utorak, 12 decembar, 2017.

"... mišljenje je delovanje u onome što je najvlastitije, ako delovati (handeln) znači pružiti ruku (Hand) suštini bivstvovanja, to jest: pripremiti (graditi) za suštinu bivstvovanja, usred bivstvujućeg, oblast u kojoj se bivstvovanje odaje jeziku i svoju suštinu nosi u jezik. Sam jezik je ono što nam utire put i otvara prolaz prema svakoj volji za mišljenjem". Hajdeger (Heidegger), Pitanja IV (Questions IV), p. 146. (Podvukao Ž.D.)

"Ono najlepše, najdragocenije na tom platnu, jeste ruka. Ruka bez izobličenja, ruka naročite strukture, ruka koja izgleda kao da govori jezikom vatre. Zelena, poput tamnog dela plamena, u sebi nosi sva gibanja života. Ruka za milovanje i za ljupke pokrete. Ruka koja živi kao neka svetla stvar u crvenoj senci platna". Arto (Artaud), Revolucionarne poruke. Slikarstvo Marije Izkierdo (Messages revolutionnaires. La peinture de Maria Izquierdo), (VIII, p. 254, podvukao Ž.D.).

Moram da počnem s nekoliko predostrožnosti. Sve one će se ponovo pojaviti da od vas zatraže izvinjenje i oproštaj, naročito zbog forme i statusa ovoga “čitanja”, zbog svih pretpostavki na koje tražim da računate. Pretpostavka je, zapravo, da ste pročitali jedan kratak i skroman esej pod nazivom Geschlecht, polna razlika, ontološka razlika. Tim sam tekstom, koji je objavljen i preveden pre više od godinu dana, započeo rad na ovogodišnjem seminaru što ga držim u Parizu pod nazivom Filozofska nacionalnost i filozofski nacionalizam. Zbog nedostatka vremena ne mogu da se vratim ni na uvodni članak pod nazivom Geschlecht, gde se obrađuje motiv polne razlike na Kursu koji je Hajdeger održao otprilike u isto vreme kada je objavljen i Sein und Zeit, niti na sva razvijanja koja, u mom seminaru o Filozofskoj naciji i filozofskom nacionalizmu, obrazuju predeo refleksija koje ću vam izložiti danas. Potrudiću se, ipak, da tih nekoliko, još uvek preliminarnih refleksija, izložim koliko je god to moguće jasno i nezavisno od nevidljivih konteksta. Druga predostrožnost, drugi poziv na vašu blagost: u pomanjkanju vremena izložiću samo jedan deo, ili pre, nekoliko, katkad po malo nepovezanih fragmenata rada koji se ove godine odvija u laganom ritmu jednog seminara na kojem se teško i, kako bih ja želeo, koliko god je to moguće podrobno i smotreno, čitaju neki Hajdegerovi tekstovi, posebno Was heisst Denken? i, naročito, tekst predavanja o Traklu u Unterwegs zur Sprache.

Govorićemo, dakle, o Hajdegeru.
Govorićemo i o monstruoznosti.

Govorićemo o reči “Geschlecht". Za sada je ne prevodim. Bez sumnje, neću je prevoditi ni u jednom trenutku. Ali u zavisnosti od konteksta koji će je određivati, ta će reč moći da se prevodi kao pol, rasa, vrsta, rod, loza, porodica, generacija ili genealogija, zajednica. Na seminaru o Filozofskoj nacionalnosti i filozofskom nacionalizmu, pre nego što smo proučili neke tekstove Marksa (Marx), Kinea (Quinet), Mišlea (Michelet), Tokvila (Tocqueville), Vitgenštajna (Wittgenstein), Adorna (Adorno), Hane Arent (Hannah Arendt), reč Geschlecht sreli smo u prvoj skici za čitanje Fihtea: “...was an Geistigkeit und Freiheit dieser Geistigkeit glaubt, und die ewige Fortbildung dieser Geistigkeit durch Freiheit will, das, wo es auch geboren sey und in welcher Sprache es rede, ist unsers Geschlechts, es gehört uns an und es wird sich zu uns thun" (Sedmi Govor nemačkoj naciji, Raden an die Deutsche Nation). Francuski prevod – Jankelevičev (S. Jankélévitch), mislim – propušta da prevede reč Geschlecht, bez sumnje zato što je tekst preveden za vreme ili odmah posle rata, u okolnostima koje su reč “rasa” činile naročito opasnom i koje su, uostalom, bile nezgodne za prevođenje Fihtea. Ali šta Fihte hoće da kaže kada izlaže ono što tada zove svojim temeljnim principom (Grundsatz), naime principom kruga (Kreis) ili saveza (Bund), nekim angažovanjem (o kojem smo mnogo govorili na prethodnim časovima seminara) koje upravo uspostavlja pripadnost “našem Geschlecht”? “Svako ko veruje u duhovnost i slobodu toga duha, svako ko želi večno i napredno obrazovanje te duhovnosti kroz slobodu [ die ewige Forbildung: ako je Fihte "nacionalista", on je to u jednom vrlo zagonetnom smislu da bismo o tome smeli ovde prebrzo da govorimo – on je to u naprednjačkom, republikanskom i kosmopolitskom smislu; jedna od tema seminara, na kojoj trenutno radim, tiče se upravo paradoksalne, ali redovne veze nacionalizma sa kosmopolitizmom i humanizmom] našeg je Geschlecht-a, pripada nam i ima posla s nama, ma gde da je rođen i ma kojim jezikom da govori”. To Geschlecht, dakle, nije određeno rođenjem, rodnom grudom ili rasom, ono nije ništa prirodno, pa čak ni jezičko, bar u uobučajenom značenju toga izraza, jer smo kod Fihtea mogli da prepoznamo neku vrstu zahteva za idiomom, idiomom nemačkog idioma. Taj idiom idioma je nekim nemačkim državljanima, koji su to po rođenju, ostao stran, dok ga neki ne-Nemci mogu prihvatiti zato što, angažujući se u tom krugu ili savezu duhovne slobode i njenom beskonačnom napretku, pripadaju “našem Geschlecht-u”. Jedino analitičko i nesporno određenje Geschlecht-a u tom kontekstu jeste “mi”, pripadnost tome “mi” koje izgovaramo u tom trenutku, u trenutku u kojem se Fihte obraća toj pretpostavljenoj zajednici, ali i zajednici koju treba uspostaviti, zajednici koja nije stricto sensu ni politička, ni rasna, ni jezička, ali koja može da primi govor, obraćanje ili apostrofu (Rede an...), i mišljenje s tim, reći “mi” na bilo kom jeziku i sa bilo kog rodnog mesta. Geschlecht je neki skup, neko sabiranje (moglo bi se reći Versammlung), organska zajednica ne u prirodnom, nego u duhovnom smislu, koja veruje u beskonačni napredak duha kroz slobodu. Upravo se, dakle, neko beskonačno “mi” najavljuje sebi samom iz beskonačnosti telos-a slobode i duhovnosti, i obećava se, angažuje i spaja s obzirom na krug (Kreis, Bund) te beskonačne volje. Kako prevesti "Geschlecht” u tim uslovima? Fihte se služi rečju koja u njegovom jeziku već ima veliko bogatstvo semantičkih određenja i on govori nemački. On uzalud kaže: bilo ko, ma kojim jezikom da govori, “ist unsers Geschlecht”, on to kaže na nemačkom i to Geschlecht je suštinski Deutschheit. Čak i da ima rigoroznu sadržinu samo počev od toga “mi” koje je ustanovljeno samim obraćanjem, reč “Geschlecht” sadrži i konotacije neophodne za minimum razumljivosti govora i te konotacije nesvodivo pripadaju nemačkom, nemačkom suštinskijem od svih pojava empirijskog nemstva, ali ipak nekom nemačkom. Sva ta konotirana značenja su sa-prisutna u upotrebi reči “Geschlecht”, ona se tu javljaju virtuelno, ali ni jedno ne zadovoljava u potpunosti. Kako prevesti? Možemo da se povučemo pred rizikom i da izostavimo reč, kao što je je to uradio francuski prevodilac. Možemo takođe da procenjujemo reč, u toj otvorenoj i neodređenoj tački, preko pojma koji ona označava, naime nekog “mi” kao duhovne slobode okrenute ka beskonačnosti svoga napretka, pa se njenim ispuštanjem ne gubi bog zna šta. To “mi”, konačno, vraća na čovečnost [ humanité] čoveka koja se izvanredno najavljuje u Deutscheit. Često se kaže “Menschengeschlecht" za "ljudski rod", "ljudsku vrstu", "ljudsku rasu". U Hajdegerovom tekstu, kojim ćemo se odmah pozabaviti, francuski prevodioci za Geschlecht ponekad kažu ljudski rod, a ponekad, sasvim prosto, vrsta.

Jer, ovde se ne radi ni o čemu manjem, ako se tako može reći, do o problemu čoveka, čovečnosti čoveka i čoveštvu. Ali na jednome mestu gde se jezik više ne da izbrisati. Već za Fihtea nije ista stvar reći “humanost” čoveka i Menschlichkeit. Kada kaže “ist unsers Geschlecht", on misli na Menschlichkeit, a ne na Humanität latinskog korena. Četvrti se Govor... slaže izdaleka sa Hajdegerovim tekstovima o latinstvu. On razlikuje mrtav jezik “odsečen od svojih živih korena” i živi jezik oživljen dahom, duhovni jezik. Kada se neki jezik, od svojih prvih fonema, rađa iz zajedničkog i neprekinutog života jednog naroda čije sve opažaje on nastavlja da prihvata, najezda nekog stranog naroda ne menja ništa. Uljezi ne mogu da se uzdignu do tog izvornog jezika, osim ako jednoga dana ne asimiluju opažaje Stammvolka-a, naroda-praoca za kojeg su ti opažaji neodvojivi od jezika: “... und so bilden nicht sie die Sprache, sondern die Sprache bildet sie”, oni ne obrazuju jezik, jezik je taj koji obrazuje njih. Obrnuto, kada neki narod usvoji drugi razvijen jezik za označavanje natčulnih stvari, a da se ipak ne prepusti potpuno uticaju tog stranog jezika, čulni govor nije izmenjen tim događajem. U svakom narodu, primećuje Fihte, deca uče taj deo jezika koji je okrenut čulnim stvarima, kao da su njihovi znaci proizvoljni (willkürlich). Oni moraju da obnove prethodni razvoj nacionalnog jezika. Ali u toj čulnoj sferi (in diesem sinnlichen Umkreise), svaki znak (Zeichen) može odmah da postane jasan zahvaljujući gledanju ili neposrednom dodiru sa naznačenom ili označenom stvari (bezeichnete). Insistiram ovde na znaku (Zeichen) jer ćemo za koji trenutak doći do znaka kao monstruoznosti. U tom pasusu Fihte se služi rečju Geschlecht u užem smislu, kao generacija: “Za prvu generaciju (das erste Geschlecht) nekog naroda koji bi tako preobrazio svoj jezik, došlo bi, štaviše, do prinudnog povratka iz zrelog doba [ muškog doba: Männer] u godine detinjstva".

Upravo je ovde Fihteu stalo do razlike između Humanität i Menschlichkeit. Za jednog Nemca te reči latinskog porekla (Humanität, Popularität, Liberalität) zvuče kao da su bile ispražnjene od smisla, čak i ako se čine uzvišenim i imaju zanimljivu etimologiju. Isto je, uostalom, i kod Latina, ili neo-Latina, koji ne znaju etimologiju i veruju da te reči pripadaju njihovom maternjem jeziku (Muttersprache). Ali kažite Menschlichkeit nekome Nemcu, on će vas razumeti i bez istorijskog objašnjenja (ohne weitere historische Erklärung). Beskorisno je, uostalom, izricati da je čovek čovek i govoriti o Menschlichkeit-u nekoga čoveka za koga se dobro zna da nije majmun ili divlja životinja. Neki Rimljanin ne bi tako odgovorio, veruje Fihte, zato što ako za Nemca Menschheit ili Menschlichkeit uvek ostaje čulni pojam (ein sinnlicher Begriff), za Rimljanina je humanitas bilo postalo simbolom (Sinnbild) neke natčulne ideje (übersinnliche). I Nemci su od početaka sjedinili konkretne opažaje u intelektualni pojam čovečnosti, uvek suprotstavljen životinjstvu; grešili bismo, doduše, ako bismo u opažajnom odnosu koji oni čuvaju u Menschheit videli znak inferiornosti u odnosu na Rimljane. Međutim, veštačko uvođenje reči stranog, naročito latinskog porekla, u nemački jezik, rizikuje da unizi moralni nivo njihovog načina mišljenja (ihre sittliche Denkart [ ...] herunterstimmen). Ali, pošto se radi o govoru, slici i simbolu (Sinnbild), postoji neuništiva priroda "nacionalne uobrazilje" (Nationaleinbildungskraft).

Ovo shematsko podsećanje učinilo mi se nužnim iz dva razloga. S jedne strane, da bih podvukao teškoću prevođenja reči Geschlecht, te osetljive, kritičke i neuralgične reči, a s druge strane, da bih u njoj naznačio vezu nesvodivu na pitanje čovečnosti (versus životinjstva) i to jedne čovečnosti čije ime, kao veza od imena do “stvari”, ako se tako može reći, ostaje isto tako problematično kao i ime jezika u koji se ono upisuje. Šta se kaže kada se kaže Menschheit, Humanitas, Humanität, mankind itd., odnosno, kada se kaže Geschlecht ili Menschengeschlecht? Kaže li se ista stvar? Podsećam takođe na kritiku koju je Marks u Nemačkoj ideologiji uputio socijalisti Grinu (Grün), čiji se nacionalizam pozivao, prema ironičnom Marksovom izrazu, na "ljudsku nacionalnost", koju bolje predstavljaju Nemci (socijalisti) nego drugi socijalisti (Francuzi, Amerikanci ili Belgijanci).

U pismu poslatom novembra 1945. godine, rektoratu Univerziteta Albert-Ludvig, Hajdeger se izjašnjava o svom držanju za vreme nacizma. Verovao je da može, kaže on, da napravi razliku između nacionalnog i nacionalizma, odnosno između nacionalnog i biologističke i rasističke ideologije:

Verovao sam da će se Hitler, pošto je 1933. preuzeo odgovornost za ceo narod, odvažiti da se oslobodi Partije i njene doktrine i da će se sve susresti na terenu obnove i okupljanja, imajući u vidu odgovornost Zapada. To je ubeđenje bilo greška koju sam prepoznao na početku događaja od 30. juna 1934. Uključio sam se 1933. kako bih rekao Da nacionalnom i socijalnom (a ne nacionalsocijalizmu), a ne intelektualnim i metafizičkim osnovama na kojima je počivala biologistička doktrina Partije, zato što nacionalno i socijalno, onako kako sam ih ja video, nisu suštinski bili vezani za biologističku i rasističku ideologiju.

Osuda bilogizma i rasizma, kao i čitavog Rozenbergovog (Rosenberg) ideološkog diskursa, inspiriše mnoge Hajdegerove tekstove: bilo da se radi o Rektorskom govoru ili o Kursevima o Helderlinu i Ničeu, bilo da se radi o pitanju tehnike, njegova je perspektiva uvek protiv upotrebe znanja u tehnicističke i utilitarne svrhe, protiv profesionalizacije i rentabilizacije znanja, kako to rade nacisti. Neću danas ponovo da otvaram Hajdegerov “politički” dosije. Učinio sam to na drugim seminarima i danas imamo dovoljno tekstova kako bismo odgonetnuli klasične i danas pomalo isuviše akademske dimenzije tog problema. Ali sve što ću sada pokušati, zadržaće posredan odnos sa drugom, možda manje vidljivom, dimenzijom iste drame. Danas ću, dakle, započeti da govorim o toj monstruoznosti koju sam najavio malopre. Biće to drugi zaokret kroz pitanje o čoveku (Mensch ili homo) i o “mi” koje svoj zagonetni sadržaj daje Geschlecht-u.

Zašto “monstrum”? Ne da bismo stvar učinili patetičnom, niti zato što smo uvek blizu nekog monstruoznog Unheimlichkeit kada tumaramo oko nacionalističke stvari i stvari nazvane Geschlecht. Šta je monstrum? Poznat vam je višeznačni dijapazon te reči, znate kako se ona može upotrebiti, na primer u pogledu normi i formi, vrste i roda: dakle, Geschlecht-a. Ovde ću započeti dajući prednost drugom jednom pravcu. On ide u smeru manje poznatog smisla, jer na francuskom monstrum [ la monstre, kao imenica ženskog roda, umesto očekivanog muškog le monstre] (promena roda, pola ili Geschlecht-a) ima poetsko-muzički smisao nekog grafikona koji pokazuje [ montre] u nekom muzičkom komadu broj stihova i broj slogova koji su određeni pesniku. Monstrirati [ monstrer] znači pokazati [ montrer] , a monstrum je pokazivač [ la montre, sat] . Već sam u neprevodivom idiomu svoga jezika jer nameravam da vam govorim upravo o prevođenju. Monstrum, dakle, [ kao imenica ženskoga roda] određuje kroj stihova za neku melodiju. Monstrum [ kao imenica muškog roda] , ili monstrum [ kao imenica ženskog roda] , jeste ono što pokazuje, da bi se neko obavestio ili da bi se upozorio. Nekada se, na francuskom, pokazivač [ la montre, sat] pisao monstrum [ la monstre] .

Zašto ovaj melo-poetični primer? Zato što monstrum o kojem ću vam pričati potiče iz jedne poznate Helderlinove (Hölderlin) pesme, Mnemosynè, koju Hajdeger često promišlja, pita se o njoj, i tumači je. U drugoj od tri njene verzije, u onoj koju Hajdeger citira u Was heisst Denken?, čitamo znamenitu strofu:

Ein Zeichen sind wir, deutungslos
Schmerzlos sind wir und haben fast
Die Sprache in der Fremde verloren

Među tri francuska prevoda ove pesme postoji i prevod prevodilaca teksta Was heist Denken?, Alojza Bekera (Aloys Becker) i Žerara Granela (Gérard Granel). Prevodeći Helderlina u Hajdegerovom tekstu, prevod koristi reč monstrum (za Zeichen), u stilu koji mi je najpre bio pomalo usiljen i galikanski, ali koji mi se, posle razmišljanja, učinio vrednim promišljanja.

Nous sommes un monstre privé
Nous sommes hors douleur
Et nous avons perdu
Presque la langue a l’étranger

Mi smo znak lišen smisla
Bola smo lišeni i gotovo da smo
Jezik izgubili u tuđini2

Ostavljajući po strani aluziju na izgubljeni jezik u tuđini, koji bi me isuviše brzo vratio na seminar o nacionalnosti, insistiram najpre na ovome “mi... monstrum”. Mi smo neki monstrum, pojedinačan, znak koji pokazuje i opominje, ali je utoliko više pojedinačan što je – pokazujući, označavajući, naznačavajući – lišen smisla (deutungslos). Izdaje se kao da je lišen smisla, prosto i dvostruko monstrum, to "mi": mi smo znak – pokazujući, opominjući, praveći znak prema, a u stvari prema ničemu, znak odmicanja, u odmaku prema znaku, pokazivač koji se odmiče od pokazivača ili od pokazivanja, monstrum koji ne pokazuje ništa. Takav odmak od znaka do pogleda o njemu samom i o njegovoj takozvanoj normalnoj funkciji, nije li to već neka monstruoznost monstruoznosti, neka monstruoznost pokazivanja? I to, to smo mi, mi, ukoliko smo gotovo izgubili jezik u tuđini, možda u nekom prevodu. Ali to “mi”, monstrum, da li je to čovek?

Prevod Zeichen sa monstrum ima tri pogodnosti. On podseća na jedan motiv koji se pojavljuje još u Sein und Zeit: veza između Zeichen i zeigen ili Aufzeigung, između znaka i pokazivanja. Paragraf 17 (Verweisung und Zeichen) analizirao je Zeigen eines Zeichens, pokazivanje znaka, i u prolazu je dotakao pitanje fetiša. U Unterwegs zur Sprache, Zeichen i Zeigen su dovedeni u vezu sa Sagen, preciznije sa idiomom visoko nemačkog Sagen: "Sagen heisst: zeigen, erscheinen–, sehen, und hörenlassen" (p. 252). Nešto dalje: “Da bismo imenovali Kažu (die Sage) koristimo staru, proverenu, ali izbledelu reč: monstrum, die Zeige” (p. 253, reč je podvukao Hajdeger koji je citirao Trakla, na koga ćemo se odmah vratiti). Druga pogodnost francuskog prevoda sa “monstrum”, ima vrednosti samo u latinskom idiomu, pošto prevod insistira na odstupanju od normalnosti znaka, znaka koji bar jedanput nije ono što bi morao biti, koji ne pokazuje ili ne znači ništa, pokazuje ono ne smisla i najavljuje gubitak jezika. Treća pogodnost ovoga prevoda je što postavlja pitanje čoveka. Izostavljam ovde jedno dugo razvijanje – koje mi se činilo nužnim – o onome što u dubini povezuje određeno čoveštvo, određeni nacionalizam i izvestan evropocentrični univerzalizam i hitam prema hajdegerovom tumačenju Mnemosyne. Da li je to "mi" u stihu "Ein Zeichen sind wir” znači: “mi ljudi”? Mnoge bi naznake navele na mišljenje da odgovor koji daje pesma ostaje dvosmislen. Kada bi to “mi” bilo “mi ljudi”, ta bi čovečnost bila određena upravo na dovoljno monstruozan način, u odmaku prema normi, a naročito prema normi čovečnosti. Ali hajdegerovsko tumačenje koje priprema i nalaže to citiranje Helderlina, kaže nešto o čoveku, pa dakle i o Geschlecht-u, o Geschlecht-u i o reči “Geschlecht” koja nas još čeka u tekstu o Traklu, u Unterwegs zur Sprache.

Jednom rečju, da bismo dobili u vremenu, reći ću da se radi o ruci, o ljudskoj ruci, o odnosu ruke sa rečju i mišljenjem. Pa čak i ako je kontekst daleko od toga da bude klasičan, reč je o vrlo klasično postavljenoj opoziciji, vrlo dogmatski i vrlo metafizički postavljenoj (čak i ako je kontekst dalako od toga da bude dogmatski i metafizički) opoziciji između ruke čoveka i ruke majmuna. Reč je, takođe, o diskursu koji sve kaže o ruci, ukoliko ona daje i ukoliko se daje, izuzev, bar prividno, o ruci ili o daru kao mestu polne želje, kako se o Geschlecht-u kaže u polnoj razlici.

Ruka: svojstvo čoveka kao monstruma (Zeichen). “Ruka pruža i prihvata, i to ne samo stvari, jer se ona sama pruža drugoj ruci i prihvata u drugoj ruci. Ruka čuva, ruka nosi. Ruka obeležava znake, ona pokazuje, verovatno zato što je čovek monstrum” (Die Hand zeichen, vermutlich weil der Mensch ein Zeichen ist) (p. 51, prev. p. 90). Kaže li Fenomenologija duha nešto drugo o ruci (I, prev. p. 261)?

Taj seminar iz 1951-1952. godine, usledio je nakon Pisma o humanizmu, koje je skrivalo pitanje bivstvovanja na metafizičkom ili onto-teološkom horizontu klasičnog humanizma: Dasein nije homo tog humanizma. Nećemo, dakle, sumnjičiti Hajdegera da je naprosto ponovo pao u takav humanizam. S druge strane, datum i tematika tog pasusa slažu se sa mišljenjem dara, davanja i es gibt koje premašuje, a da ga pritom ne ruši, prethodni poredak pitanja o smislu bivstvovanja.

Da bismo preciznije situirali ono što bismo ovde mogli nazvati mišljenjem ruke, ali i rukom mišljenja, nekog takozvanog ne metafizičkog mišljenja ljudskog Geschlecht-a, primećujemo da se ono izlaže u jednom trenutku seminara (“Preuzimanja i prelazi s prvog na drugi čas”, p. 48 i dalje.) koji ponavlja pitanje obrazovanja mišljenja, naročito na Univerzitetu kao mestu nauka i tehnika. Upravo u tom pasusu ja presecam, ako se može tako reći, oblik i prolaz ruke: Hajdegerove ruke. Na naslovnoj stranici časopisa Hern, u kojem sam objavio "Geschlecht I", nalazi se Hajdegerova fotografija – što je prostudiran i značajan izbor – na kojoj on drži svoje pero, sa dve ruke, iznad nekog rukopisa. Čak i da se njome nikada nije služio, Niče je bio prvi mislilac Zapada koji je imao pisaću mašinu o kojoj znamo sa fotografije. Hajdeger je, pak, mogao da piše samo perom, rukom zanatlije, ne mehaničara, kako piše u tekstu kojim ćemo se pozabaviti. Od tada sam proučio sve objavljene Hajdegerove fotografije, naročito iz albuma koji sam kupio u Frajburgu gde sam, 1979., držao predavanje o Hajdegeru. Igra i pozornica ruku zahtevali bi čitav seminar. Kada ne bih odustao od toga, insistirao bih na hotimice zanatskoj postavci igre ruke, pokazivanja i dokazivanja koje se tu izlaže, bilo da se radi o držanju pera, o rukovanju štapom, koji pre pokazuje da nije od pomoći, ili o vedru s vodom pored česme. Pokazivanje ruku je isto tako uzbudljivo u pratnji diskursa. Na naslovnoj stranici kataloga, jedina stvar koja izlazi iz okvira – okvira prozora, ali i okvira fotografije – jeste Hajdegerova ruka.

Ruka, to bi bila monstruoznost, svojstvo čoveka kao bića koje pokazuje. Ona ga razlikuje od svakog drugog Geschlecht-a, a ponajpre od majmuna.

Ne može se govoriti o ruci a de se ne govori o tehnici.

Hajdeger je podsećao da problem univerzitetskog obrazovanja drži do činjenice da nauke pripadaju suštini tehnike: ne tehnici, nego suštini tehnike. Tehnika ostaje utopljena u maglu za koju niko nije odgovoran, ni nauka, ni naučnici, ni ljudi uopšte. Ono što, jednostavno, najviše nagoni na mišljenje (das Bedenklichste) jeste što mi ne mislimo još. Ko, mi? Svi mi, precizira Hajdeger, računajući tu i onoga ko govori ovde, pa čak ponajpre njega (der Sprecher mit einbegriffen, er sogar zuerst). Biti prvi među onima koji još ne misle, da li to znači misliti manje ili više to "još ne" onoga što najviše nagoni na mišljenje, naime da mi još ne mislimo? Prvi, ovde, onaj koji govori i koji se, govoreći, pokazuje, označavajući se u trećem licu, der Sprecher, da li je on prvi zato što on već misli to što mi još ne mislimo i što to već kaže? Ili je on prvi po tome što još ne misli, dakle poslednji u mišljenju (toga) što mi još ne mislimo, a što ga, međutim, ne sprečava da govori kako bi bio prvi koji će to reći? Ova bi pitanja zasluživala dugo razvijanje o samo-situiranju, pokazivanju-po-sebi jedne reči koja teži da poučava govoreći o poučavanju i da misli ono što se uči, a najpre da uči misliti. “Zbog toga, nastavlja Hajdeger, mi ovde pokušavamo da naučimo da mislimo (Darum versuchen wir hier, das Denken zu lernen)". Ali šta je učenje? Doslovan odgovor je neprevodiv, on prolazi kroz vrlo suptilan zanatski rad, rad ruke i pera između reči entsprechen, Entsprechung, zusprechen, Zuspruch. Umesto da prevedemo, parafrazirajmo: učiti znači predati ono što činimo usklađivanju (Entsprechung), u nama, sa onim suštinskim (wesenhaft). Da bismo ilustrovali to slaganje sa suštinom, uzmimo tradicionalan primer iz filozofske didaktike, primer sa stolarom, stolarom-šegrtom. Hejdeger radije bira reč Schreiner nego Tischler, jer on hoće da govori o stolaru-šegrtu (Schreinerlehrling) koji izrađuje kovčeg (Schrein). No, on će nešto kasnije reći da je “misliti možda naprosto istog reda kao i izrađivati kovčeg” (wie das Bauen an einem Schrein). Šegrt-kovčežar ne uči samo da koristi alat, da se navikne na upotrebu, korišćenje, upotrebljivost stvari za obradu. Ako je “autentični kovčežar” (ein echter Schreiner), on je sklon ili se predaje različitim načinima obrade samog drveta, on uspostavlja sklad sa oblicima koji spavaju u drvetu tako kako ono prodire /penetrer/ u stanište čoveka (in das Wohnen des Menschen). Autentični stolar uspostavlja sklad sa skrivenom punoćom suštine drveta, a ne sa onim što je korisno i sa upotrebnom vrednošću. Ali skrivenom punoćom ukoliko ona prožima /penetrer/ nastanjeno mesto (insistiram ovde na vrednosti mesta zbog razloga koji će se otkriti kasnije), mesto koje nastanjuje čovek. Ne bi bilo stolarskog posla bez tog usklađivanja između suštine drveta i suštine čoveka kao bića posvećenog stanovanju. Posao se na nemačkom kaže Handwerk, rad ruke, delo ruke, ako ne ručni rad [ la manoeuvre] . Kada Francuz prevodi Handwerk sa posao, to je možda legitimno i neizbežno, ali je to rizičan manevar [ la manoeuvre] u prevodilačkom zanatu zato što se gubi ruka. Tu se ponovo uvodi ono što Hajdeger hoće da izbegne, učinjena usluga, korisnost, ponuda, ministerium, otkud možda i potiče reč “posao” [ le metier] . Handwerk, plemićki posao, to je ručni posao koji nije usredsređen, kao neka druga profesija, na javnu korist ili na težnju ka dobiti. Taj plemićki posao, kakav je Handwerk, to je i posao mislioca, ili onoga ko poučava mišljenju (onaj ko poučava nije nužno nastavnik, profesor filozofije). Bez tog saglasja sa suštinom drveta, i samog u saglasju sa ljudskim staništem, aktivnost bi bila prazna. Ona bi ostala samo neka aktivnost (Beschäftigung) usmerena trgovinom (Geschäft), preduzetništvom i željom za dobiti. Iako implicitni, hijerarhizacija i procenjivanje nisu manje izraženi: s jedne strane, ali i iznad, od strane najboljeg, rad ruke (Handwerk) vođen suštinom ljudskog staništa, drvetom kolibe pre nego metalom ili staklom gradova; s druge strane, ali i ispod, aktivnost koja seče ruku suštinskog, korisna aktivnost, utilitarizam vođen kapitalom. Doduše, priznaje Hajdeger, neautentično uvek može da zagadi autentično, autentični kovčežar može da postane trgovac nameštajem za “velike površine” (supermarketi), zanat izgradnje staništa može da postane međunarodni trust koji bi se zvao, verujem, “Stanište”. Ruka je u opasnosti. Oduvek: “Čitav rad ruke (Handwerk), svako delanje (Handeln) čoveka, uvek je izloženo toj opasnosti. Pisati poetski (das Dichten) jednako je malo pošteđeno toga kao i misliti (das Denken)”. (P. 88, prevod blago izmenjen.) Analogija je dvostruka: između Dichten i Denken s jedne strane, ali takođe, s druge strane, između poezije i mišljenja i autentičnog rada ruke (Handwerk). Misliti znači raditi rukom, izričito kaže Hajdeger. On to kaže bez okolišanja, čak i bez onog “možda” (vielleicht) što je ublažilo analogiju mišljenja sa izradom kovčega koja je “možda” kao mišljenje. Ovde, bez analogije i bez “možda”, Hajdeger izjavljuje: “To je u svakom slučaju [ mišljenje, das Denken] ručni rad [ Es ist jedenfalls ein Hand-Werk, delo ruke, u dve reči, p. 89-90] ".

To ne znači da se misli rukama, kao kada se na francuskom kaže: “govori rukama”, za onoga ko govor prati rečitim gestovima, odnosno: “misli nogama”, za onoga za koga se kaže: glup kao noga, kako to još kažu Francuzi. Šta, dakle, Hajdeger hoće da kaže i zbog čega ovde bira ruku, dok drugde mišljenje radije povezuje sa svetlošću ili sa Lichtung, rekli bismo sa okom, ili još, sa slušanjem i glasom?

Da bismo pripremili odgovor, najpre tri zapažanja.

1. Izabrao sam ovaj tekst da bih napravio uvod u čitanje Geschlecht-a. Hajdeger tu, zapravo, vezuje mišljenje, a ne samo filozofiju, za promišljenje ili za situaciju tela (Leib), tela čoveka i ljudskog bića (Menchen). To će nam omogućiti da nazremo dimenziju Geschlecht-a kao pola ili polne razlike u vezi sa onim što je rečeno ili prećutano o ruci. Mišljenje nije intelektualno, odnosno lišeno puti, odnos sa suštinom bivstvovanja je određeni način Dasein-a kao Leib. (Dozvoliću sebi da uputim na ono što sam, s tim u vezi, rekao u prvom tekstu o Geschlecht-u.)

2. Hajdeger povlašćuje ruku u trenutku u kojem, govoreći o odnosu između mišljenja i posla onoga ko poučava, pravi razliku između obične profesije (aktivnosti, Beschäftigung, usmerene korisnom službom i težnjom za dobiti, Geschäft) i, s druge strane, autentičnog Hand-Werk. No, da bismo definisali Hand-Werk, koji nije profesija, potrebno je misliti Werk, delo, ali i Hand i handeln, što se ne bi smelo prevesti naprosto sa “delovati”. Potrebno je misliti ruku. Ali ona se ne može misliti kao neka stvar, neko bivstvujuće, još manje kao neki objekt. Ruka misli i pre nego što je mišljena, ona je mišljena, neko mišljenje, misao.

3. Moje treće zapažanje biće čvršće vezano za klasičnu obradu Hajdegerove “politike” u nacional-socijalističkom kontekstu. U svim svojim posleratnim samo-opravdavanjima, Hajdeger predstavlja svoj diskurs o suštini tehnike kao protest, jedva skriveni čin otpora protiv: 1. profesionalizacije univerzitetskih studija čemu su se posvetili nacisti i njihova zvanična ideologija. Hajdeger podseća na to u vezi sa svojim Rektorskim govorom koji, zapravo, ustaje protiv profesionalizacije koja je takođe neka tehnologizacija studija; 2. potčinjavanja nacional-socijalističke filozofije carstvu i zahtevima tehničke produktivnosti. Meditacija o autentičnom Hand-Werk takođe ima smisao zanatlijskog protesta protiv uklanjanja ili unižavanja ruke u industrijskoj automatizaciji modernog mašinizma. Ta strategija, smatra se, ima dvosmislene učinke: ona se otvara u arhaizujućoj reakciju prema rustičnom zanatstvu i prokazuje trgovinu ili kapital, a dobro se zna za šta su ti pojmovi tada bili vezani. Štaviše, sa podelom rada, implicitno se na taj način diskredituje ono što se zove “intelektualnim poslom”.

Pošto sam završio sa primedbama, uvek ću naglašavati idiomatičnost onoga što nam Hajdeger kaže o ruci: "Mit der Hand hat es eine eigene Bewandtnis”. Ruka je jedna potpuno osobena, svojstvena, naročita stvar. Francuski prevod, koji kaže da je ruka zasebna stvar, rizičan je jer može da navede na pomisao kako je reč o nekoj odvojenoj stvari, odvojenoj supstanciji, kako je Dekart (Descartes) govorio o ruci koja je, doduše, deo tela, ali i obdarena takvom nezavisnošću da bi se, s punim pravom, mogla smatrati nekakvom supstancijom i gotovo odvojivom. Kada o ruci kaže da je zasebna stvar, Hajdeger ne govori u tom smislu. Ono svojstveno ruci, ili ono što je osobeno (eigene) za nju, nije deo organskog tela, kako to tvrdi obična predstava (gewönliche Vorstellung) protiv koje nas Hajdeger poziva da mislimo.

Biće ruke (das Wesen der Hand) ne da se odrediti kao telesni organ hvatanja (als ein leibliches Greiforgan). To nije organski deo tela namenjen uzimanju, zahvatanju, odnosno grabljenju, dodajmo čak i shvatanju, razumevanju, poimanju, ako pređemo sa Grief- na begreifen i na Begriff. Hajdeger nije mogao da dopusti da se stvar ne iskaže, a ovde možemo da sledimo – na drugome sam mestu pokušao to da uradim - čitavu problematika filozofske “metafore”, naročito kod Hegela koji Begriff predstavlja kao intelektualnu ili razumsku strukturu "koja prevazilazi" (aufhebend) – uzimajući, grabeći, ovladavajući i manipulišući - čulni čin shvatanja, begreifen, razumevanja. Ako postoji mišljenje ruke, ili ruka mišljenja, kako Hajdeger navodi da se misli, ono nije reda pojmovnog shvatanja. Ono pre pripada suštini dara, nekog davanja koje bi dalo, ako je to moguće, a da ništa ne uzme. Ako je ruka – a to niko ne može da spori – organ hvatanja (Grieforgan), to nije njena suština, to nije suština ruke kod ljudskog bića. Ta kritika organicizma i biologizma takođe ima političku svrhu o kojoj bih govorio za koji trenutak. Ali, da li je to dovoljno da je opravda?

Ovde, zapravo, nailazimo na rečenicu koja mi se čini, istovremeno, i simptomatičnom i dogmatičnom. Dogmatičnom, to će reći i metafizičkom, jer spada u jednu od “uobičajenih predstava” koje, na tom mestu, mogu da kompromituju snagu i nužnost diskursa. Ta se rečenica, ukratko, vraća na razliku između ljudskog Geschlecht-a, našeg Geschlecht-a i životinjskog Geschlecht-a, odnosno “animalnog”. Verujem i verovao sam da moram da ističem kako je način – uzgredno ili usredsređeno – na koji je neki mislilac ili naučnik govorio o pomenutom “životinjstvu”, stvarao odlučni simptom koji se tiče suštinske aksiomatike rečenog diskursa. Čini mi se da ni Hajdeger, kao ni drugi, klasični ili moderni, ne uspeva ovde da izbegne pravilu kada piše: "Majmun, na primer (podvukao Ž.D.), ima organe hvatanja, ali nema ruku” (Greiforgane besitz z. B. der Affe, aber er hat keine Hand) (p.90).

Dogmatičan u tom obliku, taj tradicionalni iskaz pretpostavlja empirijsko ili pozitivno znanje čije osobenosti, dokazi i znaci ovde nisu pokazani. Kao i većina onih koji govore o životinjstvu, što među filozofima, što među osobama koje se oslanjaju na zdrav razum, Hajdeger ne drži mnogo do “zoološkog znanja” koje se nagomilava, diferencira i usavršava u vezi sa onim što se grupiše pod tom tako opštom i konfuznom reči – životinjstvo. On ne kritikuje, niti ispituje, što ta reč može da prikrije najrazličitije pretpostavke, bilo metafizičke, bilo neke druge. To ne-znanje podignuto na stepen mirnog znanja, potom izloženo u glavnoj rečenici koja se tiče teme – o suštini majmunskih organa za hvatanje koji nisu ruka –, to nije samo, u tom obliku, neka vrsta empirijsko-dogmatskog apaksa3, zavedenog i zavodećeg u središtu diskursa koji se drži na visini najzahtevnijeg mišljenja, izvan filozofije i nauke. Svojom sadržinom ta rečenica obeležava suštinsku scenu teksta. Ona je obeležava humanizmom koji, zacelo, neće da bude metafizika – Hajdeger to ističe u sledećem paragrafu – već humanizmom koji, između ljudskog Geschlecht-a koji hoće da izbegne biologističko određenje (zbog razloga koje ću odmah reći) i animalnosti kojom se zatvara u svoje organsko-biološke programe, ne upisuje razlike, nego apsolutno suprotstavljenu razliku. Ona, ta suprotstavljena razlika – što sam pokušao da pokažem na drugome mestu –, kao što suprotstavljenost uvek čini, briše razlike i ponovo dovodi do homogenog, prateći najotporniju metafizičko-dijalektičku tradiciju. Ono što Hajdeger kaže o majmunu lišenom ruke – te, dakle, to ćemo videti, lišenom i mišljenja, jezika, dara – nije dogmatično samo formom, zato što Hajdeger o tome ne zna ništa i o tome neće ništa da zna4. To je ozbiljno zato što obeležava sistem granica u kojima sve što on kaže o ljudskoj ruci zadobija smisao i vrednost. Čim je takvo jedno razgraničenje problematično, naziv čovek, njegov Geschlecht, i sam postaje problematičan. Jer on imenuje ono što ima ruku, te, dakle, mišljenje, reč, ili jezik i otvarenost za dar.

Ljudska ruka bi, dakle, bila zasebna stvar ne kao odvojivi organ, nego zato što je različita, što nije slična (verschieden) ni jednom organu hvatanja (šape, kandže, klešta); ona je od njih beskrajno (Unendlich) udaljena ponorom svoga bića (durch einen Abgrund des Wesens).

Taj ponor je reč i mišljenje. “Samo biće koje govori, to jest misli, može da ima ruku i u rukovanju (in der Handhabung) da ostvari dela ruke (Nur ein Wesen, das spricht, d.h. denkt, kann die Hand haben und in der Handhabung Werke der Hand vollbringen)" (p. 90, prevod blago izmenjen). Ljudska se ruka promišlja iz mišljenja, ali se mišljenje promišlja iz reči odnosno jezika. Eto poretka koji Hajdeger suprotstavlja metafizici: “Samo ukoliko govori čovek misli, a ne obratno, kako to Metafizika još veruje (Doch nur insofern der Mensch spricht, denkt er; nicht umgekehrt, wie die Metaphysik es noch meint)".

Suštinski momenat te meditacije otvara se prema onome što ću nazvati dvostrukim pozivom ruke. Služim se rečju poziv kako bih podsetio da, u svome određenju (Bestimmung), ta ruka drži (do) reč(i). Dvostruki poziv, ali sabran ili ukršten u istoj ruci: poziv da se pokaže ili napravi znak (zeigen, Zeichen) i da dâ, ili da se dâ; jednom rečju monstruoznost dara ili onoga što se daje.

Ali delo ruke (das Werk der Hand) je bogatije nego što mi to obično mislimo [ meinen: verujemo, imamo mnenje] . Ruka ne zahvata i ne grabi samo (greift un fängt nich nur), ne steže i ne gura samo. Ruka pruža i prima [ reicht und empfängt – treba čuti kako te reči zvuče na nemačkom: greift, fängt/reicht, empfängt] , ne samo stvari, jer se ona sama pruža i prima se u drugoj ruci. Ruka čuva (hält). Ruka nosi (trägt). (Isto.)

Taj pasus o prolaznom daru, ako se tako može reći, darom onoga što se daje, koji daje samoga sebe ukoliko ima moć davanja, koji daje dar, taj pasus o ruci koja nešto daje ruci koja se daje očigledno je odlučujući. Pronaćićemo prolaz istog tipa ili iste strukture u sledećoj rečenici: ne samo da ljudska ruka daje znake i pokazuje, nego je sam čovek znak, odnosno monstrum, što pokreće citiranje i tumačenje Mnemosyne, na sledećoj stranici.

Ruka obeležava znake, ona pokazuje (zeichnet), verovatno zato što je čovek monstrum (ein Zeichen ist). Ruke se sklapaju (falten sich: savijaju, takođe) kada taj gest treba da odvede čoveka do najveće jednostavnosti [ Einfalt; nisam siguran da razumem ovu rečenicu koja igra na sich falten i Einfalt; bilo da se radi o molitvi – Direrove (Dürer) ruke –, ili o običnim gestovima, važno je da ruke mogu da dotaknu jedna drugu kao takvu, da se samo-postavljaju, čak i u dodiru ruke drugog u daru ruke. I, takođe, da mogu da se pokazuju] . Sve to je ruka, to je rad svojstven ruci (das eigentliche Hand-Werk). Na tome počiva sve ono što znamo o zanatskom radu (Handwerk) i na čemu se obično zaustavljamo. Ali gestovi [ Gebärden: reč koju je Hajdeger veoma obrađivao i u drugim tekstovima] ruke izbijaju svuda u govoru [ ili u jeziku] , i to sa najvećom čistotom kada čovek govori ćuteći. Međutim, samo ukoliko govori čovek misli, a ne obratno, kako to Metafizika još veruje. Svaki pokret ruke u svakom od njenih dela nošen je (nosi se, trägt sich) kroz element mišljenja, nalazi se u elementu mišljenja. Svako delo ruke počiva u mišljenju. Zbog toga je samo mišljenje (das Denken) za čoveka najjednostavniji, te, dakle, najteži rad ruke (Hand-Werk), kada dođe vreme da mora da bude izričito (eigens, vlastito) ispunjeno (Ibid.).

Nerv argumentacije mi se čini svodivim, na prvom mestu i na samom početku, na sigurnu opoziciju davanja i uzimanja: ruka čoveka daje i daje se, kao i mišljenje, ili kao ono što se daje mišljenju a što još ne mislimo, dok organ majmuna, ili čoveka kao proste životinje, odnosno kao animal rationale, može samo da uzima, zahvata, grabi stvar. U nedostatku vremena moram da se oslonim na jedan davni seminar (Dati vreme, 1977.), gde smo problematizovali tu opoziciju. Ništa nije manje sigurno od distinkcije između dati i uzeti, istovremeno u indo-evropskim jezicima kojima mi govorimo (upućujem ovde na jedan slavni Benvenistov tekst, “Dar i razmena u indo-evropskom rečniku”, u Problemi opšte lingvistike, 1951-1966) i u iskustvu neke ekonomije – simboličke ili imaginarne, svesne ili nesvesne, svih tih vrednosti koje upravo valja preraditi počev od nesigurnosti te opozicije dara i uzimanja, dara koji je poklon i dara koji uzima, čuva ili dobija, dara koji čini dobro i dara koji čini zlo, poklona i otrova (gift/Gift ili pharmakon, itd.).

Ali, na kraju, kod Hajdegera bi se ta suprotnost vratila na suprotnost davanje/uzimanje-stvari kao takve i davanje/uzimanje bez tog kao takvo, najzad bez same stvari. Mogli bismo, takođe, da kažemo da životinja može samo da uzima i da premešta stvar u meri u kojoj ona nema posla sa stvari kao takvom. Ona joj ne daje da bude to što ona jeste u svojoj suštini. Ona nema pristup suštini bivstvujućeg kao takvog (Gesamtausgabe, 29/30, p. 290). Više ili manje direktno, više ili manje vidljivo, ruka, ili reč Hand, igra ogromnu ulogu u čitavoj hajdegerovskoj pojmovnosti još od vremena Sein und Zeit, naročito u određenju prisutnosti na način Vorhandenheit ili Zuhandenheit. Prva se reč, više ili manje dobro, na francuski prevodi kao “opstajuće bivstvujuće”, a bolje na engleskom sa “presence-at-hand”, druga sa “raspoloživo bivstvovanje”, kao alat ili pribor, a na engelskom, bolje zato što engleski može da sačuva ruku, sa "ready-to-hand, readiness-to-hand"5. Dasein nije ni vorhanden, ni zuhanden. Njegov način prisutnosti je drugi, ali je potrebno da ima ruku kako bi se odnosio prema drugim načinima prisutnosti.

Pitanje koje postavlja Sein und Zeit (§ 15), sakuplja najveću snagu svoje ekonomije u nemački idiom i, u njemu, u hajdegerijanski idiom: da li je Vorhandenheit utemeljen (fundiert), ili nije, na Zuhandenheit? Doslovno: koji od dva odnosa prema ruci utemeljuje onaj drugi? Kako opisati to utemeljenje s obzirom na ruku u onome što Dasein dovodi u odnos prema bivstvovanju bivstvujućeg koje Dasein nije (Vorhandensein i Zuhandensein)? Koja ruka utemeljuje drugu? Ruka koja je u odnosu sa stvari kao priborom kojim se služi ruka, ili ruka kao odnos prema stvari kao postojanom i nezavisnom objektu? To pitanje je odlučujuće za čitavu strategiju Sein und Zeit. Njegov ulog: ništa manje od Hajdegerovog originalnog postupka za dekonstrukciju klasičnog poretka utemeljenja (kraj § 15). Čitav taj pasus je i analiza Handeln, delanja ili prakse kao gesta ruke u njenom odnosu sa pogledom, pa dakle i novim stavljanjem u perspektivu onoga što zovemo opozicijom praxis/theoria. Podsetimo da za Hajdegera “‘praktično’ ponašanje nije ‘neteorijsko’” (p. 69). Citiraću samo nekoliko redova da bih iz njih izvukao dve niti vodilje:

Grci su imali, da bi govorili "stvari" (Dinge), vlastiti izraz: pragmata [ mn.] , to jest, ono sa čim se ima posla (zu tun) u brižnom bavljenju /nečim/ (im besorgenden Umgang), (Praxis). Ali, u isto vreme, na ontološkom planu, oni su dopuštali u senci (im Dunkeln) specifično “pragmatičan” karakter pragmata [ Grci su, ukratko, počinjali da u senci dopuštaju Zuhandenheit pribora u korist Vorhandenheit-a opstajućeg objekta: mogli bismo reći da su oni inaugurisali čitavu klasičnu ontologiju dopuštajući ruku u senci, dopuštajući da jedna ruka pravi senku drugoj, održavajući, u nasilnoj hijerarhizaciji, iskustvo jedne ruke prema drugoj ruci] koje su određivali “na samom početku” kao “čiste stvari” (blosse Dinge). Nazivamo priborom (Zeug) bivstvujuće koje sreće brigovanje (im Besorgen). Naša upotreba [ u običnom životu, im Umgang, u svakodnevnom i društvenom okruženju] otkriva nam pribore koji omogućuju da pišemo, šijemo, da putujemo, merimo, da obavljamo svaki ručni posao [ citiram francuski prevod koji nije dovoljan za Schreibzeug, Nächzeug, Werk-, Fahr-, Messzeug] . Radi se o tome da se iznese na videlo način bivanja pribora (Zeug). Upravo će se to dogoditi u svetlosti jedne provizorne deskripcije [ Umgrenzung: razgraničenje] onoga što uspostavlja pribor u priboru, pribornost (Zeughaftigkeit) [ p.68, tr., p. 92] .

Taj način bivanja biće upravo Zuhandenheit (readiness-to-hand). Hajdeger počinje, da bi o tome govorio u narednom paragrafu, sa nekoliko primera koji su mu pod rukom: pribor za pisanje (Schreibzeug), pero (Feder), mastilo (Tinte), papir (Papier), ono što se, na svu sreću, na francuskom zove podmetač za ruke (sous-main, Unterlage), sto, lampa, nameštaj, i njegove oči se polako dižu iznad ruku koje upravo pišu, prema prozorima, vratima, sobi.

Evo sada dve niti koje bih hteo da izvučem iz ruke, kako bih od njih napravio niti vodilje odnosno kako bih šio i pisao, po malo, na svoj način.

A. Prva se tiče praxis-a i pragmata [ mn.] . Već sam ovo pisao kada mi je Džon Salis (John Sallis), kome zahvaljujem na tome, skrenuo pažnju na jedan mnogo kasniji Hajdegerov tekst. On uzbudljivo ističe taj dugi manevar koji od puta mišljenja i pitanja o smislu bivstvovanja pravi dugu i kontinuiranu meditaciju o ruci. Hajdeger za mišljenje uvek kaže da je ono put, da je na putu (Unterwegs); ali na putu, hodajući, mislilac je bez prestanka zauzet mišljenjem ruke. Dugo posle Sein und Zeit, koji tematski ne govori o ruci dok analizira Vorhanden- i Zuhandenheit, ali deset godina pre Was heisst Denken?, kome je to tema, postoji seminar o Parmenidu (Parmenides, Gesamtausgabe, Band 54), koji, 1942-1943, ponovo promišlja pragma i praxis. Iako nemačka reč Handlung nije doslovni prevod pragma, ona upravo dotiče, ako smo dobro razumeli, ona susreće “izvorno suštinsko biće pragma" (das ursprünglich wesentliche Wesen von pragma), jer se te pragmata predstavljaju kao "Vorhandenen" i "Zuhandenen" u domenu ruke (im Bereich der "Hand") (p. 118). Svi motivi iz Was heisst Denken?, već su tu. Samo bivstvujuće koje, kao čovek, “ima” reč (Wort, mythos, logos), može i mora da ima ruku zahvaljujući kojoj može da se moli, ali i da ubije, može da pozdravi i da zahvali, da dâ zakletvu i da se potpiše (Wink), uopšte Handwerk. Zbog razloga koji će se kasnije pojaviti, ističem ovde aluziju na Handschlag (stisak ruke, ili ono što se zove “pljesnuti” ruku o ruku) koji “utemeljuje”, kaže Hajdeger, savez, saglasnost, angažman (Bund). Ruka se događa (west)u svojoj suštini samo u kretnji istine, u dvostrukoj kretnji onoga što krije, i čini da izađe iz svoje pričuve (Verbergung/Entbergung). Čitav Seminar je, uostalom, posvećen istoriji istine (aletheia, lethe, lathon, lathes). Kada već kaže, u istom tom pasusu (p. 118), da životinja nema ruku, da ruka nikada ne može da izbije iz šape ili kandži, nego samo iz žive reči, Hajdeger precizira da “čovek ne ‘ima’ ruke”, već da ruka osvaja suštinu čoveka, kako bi njome raspolagala ("Der Mensch "hat" nicht Hände, sondern die Hand hat das Wesen des Menschen inne").

B. Druga nit vodilja vodi do pisanja. Ako je čovekova ruka ono što je od žive, odnosno pisane reči (das Wort), gest ruke će biti najneposrednije ispoljavanje, ono najizvornije tog porekla kako bi se reč učinila očiglednom, naime, ručno pisanje, rukopisanje (Handschrift) koje pokazuje – i upisuje reč za pogled. “Pisana reč kao nacrtana (ili upisana: eingezeichnete) i tako da se pokazuje pogledu (und so dem Blick sich zeigende), jeste pisana reč, to jest pismo (d.h. die Schrift). Ali reč kao pismo je ručno pisanje (Das Wort als die Schrift aber ist die Handschrift)” (p. 119). Umesto ručno pisanje kažimo radije rukopisanje, jer ne zaboravimo – kako se to često čini – da je pisanje na pisaćoj mašini, protiv koje će Hajdeger podići nemilosrdnu optužnicu, takođe ručno pisanje. U kratkoj “‘istoriji’ umetnosti pisanja" ("Geschichte" der Art des Schreibens), koju skicira u jednom paragrafu, Hajdeger veruje da raspoznaje temeljni motiv za “destrukciju pisane reči”, odnosno žive reči (Zerstörung des Wortes). Tipografska mehanizacija uništava to jedinstvo reči, taj celoviti identitet, tu celovitost svojstvenu izgovorenoj reči kao rukopisanju, ujedno zato što se ona čini bližom glasu odnosno telesnosti i zato što vezuje slova, čuva ih i sabira. Insistiram na motivu sabiranja zbog razloga koji će se odmah pojaviti. Pisaća mašina teži tome da uništi reč: ona “čupa (entreisst) pisanje iz suštinskog domena ruke, to jest iz pisane reči, iz žive reči” (p. 119). Reč “otkucana” na mašini samo je kopija (Abschrift) i Hajdeger podseća na početke pisaće mašine u kojima je pismo ispisano na mašini vređalo uljudnost. Danas se upravo pismo ispisano rukom čini krivim: ono usporava čitanje i kao da nije u modi. Ono je prepreka onome što Hajdeger smatra istinskom degradacijom pisane reči od strane mašine. Mašina “degradira" (degradiert) pisanu odnosno živu reč, koju svodi na prosto transportno sredstvo (Verkehrsmittel), na instrument trgovine i komunikacije. Osim toga, ona je pogodna, za one koji priželjkuju tu degradaciju, da se skrije ručno pisanje i “slovni znak”. “U pisanju na mašini svi ljudi liče”, zaključuje Hajdeger (p. 119).

Bilo bi potrebno podrobnije slediti puteve na kojima potkazivanje pisaće mašine postaje oštrije i preciznije (p. 124 i dalje). Na kraju bi ona skrila samu suštinu gesta pisanja i pisma ("Die Schreib-maschine verhüllt das Wesen des Schreibens und der Schrift” p. 126). To skrivanje je i kretnja izvlačenja odnosno odstupanja (reči entziehen, Entzug često se pojavljuju u tom pasusu). I ako u tom izvlačenju pisaća mašina postaje “zeichenlos", bez znaka, beznačajna, ne-značajna (isto.), to je zato što ona gubi ruku. Ona je u svakom slučaju pretnja onome što, u ruci, čuva živu reč ili čuva, za živu reč, odnos bivstvovanja prema čoveku i čoveka prema bivstvujućima. “Ruka rukuje”, die Hand handelt. Suštinska sa-pripadnost (Wesenszusammengehörigkeit) ruke i žive reči, suštinska razlika čoveka, ogleda se u tome što ruka, zapravo, otkriva ono što je skriveno (die Hand Verborgenes entbirgt). I ona to radi precizno, u odnosu sa živom reči, pokazujući i pišući, dajući znak, znake koji pokazuju, ili pre, dajući tim znacima ili tim “monstrumima” oblike koji se nazivaju pismom ("indem sie zeigt und zeigend zeichnet und zeichnend die zeigenden Zeichen zu Gebilden bildet. Diese Gebilde heissen nach dem "Verbum" graphein die grammata”). To implicira, Hajdeger to izričito kaže, da je pisanje, u svom suštinskom poreklu, rukopisanje (Die Schrift ist in ihrer Wesensherkunft die Hand-schrift). A ja ću dodati ono što Hajdeger ne kaže, ali što mi se čini još odlučnijim: rukopisanje [ je] neposredno vezano za živu reč, to jest verovatnije sistem fonetskog pisma, osim ako ono što sabira Wort, zeigen i Zeichen, ne prolazi uvek nužno kroz glas i ako je živa reč, o kojoj Hajdeger ovde govori, suštinski različita od svake phone. Distinkcija bi bila prilično neobična i zasluživala bi da bude istaknuta. No, Hajdeger o tome nije rekao ni reči. On, naprotiv, insistira na suštinskoj i izvornoj sa-pripadnosti Sein, Wort, legein, logos, Lese, Schrift kao Hand-schrift. Toj sa-pripadnosti, koja ih sabira, stalo je, uostalom, do samog sabiranja, što Hajdeger uvek iščitava, ovde kao i drugde, u legein i u Lesen ("... das Lesen d.h. Sammeln..."). Taj motiv sabiranja (Versammlung) nalaže promišljanje Geschlecht-a u tekstu o Traklu, na koji ću ja odmah ukratko podsetiti. Po sebi se razume da ovde protest protiv pisaće mašine pripada, takođe, tumačenju tehnike i tumačenju politike počev od tehnike. Kao što će Was heisst Denken? citirati Marksa nekoliko stranica pošto je obradio ruku, isto tako seminar od 1942-1943 nalazi mesto Lenjinu i “lenjinizmu” (ime koje je Staljin dao toj “metafizici”). Hajdeger podseća na Lenjinove reči: “Boljševizam je vlast Sovjeta + elektrifikacija”. U trenutku u kojem je on to napisao, Nemci su ulazili u rat sa Rusijom i sa Sjedinjenim Državama, koje takođe nisu pošteđene na tom seminaru, ali još uvek nije bilo električne pisaće mašine.

To naizgled pozitivno procenjivanje rukopisanja ne isključuje obezvređivanje pisanja uopšte, naprotiv. Rukopisanje zadobija smisao unutar tog opšteg tumačenja umetnosti pisanja kao narastajuće destrukcije pisane, odnosno žive reči. Pisaća mašina je samo moderno uvećanje zla. Zlo ne dolazi samo kroz pismo, već i kroz literaturu. Upravo pre nego što će citirati Mnemosynè, Was heisst Denken? iznosi dve oštre tvrdnje: 1. Sokrat je “najčistiji mislilac Zapada” (der reinste Denker des Abendlandes. Deshalb hat er nicht geschrieben). “Stoga on nije ništa napisao”. On je umeo da se drži u vetru i u kretnji izvlačenja onoga što se daje mišljenju (in den Zugwind dieses Zuges). U drugom jednom pasusu, koji se takođe bavi tim izvlačenjem (Zug des Entziehens), Hajdeger opet razlikuje čoveka od životinje, ovoga puta od ptice selice. Na prvim stranicama Was heisst Denken? (p. 5; prev., p. 27), pre nego što prvi put citira Mnemosynè, on piše: “Kada se prilagođavamo toj kretnji izvlačenja (Zug des Entzeihnes), mi sami smo – ali potpuno drugačije od ptica selica – u kretanju prema onome što nas privlači povlačeći se”. Izbor primera se ovde oslanja na nemački idiom: ptica selica se na nemačkom kaže Zugvogel. Mi, ljudi, mi smo u vlaku [ trait] (Zug) tog povlačenja [ retrait] , nur ganz anders als die Zugvögel. 2. Druga oštra tvrdnja: mišljenje opada u trenutku u kojem počinjemo da pišemo, na izlazu iz mišljenja, izlazeći iz mišljenja da bismo se od njega zaklonili, kao od vetra. To je trenutak u kojem je mišljenje ušlo u literaturu (Das Denken ging in die Literatur ein, p. 52, prev. p. 91). Sklonjen od mišljenja, taj bi ulazak u pisanje i u literaturu (u širokom smislu te reči) odlučivao o sudbini zapadne nauke, kako kao doctrina Srednjeg veka (poučavanje, disciplina, Lehre), tako kao nauka Modernih vremena. Ono što stvara dominantni pojam discipline, poučavanja i univerziteta, po sebi je jasno. Vidimo tako da se oko ruke i žive reči, sa vrlo snažnom silom povezivanja, organizuju sve crte koje sam drugde neprestano ponavljao pod imenom logocentrizma i fonocentrizma. Ma koji sporedni ili marginalni motivi koji ih jednovremeno obrađuju, logocentrizam i fonocentrizam dominiraju određenim, vrlo kontinuiranim Hajdegerovim diskursom, i to od ponavljanja pitanja o smislu bivstvovanja, destrukcije klasične ontologije, egzistencijalne analitike koja preraspodeljuje odnose (egzistencijalne ili kategorijalne) između Dasein, Vorhandesein i Zuhandensein.

Ekonomija koja mi se nametnula za taj duskurs, zabranila mi je da idem izvan prvog popravljanja u hajdegerijanskom tumačenju ruke. Da bi se, u diferenciranijoj koherenciji, to što ovde kažem bolje povezalo sa onim što o Hajdegeru kažem na drugim mestima, naročito u Ousia i Grame, bilo bi potrebno ponovo pročitati jednu stranicu iz Izreka Anaksimandra (Holzwege, 1946, p. 337), to jest iz jednog teksta koji se takođe zove Mnemosyne i kojim se objašnjava Ousia i Grame. Ta stranica podseća da u chréôn, što se, uopšteno, prevodi kao “nužnost”, govori è cheir, ruka: "Chraô znači: rukujem, nosim ruku ka nečemu (ich be-handle etwas)”. Nastavak paragrafa je isuviše težak za prevođenje jer pomno rukuje nemačkim idiomom (in die Hand geben, einhändigen, aushändigen: ponovo uzeti u vlastite ruke, potom isporučiti, napustiti, überlassen), oduzima particip chréôn vrednostima prinude i obaveze (Zwang, Müssen). U isti mah je je oduzeta reč Brauch kojom Hajdeger predlaže da prevede to chréôn i koja na običnom nemačkom znači potreba. Nije, dakle, nužno promišljati ruku počev od “potrebe”. Na francuskom se der Brauch prevodi sa držanje [ le maintien] , što, pored mnogih nepogodnosti i pogrešnog smisla, koristi priliku za dvostruku aluziju: na ruku [ la main] i na sadašnjost [ le maintenant] koje zadaju brigu svojstvenu tome tekstu. Ako Brauchen, kako to kaže Hajdeger, dobro prevodi chréôn, koji omogućuje da se sadašnjost promišlja u svojoj prisutnosti (das Anwesende in seinem Anwesen, p. 340), ako on imenuje trag (Spur) koji je iščezao u istoriji bivstvovanja ukoliko se ona razvija kao zapadna metafizika, ako je der Brauch upravo "sabiranje (Versammlung): o logos”, onda, pre svake tehnike ruke, svake hirurgije, ruka tu nije slučajno.

II

Ljudska ruka: bez sumnje ste to primetili, Hajdeger ne promišlja ruku samo kao naročitu stvar, svojstvenu samo čoveku. On je uvek misli u jednini, kao da čovek nema dve ruke nego, taj monstrum, samo jednu. Ne samo jedan organ nasred tela, kao što je kiklop imao samo jedno oko nasred čela, iako ta nepotpuna predstava takođe nagoni na promišljanje. Ne, ruka čoveka znači da se ne radi više o organima za hvatanje, ili o udovima, kakvi su ruke, koji se mogu instrumentalizovati. Majmuni imaju organe za hvatanje koji liče na ruke, čovek pisaće mašine, i uopšte tehnike služi se obema rukama. Ali, čovek koji govori i čovek koji piše rukom, kako se to kaže, nije li on monstrum samo s jednom rukom? Takođe, kada Hajdeger piše: “Der Mensch ‘hat’ nicht Hände, sondern die Hand hat das Wesen des Menchen inne” (“Čovek ne ‘ima’ ruke, nego ruka osvaja suštinu čoveka, da bi njome raspolagala”), to dodatno preciziranje ne tiče se samo, kako se to najpre čini, strukture “imanja”, reči koju Hajdeger stavlja između navodnika i kojom želi da obrne odnos (čovek nema /ne-ima/ ruke, ruka je ta koja ima čoveka). Preciziranje se tiče razlike između množine i jednine: nicht Hände, sondern die Hand. Ono što se čoveku događa kroz logos ili kroz živu reč (das Wort), može da bude samo jedna ruka. Ruke, to je već, ili još, organsko odnosno tehničko rasipanje. Nećemo se, dakle, začuditi pred odsustvom svake aluzije, na primer u kantovskom stilu, na igru razlike između desno i levo, u ogledalu ili u paru rukavica. Ta razlika može da bude samo čulna. Mene što se tiče, pošto sam već obrađivao na svoj način par cipela kod Hajdegera, s desne i leve noge6, neću dalje da idem tim putem. Zadovoljiću se sa dve primedbe. S jedne strane, on the one hand, kako vi kažete, jedina rečenica gde Hajdeger, koliko mi je poznato, pominje ljudske ruke u množini izgleda da se tiče upravo molitve ili, u svakom slučaju, gesta kojim se dve ruke sklapaju (sich Falten) da bi načinile samo jednu u jednostavnosti (Einfalt). To je uvek sabiranje (Versammlung), kojem Hajdeger daje prednost. S druge strane, on the other hand, nikada ništa nije rečeno o milovanju ili želji. Vodi li se ljubav, da li čovek ljubav vodi rukom ili rukama? I šta je s polnom razlikom u tom pogledu? Zamišljamo Hajdegerov prigovor: to pitanje je izvedeno, ono što vi nazivate željom ili ljubavlju pretpostavlja da živa reč ustoličava ruku, a čim sam napravio aluziju na ruku koja daje i koja se daje, obećava, prepušta se, izručuje, predaje i angažuje u savezu ili zakletvi, vi raspolažete svime što vam je neohodno da biste mislili to što vulgarno nazivate vođenjem ljubavi, milovanjem ili čak željom. – Možda, ali zašto to ne reći?7

[ Ova poslednja primedba trebalo bi da mi posluži za prelaz prema reči, tom belegu, “Geschlecht-u”, što bismo morali da pratimo u drugom tekstu. Neću izgovoriti taj deo predavanja, koji bi mogao da se nazove Geschlecht III, i čiji bi rukopis (otkucan na mašini) bio fotokopiran i podeljen nekima među vama da bi rasprava o njemu bila moguća. Zadržaću se, dakle, samo na vrlo sumarnoj skici.]

Upravo sam rekao "reč ‘Geschlecht’”: to je zato što nisam siguran da li se ona odnosi na nešto što se može odrediti i na nešto jedinstveno. Nisam siguran da li bi se moglo govoriti o Geschlecht-u izvan reči “Geschlecht” – koja se, dakle, nužno citira, nalazi se između navodnika, više navođena nego korišćena. A zatim, ostavljam je na nemačkom. Nijedna reč, nijedna reč za reč neće biti dovoljna da prevede ovu, koja u svojoj idiomatskoj vrednosti sabira lozu, rasu, porodicu, vrstu, rod, generaciju, pol. Potom, pošto sam rekao reč “Geschlecht”, ponovo sam vraćen, ili ispravljen: “beleg “Geschlecht””, precizirao sam. Jer, tema moje analize će se vratiti na neku vrstu sastavljanja ili rastavljanja koje postavlja, zapravo, jedinstvo te reči. To, možda, više nije reč. Možda je potrebno započeti tako što ćemo joj pristupiti od njenog raščlanjavanja ili rastavljanja, drugačije rečeno, od njenog obrazovanja, njenih uobličavanja, izobličavanja ili preobražavanja, njenih prevoda, genealogije njenog ujedinjenog tela, počev od podele, ili s obzirom na podelu delova reči. Pozabavićemo se, dakle, Geschlecht-om Geschlecht-a, njegovom genealogijom ili njegovom generacijom. Ali taj će genealoški sastav “Geschlecht-a”, u Hajdegerovom tekstu, koji ćemo morati sada da ispitamo, biti neodvojiv od rastavljanja ljudskog Geschlecht-a, od rastavljanja čoveka.

Godinu dana posle Was heisst Denken?, 1953., Hajdeger objavljuje “Die Sprache im Gedicht”, u časopisu Merkur, pod nazivom Georg Trakl, sa podnaslovom koji se neće promeniti ni kada tekst bude ponovo objavljen 1959. u Unterwegs zur Sprache: “Eine Erörterung seines Gedichtes”. Svi ti naslovi su već praktično neprevodivi. Ipak, vrlo često ću koristiti dragoceni prevod Žana Bofrea (Jean Beaufret) i Volfganga Brokmajera (Wolfgang Brokmeier) objavljen u ediciji NRF (januar-februar 1958), danas u Upućivanje ka reči (Gallimard, 1976, p. 39 i dalje)8. Na svakom koraku rizik mišljenja je duboko uvučen u jezik, idiom i prevod. Pozdravljam smelu avanturu koja je stvorila, u svojoj smotrenosti, takav jedan prevod. Okrenuti smo ovde jednom daru koji daje mnogo više od onoga što se zove francuskom verzijom. Svaki put kada budem morao da se odmaknem od nje, biće to bez i najmanje namere da je procenjujem, još manje da je popravljam. Biće nam potrebnije da umnožavamo skice, da podbadamo nemačku reč i da je analiziramo s obzirom na više talasa dodira, milovanja ili udaraca. Jedan prevod, u tekućem smislu onoga što je objavljeno pod tim nazivom, sebi ne može to da dopusti. Ali imamo, naprotiv, zadatak da to uradimo svaki put kada će račun reč za reč, jedna reč za neku drugu, to jest konvencionalni ideal prevođenja, biti izazov. Bilo bi, uostalom, legitimno, naizgled trivijalno, ali zapravo od suštinskog značaja da se taj tekst o Traklu smatra smeštanjem /situation/ (Erörterung) onoga što mi nazivamo prevođenjem. U srcu tog smeštanja, toga mesta (Ort), Geschlecht, reč ili beleg. Jer to je sastavljanje i rastavljanje toga belega, Hajdegerov rad u njegovom jeziku, njegovo ručno i zanatsko pisanje, njegov Hand-Werk, koji postojeći prevodi (francuski i, pretpostavljam, engleski) teže tome da ga fatalno izbrišu.

Pre bilo kakvog uvoda, jednim potezom skačem usred teksta kako bih osvetlio, kao blicem, mesto koje me zanima. U dva navrata, u prvom i u trećem delu, Hajdeger izjavljuje da reč “Geschlecht”, na nemačkom, “u našem jeziku” (uvek je pitanje o “nama”, o tome “mi”), ima mnoštvo značenja. Ali to naročito mnoštvo mora da se sabere na neki način. U Was heisst Denken?, nešto posle pasusa o ruci, Hajdeger se više nego jedanput izjašnjava protiv jednosmernog mišljenja odnosno puta. Podsećajući ovde da je “Geschlecht” otvoren prema nekoj vrsti višeznačnosti, on je upućen, pre i posle svega, ka određenom jedinstvu koje sabira tu mnoštvenost. To jedinstvo nije neki identitet, ali ono čuva jednostavnost istog, čak do oblika nabora. Hajdeger hoće da nagna na promišljanje te jednostavnosti izvan svakog etimološkog izvođenja, bar prema striktno filološkom smislu etimologije.

1. Prvi pasus (p. 49; prev., p. 53) citira pretposlednju strofu pesme Duša jeseni (Herbstseele). Čitam je u pomenutom prevodu koji će nam kasnije stvoriti nekoliko problema:

Bientôt fuient poisson et gibier
Ame bleue, obscur voyage
Départ de l’autre, de l’aimé
Le soir change sens et image (Sinn und Bild)

Uskoro beži riba i divljač
Duša modra, mračni put
Polazak drugog, voljenog
Veče menja smisao i sliku

Hajdeger nastavlja: “Putnici koji idu u tuđinu odmah su odvojeni od ‘Voljenih’ (von Lieben) koji su za njih ‘Drugi’ (die für sie ‘Andere’ sind). ‘Drugi’, počujmo pokvarenu9 lozu čoveka”.

Ono što je ovako prevedeno jeste "der Schlag der verwesten gestalt des Menschen". "Schlag” na nemačkom znači više stvari. U užem smislu, kako kaže rečnik, to je udarac sa svim značenjima koja tu mogu da se pridruže. Ali u figurativnom smislu, kaže rečnik, to je i rasa ili vrsta, loza (reč koju su izabrali francuski prevodioci). Hajdegerovo će se promišljanje voditi tim odnosom između Schlag (kao udarac i kao loza, ujedno) i Geschlecht. Der Schlag der verwesten Gestalt des Menschen, to implicira neki Verwesen u smislu onoga što je “rastavljeno”, ako se razume doslovno prema uobičajenom kôdu raspadanja tela, ali takođe, u jednom drugom smislu, kao kvarljivost bića ili suštine (Wesen), koju Hajdeger neće prestati da ocrtava. On počinje jedan pasus sa: “Unsere Sprache": "Naš jezik zove (nennt: imenuje) ljudskost (Menschenwesen) pošto je dobio otisak jednog udarca (das aus einem Schlag geprägte) i u tom udarcu udarenu specifikaciju (und in diesen Schlag verschlagene: pa, zapravo, verschlagen znači specifikovati, odvojiti, pregraditi, razlučiti, razlikovati), naš jezik zove ljudskost (...) “Geschlecht””. Reč je između navodnika. Idem do kraja tog pasusa čiji bi kontekst, kasnije, trebalo ponovo uspostaviti: “Reč [ Geschlecht, dakle] znači i ljudska vrsta (Menschengeschlecht) u smislu ljudskosti (Menschheit), i vrsta u smislu stabala, loza i porodica, sve to iznova udareno (dies alles wiederum geprägt: udareno u smislu onoga što je dobilo pečat, typos, tipično obeležje) generičkom dvojnošću polova (in das Zwiefache der Geschlechter)”. Generička dvojnost polova, to je na francuskom rizičan prevod. Istina je da Hajdeger ovoga puta govori o polnoj razlici koja nanovo, u drugom udaru (wiederum geprägt), udara, kuje (kako se to na francuskom kaže: kovati novac, battre monnaie) Geschlecht u svakom smislu koji smo upravo nabrojali. Upravo će se na taj drugi udar kasnije usredsrediti moja pitanja. Ali Hajdeger ne kaže “generička dvojnost”. Što se tiče reči das Zwiefache, dvostruko, dvojina, podvostručeno, ona nosi čtavu zagonetku teksta koji se igra između das Zwiefache, određene dvostrukosti, određenog nabora polne razlike ili Geschlecht-a i, s druge strane, die Zwietracht der Geschlechter, dvojnosti polova kao nesloge, rata, nesaglasja, opozicije, duela, nasilja i objavljenih neprijateljstava.

2. Drugi će pasus biti izvučen iz trećeg dela (p. 78, prev., p. 80) tokom prelaza koji će izpremeštati mnoge stvari: “"Jedan" [ između navoda i kurzivom u nemačkom tekstu: das “Ein"] u rečima “Jedna rasa" [ im Wort "Ein Geschlecht”: navod jednog Traklovog stiha; ovoga puta su francuski prevodioci izabrali, bez očitog i zadovoljavajućeg opravdanja, da Geschlecht prevedu sa "rasa"] ne znači “jedan” umesto “dva” (meint nicht "eins" statt "zwei"). Jedan ne znači ni ravnodušnost neke otužne jednoobraznosti [ das Einerlei einer faden Gleichheit: dopustiću ovde sebi da uputim na prvi deo moga teksta pod imenom “Geschlecht"] . Reči “jedna rasa" (das Wort "Ein Geschlecht") ovde ne imenuju nikakvo biološki odredivo stanje stvari (nennt hier... keinen biologischen Tatbestand), niti "jednopolnost" (weder die "Eingeschlechtlichkeit") niti "nerazlikovanje polova" (noch die "Gleichgeschlechtlichkeit"). U tome podvučenom [ Traklovo podvlačenje] Jedan (In dem betonten "Ein Geschlecht”) zaklanja se jedinstvo koje, počev od sakupljajućeg plavetnila [ ovo je nerazumljivo ukoliko nismo prepoznali, kako sam to ja pokušao da uradim u nastavku izlaganja koje neću izgovoriti, simfonijsko ili sinhromatično čitanje plavih boja ili plave boje modrog neba u Traklovim pesmama i ukoliko nismo primetili da francuski prevodioci prevode sa “sakupljajuće” reč versammelnd: sabirajući, pribirajući u isto ili “jednako” ono što nije identično] duhovne noći, sjedinjuje (einigt). Reč [ podrazumeva se, reč Ein u Ein Geschlecht] govori počev od pesme (Das Wort spricht aus dem Lied) u kojoj je opevana zemlja zalaza (ili Zapada: worin das Land des Abends gesungen wird). Tako reč “rasa” (Geschlecht) ovde čuva mnogostruku punoću značenja (mehrfältige Bedeutung) koju smo već pomenuli. Ona najpre istorijski imenuje rasu, čoveka, čovečnost (das geschichtliche Geschlecht des Menschen, die Menschheit) u razlici koja je odvaja od ostalog živog (biljka i životinja) (im Unterschied zum übrigen Lebendigen (Pflanze und Tier)). Reč “rasa” (Geschlecht) imenuje potom i generacije (Geschlechter, u množini: reč Geschlecht imenuje Geschlechter [ mn.] !), stabla, loze, porodice tog ljudskog roda (Stämme, Sippen, Familien dieses Menschengeschlechtes). Reč “rasa" ("Geschlecht") imenuje istovremeno, kroz sve te distinkcije [ überall: svuda. Hajdeger ne precizira “sve te distinkcije”, što francuski prevod uvodi po analogiji sa prvom definicijom, ali to je nevažno] , generičko deljenje [ die Zwiefalt der Geschlechter: francuski prevod ovde ipak ne imenuje očiglednu polnost, dok je gore prevodio Zwiefache der Geschlechter sa “generička dvojnost polova”] ".

Hajdeger, dakle, upravo podseća da “Geschlecht" istovremeno (zugleich) imenuje, naziva polnu razliku, dodajući sve ostale smislove. Sledeći pasus on otvara rečju Schlag, koju francuski prevod prevodi sa “lupanje”, što je dvostruko nepodesno. S jedne strane u toj reči nedostaje poziv Traklovog stiha čija je reč Flügelschlag zapravo prevedena sa "udar krila". S druge strane, koristeći dve različite reči, udar i lupanje, za prevođenje iste reči, Schlag, briše se ono što Hajdegeru omogućuje da ukaže na srodnost između Schlag i Geschlecht u dva stiha koja on čita. Takva srodnost podržava svako dokazivanje. Ti stihovi su izvučeni iz pesme koja se zove Zapadna pesma (Abendländsiches Lied). Jedna druga se zove Zapad (Abendland); i zalaz Zapada, kao Zapada, u središtu je te meditacije.

O der Seele nächtlicher Flügelschlag
O de l’âme nocturne coup d’aile.
O taj dušin noćni udar krila

Posle ta dva stiha, dve tačke, idu dve sasvim proste reči: “Ein Geschlecht". "Ein”: jedina reč koju će Trakl, napominje Hajdeger, na taj način podvući u čitavom svom delu. Podvući, to je betonen. Tako podvučena reč (Ein) će, dakle, dati osnovni ton, osnovnu notu (Grundton). Ali to je Grundton Gedicht-a, a ne Dichtung-a, jer Hajdeger redovno pravi razliku između Gedicht, koje uvek ostaje ćutljivo neizgovoreno (ungesprochen), i pesama (Dichtungen) koje kazuju i govore proizlazeći iz Gedicht. Gedicht je ćutljivi izvor napisanih i izgovorenih pesama (Dichtungen) od kojih je upravo potrebno poći kako bi se situiralo /smestilo, objasnilo/ (erörtern) mesto (Ort), izvor, odnosno Gedicht. Zbog toga Hajdeger o tom "ein Geschlecht” kaže da on zaklanja Grundton iz kojeg Gedicht tog pesnika krije /prećutkuje/ (schweigt) tajnu (Geheimnis). Pasus koji počinje sa Der Schlag može, dakle, da se pozove ne samo na neko filološko rastavljanje, nego i na ono što se događa u stihu, u Traklovoj Dichtung: "Udar (der Schlag) čiji otisak sabira takvo deljenje u jednostavnost jedne rase (der sie in die Einfalt des "einen Geschlecht" prägt), odvodeći tako loze roda (die Sippen des Menschengeschlechtes) i rod sam u blagost vedrijeg detinjstva, udara (einschlagen lässt) dušu otvaranja za put “plavoga proleća” [ citat Trakla je obeležen navodima koji su izostavljeni u francuskom prevodu] ".

Takva su, dakle, dva pasusa, još uvek izvučena iz svog konteksta, u kojima Hajdeger istovremeno tematizuje višeznačnost i žarišnu jednostavnost "Geschlecht-a” u “našem jeziku”. Taj jezik, koji je naš, nemački, takođe je i jezik “nešeg Geschlecht-a", kako bi kazao Fihte, ako Geschlecht znači i porodica, generacija, loza. No, ono što se piše i što se igra pisanjem te reči, Geschlecht, u našem Geschlecht-u i u našem jeziku (unsere Sprache) toliko je idiomatično u svojim mogućnostima da je gotovo neprevodivo. Srodnost između Schlag i Geschlecht događa se i može se misliti samo od tog “Sprache”. Ne samo počev od nemačkog idioma – oklevam ovde da ga nazovem “nacionalnim” idiomom – već od nadodređenog idioma nekog osobenog Gedicht i nekog osobenog Dichten, ovde Traklovog, ili Traklovih, uz to nadodređenih idiomom nekog Denken, onog koje prolazi kroz Hajdegerovo pisanje. Kažem Dichten i Denken, pevanje i mišljenje. Sećamo se da su za Hajdegera Dichten i Denken delo ruke izloženo istim opasnostima kao i zanat (Hand-Werk) kovčežara. Poznato je, takođe, da Hajdeger nikada ne stavlja filozofiju i nauku na visinu mišljenja i pevanja. Mišljenje i pevanje su, iako potpuno različiti, srodni i paralelni, paralele koje se seku i zasecaju, urezuju na jedno mesto, koje je i neka vrsta potpisa (Zeichnung), rez neke crte (Riss) (Unterwegs zur Sprache, p. 196)10. Iz tog paralelizma filozofija, nauka i tehnika su, takoreći, isključene.

Šta misliti o tome tekstu? Kako ga čitati?

Da li će se uopšte raditi o nekom “čitanju”, u francuskom ili engleskom smislu reči? Ne, bar iz dva razloga. S jedne strane, isuviše je kasno, i umesto da nastavimo sa čitanjem nekih sto stranica koje sam posvetio tom tekstu o Traklu i čija je prva francuska verzija, nedovršena i provizorna, bila dostavljena nekima od vas, zadovoljiću se time da u nekoliko minuta naznačim njen glavni problem, tako da se može prevesti u niz odgođenih i odgađajućih pitanja. Sakupio sam ih, manje ili više veštački, oko pet žarišta. No, s druge strane, jedno od tih žarišta tiče se pojma čitanja koji mi se ne čini odgovarajućim, izuzev da ponovo bude duboko obrađen, ni za imenovanje onoga što Hajdeger u svom Gespräch radi sa Traklom, odnosno u onome što zove autentičnim Gespräch, ili Zwiesprache (govor u dvoje) nekog pesnika sa pesnikom odnosno nekog mislioca sa pesnikom, niti za imenovanje onoga što pokušavam, to jest, što me zanima u tom objašnjenju sa (Auseinandersetzung) tim Hajdegerovim tekstom.

Moja najstalnija briga očigledno se tiče “belega” “Geschlecht" i onoga što u njemu obeležava beleg, udarac, utisak, nekakvo pisanje kao Schlag, Prägung, itd. Čini mi se da to obeležavanje održava suštinski odnos sa onim što, po malo proizvoljno, stavljam na prvo mesto među pet žarišta ispitivanja:

1. O čoveku i o životinjstvu. Tekst o Traklu predlaže i promišljanje razlike između životinjstva i čovečnosti. Tu bi se radilo o razlici između dvaju polnih razlika, o razlici, odnosu između 1 i 2, i o deljivosti uopšte. U žarištu tog žarišta, beleg Geschlecht u svojoj višeznačnosti (vrsta ili pol) i u svojoj rasutosti.

2. Drugo žarište ispitivanja tiče se upravo onoga što Hajdeger kaže o višeznačnosti, a koju razlikujem od rasutosti. U više navrata Hajdeger se pokazuje susretljivim prema onome što bi se moglo nazvati “dobrom” višeznačnošću, višeznačnošću poetskog jezika i “velikog pesnika”. Ta bi se višeznačnost morala dati sabrati u “višu” jednoznačnost i u jedinstvenost neke harmonije (Einklang). Hajdeger je bar jedanput vrednovao neku "Sicherheit” poetske strogosti, održavanu snagom sabiranja. On suprotstavlja tu “sigurnost” (Sicherheit) kako lutanju osrednjih pesnika koji se odaju lošoj višeznačnosti (onoj koja se ne da sabrati u neki Gedicht ili na neko jedinstveno mesto [ Ort] ), tako i jednoznačnosti tačnosti (Exaktheit) u tehno-nauci. Taj mi se motiv čini tradicionalnim (upravo aristotelovskim), dogmatskim, svojom formom i ujedno simptomatično protivrečnim drugim hajdegerijanskim motivima. Jer ja nikada ne “kritikujem” Hajdegera a da ne podsetim da se to može činiti i sa drugih mesta njegovog teksta. Ovaj tekst ne može biti homogen, i pisan je bar sa dve ruke.

3. To pitanje koje sam, dakle, nazvao višeznačnost i rasutost, u vezi je sa drugim jednim žarištem gde se ukršta više pitanja metode. Šta radi Hajdeger? Kako on "operiše", i s obzirom na koje puteve, odoi, koji još nisu, ili već više nisu metode? Kakav je Hajdegerov korak na tom putu? Koji je njegov ritam u tom tekstu koji se eksplicitno izjašnjava o suštini rythmos-a i koji je takođe njegov način, njegov Hand-Werk pisanja? Ta pitanja

s-one-strane-metode, takođe su pitanja odnosa koji taj Hajdegerov tekst (kao i onaj koji ja pišem) održava sa onim što se zove hermeneutika, tumačenje ili egzegeza, književna kritika, retorika odnosno poetika, ali i sa svim znanjima humanističkih ili društvenih nauka (istorija, psihoanaliza, sociologija, politikologija itd.). Dve opozicije, ili distinkcije, dva para pojmova, podržavaju hajdegerovsku argumentaciju – i ja ih ispitujem. S jedne strane, to je distinkcija između Gedicht i Dichtung. Gedicht (neprevodiva reč, još jedanput) jeste ono što sabira sve Dichtungen (pesme) nekog pesnika. To sabiranje nije sabiranje celokupnog korpusa, celokupnog dela, nego jedinstveni izvor koji se ne pojavljuje ni u jednoj pesmi. To je mesto porekla iz kojeg dolaze i prema kojem se vraćaju pesme u nekom “ritmu”. On nije drugde, nije nešto drugo, a ipak se ne meša sa pesmama ukoliko one kazuju (sagen) nešto. Gedicht je "neizgovoreno" (ungesprochene). Ono što Hajdeger hoće da naznači, pre da najavi nego da pokaže, jeste jedinstveno Mesto (Ort) toga Gedicht. Zbog toga Hajdeger predstavlja svoj tekst kao neki Erörterung, to jest, s obzirom na razbuđenu literarnost te reči, neku situaciju /smeštanje/ koja lokalizuje jedinstveni položaj odnosno mesto svojstveno Gedicht-u s kojeg pevaju Traklove pesme. Otud, s druge strane, druga distinkcija između Erörterung Gedicht-a i nekog Erläuterung (razjašnjavanje, rasvetljavanje, objašnjavanje) pesama (Dichtungen) samih od kojih upravo treba krenuti. Prijanjam, dakle, na sve teškoće ta dva polazišta i na ono što Hajdeger zove “Wechselbezug", odnos uzajamnosti i izmene između situacije /smeštanja/ (Erörterung) i rasvetljavanja (Erläuterung). Da li to Wechselbezung koincidira sa onim što se zove hermeneutički krug? I kako Hajdeger praktikuje, ili igra, na svoj način, taj Wechselbezug?

4. Ova poslednja formulacija, koja uvek cilja na Hajdegerov način ili, kako se to na francuskom može reći, sa drugom konotacijom, na njegove manire, ne dâ se više odvojiti, ne više nego ruka – prema Hajdegeru – od upotrebe jezika. Ovde, dakle, od nekakvog posla pisanja. U odlučnim trenucima pisanje uvek pribegava idiomatskom, to jest neprevodivom izvoru, ako se pouzdamo u uobičajeni pojam prevođenja. Taj izvor, nadodređen Traklovim idiomom i kroz njega Hajdegerovim, nije samo izvor nemačkog, nego najčešće izvor nekog idioma idioma visokog ili starog nemačkog. Na svoj način, odnosno sledeći naloge i ekonomiju drugih idioma, ja ucrtavam i obeležavam sva ta Hajdegerova pribežišta u starom nemačkom, svaki put kada on započne sa: u našem jeziku (in unsere Sprache), takva reč ima izvorno značenje (bedeutet ursprünglich). U ovom kratkom pregledu mogu samo da dam listu reči, delova reči ili iskaza pokraj kojih bih označio nešto dužu stanku.

a.) Postoji, najpre, prirodno, reč “Geschlecht”, i čitav njen Geschlecht, čitava njena porodica, njeni koreni, njeni izdanci, bili oni legitimni ili ne. Hajdeger ih sve sakuplja i svakome daje njegovu ulogu. Postoji Schlag, einschlagen, verschlagen (odvojiti, pregraditi), zerchlagen (slomiti, razbiti, skrhati), auseinanderschlagen (odvojiti udarajući /se/ jedno o drugo) itd. Umesto da ovde ponovo razvijam čitav hajdegerijanski ručni rad i rad na koji nas on obavezuje, citiraću, u znak zahvalnosti, jedan odlomak koji je Dejvid Krel (David Krell) posvetio, na engleskom, toj reči, u 14. poglavlju svoje knjige koja se upravo pojavila11 – čime je on, posle objavljivanja mog prvog članka o Geschlecht, želeo da mi saopšti ono do čega je došao. Poglavlje je naslovljeno “Strokes of love and death: Heidegger and Trakl”, i ja odatle uzimam ovo:

"Strokes of love and death": Schlag der Liebe, Schlag des Todes. What do the words Schlag, schlagen mean? Hermann Paul’s Deutsches Wörterbuch lists six principal areas of meaning for der Schlag; for the verb schlagen it cites six "proper" senses and ten "distant" meanings. Devolving from the Old High German and Gothic slahan (from which the English word "slay" also derives), and related to the modern German word schlachten, "to slaughter", schlagen means to strike a blow, to hit or beat. A Schlag may be the stroke of a hand, of midnight, or of the brain; the beating of wings or of a heart. Schlagen may be done with a hammer or a fist. God does it through his angels and his plagues; a nightingale does it with his songs. One of the most prevalent senses of schlagen is to mint or stamp a coin. Der Schlag may therefore mean a particular coinage, imprint or type: a horse dealer might refer to einem guten Schlag Pferde. It is by virtue of this sense that Schlag forms the root of a word that is very important for Trakl, das Geschlecht. Paul lists three principal meanings for Geschlecht (Old High German gislahti). First, it translates the latin word genus, being equivalent to Gattung: das Geschlecht is a group of people who share a common ancestry, especially if they constitute a part of the hereditary nobility. Of course, if the ancestry is traced back far enough we may speak of das menschliche Geschlecht, "human kind". Second, das Geschlecht may mean one generation of men and women who die to make way for a succedding generation. Third, there are male and female Geschlechter, and Geschlecht becomes the root of many words for the things males and females have and do for the first two meanings: Geschlechts-glied or -teil, the genitals; -treib, the sex drive; -verkehr, sexual intercourse; and so on.12

b.) Postoji potom imenica Ort. Kada on podseća, od prvih stranica, da ta reč “znači izvorno” (ursprünglich bedeutet) vrh mača (die Spitze des Speers), to čini pre svega (a o tome “pre svega” može se mnogo reći) da bi se istakla njena vrednost sabiranja. Sve teži i konvergira prema vrhu (im ihr läuft alles zusammen). Mesto je uvek mesto sabiranja, sabiranje, das Versammelnde. Ta definicija mesta, pored toga što implicira povratak na “izvorno značenje” u određenom jeziku, nalaže postupak Erörterung-a, povlasticu koja se slaže sa jedinstvenošću i nedeljivošću u situaciji Gedicht-a, i onoga što Hajdeger zove “veliki pesnik”, koji je veliki u onoj meri u kojoj se odnosi prema toj jedinstvenosti sabiranja, a opire silama rasipanja odnosno razmeštanja. Prirodno, umnožiću pitanja oko te vrednosti sabiranja.

c.) Postoji potom idiomatska i neprevodiva opozicija između geistig i geistlich koja igra određujuću ulogu.13 Ona omogućuje da se Traklov Gedicht, odnosno, “mesto”, sačuva kako od onoga što je Hajdeger sabrao pod nazivom “zapadna metafizika”, i od njene platonističke tradicije koja pravi razliku između “čulne” materije i duhovne “jasnoće” (aistheton/noeton), tako i od hrišćanske opozicije između duhovnog i vremenskog. Hejdeger još upućuje na “izvorno značenje” (ursprüniche Bedeutung) reči Geist (gheis): biti izdignut, prenesen izvan sebe, kao plamen (aufgebracht, entsetzt, ausser sich sein). Radi se o dvosmislenosti vatre duha, čiji plamen može biti ujedno i Dobro i Zlo.

d.) Postoji još i reč fremd, koja ne znači tuđina, u latinskom smislu onoga što je izvan, extra, extraneus, već, u pravom smislu reči (eigentlich) s obzirom na visoko-nemačko fram: prema drugde, napred, krenuti svojim putem... nasuprot onome što je unapred obezbeđeno (anderswohin vorwärts unterwegs nach... dem Voraufbehaltenen entgegen). To dozvoljava da se kaže kako Tuđinac ne luta već ima neko odredište (es irrt nicht, bar jeder Bestimmung, ratlos umher), on nije bez odredišta.

e.) Postoji osim toga reč Wahnsinn koja ne znači, kako se veruje, san ludaka. Čim se Wahn vrati na visoko-nemačko wana koje znači ohne, bez, "Wahnsinnige", ludak je onaj koji ostaje bez smisla Drugih. On je nekog drugog smisla, a Sinnan "bedeutet ursprünglich", izvorno znači, “reisen, streben nach..., eine Richtung einschlagen”, putovati, težiti ka, udarcem krčiti pravac. Hajdeger priziva indo-evropski koren sent, set koji bi značio Weg, put. Ovde se stvari zaoštravaju zato što se upravo sam smisao reči smisao čini neprevodivim, vezanim za idiom; upravo je, dakle, ta vrednost smisla, koja ipak nalaže tradicionalni pojam prevođenja, ukorenjena u samom jeziku, porodici ili Geschlecht-u jezika, izvan kojih gubi svoj izvorni smisao.

Ako je "situacija /smeštanje/" (Erörterung) Gedicht-a, u tim odlučnim trenucima, tako zavisna od pribegavanja idiomu Geschlecht-a i Geschlecht-u idioma, kako misliti odnos između neizgovaranja Gedicht i njegove pripadnosti nekom jeziku i nekom Geschlecht-u, njegovog prisvajanja same tišine nekoga jezika, ili nekog Geschlecht-a? To se pitanje ne tiče samo nemačkog Geschlecht-a i nemačkog jezika, već i onih koji se čine poznati Zapadu, zapadnom čoveku, pošto je čitava ta “situacija” pre-okupirana brigom za mesto, put i odredište Zapada. To me odvodi do petog žarišta. Umnožavam žarišta kako bih po malo “iskorenio” [ depayser] možda isuviše “zavičajnu” [ paysante] atmosferu, ne kažem seosku [ paysanne] , zbog Trakla...

5. Ono što se dešava Geschlecht-u kao njegovo rastavljanje (Verwesung), njegovo rastvaranje, to je drugi udarac koji udara polnu razliku i preobražava je u neslogu, rat, divlju opoziciju. Polna razlika izvorno je meka, blaga, mirna. Kada je udarena "prokletstvom" (Fluch, reč koju je Hajdeger preuzeo od Trakla i tumačio je), dvojnošću ili dvostrukošću dva, postaje razularena, odnosno bestijalna opozicija. Za tu shemu, koju ja ovde svodim na njen najsumarniji izraz, Hajdeger tvrdi, uprkos svim prividima i znacima kojih je on sasvim svestan, da ona nije ni platonistička ni hrišćanska. On je ne bi otkrio ni u metafizičkoj teologiji, ni u crkvenoj teologiji. Ali izvornost (preplatonička, premetafizička, ili prehrišćanska) na koju nas podseća Hajdeger i u koju smešta mesto svojstveno Traklu, nema nikakav drugi sadržaj pa čak nikakav drugi govor do govora platonizma i hrišćanstva. Ona je naprosto to, počev od čega je nešto poput metafizike i hrišćanstva moguće odnosno mislivo. Ali to što u njoj uspostavlja arhi-jutarnje poreklo i ultra-zapadni horizont nije drugo do ta praznina ponavljanja, u najjačem i najčudnovatijem smislu toga izraza. A oblik, odnosno “logika” toga ponavljanja, nije čitljiva samo u tekstu o Traklu, već i u svemu onome što, od Sein und Zeita, analizira strukture Dasein-a, pad (Verfall), poziv (Ruf), brigu (Sorge), i što uređuje taj odnos “najizvornijeg” prema onome što bi bilo manje izvorno, naročito prema hrišćanstvu. U tom tekstu argumentacija (naročito da bi se dokazalo kako Trakl nije hrišćanski pesnik) poprima izrazito teške, a ponekad vrlo uprošćene oblike – koje ne mogu da prikažem u ovoj shemi. Onako kako traži jedinstveno i sabirajuće mesto za Traklov Gedicht, Hajdeger mora da pretpostavi da postoji samo jedno mesto, jedinstveno i jednoznačno i za metafiziku i za hrišćanstvo. Ali, da li se to sabiranje dogodilo? Postoji li jedno mesto, neka jedinstvenost mesta? To je pitanje koje ću da ostavim odloženim, upravo pre pada. Na francuskom se, ponekad, za kraj teksta kaže – pad. Takođe se, umesto pad, kaže otpremanje.

(Jacques Derrida, "La main de Heidegger (Geschlecht II)", De l esprit. Heidegger et la question, Flammarion, 1987, str.173-222.)

Preveo s francuskog Ivan Milenković


Napomene

  1. Predavanje izgovoreno marta 1985. u Čikagu (univerzitet Lojola) prilikom razgovora koji je organizovao Džon Salis i čije delove je već objavio The University of Chicago Press (Deconstruction and Philosophy, ed. John Sallis, 1987).
  2. Prevod Božidara Zeca – Martin Hajdeger, “Šta znači mišljenje?”, u Predavanja i rasprave, Plato 1999, Beograd. –Prim. prev.
  3. Un hapax – reč, forma, izraz za koji postoji samo jedan primer u datom vremenu (Dictionnaire Hachette de la langue francaise, 1980). – Prim. prev.
  4. Proučavaću drugde, što je podrobnije moguće, izlaganja koja je Hajdeger posvetio životinjstvu u Die Grundbegriffe der Metaphysik (1929-1930, Gesamtausgabe 29/30, 2. deo, poglavlje 4). Bez suštinskog diskontinuiteta, čini mi se da ta izlaganja uspostavljaju podlogu za ono što ispitujem ovde, a radi se o: 1. klasičnom gestu koji hoće da razmatra zoologiju kao regionalnu nauku pretpostavljajući suštinu životinjstva uopšte, onu koju Hajdeger namerava da opiše bez pomoći naučnog znanja (up. § 45); 2. o tezi prema kojoj "Das Tier ist weltarm”, središnjoj tezi između dve druge (der Stein ist weltlos, i der Mensch ist weltbildend) – što je jako pretrpana analiza tokom koje je Hajdeger imao mnogo muke, čini mi se, da određi siromaštvo, siromašno biće (Armsein) i nedostatak (Entbehren) kao suštinske crte, strane empirijskom određenju razlika stupnjeva (p. 287) kao i da rasvetli izvorni način tog imati-bez-imanja životinje koja ima i nema svet (Das Haben und Nichthaben von Welt (§ 50); 3. o fenomeno-ontološkom modalitetu als, jer životinja nema pristup bivstvujućem kao (als) bivstvujućem (p. 290 i dalje). Ova poslednja distinkcija tera na preciziranje da razlika između čoveka i životinje manje odgovara suprotstavljenosti između moći-dati i moći-uzeti, nego suprotstavljenosti između dva načina uzimanja ili davanja: jedan, čovekov, način je davanja kao takvog i uzimanja kao takvog, bivstvujućeg kao takvog ili prisutnog kao takvog; drugi, životinjski, ne bi bio ni davanje kao takvo, niti uzimanje kao takvo. Videti nešto dalje, p. 189-190 i O duhu, Hajdeger i pitanje (De l’esprit, Heidegger et la question), p. 58 i dalje.
  5. U srpskohrvatkom prevodu Sein und Zeit (Bitak i vrijeme, Zagreb 1988, preveo Hrvoje Šarinić), Vorhandenheit je prevedeno kao postojnost, a Zuhandenheit kao priručno. – Prim. prev.
  6. Upor., La Vérité en peinture, Flammarion, 1978, p. 291 i dalje. (Srpskohrvatski prevod: Istina u slikarstvu, Sarajevo 1988, prevod Spasoje Ćuzulan, Mirjana Dizdarević, str.171 i dalje. – Prim. prev.)
  7. Ako su mišljenje, pa čak i pitanje (to “poštovanje mišljenja”), rad ruke, ako se ruke sklapaju u molitvi, ili zakletva sabira ruku u njoj samoj, u njenoj suštini i sa mišljenjem, Hajdeger zauzvrat razotkriva "uzimanje u dve ruke": hitnja, pritisak utilitarnog nasilja, ubrzanje tehnike koja rasipa ruku u broj i odseca je od upitnog mišljenja. Kao da je uzimanje obe ruke izgubilo ili silovalo misleće pitanje koje bi samo jedna ruka, ruka sama, mogla da otvori ili sačuva: sada otvorena. To je kraj Uvoda u metafiziku: "Umeti pitati znači: umeti čekati, čak čitavog života. Jedno doba (Zeitalter) međutim, za koje je stvarno (wirklich) samo ono što ide brzo i što se da zahvatiti sa obe ruke (sich mit beiden Händen greifen lässt), postavljanje pitanja smatra "stranim stvarnosti" (wirklichkeitsfremd), nečim što “ne plaća” (was sich nicht bezahlt macht). Ali ono suštinsko nije broj (Zahl), nego upravo vreme (die rechte Zeit)..." (p. 157, francuski prevod blago izmenjen, p. 221-222). Zahvaljujem Verneru Hamaheru (Werner Hamacher) što me je uputio na taj pasus.
    O tom drugom "obratu" koji pokušavam da opišem ili da smestim oko pitanja, i pitanja o pitanju, upor. De l’esprit, Heidegger et la question, Galilée, 1987, naročito p. 147 i dalje; u ovom izdanju p. 113 i dalje.
  8. Možda će biti iznenađujuće što ću citirati francuski prevod Hajdegera na predavanju koje izgovaram na engleskom. Dva su razloga tome. S jedne strane, da ne bih izbrisao prinude ili mogućnosti idioma u kojem i sam radim, predajem, čitam ili pišem. Ono što čujete u ovom trenutku jeste prevod teksta koji sam napisao najpre na francuskom. S druge strane, mislio sam da je Hajdegerov tekst mogao da bude još pristupačniji, da dobije na dodatnoj čitljivosti i tako do vas stigne kroz treće uho. Objašnjenje (Auseinandersetzung) na još jednom jeziku može još tananijim da učini naš prevod (Übersetzung) teksta koji zovemo “originalnim”. Upravo sam govorio o uhu drugoga kao trećem uhu. To nije samo stoga da bih do preterivanja umnožio primere parova (noge, ruke, uši, oči, grudi itd) i sve probleme koje bi oni mogli da postave Hajdegeru. Nego i da bih istakao da se može pisati na mašini, kao što sam i ja to radio, sa tri ruke između tri jezika. Znao sam da ću morati na engleskom da izgovorim tekst koji sam napisao na francuskom, a čitao na nemačkom.
  9. Glagol défaire (otkud i pridev defait) se može prevesti kao: odrešiti; pokvariti; razrušiti; rasparati; raspakovati; razmotati; rasuti; oslabiti. – Prim. prev.
  10. Upor. "Le Retrait de la métaphore", u Psyché..., p. 88.
  11. Izdata pod naslovom Intimations of mortality, Time, Truth and Finitude in Heidegger’s Thinking of Being, The Pennsylvania State University Press, 1986, p. 165.
  12. Udari ljubavi i smrti": Schlag der Liebe und des Todes. Šta reči Schlag, schlagen znače? Deutsches Wörterbuch Hermana Paula (Hermann Paul), navodi šest glavnih područja značenja za der Schlag, za glagol schlagen navodi šest “pravih” smislova i deset “udaljenih” značenja. Prenoseći iz starovisoko nemačkog i gotskog slahan (iz kojeg se takođe izvodi i engleska reč “slay”, /ubiti, zaklati/, i u odnosu sa reči iz modernog nemačkog jezika, schlachten /klati, iskasapiti/ ("to slaughter"), schlagen znači – zadati udarac, udariti, pogoditi, ili tući, udarati, lupati. Schlag može biti udar(ac) ruke, otkucaj ponoći, ili moždani udar; udaranje/lupanje krila ili srca. Schlagen se može vršiti čekićem ili pesnicom. Bog to čini putem anđela i boleština, nesreća, kazni; slavuj to čini svojom pesmom. Jedan od najpreovlađujućih smislova schlagen, jeste iskovati odnosno kovati novac. Der Schlag otuda može da znači određeno kovanje, tisak, štampu, ili žig, otisak: prodavac konja može da upućuje na einen guten Schlag Pferde. Upravo posredstvom ovog smisla Schlag formira koren reči koja je toliko važna za Trakla, das Geschlecht. Paul navodi tri glavna značenja za Geschlecht (starovisoko nemački, gislahti). Prvo, on prevodi latinsku reč genus, ekvivalent je Gattung: das Geschlecht je grupa ljudi koja deli zajedničke pretke, naročito ako sačinjavaju deo naslednog plemstva. Naravno, ako je predaštvo, /loza, rod/ istraženo, utvrđeno dovoljno daleko unazad, možemo govoriti o das menschliche Geschlecht, "ljudskoj vrsti". Drugo, das Geschlecht može da znači jednu generaciju muškaraca i žena koja umire da bi načinila put za sledeću generaciju. Treće, postoje muški i ženski Geschlechter, a Geschlecht postaje koren mnogim rečima za stvari koje muškarci i žene imaju ili čine obzirom na prva dva značenja: Geschlechts-glied ili -teil, genitalije; -trieb, polni nagon; -verkehr, polni odnos, i tako dalje,
  13. Videti De l esprit, Heidegger et la question, p. 102

Ženske studije br. 11 / 12

Sadržaj

Tema broja I
Antropologija razlike - Rada Iveković
Priredile
Jasmina Lukić & Branka Arsić

Tema broja II

Dekonstrukcija i feminizam

Priredila Branka Arsić

Prikaz

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd