ekskluzivni domen muškaraca. Ponekada se to dešava u formi ispoljavanja opravdanih emocija, npr., ljutnje i straha, ogorčenosti i protesta. To se, po pravilu, odmah plaća prevelikom cenom u vidu negativnog reagovanja na žene koje tako javno pišu i govore, diskvalifikacijom onoga što su rekle, uradile, što je ne retko kombinovano i sa ličnom diskvalifikacijom. A taj neophodan emotivni naboj nužno se javlja kada se konstatuju manjkavosti pravnog sistema usled koga su (kao jednog od kompleksa društvenih razloga) žene siromašnije od muškaraca, više od muškaraca seksualno i fizički zlostavljane, manje plaćene od muškaraca, više od muškaraca podižu godinama malu decu, žrtvujući više od muškaraca svoju profesionalnu karijeru zbog toga, imaju manje mogucnosti da iskoriste svoje sposobnosti od svojih muških kolega u naučno-obrazovnoj ili drugoj profesionalnoj sredini, više su eksploatisane od mušakraca i više opterećene nametnutim stereotipima o sopstvenoj ženstvenosti i (jedino) prihvatljivom ženskom ponašanju.29

Feministička pravna teorija zahteva donošenje propisa protiv terorizacije žena, prinudne maternizacije i seksualizacije ženskog tela kao i ukidanje propisa koji to na bilo koji način održavaju, stimulišu ili stvaraju uslove za njihovu pojavu.30 Feministička pravna teorija sadrži i nemilosrdnu provokativnu pesnicu namenjenu tradicionalističkom oku, jer ona, naime, izmedju ostalog, promoviše i žrtvino pravo na samoodbranu kojim institutom se zahteva dekriminalizacija ubistva nasilnog partnera kao vida legitimne samoodbrane. Sledeće, ništa manje bolne pesnice jesu zahtevi za pola-pola participacijom u svim predstavničkim, dakle, zakonodavnim telima, zahtevi za legitimisanjem lezbejskih zajednica i sl. Sve to ukazuje na potrebu za novom kulturom prava koja bi se ogledala kako u pravnoj praksi tako i u pravnom obrazovanju. Ukazuje se i na prostu činjenicu da je na pravnoj sceni već dovoljno nepovoljno biti žena. Biti, medjutim, žena koja govori o pravima žena znači biti na ranjivoj poziciji lake diskvalifikacije zbog navodne stručne i/ili akademske neadekvatnosti.31

Stav da žene imaju manje smisla za pravdu od muškaraca (Women show less sense of justice than men, Frojd (Freud), daje nam specifično nasledjenu lošu startnu društvenu poziciju za upućivanje bilo kakvih zahteva kroz jurisprudenciju koja se zapravo bavi opštim pojmovima pravde i pravičnosti, a za koje mi, navodno nemamo dovoljno "prirodnog" dara. Feministička kritika identifikuje to kao društveni konstrukt, muški model prenet u idealizovanoj formi u pravni sistem i nazvan modelom univerzalne pravde. Sledeci korak je pozivanje na etiku pravde po kojoj svi treba da budu tretirani na isti način (obogaćena savremenim etičkim zahtevom nepovredjivanja drugog). Time smo definitivno zapale u nevolje jer smo počele da teoretišemo, a teoretisanje je, uopšte gledano, takodje muška aktivnost. Tu smo hendikepirane jer smo svesno ili nesvesno prožete strahom da je ženska teorija nedovoljno opremljena argumentima i da kao takva može samo da izgubi u direktnom sukobu sa muškom.32

Ipak, moramo teoretisati i to pre svega opresiju prema ženama. Moramo se kroz feminističku jurisprudenciju angažovati na dekonstrukciji pravnog sistema kroz nudjenje alternativnog sistema i razvijanja raznih strategija otpora. Samo naša intelektualna muskuloznost i glasnost može da dovede do afirmacije onoga što je permanentno bilo odbacivano kao iracionalno, nelogično, nekonzistentno, a što su atributi kojima je diskvalifikovana pravna teorija stvarana od strane žena, kada i ako bi se bavila "ženskim" pitanjima.

Feministička teorija ne zamenjuje mušku teoriju već nalazi sebi mesto pored nje u uzajamno kritičko analitičkom odnosu. Nude se novi kritičiki pristupi, nove reči i pojmovi sa ciljem da omoguće novu komunikaciju žena sa ženama i žena sa muško-ženskim pravnim ambijentom koji se želi promeniti. Žensko iskustvo stvara novu ženskost različitu od one ženskosti stvorene od strane muškaraca sa ciljem da služi njihovim interesima. Formulisanje ženskog pravnog prostora naseljenog ženama, medjutim, za sada, uglavnom govori o njenim (našim) opresorima, dakle o muškarcima i njihovom ponašanju. Time se još uvek plaća dug dominantoj grupi, jer ona zapravo stvara nas, "druge", onemogućavajući nam da govorimo za sebe i u svoje ime, odnosno, čak i kada to konačno počnemo da radimo, onda, bar u početku, nemamo dovoljno reči da govorimo o sebi, već (još) uvek ili pretežno o njima.

Parcijalni uspesi ne izostaju, ali oni nisu ništa drugo do parcijalna poboljšanja, liberalne mere zasnovane na ženskom iskustvu, bolje razumevanje prava koje vodi ka poboljšanju pravnog sistema. Tu se onda nužno dolazi do saznanja da feministička jurisprudencija jednostavno može samo da ojača pozicije opšte pravne nauke u sistemu znanja, a ne da je ni na koji način dovede u pitanje. Ostajemo unutar jurisprudentičnih limita ograničeni univerzalnim, muškoneutralnim principima pravde i pravne jednakosti.

4. OCEUBISTVO, BRATOUBISTVO ILI SAMOUBISTVO KAO PROFESIONALNI PUT PRAVNICA

Ali ja govorim o duhovnoj patnji! O ljudima koji gledaju kako im nadarenost, rad i život bivaju trošni. O valjanim umovima koji su potčnjeni glupima. O snazi i hrabrosti koje su sputane zavišću, pohlepom za vlašću, strahom od promene.
Ursula Legvin

Akademsko oceubistvo je profesionalni put generacija muškaraca koji postavši prvo sledbenici jedne ideje ili prosto, učenici starije generacije pravnika, izrastajući, stvaraju novu teoriju i praksu, metaforično "ubijajući", odnosno negirajući, prevazlilazeći i eliminišući teoriju i praksu svojih prethodnika, pa i njih same kroz neumitnu smenu generacija. Pravnici neminovno imaju iskustvo i "sinova" i "očeva".33

Pitanje je šta je autentično iskustvo pravnica, da li generacijska solidarnost sa svojim muškim kolegama, dakle iskustvo pobunjenih sinova? Premda smo u jednom periodu jedni drugima neophodni saveznici, deo našeg ženskog profesionalnog iskustva je da nam naša profesionalna i generacijska "braća" neće dozvoliti uopšte, ili bar ne u punom obimu, da sa njima podelimo privilegije "očeva" kada za to dodje vreme.

Da li smo pak, ljubimčad, izabrana deca svojih profesionalnih očeva koja se nikada neće pobuniti protiv autoriteta starijih, ali hoće protiv sopstvene generacije (poznata paradigma nemogućeg otpora: rob ne sme da napadne svog gospodara, niti robovlasnički sistem, ali sme da udari na svog robovskog sapatnika, pa to poslednje i radi, verujući da preduzima autentični čin pobune)?

Ili smo pobunjene i protiv očeva i protiv sinova, odbacujući i očeve i braću, pošto su oni, budući muškarci, prethodno odbacili nas?

Da li mi moramo uopšte nekoga da "ubijemo" da bi afirmisali sebe i svoje ideje i ako da, koga? A ako na žalost da, jesu li to primarno muškarci ili možda i žene starije/iste generacije? Ili možda, naš profesionalni, žensko-ženski problem uopšte nije generacijski već statusni (dihotomija obrazovane/neobrazovane žene, teoretičarke/aktivistkinje, elitistkinje/"prave" feministikinje, jurisprudentičarke/prakticirajuće pravnice)?

Da li zastupanje feminističke jurisprudencije znači neminovno sukob sa svima, starijim i mladjim muškarcima, starijim i mladjim ženama? Da li je u tom slučaju bolje da, nemajući saveznike, ubijemo same sebe, tj., prestanemo da se uopšte bavimo feminističkom jurisprudencijom?34

Neophodni minimum je uočavanje da je tipično muška tvorevina žena-profesionalna saveznica, žena preobučena u muškarca (women who are men in drag). To je žena koja barata istom teorijom, govori istim jezikom, kreće se slobodno u istom prostoru u kome suštinski ne menja ništa, što u stvari znači, ne pokreće "ženska" pitanja u svom profesionalnom životu, odnosno ne pokreće ih na drugačiji nacin od onoga koji tracionalno već postoji u pravnoj teoriji. Njeno tipično ponašanje je, npr., da ne pokreće pitanje da li barijere u poslu proizilaze iz bioloških razlika ili diskriminacije, a ako se to pitanje nekako i pokrene, na njega odgovara sleganjem ramenima i eventualnim ukazivanjem na svoj primer (zaslužene) profesionalne uspešnosti i promocije.35

Zato je i prvobitno nastali predmet Žena i pravo, iz koga se razvila feministička jurisprudencija, uglavnom izučavao polnu diskriminaciju sadržavajuci u početku agrumente za ubedjivanje muškaraca da smo "iste", odnosno da smo zaslužile pravnu jednakost. Predmet Žena i pravo takodje je sadržavao argumente u pravcu ostvarenja participacije žena u radu, univerzitetu, javnom i pravnom životu, na način koji ne bi previše uznemiravao muškarce. On se uklapao udvorički u njihovu predstavu da znanje/nauka jesu i mogu da budu neutralni, i da žene naučnice neće biti ništa drugo (znači neće tražiti ništa drugo i neće govoriti nikakvim drugim jezikom), do (mnogo skromnije) kolege drugog pola.

5. PRAVO TRETIRA ŽENE ONAKO KAKO MUŠKARCI TRETIRAJU ŽENE

Nije potrebno da umeš da plivaš da bi prepoznao ribu, niti je potrebno da sijaš da bi prepoznao zvezdu.
Ursula Legvin

Polazna osnova feminističke jurisprudencije je da se pravo ne nalazi u bespolnom prostoru mitske objektivnosti, a prvi naredni korak je nezaobilazna konstatacija da pravo tretira žene onako kako muškarci tretiraju žene.36

Neophodno je dakle da pravo prestane da nas tretira "muški" i da počne da nas tretira "ženski", a to znači da pravo prizna naše povrede kao povrede, da ih legitimiše kao takve, sa svrhom legitimizacije naše viktimiziranosti njima, bez čega je teško ići dalje.

Pravo stvarno pokušava da prizna naše zahteve u pogledu silovanja, jednakih plata, porodičnog nasilja, i sl. Ali je greška verovati da će se sve promeniti ako i kada se promene zakoni. Potrebne su društvene promene u pogledu različitih ženskih potreba. Feministikinje ne pokreću samo pravna pitanja već dovode u pitanje i navodnu prirodnost muških privilegija, tako da je ta borba mnogo komplikovanija i kompleksnija od sukoba mišljenja u okvirima pravnog sistema. Na primer, promene u porodičnom pravu nisu nikada samo formalne promene, jer dovode u pitanje privilegije očinstva, muškarčev autoritet, specifičnu raspodelu vremena, koja više slobodnog vremana namenjuje muškarcu, i njegovu veću ekonomsku moć. Društvena konstrukcija braka i porodice pribavlja specijalni kontekst koji unapredjuje, podržava i održava fizičku snagu muškarca protiv žena.

Vešte feminističke jurisprudentičarke tu će se, npr., prisetiti reči Hamurabijevog zakona koje su aktuelne već 4 hiljada godina: "Napraviću pravdu da sija kroz jezik zemlje, tako da jaki neće moći da zlostavljaju slabe", zahtevajući u ime te univerzalne pravde zaštitu za žene, dokazujući da su(smo) slabe jer su ih(nas) pravni propisi obesnažili do nemoći.

Pravo dakle, nije samo jezička veština jednog kolektiva, ona je takodje i kavez tog kolektiva. Nesvesna i bespogovorna poslušnost ustaljenim značenjima vezuje čovečanstvo čeličnim lancima i za dobro i za zlo naše prošlosti.37 Mnogi zakoni bez ispitivanja odražavaju kulturne pretpostavke koje diskriminišu žene. Tipičan pravni neprijatelj nasledjen iz prošlih vremena je pravna nevidljivost, tj., odsustvo bilo kakve a naročito adekvatne regulative niza pojava veoma tipičnih za žensko životno iskustvo kao što su iskustva, npr., incesta, silovanja u braku, porodičnog nasilja. Gubitak sećanja je, dakle, luksuz koji feministička jurisprudencija ne sme sebi da dozvoli. Gubitak sećanja, a ne kult sećanja, napraviće od nas zarobljenike prošlosti. Samo dijalog prošlosti i sadašnjosti, starog i novog, jeste formalan izraz vere u promene unutar kontinuiteta. Samo ta svest o kontinuitetu pribaviće feminističkoj jurisprudenciji neophodnu ravnotežu izmedju identifikacije i distance, sa prošlim, sadašnjim i budućim pravnim sistemima.

6. NE SLAŽEMO SE

Tokom gladi i očaja obećala je sebi da će ubuduće delati samo prema vlastitom slobodnom izboru.
Ursula Legvin

U feminističku jurisprudenciju se prenose stalni feministički konflikti oko38 prostitucije i pornografije. Otvaraju se kritička pitanja da li pornografija i prostitucija doprinose potčinjavanju žena, ili suprotno, ako su oslobodjene od kontrole organizovanog kriminala, njihovom ostvarivanju. Slažemo se u tome da je pornografija teorija kulturnog sadizma a silovanje tom ideologijom proklamovana praksa. Neke od feminističkih aktivistkinja i teoretičarki će u pornografiji videti uvek i samo nasilje, proglašavajući pornografiju samo i jedino oblikom diskriminacije žena i kršenja njihovih ljudskih prava. Feminističke pravnice će, shvatajući i uvažavajući principe slobode štampe i slobode govora, pokušati da budu feleksibilnije i da formulišu koje bi radnje unutar pornografije trebalo zaista nužno da budu zabranjene i kao takve sankcionisane, ne odbacujući u celini pornografiju kao nasilje nad ženama. Takva jedna lista bi, npr., izgledala ovako.

Pravno sankcionisanje pornografskih radnji:39

  1. prinudjivanje na učestvovanje u pornografskoj produkciji
  2. prinudjivanje na konzumiranje pornografskih produkata
  3. prisilna primena pornografskih praksi, prenošenje pornografskih aktivnosti u stvarni život, protiv volje drugih učesnika, napadi inspirisani pornografijom
  4. izlaganje nekoga javnoj sramoti kroz upotrebu imena, lika ili sličnog u pornografskim proizvodima.
  5. oslikavanje ubistava, komadanja tela, brutalnosti ili nasilja u kontekstu opscenih radnji u pornografskim proizvodima.

Feministička jurisprudencija je takodje spremna da usvoji i druga ženska mišljenja. Na primer, da pornografija nije uvek i neophodno odraz muške dominacije nad ženama, već njihove nemoci da utiču na žene da bi one bile spremne da zadovolje njihove seksualne prohteve usled čega preduzimaju simbolične aktivnosti umetničkog i kvaziumetničkog tipa kao surogatnu zamenu za usamljenost, seksualnu frustraciju i zavisnost od ženske volje. Dakle, pornografija nije nužno i samo gušenje i zapostavljanje ženskog glasa i institucionalizacija nejednakosti, čija zabrana mora da plati cenu u vidu kolizije sa slobodom štampe i slobodom govora.40

Sledeca kontroverzna tema je prostitucija o kojoj sve feministikinje misle da će potrajati dokle god muškarci vide žene kao nejednake, a žene će biti nejednake dokle god bude bilo prostitucije.41 Feminističke jurisprudentičarke su, za razliku od feminističkih teoretičarki druge profesionalne orijentacije, svesne, npr., istorijskog postojanja Wolfenden Report-a iz 1960., koji sadrži stav, krucijalan za pravnu teoriju dvadesetog veka, da privatni, dobrovoljni seksualni odnosi izmedju odraslih ljudi ne bi trebalo da budu ma na koji način krivičnopravno sankcionisani (pri čemu se prevashodno misli na homoseksualne odnose i prostituciju).42

Takodje se od strane feminističke jurisprudencije usvajaju i drugačija mišljenja od onih koja prostituciju svrstavaju samo u domen nasilja i obespravljivanja žena. Dakle, sluša se i glas onih koji smatraju da prostitucija možda pribavlja muškarcu iluziju da poseduje ženu dok u stvari, ona poseduje njega, jer on nju nikako na drugi način ne bi imao da je nije platio. Ona tako dobija i novac i njega pri čemu sama odlučuje kome će i kada, šta će i koliko dati, i da li će uopšte dati, naravno u kontekstu oslobodjenja prostitutki i prostitucije od kontrole organizovanog kriminala.43

Ostaje otvoreno i pitanje da li postoji feministička pravda i feministički pravni metod. To nije samo pravno-filozofsko pitanje već i pitanje koje zahteva praktično rešenje, u kom kontekstu je postojanje feminističkog metoda već donekle dobilo pozitivan odgovor. Takodje se postavljaju i vrlo važna proceduralna pitanja, kako feministički sprovoditi, ostvarivati pravo, što zahteva novu konceptualizacija pravde.44

Način baratanja pravom ostalo je takodje dugo vremena otvoreno pitanje, naročito u pogledu toga da li segregacija postoji ili ne, posebnog proučavanja, primene, ostvarivanja, konstruisanja, učenja i sl., "zenskog" prava, nasuprot integrisanom pristupu sa uvažavanjem "ženskih" aspekata u opštem pravu, i sl.

Od samih početaka formiranja feminističke jurisprudencije postavilo se (i ostalo otvoreno) pitanje da li ta teorija treba da pretenduje da govori u ime svih žena. Svaka teorija ili svaki misaoni sistem koji nastoji da bude teorija, ima nužno pretenziju da bude opšteg karaktera, tj., da bude govor "u ime svih". Problem važi i za druge aspekte feminističke teorije a ne samo feminističku jurisprudenciju. Za sada se samo zna jasan stav da ne treba nametati kao opšte žensko iskustvo majčinstvo, iskustvo sa nasiljem, poslovnu diskriminaciju, ili npr., iskustvo studentkinje prava ili sutkinje. Sve drugo je otvoreno za argumente i argumentovane opcije.

Jednakost ili uvažavanje različitosti, olako dolazi do odgovora da je formalna jednakost neophodna ali nedovoljna, i da nam treba zakonsko uvažavanje različitosti i specifičnosti. Tamo, naime, gde zakon uočavajući različitost, istu priznaje i uvažava, javlja se realna opasnost od ozakonjavanja diskriminacije. Problem je kod zastupanje različitosti kao kod zastupanja jednakosti da i jedan i drugi princip uzimaju muškarca kao normu i onda se zapravo ništa ne menja. U nekim oblastima je jednakost neophodna, npr., jednakost zarada na istim mestima, jednaka zaštita žena i muškaraca u saobraćaju. U drugim oblastima je neophodno uvažavanje razlika.45

Od prava se očekuje da bude objektivno, racionalno, apstraktno i principijelno. Razlike odmah potvrdjuju opravdanost postojanja muške dominacije. Tu se dolazi i do čuvenog pitanja, ko smo to, mi - narod? (Who are we, the people?), na koje odgovor mora da obuhvati i žene, na čemu institiraju jurisprudentičarke feminističke orijentacije.

Na kraju liste kontroverzi feministicke jurisprudencije, dolazi i ona početna. Naime, sve dominantne strategije ženskog pokreta nastojale su na naglašavanju polnih razlika u nameri da umanje njihov značaj radi postizanja cilja da pol ne sme da ima uticaja na uspostavljanje pravnih organičenja.46 Tu je neophodan kritički pristup uz stalno prisustvo svesti da je pravo orudje koje može da institucionalizuje ali i dovede u pitanje nejednakosti.47

7. NE GOVORIMO - ROZE MODRICE

Na području nedokazivog i osporivog je jedina prilika da se izadje iz kruga i krene napred.
Ursula Legvin

Postoje, za sada, ne samo mnoga otvorena pitanja, kao i pitanja koja stalno nose tenziju neslaganja i razlaza, već i ona koja čak nisu prihvatljiva ni za diskusiju, odnosno potpuno se odbacuju od strane nekih feministkinja.

Za sada, na primer, feminističke jurisprudentičarke nemaju "dozvolu" feminističkih aktivistkinja da pokrenu pitanja unutrašnjih žensko-ženskih odnosa, a naročito ne da ukazuju na postojanje žensko-ženskog nasilja, diskriminativnih i eksploatišucih praksi. To je, na primer, slučaj sa nasiljem u lezbejskim zajednicama (obuhvaćen opštim pojmom "roze modrice", a ponegde i "lavander bruises"48), ili, uopšte, nasiljem medju ženama. Tu se nalazi i poznato pitanje "izdatog sestrinstva", tj., nekorektnih poslovnih odnosa izmedju žena od karijere, dosta retko spremnih da saradjuju sa drugim ženama, tj., da kao prirodne saveznice tretiraju one koje to jedino mogu da budu, a to su druge žene (umesto čega se ulazi u sumnjiva savezništva sa muškim kolegama).

Ta i druga slična "nezgodna" pitanja naravno neće ostati neistražen domen, jer su jurisprudentičarke svesne da se neophodna higijena javnog života, izmedju ostalog, ostvaruje i putem otvorenog postavljanja pitanja i pokretanjem ne baš za sve ugodnih tema. Naravno, feministički "veto" (inače, prilično nepoznat u muško-ženskom demokratskom profesionalnom ambijentu) neće sprečiti profesionalnu radoznalost i profesionalnu nezavisnost jurisprudentičarki da zadju i u "zabranjene" gradove.

Doprineće uglavnom pojavi novih tenzija i konflikata sa kojima se i inače, generalno, suočavaju sve žene. Doprineće otežavanju profesionalnog puta jurisprudentičarki koje već imaju dovoljno problema sa svojom muškom, ili muško-ženskom patrijarhalnom profesionalnom zajednicom i celokupnim ambijentalnim prostorom profesionalnog delovanja. Neke će pritom, i usled toga, biti dovedene i do onog, gore pomenutog profesionalnog "samoubistva", tj., prestanka bavljenja feminističkom jurisprudencijom kao nečim što stvara samo sukobe sa svima. Druge će pak, nastaviti svoj usamljeni put naučnog rada, ali usled konflikta, ne doprinoseći uopšte ili doprinoseći beznačajno malo, realizaciji opšteg piramidalnog koncepta da feministička jurisprudencija doprinosi feminizmu uopšte, a da feminizam u svom krajnjem ishodu doprinosi demokratizaciji pravnog sistema i društva u celini. Treće će naći profesionalno zadovoljstvo u ironiji ("zadovoljstva ironije su jedina uteha u proučavanju priče o čoveku"), a četvrte, npr., u metastazama bizarnog humora i pravne parodije.

Čin projektovanja feminističke jurisprudencije koji je u početku dakle, izgledao kao neizbežno društveni čin, tako postaje akt talentovanih i upornih pojedinki, ne lišen ličnog herojstva, ali svakako lišen grupne solidarnosti i akcionog zajedništva. No, već smo na tom putu naučile da neizbežno nije večno već naučeno, a da ono što je naučeno može i da se kroz odredjenu praksu, oduči. Rezultat može da bude nagomilavanje znanja, bez prave mogućnosti delanja u smislu provokacije promena, ali i ne mora.

Možda će maksimalan doprinos takve feminističke jurisprudencije biti ono što Doris Lesing naziva velikom eksplozijom informacija o nama kao direktnog proizvoda sposobnosti da prema sebi ne budemo ni pristrasne ni laskave. "Kada se ljudi budu osvrtali na naše vreme, mislim da će ih jedna stvar začuditi više od ostalih, a to je da mi znamo mnogo više o sebi nego ljudi u prošlosti o sebi, ali da gotovo ništa od toga nije primenjeno".49


Napomene

1. Ursula Legvin: Čovek praznih ruku, 1990, Polaris, Beograd.
2. Deborah Rhode: Justice and Gender, Harvard University Press Cambridge, Massachusetts, London, England, 1989.
3. Doris Lesing: Tamnice u kojima smo izabrali da živimo, pp. 5-17, Beograd, 1991.
4. Vojin Dimitrijević: Strahovlada, Beograd, pp. 11-21, 1998, Beogradski centar za ljudska prava.
5. Lesing, ibid.
6. Rhode, op. cit. Pp 63-81.
7. Rhode, op. cit. Pp. 83. Sistematičnost diskriminacije i njena sistemska ugradjenost u pravno, otkriva se i dokazuje najbolje kroz uspostavljanje zajedničke iskustvene osnove žena u sličnoj situaciji, što predstavlja dokaz da pojedinke nisu izolovani slučajevi, niti plod koincidencije.
8. Kelly Weisberg, Sex, Violence, Work and Reproduction, 1996, Philadelphia, Temple University Press.pp. 277-285.
9. Elisabet Scneider: Describing and Changing: Women's Self-Defence Work and the Problem of expert Testimony on Battering, pp. 311-314, and pp. 317-323.
10. Claire Sherman Thomas, Sex Discrimination, 1991, St. Paul, Minn. West Publishing Co.pp. 102-131.
11. Weisberg, op. cit. pp. 533-542.
12. Sherman Thomas, op. cit. Academic setting, pp.285-286. Ne traži se prijem manje kvalifikovanih žena, već se traži da se u situacijama slične ili jednake kvalifikacije uz tradicionalno i aktuelno odsustvo žena u odredjenim naučnim, profesionalnim ili stručnim oblastima, dâ prednost ženskim kandidatima (što se naglašava u tekstovima konkursa).
13. Frances E. Olsen: Feminist Legal Theory, 1995, Dartmouth, Dartmouth Publishing Company
14. Rhode, op. cit. Navodi da niz medjusobno povezanih tipično ženskih diskrimiacija ima za rezultat žensko siromaštvo. Zbog toga su žene svih generacijskih kategorija u duplo većoj opasnosti da budu siromašne od svojih muških vršnjaka.
15. Zorica Mršević, Ženska prava u medjunarodnom pravu, pp. 11, Beograd, 1998, Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava.
16. Weisberg, op.cit. Chapter, Motherhood, pp. 865-870.
17. Nancy Enrenreich: "The Colonization of the Womb", in Kelly Weisberg, pp. 895-904.
18. Laurie Nsiah Jefferson: "Reproductive Law, Women of Color Women and Fetus as Patient", in Weisberg, pp. 1011-1012.
19. Kelly Weisberg, Sex, Violence, Work and Reproduction, 1996, Philadelphia, Temple University Press.
20. Rhode, op. cit. pp. 141-154. Navode se procene da tradicionalna diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije ostavlja direktne loše posledice u vidu profesionalne diskriminacije na minimum 2-5% odraslih žena, pri čemu se te procene kreću od 5-13% ako se uzme u obzir i diskvalifikativna diskriminacija svih "muškobanjastih" žena, bez ulaženja u njihovu pravu seksualu orijentaciju.
21. Kimberly Crenshow: "Mapping the Margins: Intersectionality, Identity Politics and Violence Against Women of Color", in Weisberg, pp. 363-373.
22. In: Adrien Katherine Wing: Critical Race Feminism, 1997, New York London, New York University Press, Adrien Wing, "Brief Reflection towards a Multiplicative Theory and Praxis of Being", 27-34.
23. Ronnie Steinberg: "Social Construction of Skill: Gender, Power and Comparable Work", in Weisberg, pp. 710-721.
24. Elvia Arriola: "What's the big Deal? Women in the New York City Construction Industry and sexual Harassment Law", in Weisberg, pp. 779-782.
25. Weisberg, op. cit. 725-732.
26. Mary Joe Frug, Postmodern Legal Feminism, New York, Routledge.
27. Norma Hill Kay: Sex-based Discrimination, 1992, West Publishing Co., St. Paul.
28. Rhode, op. cit. pp. 117-118. Npr., dilema u vezi pravnih proširenja društvenih mogućnosti žena ili pravnog očuvanja stereotipnih ženskih uloga je tipično muška profesionalna dilema.
29. Catherine McKinnon, "Rape, On Coercion and Consent", in Weisberg, pp. 471-483.
30. Mary Joe Frug: "A Postmodern Feminist Legal Manifesto", in Weisberg, pp. 250-258.
31. Susan Schechter, "The Roots of the Battered Women's Movement, Personal and Political", in Weisberg, pp. 296-305.
32. Joan Scott: "Deconstructing Equality-Versus Difference, or, The Ises of Poststructuralist Theory of Feminism", in Weisberg, pp. 611-621.
33. Downa Stenton & Abigail Stewart: Feminism in the Academy, Ann Arbor, University of Michigan Press, 1998, Navodeći da je akademija tradicionalno niz učenih sinova obrazovanih očeva, pita se koje su to ceremonije u tom muškom svetu u kojima treba da učestvujemo, i koje su to profesije u kojima treba (i zašto) da zaradjujemo novac?
34. Judith Stacey: "Disloyal to the Disciplines: A Feminist Trajctory in the Borderlines in Feminist Academy", in Stanton & Stewart, Feminism in Academy, pp. 311-325. Navodi se zahtev koji se stavlja pred žene naučnice i akademičarke koje su dobile šansu kao nikada do sada u istoriji da napreduju u akademskoj hijerahiji, da se ne zadovolje samim ostvarenjem tih, do skora nezamislivih dostignuća u visokom školstvu, već da stvaraju novi, alternativni rečnik, da feminiziraju nauku i da unose rodne perspektive u sopstveni naučni domen.
35. Kay, op. cit. pp. 567-572. Tradicionalni pravni pristup je da primarnu radnu snagu čine muškarci i žene koje se ponašaju kao muškarci. Prvobitni antidiskriminativni pravni model je bio prevencija diskriminacije ali u pogledu onih pripadnika diskriminisane grupe koji su uspeli da se ponašaju kao pripadici nediskriminisane, privilegovane grupacije. Prevencija diskriminacije se tako smatrala nagradom za one koji su uspeli da ne liče na sebe već na privilegovanu kategoriju, dakle privilegovani su i dalje ostali privilegovani a diskriminisani nezaštićeni od diskriminacije.
36. Catherine McKinnon, op. cit.
37. Sherman Thomas, op. cit. pp. XX-XXII.
38. K. Weisberg, op.cit. 15-19.
39. K. Weisberg, op. cit. pp. 7.
40. Nadine Strossen: "A Feminist Critique of 'The Feminist critique of Pornography'", in Weisberg, pp. 131-145.
41. Catherine MacKinnon: "Prostitution and Civil Rights", in Weisberg, pp. 222-230.
42. Carlin Meyer: "Sex, Sin and Women's Liberation: Against Porn-Suppresion", in Weisberg, pp. 150-151.
43. Laes Eriksson: "Charges against Prostitution: An Attempt at a Philosophical Assesment", in Weisberg, pp. 208-215. Takodje videti: Carole Pateman: "Defending Prostitution, Charges against Eriksson", in Weisberg, pp. 217-221.
44. Elisabeth Schneider: "The Violence of Privacy", in Weisberg, pp. 388-396.
45. Susan Estrich: "Rape", in Weisberg, pp. 431-451.
46. Rhode, op. cit. pp. 3050315. Navodi se da su se feministkinje oduvek razlikovale u pogledu razlika, njihovog porekla i naročito, njihovih posledica.
47. Catherine MacKinnon: "Rape: On Coercion and Consent", in Weisberg, pp. 471-480.
48. Ruthan Robson, "Lavender Bruises: Intra-Lesbian Violence, Law and Lesbian Legal Theory", in Weisberg, pp. 378-387.
49. Lesing, ibid.


DR ZORICA MRŠEVIĆ:

KA FEMINISTIČKOJ JURISPRUDENCIJI

Feministička pravna teorija kritikuje ulogu pravnog sistema u reprodukovanju diskriminacije ženskog položaja u patrijarhalnom sistemu. S druge strane, ona nastoji da razvije transformativne elemente i metode eliminisanja patrijarhata analizirajući prirodu i obim ženske podredjenosti u raznim pravnim oblastima. Ona zahteva reforme radi poboljšanja pravnog statusa žena kritikujući pravni sistem kroz težnju ka reformama koje idu u nekoliko osnovnih pravaca: polno zasnovano nasilje, diskriminacija zena, siromaštvo reproduktivna prava i zdravstvena zaštita, prava marginalizovanih žena, položaj žena u pravnoj profesiji i pravnom obrazovanju, položaj žena u kriznim periodima, odsustvo žena iz javnog, političkog i informativnog života, suprotstavljanje nacionalizmu. Posebno se analizira problematika profesionalnog pravnog savezništva u poglavlju Oceubistvo, bratoubistvo ili samoubistvo kao profesionalni put pravnica. Polazna osnova društvene geografije feminističke jurisprudencije je da se pravo ne nalazi u bespolnom prostoru mitske objektivnosti, a prvi naredni korak je nezaobilazna konstatacija da pravo tretira žene onako kako muškarci tretiraju žene. Analiziraju se i pitanje feminističkih, pravnih kontroverzi, kao što su npr. prostitucija i pornografija a pažnja se posvećuje i "zabranjenim" temama, kao što su žensko-žensko nasilje i profesionalna surevnjivost i nesolidarnost.

Ključne reči: feministička jurisprudencija, ženska prava, nasilje prema ženama, diskriminacija žena, žensko siromaštvo, reforme pravnog sistema, ženski pravni jezik, profesionalno savezništvo, izdato sestrinstvo, roze modrice.

Ženske studije br. 11 / 12

Sadržaj

Tema broja I
Antropologija razlike - Rada Iveković
Priredile
Jasmina Lukić & Branka Arsić

Tema broja II

Dekonstrukcija i feminizam

Priredila Branka Arsić

Prikaz

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd