četvrtak, 17 avgust, 2017.

Strategije i kontrastrategije

U ovom eseju, pokušaću da uputim na dva narativna mehanizma koji opstaju u bugarskoj književnoj istoriji, u meri u kojoj se oni bave ženama, kao i dvema ženama-autorkama – Dorom Gabe (Dora Gabe, 1886-1983) i Elisavetom Bagrianom (Elisaveta Bagriana, 1893-1990), koje su iz ovih mehanizama uspele da se probiju. Nisam sigurna u kojoj meri se prvi od ovih mehanizama – naime, izvesna vrsta utrougljivanja – pojavljuje u drugim kulturnim okolnostima; što se tiče ovog drugog, međutim, uobičajeno je i rašireno da on nastavlja da obrazuje erotizovane strukture moći čak i u feminističkom pisanju. Ono što mene zaokuplja, otuda, jeste izvesna erotizacija pisanja koja očuvava mušku figuru gospodara/učitelja i ženu- spisateljicu kao učenicu/sledbenicu (fenomen “autoriteta” čije su različite aspekte u književnosti studirali Gilbert i Gubar, 1984), ili da to kažemo mnogo dramatičnijim terminima, koje Mišel Le Def (Michele Le Doeuff) primenjuje na intelektualne parove u filozofiji, kao odnos um(muško)/telo(žensko), (Le Doeuff, 1989.): dok je ova vrsta erotizacije veoma vidljiva kada je poduprta biografijom (Hajdeger/Arent, Sartr/Bovoar), ona veoma često ostaje neispitana kada pretpostavlja čisto tekstualno i intelektualno uplitanje ljubavi. Naravno, sáma ova podela između biografija, s jedne strane, i narativa intelektualne privrženosti, s druge strane, jeste ono što hoću da preispitam, usredsređujući se na poriv koji oblikuje biografije i zapravo ih proširuje. Međutim, to ne znači da sam odustala od pitanja o stupnju na kome se ovakva vrsta sparivanja događa: bilo da je to, u okviru opšte plime koja zahvata sve nas, rad biografa, komentatora, ili, pak, sámog ženskog pisanja zaljubljenog u ovaj poseban način. Budući da smo u mogućnosti da razlikujemo, pruža nam se prilika, s jedne strane, da otkrijemo da su izvesni lakanovski, fukoovski, delezovski i deridijanski feminizmi obrazovani istim teorijsko-ljubavnim strukturama nasuprot svim prostornim, vremenskim ili polnim neslaganjima dok, s druge strane, možemo, na posletku, da saznamo o nekim ženama koje su bile prisiljene na intelektualno sparivanje bez vlastite krivice. Ovaj potonji slučaj žena prisiljenih na intelektualno sparivanje, kao i pitanje strategija u cilju njegovog prevazilaženja, jeste ono što ću pokušati da ilustrujem. Takođe se nadam da ću moći da pokažem mnogo širi problem koji je prisutan: isprepleteni efekat utrougljivanja i sparivanja koji prenosi unutrašnje i ljubavne detalje u književnu istoriju nije, na posletku, poveren traču, nego teži da osigura dominaciju “velike naracije” muške (književne) istorije nad uplivom ženskih imena.

Žensko vreme u bugarskoj književnoj istoriji

Opiranje ovim mehanizmima preko brojnih strategija, bio je samo jedan od vidova kojima su se Gabe i Bagriana subverzivno bavile muškim naracijama u književnoj istoriji. Iako nisu prve žene spisateljice u novoj nezavisnoj Bugarskoj (izvesno, ne prve koje su bile članice Bugarskog udruženja pisaca, što su obe postale 1924. godine, upravo u trenutku kada se Elisaveta Bagriana upustila u jednu od velikih ljubavi u svom životu, sa mužem Dore Gabe), njihovo značajno dostignuće je u tome što su utemeljile bugarsku žensku književnost kao istovremeno preplitanje dve vremenske dimenzije. S jedne strane, ona učestvuje u sledu škola, stilova, i manifesta, eksperimentisanju sa formama i idejama, veličanju odnosno neveličanju države u formi koju ona može ili ne može da shvati, u sledu, između ostalog, ovog ili onog književnog prisvajanja ženskosti – to jest, ona učestvuje u “muškoj” istoriji književnih događaja u njihovom tradicionalnom teleološkom poretku. U ovoj istoriji, žene-spisateljice često su pripadale izvesnim književnim klubovima dok u druge nikad nisu zalazile; održavale su odnose i govorile su sa određenim piscima dok sa drugima pak nisu; ukratko, one su bile prisutne u izvesnim “krugovima”, iako ponekad na prilično nejasan način. Kao što ću pokazati, sama dugovečnost Gabeove i Bagriane remetila je ovaj književni poredak – njihovi životi koji su od njih učinili “perjanice svih generacije” (Gabe), koji su obuhvatili tako mnogo književnih “epoha” da su, htele-ne htele, počele da funkcionišu kao večnost čija je pokretna slika vremena predoređena. Što nas vodi direktno na problem “monumentalnog ženskog vremena”, o kom problemu raspravlja Julija Kristeva (Kristeva, 1995). To je vreme ogromnih ciklusa, sporih ali dubokih promena, trans-kulturnih i trans-civilizacijskih srodnosti, vreme ironijske distance u odnosu na kratko-proživljene strasti, uključujući političke strasti i krvave tragedije kojih je vreme ove dve spisateljice bilo prepuno – kružno, paradoksalno vreme, o čijem pojavljivanju u Bagrianinom radu, (mnogo specifičnije) kao “porađanju majke”, raspravljam na drugom mestu (Nikolchina, 1994). U okviru ovog sporog, ali moćnog okretanja univerzuma, četiri različite strategije za ponovno prisvajanje “ženskosti” od strane žena-spisateljica, kruže u kontinuitetu, u bugarskoj književnosti, iako ih je zvanična istorijska naracija izvrtala i često poricala sámo njihovo postojanje: “večno ženski” tip (o tome su u velikoj meri govorile Gabe i Bagriana), “muška identifikacija”, tip koji ima tendenciju da zamišlja ženskost kao breme ili komplikaciju, naročito ako je u vezi sa smelošću pisanja (“bolno je biti žena” – kao što je to rekla Blaga Dimitrova, a ipak se divila ženama koje nisu smatrale da je to tako teško, na odlučujući način je doprinela uspehu projekta Gabeove i Bagriane), “nad-žena”, tip koji je činio sve i imao sve a da to i ne pomene, i “feministkinja-kritičarka”, tip koji stalno iznova vraća diskusiju na nerešena pitanja razlike i (ne)jednakosti. Dora Gabe i Elisaveta Bagriana uspostavile su istoriju ženske književnosti kao autonomnu pojavu u zoni preklapanja ove dve temporalnosti. U okviru ove zone one su se bavile problemima porekla, tradicije, nasleđa, ženskim povezivanjem, jezikom i budućnošću sa radosnom lakoćom, koja je, moram priznati, zadivljujuća. Poreklo ovog divljenja, međutim, možda je mnogo više u vezi sa mojim metodološkim pristupom nego sa Dorom Gabe i Elisavetom Bagrianom. Stoga, ovo metodološki pokrenuto divljenje traži izvesno dodatno objašnjenje. Ukoliko metodologiju ostavimo po strani, svoj pristup bugarskoj književnoj istoriji uobličila sam usredsređujući se na borbu Virdžinije Vulf sa (muškom) književnom tradicijom i na Kristevino proučavanja (muškog) jezika koji je uzdrman majkom, tako moćnom da mora neprestano da bude odbacivana izvan granica govornog. (Nikolchina, 1997). Ova drama koja se iskristalisala u Kristevinom pojmu ubistva majke, ima svoje literarno uobličenje u nečemu sto može biti imenovano kao sindrom jeune nee, po naslovu knjige koju su Helen Siksu i Katrin Kleman objavile 1975. godine, a koja je prevedena na engleski pod naslovom “Novorođena žena”. “Tražim se kroz vekove, ali se nigde ne nalazim”, tvrdi Siksu u “Novorođenoj ženi”, (Cixous, 1986: 75). U svom uvodu za knjigu “Novorođena žena”, Sandra Gilbert (Sandra Gilbert) primećuje da to što “Siksu stalno ponavlja stavove koji su usvojeni ranije, u Engleskoj i Americi, deluje skoro jezovito” (Cixous, 1986: xvi). Pa ipak, jezovito neprestano ponavljanje kojem pribegava Siksu, čini se da, a da to i ne pominje, ponavlja stavove usvojene ranije, takođe u Francuskoj – na primer, od strane, tada još žive, Simon de Bovoar, koja je 1949. godine, u Drugom polu (Beauvoir, 1993: xliii) napisala, i svojim vrlo teorijskim stavom pokazala da žene “nemaju ni prošlost, ni istoriju”. S druge strane, kao što primeri iz gore pomenutog uvoda same Gilbertove pokazuju, jezovitost se primenjuje takođe i na engleske i američke autore. Pre Virdžinije Vulf, koja se na početku dvadesetog veka pitala zašto ne postoji tradicija majki, Elizabet Baret Brauning (Elizabeth Barret Browning) je sredinom devetnaestog veka, s tugom zabeležila, “svuda tragam za bakama, ali ih nigde ne pronalazim”. Na početku devetnaestog veka neprestano ponavljana objava usamljenosti roda, dobila je čak glas sáme jezovitosti: “Kada sam pogledao okolo, niti sam čuo niti sam video ikog sebi sličnog” (Shelly, 1969: 120). Frankenštajn, monstrum Meri Šeli, koji nema majku, jedinstveni i neutešni ubica, izašao je iz mašte kćeri čije je rođenje doslovno ubilo majku, čini se da ponavlja reči same majke, ne neke druge žene, već Meri Vulstonkraft, koja se potvrdila kao majka feminizma, koja je 1787. godine, sebe opisala kao “prvu nove vrste” (Wollstonecraft, 1979: 164). Dve stotine godina usamljenosti! Nakon što je čitavog života nastojala da prevaziđe ovo odsustvo majke u književnosti, Vulfova se u svom kasnom, nedovršenom radu, konačno okreće “smrti autora”. Za nju je to značilo, – autora koji “nije različit od (svoje) knjige” (Silver, 1979: 385). Jasno, ovaj zaokret ka anonimnosti ponudio je istorijsku perspektivu koja je ograničila autorstvo u okvire njegovih legitimnih granica. Međutim, preostaje pitanje o tome da li bi se prema potonjem izboru Vulfove, onom o bezimenom poreklu, o otkriću materinskog nasleđa preko anonimnosti i tišine, trebalo odnositi kao prema jednom delu samoubilačke teleologije iza koje ćemo zauvek čitati priču o njenoj smrti. Da li je pokušaj Vulfove da postavi umetnost u genealogiju anonimnosti i tišine, znak samo-obmanjujućeg pokreta prema poništenju, napuštanja simboličkog pridržavanja za život? Da li se zavesa na kraju romana “Između činova” – knjige o autorki koja nije različita od svog rada – podiže spram ničega: “spram neimenljivog, ludila, smrti?” (Ferrer, 1990: 106).

Produktivno, kakvo ja verujem da jeste, ne mogu da izbegnem a da to ovde ne pomenem, moje metodološko uobličavanje strategija Gabeove i Bagriane, s obzirom na bugarsku književnu istoriju, u velikoj meri je paradoksalno. Prema onome što je za Vulfovu bilo tako teško i bolno, i za šta je ona pronašla neku vrstu rešenja (solution) na pragu, ako mi je dopuštena ova igra reči, nestanka (dissolution), (iako je njeno samoubistvo kompenzovano u perpetuum mobile romana Između činova, koji je njen poslednji roman), bugarske književne matrijarhinje su se odnosile sa nekom mirnom nonšalancijom – ne samo s one strane samoubistva, već, u stvari, sa odrešitošću njihove egzemplarne dugovečnosti, koja je postala dimenzija njihovog nasleđa. Njihovo okretanje prema anonimnosti – prema folkloru, prema “tamnookoj babi”, “majci zemlji, rodu po krvi”, – izvedeno je veoma pažljivo. Tako Elisaveta Bagriana sebe postavlja, bez ikakvih tragova agonije, na mesto verne disidentkinje od prababi bez lica, bez portreta i bez drugih poruka osim uzburkavanja vlastite divlje krvi (“Potomak”). Poverenje u to da je majka, anonimno ili na neki drugi način, uvek sa njima, na njihovoj strani, veoma je važan aspekt u pisanju Dore Gabe i Elisavete Bagriane. Slično njima, sa ove tačke gledišta, njihova čudesna kćerka, Julia Kristeva, smešta svoje pisanje između “večne” i “svete” materinske figure (na ovo ću se vratiti). Ono što se kod Kristeve pojavljuje kao nužnost za ubistvom majke – to znači, kao moć užasa, abjekcija, melanholija, ludilo, crne lava, i mučna smrt, za Gabeovu i Bagrianu jeste otvaranje, s one strane reči, prvobitnog bljeska, bljeska kreativnosti sa bespredmetnom zaljubljenošću. Nirvana ženskog libida, ekstatično spajanje sa majkom, na taj način, čini se, predstavlja tajnu avanturizma ove dve žene i njihove hrabrosti u stvarima ljubavi i pisanja. “Ulog je sa nama” – pisala je Bagriana u svojoj pesmi iz rane faze, “Amazon”. “Ne plašim se ničega” – stalno je pisala Dora Gabe. – “Ja ne znam šta je strah”. Kristeva bi verovatno smatrala, – što i ja činim, zapravo, – da su užas i ekstaza, spajanje i mučna smrt, dve strane istog novčića. Ipak, čini se da je važno, koje strane. Obuzdavajući narativ, “Mi smo plesačice po vatri koje nikad nisu opekle svoja stopala”, piše Bagriana u pesmi koju je posvetila Dori Gabe (“Nestinarki”); a potom nastavlja da objašnjava da ovo čudo nema nikakve veze sa onim što znamo o takvim plesačicama (one su zaista postojale u nekim delovima Bugarske i zvane su nestinarki), već to ima veze sa činjenicom da su dve, avanturama sklone prijateljice, igrale iznad vatre. One su bile potpuno divlje i neobuzdane kao i sâme nestinarki, za koje se govorilo da bi poludele ako bi ih nešto sprečilo da učestvuju u ritualima sa vatrom, koji su se održavali svake godine (klasični bugarski balet je zasnovan na toj priči). Stoga, ono što je dve spisateljice učinilo sličnim sa ekstatičnim plesačicama, jeste to, da se niko nije usudio da ospori njihovo pravo da igraju po vatri; ono što ih je učinilo različitim, međutim, bilo je to što… one nisu dodirivale vatru. Ovo nam govori mnogo o Bagrianinom stavu prema brojnim odlikama koje su, kako nju samu tako i Doru Gabe, legitimisale kao inkarnaciju večno ženskog: biti prirodan, konačno se ispostavlja kao manipulacija (Nikochina, 1994). Međutim, u sâmom njihovom porivu da obuzdaju narativ (ženskosti ali takođe i književne istorije), – poriv koji želim da izdvojim u ovom eseju i koji je zajednički obema autorkama bez obzira na brojne razlike koje su između njih postojale – njima je, uprkos svim odbijanjima, nekako uspevalo i jedno i drugo: da igraju po vatri, a ipak, i iznad nje. U drugoj pesmi, Bagriana zamišlja kako kliže po praznom nebu i da svojim klizaljkama opisuje znakove Zodijaka. Dok Žanin Šasge-Smiržel (Jannine Chassuget-Smirgel) istrajava u tumačenju tog lakog klizanja kroz prazninu kao povratka na arhaičnu matricu edipovskog kompleksa (sa čim se ne bih sporila) i kao destrukciju realnosti i jednog, konačno ponovo zadobijenog, pristupa glatkom telu majke (Chassuguet-Smirgel, 1989: 91), ja ne mogu a da ne primetim da su zvezde i sazvežđa yaista skloni da zasijaju, onako kako je to Bagriana ocrtala. Očigledno je da majka – ako tako hoćemo da nazovemo matricu Bagrianinog arogantnog dovođenja Zodijaka u nazočnost, – podupire ono što je, kako se čini, kreacija, umesto destrukcija realnosti. Kao što je Bagriana uverljivo izrekla u svojoj pesmi “Amazon”, ‘I Persej i Andromeda će bdeti nada mnom’. I takođe, ‘Ulog je sa nama’. Ovaj bezazleni interes za kosmos, ova uzvišena briga od strane Moiri, što su obe spisateljice tumačile kao moćno majčinsko uplitanje koje ih štiti od surovog, nemilosrdnog, i, u stvari, ontološki nepouzdanog Boga-Oca, postao je za Bagrianu očigledan veoma rano, još dok je kao devojka, u provincijskom bugarskom gradu, ljuljajući se u baštenskoj mreži, sanjarila, zagledana u blještavu Halejevu kometu. Ovo nebesko pomaljanje zvezde, tako zbunjujuće drugim ljudima, došlo je, mislila je Bagriana, sa naročito blagonaklonom porukom: ona je znala da će svuda putovati, da će dospeti visoko i da će biti slavljena pesnikinja, ali je, takođe, čini se, znala da će se one, kometa i ona, videti ponovo. Što se i dogodilo sedamdesetšest godina kasnije, kada se preko devedeset godina stara Bagriana pentrala po planinama praćena obožavanjem gomile astronoma (drugo pojavljivanja Halejeve komete bilo je mnogo bleđe i zahtevalo je mnogo energičniji poduhvat). Ratovi, revolucije, i diktatorski režimi; bolest, smrt, i razdvajanje; sukobi, sudski procesi, i teški gubici svih vrsta – “Ni jedan minut bez razdvajanja”, kao što je Gabe jednom rekla: sve je bilo tu. Štaviše, bilo je, takođe, i kolebljive krepkosti, sposobnosti da se pokrene iz destrukcije, da se ponovo rodi, oblikuje putanja njihovih zvezda. Kad je bila u svojim srednjim tridesetim godinama, nakon Prvog svetskog rata, (na pitanje o tome koliko su godina ove dve matrijarhinje prikrile, još se nije pronađen konačan odgovor), Gabe je imala period depresije: njen se brak, koji sam već pomenula, a o kome ću sad govoriti, budući da je teško opterećen literarnim značenjima, raspadao. Ovo je verovatno najsrećniji obrt u njenom životu, budući da je iz njega izašla sa predivnom knjigom proze koja se bavi uglavnom njenom majkom (Njakoga: Long Ago); petnaest godina kasnije, u jednoj od njenih najboljih knjiga poezije, bila je, usred jevrejskog geta u Bratislavi, pozvana kao "Rut, kraljica vekova"; nekih trideset godina kasnije, u jednoj drugoj knjizi ona javno izjavljuje da je postala “perjanica svih generacija”, a još joj je preostalo drugih dvadeset godina, tokom kojih je nastavila da piše uglavnom poeziju, uz opservacije tipa “čini mi se da sam postala besmrtna”; nastavila je, pažljivo paleći i sređujući pisma i dokumenta, da ponovo ispisuje svoju životnu priču i priču o bugarskoj književnoj istoriji. Verujem da nam je oprošteno ako zamislimo da su ove dve obesne žene uspele da izbegnu smrt. Ukratko, ono što je za Virdžiniju Vulf bilo bolno pitanje (“Zašto ne postoji tradicija majki?”) nije imalo iste uznemirujuće konotacije za dve bugarske književne majke koje su svojim lagodnim samopouzdanjem tu tradiciju uspostavile. Stvarajući iz ništavila, kao što su verovale da mogu, i opažajući vreme i njihovo vlastito upisivanje u vreme na prilično monumentalan način, nikada sebe nisu iskušavale kao one koje su ‘bez majke’, odnosno, da su ‘prve i jedine’ nove vrste, iako su im manjkali slavni ženski preci, koje je Virdžinija Vulf imala, što joj nije donelo nikakvu utehu. Ipak, nakon svega rečenog i učinjenog, moj zaobilazni put, preko Virdžinije Vulf i Kristeve, do stvari bugarske ženske književnosti, čini mi se neophodnim iz perspektive komparativnosti: ovaj put možda može, nadam se, doprineti otkrivanju različitih konfiguracija problema ženskog pisanja pod različitim literarnim okolnostima i otuda, može nas dalje tim putem odvesti mnogo fleksibilnijem pristupu pitanjima istorije i moći.U isto vreme, sledeći različite putanje, rešenja, koja su izabrale bugarske književene “majke” u svojoj blistavoj staloženosti, ispostavlja se, nisu tako različita – ali u kojim “dubinama?”, u dubinama u kojima se nastanjuje tišina – od rešenja koja se mogu pronaći na nekom drugom mestu. Konačno, izvan razlika i sličnosti, postoji enigma zajedničke nužnosti: nužnosti pisanja da bi se razmišljalo o njegovom problematičnom po-rađanju (en-gendering), bilo u smislu koji označavaju njegov rod, bilo u smislu koji označavaju njegovo “začinjanje”. Ovim zatvaram metodološke zagrade i okrećem se naporu koji su Gabe i Bagriana uložile u podrivanje posledica utrougljivanja i sparivanja u bugarskoj književnoj istoriji.

Okcidentalizam

A ipak... opet, po strani.

Budući da je centar obično uman samo u odnosu na svoje vlastite diskurse, uključujući one koji lamentiraju nad marginalnim, nad onim što je stvoreno izvan hegemonije centra (“Orientalism”), on ima tendenciju da zaboravi da je sâm centar, na posletku, takođe proizvod sanjarije periferije. To je najomiljeniji, najiskonskiji, najprvobitniji proizvod periferije, koji ne postoji, naravno, samo na obodu periferije, već nekako izvan njenog horizonta. Centar – drugim rečima – jeste periferija periferije, obod sna periferije. Tako je “Zapadna evropska civilizacija” proizvedena u Bugarskoj, na kraju XIX i na početku XX veka, kao dopuna, između ostalog, po pretpostavci veoma restriktivnim i patrijarhalnim pravilima ponašanja koja su nasleđena iz prošlosti u okviru granica muslimanskog Otomanskog carstva. Otuda se sloboda, koju Gabe i Bagriana mogu sebi da priušte, i kao žene i kao spisateljice, legitimiše delom kao “večno ženska”, delom je, međutim, ona predstavljena kroz borbu, pod zastavom večne ženskosti, sa orijentalnim stereotipima roda i polnih inhibicija i, sledstveno tome, kao pozapadnjenje bugarske kulture. S obzirom na ovo, mogli bismo se pitati, prvo, nije li ono što je legitimisalo “Zapad” oduvek već tu; i drugo, nije li takozvano pozapadnjenje – ili ćemo to zvati okcidentalizacija? – izvestan projekt koji predstavlja nešto što je već postignuto. Iluzija Zapada kao već postignutog projekta (demokratije, emancipacije, visoke kulture, seksualnih sloboda, itd.) jeste Okcident. Okcident je utopijsko sanjanje Orijenta. Time je sve rečeno, mi smo u središtu paradoksa od kojih je najmanji taj da centar, bez obzira koliko sreće imao, ne može nikad da živi prema onome što su njegove dužnosti. Jer ako je Zapad ispred nas (nisam sigurna kome se obraćam sa ove tačke, ali da se za trenutak držimo razmeđe vekova u Bugarskoj, koja je srce Balkana) u ovoj ili u onoj stvari, on izvesno može samo da se tetura iza svoje bolje polovine, to znači, Okcidenta.

To što su one znale – jer su putovale i prevodile i, prema tome, bile upoznate sa tekućim stanjem stvari – nije bilo ni od kakvog značaja za Gabe i Bagrianu. Ako su i bile tako hrabre, to nije bilo samo zato što ih je, kao i pesnika Tao Te Kinga, odnegovala Velika Majka, nego zato što su pretpostavljale da je ono što su one želele, u smislu ženskih pozicija u književnoj tradiciji, već postignuto na nekom drugom mestu. Na Okcidentu. To znači, u nekoj vrsti platonskog neba, u nepromenljivom carstvu ideja. Zadatak – užasan i uveseljujući, večni zadatak Orijenta – bio je da spusti ovu okcidentalističku umnost na zemaljski nivo. Jer, vreme je da se vrati romantika i da se sa sigurnošću izjavi da istinska Majka svih Ideja jeste Okcident. Kliženje po praznini, stvaranje zvezda i sazvežđa, ili, kao što je Gabe činila u svojoj kasnijoj poeziji, svedočenje o povratku jezika u transparentnu prazninu tišine, dve matrijarhinje koje su imala sreće, nikad nisu posumnjale u to da će biti sposobne da ispišu svoju vlastitu (žensku) verziju bugarske književne istorije. Zar se to već nije dogodilo negde drugde?

Utrougljivanja

Moje bavljanje ljubavnom poligamijom i sublimnim intelektualnim sparivanjima je, izvedeno je, dakle, iz mnogo šireg zanimanja. Istraživanje narativnih strategija bugarske ženske književnosti kako bi se podrio preovlađujući narativ književne filijacije, ima neskromnu ambicju da otkrije aspekte subverzije per se. Naivno, ali ja sam nekad mislila da je ono što je uobličilo ljubavne trouglove u bugarskom književnom traču bilo naprosto iz straha od svođenja muškosti kao figure intelektualnog autorita na puki erotizam. To je izvesno, ovde slučaj: ljubavno utrougljivanje koje se dogodilo po cenu bezbrojnih i, barem u jednom eksplicitno iznetom slučaju, namernih ugro+avanja faktičnosti, yaista je učinilo da se spreči podrivanje muškog autoriteta na puki erotski pandan. Mnogo su veće stvari ovde u pitanju, tako da danas verujem da je preplitanje trouglova i intelektualnih parova bio vešt napor faličke književne istorije da očuva mušku dominaciju u liku stavova koji su zauzeti ženskim pisanjem. Prvi od dva ljubavna trougla o kojima ću raspravljati – to znači, trouglovi na čije su raspadanje uticale Gabe i Bagriana – samovoljno isključuje jednu od njih (Gabe), tako da će samo ovo isključenje, biti moj osnovni interes. Muškarac je značajan pesnik, Pejo Javorov (Peyo Yavorov): on je imao problematičnu ljubavnu vezu sa mladom ženom iz prilično bogate porodice koja se snažno protivila ovoj vezi; mlada žena, Mina Todorova, razrešila je konflikt tako što je umrla od tuberkuloze. Javorov se potom ženi zrelom i plahom ženom, Laurom Karavelovom, udovicom i damom iz visokog društva, koja ga je manje-više naterala na brak, da bi, ubrzo potom, pred njim izvršila samoubistvo; ili ju je, pak, on ubio, – to pitanje nikad nije do kraja razjašnjeno. Potom je i on pokušao da se ubije, ali prvog puta mu to nije pošlo za rukom, onda je nedugo zatim, preduzeo bolje mere predostrožnosti i uspeo (1914. godine). Drugi trougao prave Gabe i Bagriana oko književnog kritičara i istoričara, Bojana Peneva (Boyan Penev). On je bio oženjen Dorom Gabe čija je prva knjiga, “Ljubičice” (1908), bila slavljena kao prvi istinski ženski glas u bugarskoj književnosti. Deset godina nakon objavljivanja ove knjige – godina u kojima, beležim usput, Dora Gabe nije napisala ništa, već je provela vreme učeći poljski jezik da bi prevodila autore o kojima je njen muž, između ostalog polonist, želeo da piše – brak je počeo da se raspada. Nešto kasnije, Penev upoznaje mladu lepoticu i pesnikinju, Elisavetu Bagrianu. Oni se zaljubljuju i on provodi, tako se priča, mnogo vremena u brušenju njenog talenta. Kada je njena prva knjiga, “Sveto i večno”, objavljena 1927. godine, proglašena je, (još jednom), prvim istinskim ženskim glasom u bugarskoj književnosti. Problem sa ova dva mitska trougla koji su inspirisala generacije biografa, kritičara i romansijera, jeste pre svega u tome što su svi ovi ljudi imali bezbrojene ljubavi. Javorov je bio zaljubljiv; Penev je bio oličenje pohote, a ni žene nisu bile sasvim domačički tip. Pa ipak, “Dvoje je dovoljno”, rekao je Javorovljev prijatelj, književni kritičar koji je dobio prava na ostavštinu i koji je uništio sva pisma pogrešne žene. Dakle, veliki rad utrougljivanja je započeo, vođen je, čini se, sledećim promišljanjima koja su imala zadatak da očuvaju um/telo i učitelj/učenica, gore pomenute odnose: 1) Utorugljivanje potvrđuje poligamiju kao mušku privilegiju čak i u stvarima književnosti. Otuda bi, u ovim prilično promiskuitetnim postavkama, bar u književnom miljeu, budući da je svakom od njih dato dovoljno vremena, svi završili spavajući sa svima drugima; iz ovoga se može izvesti oskudna geometrijska figura, jedan muškarac i dve žene. 2) Utrougljivanje potvrđuje hijerarhiju žanra. Kao pisac, Javorov je postavljen između dve žene koje divno pišu, ali samo privatna ljubavna pisma. Kao književni kritičar i istoričar od najvećeg značaja, Penev može da izađe na kraj sa dve “prve” žene-pesnikinje. 3) Utrougljivanje prati dalje zahteve žanra. U slučaju Javorovljevog trougla, tragedija je proizvedena kao nešto što dolikuje pesniku. Mina umire u čistom savršenstvu, uvenuli anđeoski cvet, netaknuta seksualnom prljavštinom; Laura, žena strasti, umire strasnom smrću i vuče pesnika za sobom. “Kao antička tragedija”, naslov je jedne od biografija: tri glumca, puno krvi, i nadareni muškarac rascepljen između device koja nije-sa-ovoga-sveta i destruktivne, fatalne žene. Zadatak Peneva, s druge strane, u meri u kojoj je bio književni istoričar, bio je da emanira književnu istoriju. Dakle, on postaje tvorac prve “istinski ženske” žene-pesnikinje – što mu dvaput polazi za rukom: prvo sa Dorom Gabe (njegova uloga, izdavača, pre nego intelektualnog autoriteta, najčešće je prećutkivana), a kasnije sa Elisavetom Bagrianom kojoj je dat status “prve”, protivno svim istorijskim ili etičkim obzirima. Dopustite mi da nabrojim samo neke od upadljivih propusta koji su posledica ova dva utrougljivanja: 1. Minin abortus o kome se govorkalo, i koji je verovatno izazvao njenu bolest (ako je tuberkuloza zaista bila njena bolest), ali to je, naravno, bilo u neskladu sa njenom nevinom čistotom. 2. Deca koju su i Javorov i Penev imali, a koja su izostavljena iz ove geometrije u kojoj nikakva deca osim dece uma nisu bila rođena. 3. Sve, samo ne zaboravljen, prvi muž Laure Karavelove, važan političar i Bagrianin muž, otac njenog sina i visoko rangirani armijski oficir, svedeni su u književnoj mitologiji na malograđansku prepreku poeziji i ljubavi. 4. Uloga koju je Javorov, muškarac iz prvog trougla, želeo da igra, pigmalionska uloga u poetskom obrazovanju Dore Gabe, prva žena iz drugog trougla, i... 5. Ljubavna veza između njih koja je prethodila utrougljenim pričama. Vratiću se na ovo. 6. Još jedan muškarac koga su Gabe i Bagriana razmenile kasnije, negde pedesetih godina: ponovo je Bagriana bila ta koja ga je ukrala od Dore Gabe i ovoga puta se uspešno udala, ali ne zadugo, čini se kao da je muškarac umro u nekom neprimetnon trenutku i nijedna od žena se nije zaista mnogo trudila da se za njega bori... I tako dalje.

Dugovečnost i udvostručavanje

Oba trougla su se uspostavila i funkcionisala do kasnih dvadesetih. Nakon nekog vremena, međutim, ovaj drugi trougao je predstavljao mali problem: Penev je umro 1927. godine, beznačajnom smrću, od upale trbušne maramice i nije se razveo od Dore Gabe, tako da se, sledstveno, nikad nije oženio mlađom pesnikinjom, bez obzira da li je to ozbiljno nameravao ili ne. Dve žene su oduvek bile prijateljice, koje su se takmičile, ali takođe i delile pisanje, putovanja i muškarce: sve su ovo činile gotovo do sâmog kraja. Nadživele su Peneva za skoro pedeset godina! Obe su imale devedesetsedam godina (po zvaničnim podacima) kada su umrle – misteriozna koincidencija njihovih žilavosti koja nam mnogo govori o njihovom odnosu. Postavićemo to ovako: bez ikakve namere sa njihove strane – odnosno, da li, zaista bez? – sama dugovečnost Dore Gabe i Elisavete Bagriane igrala ulogu u korodiranju utrougljivanja koje im je pripisala književna istorija. Budući dugo i nepovratno mrtav, Penev, čini se, nije bio figura koja je mogla da dominira uvek svežim delom ovog lirskog domaćinstva sa dve žene koje su sve više i više primerom potvrđivale ono večno žensko: “sveto” (kao u jednoj od Bagrianinih pesama), u meri u kojoj, puno tuge, ono uvek nadživljava svoje sinove, i “večno” (u jednoj drugoj njenoj pesmi) u meri u kojoj se ono uvek budi u naručju sledećeg muškarca kao svoja vlastita kćerka. Moja prijateljica mi je, smejući se, jednom rekla da je Dora Gabe pogrešno verovala da je znala njegovog oca još dok je nosio svoje dečačke kratke pantalone; to nije bio njegov otac, to je bio on, sin. Kao da je to uopšte bilo važno! Prema jednoj od mnogobrojnih anegdota, Gabe i Bagriana su već bile tu, da sa hlebom i solju dočekaju kana Asparuha koji je na konju stigao iz Azije i osnovao bugarsku državu 681. godine naše ere. Pored toga, postojalo je to čudo njihovog prijateljstva. Pre svega, bilo ih je dve: dve, po njihovoj vlastitoj volji i uprkos svakom mogućem suparništvu. Njihovo prijateljstvo je imalo svoje praktične aspekte u zabavi koju su doživljavale zajedno; imalo je svoje književne aspekte u nadmetanju koje je međutim bilo u vidu stalno prisutnog dijaloga. One su pisale jedna za drugu i jedna drugoj: budući da ih je bilo dve, nikad nisu mogle da se pretvaraju da su “prve nove vrste”. Sáma njihova upornost da ostanu žive izvan svih razumnih očekivanja, čini se da je bila inspirisana ovim ljubavnim rivalstvom: kada se Dora Gaba konačno predala i umrla, ubrzo se pogoršalo i psihičko i intelektualno stanje Bagriane, tako da je ona provela nekoliko tužnih godina na zalasku svog života, dostižući, ipak, iste one godine kao i njena rivalka i prijateljica. Ukratko, priča o njihovom dualnom prijateljstvu bila je tako duga, tako vitalna, tako zabavna i bizarna, tako anegdotska, tako plodna i puna događaja, da je neizbežno zaklonila draž utrougljivanja; to je bila priča u kojoj su se Penev i njegovi naslednici sve više i više pretvarali u nevidljivi lepak veze između ove dve žene.

Ime Majke

Dakle, postoji koincidencija – ukoliko je to, uistinu, koincidencija – od početka imamo dve “majke”: decenijama povezane nadmetanjem, ali takođe i razmenjivanjem njihove veštine, zajedničkim putovanjuma i avanturama, i, bar u nekoliko slučajeva, deljenjem njihovih muškaraca. Uopšte uzev, postoji podmladak nove bugarske književnosti koji je zgradu, odnosno, sklop, njenog početka učinio mnogo vidljivijim, a breme nasleđa potpisao imenom Oca – o, kakvo olakšanje. Postoji, dalje,već pomenuta koincidencija imanja književne kćerke kakva je Blaga Dimitrova (Blaga Dimitrova): koja nije samo spisateljica, nego i biografkinja, istoričarka, takođe i sáma moćna graditeljica temporalnosti. Međutim, ono što, čini se, podupire sve ove koincidencije jeste kulturna podloga koja uključuje majku (slično muzi u antici) kao nekog kome se obraćaju sve narodne pesme, bez obzira da li je govornik u tim pesmama muško ili žensko. Štaviše, ovakva podloga je, čini se, omogućila izvesnu erotizaciju dijaloga između majke i kćerke – erotizaciju koja uključuje prilično nejasno, ali bez sumnje telesno i distancirajuće umetanje muškog sina/ljubavnika, koji je zalog i zatvorenik čudne temporalnosti koja jedva da se odvaja od zaslepljujućeg svetla “večnosti”. Tako se, u jednoj od knjiga Dore Gabe, reč njene majke “uvrće u nit, kovitla”. Nit se uvija u spiralu i obrće. Uhvaćena sam u nit majčine reči – nit se zateže – trčim duž nje, da bih je uhvatila. Ovo kovitlanje, okretanje i zatezanje niti “majčine reči”, da bi se uhvatila majka, potpuno je eksplicitno takođe i u Bagrianinoj poeziji, u kojoj – iako slične motive nalazimo i kod Gabeove – postaje jasno da su njeni grešni puteni impulsi izraz njene, ponekad, vernosti (“Potomstvo”), ponekad, nevernosti (“Za nju”), ne u odnosu na nekog drugog već u odnosu na majku. Otac-Gospodar će možda odbiti sâm dar poetskog nektara, “isceđenog iz ženske i materinske ljubavi i tuge”, ali će izvesno biti “usisan” dubinama majčinske ljubavi (“Večernja molitva”). Vijugavi pokret tonjenja u majčinske grudi ili opkruživanje majke “poput vetrova” iznova se pojavljuje kod Gabeove, stalno. U pesmi naslovljenoj “Večno”, posmatrajući mrtvo telo majke pored koje njeno prvo dete vrišti – beba devojčica u koju “je njena besmrtna krv prelivena”, moram ovo da naglasim bez komentarisanja – Elisaveta Bagriana potvrđuje večnost majke sledećim zagonetnim stihovima: proći će mnogo godina i vekova, kaže ona, ‘I usne dvoje ljubavnika, spajajući se, Šaputaće ponovo “Maria” ili “Ana”...’. Pitanje je zašto će spojene usne ljubavnika šaputati ovo ime, koje god od ova dva imena? Ako je to ime daleke unuke u koju je besmrtna krv uneta transfuzijom, zašto ona, spajajući svoje usne sa usnama drugog, šapuće svoje vlastito ime? Koga ona ljubi? Koga priziva? Čini se da bi odgovor ove pesme mogao biti taj da, ako je “Marija” ili “Ana” – veća preciznost, čini se, nije potrebana – ime majke, onda, naravno, dvoje ljubavnika, spajajući svoje usne, šapuće – dotle dok je šapat u ovim uslovima uopšte moguć – ime majke. Ovaj šapat je ime majke, spajanje ljubavnika je spajanje u imenu majke, spajanje je šapat u kojem on šapuće neko drugo ime dok ona, ispostavlja se, šapuće svoje vlastito ime, koje je ime majke. Njeno okretanje prema majci je okretanje večnosti u samoj sebi, dar za majku i od majke. Izvan reči ljubavnika uvek je Ona. Dopustite da to kažem još jednom: pisanje, kako Dore Gabe, tako i Elisavete Bagriane – ali takođe i njihova velika ljubav, njihov smeli avanturizam – odnegovan je, kao u Tao Te Kingu, Velikom Majkom.

Odbijanje autoriteta

Iako je Bagriana, uprkos ljutnji Dore Gabe, činila sve što je mogla da iscrpe književni mit o svojoj velikoj ljubavi sa velikim istoričarem Bojanom Penevim, mužem Dore Gabe, obe pesnikinje su pokazale – ne samo u svom pisanju, nego takođe i u sâmom tretmanu svoje biografije – ogroman otpor prema hijerarhiji koja je implicirana intelektualnim sparivanjima. Bagriana je to uglavnom postigla preko onog što nije sledilo iz ogromnog narcizma koji je čuvao njeno najbolnije sećanje na sahranu Peneva u činjenici da nije obula prave čarape (to znači, crne – ova žena nije bila u žalosti!). Zaboravit na čarape comme il faut. Tako duboka je bila njena potresenost! “Mi smo plesačice na vatri koje nikad nisu dotakle vatru!” Ovo nije naročito opravdano u odnosu na Gabeovu, možda, ali je tipično za Bagrianino vlastito veselo kliženje kroz život koji su obeležila dva dolaska Halajeve komete, ona nikad nije sasvim doticala zemlju, radosno upisujući znakove Zodijaka kližući po azurnom nebu. Sa Dorom Gabe, međutim, otpor prema nametnutim hijerarhijama, pretvorio se u namernu strategiju, sporog, laganog, pa ipak nepopustljivog napora u podrivanju. Njeno pisanje koje je u toku njenog života pretrpelo nekoliko izrazitih preobražaja, praćeno je strpljivim i veštim konstruisanjem njene biografije: tako strpljivim i veštim, u stvari, da je odvijanje poslednje faze svog života postavila dugo nakon svoje dugo odlagane smrti. Sigurnim instinktom za takve konstrukcije (budući da je svoju lekciju naučila 1910. godine, poslednje godine života provela je uništavajući pisma, kako se žalila njena sekretarica), i nema sumnje da je, budući da je dobro uvidela pobunu protiv uspostavljenih uloga, Dora Gabe izabrala upravo epizodu sa Javorovim ne bi li se izborila sa narativima koji su joj nametnuti: izvesno najefikasniji metod kojim se kvari geometrija oba trougla. Moram da naglasim da je ovo bila veoma teška borba. U onome što sledi, insistiraću na tome da je Gabe izvela svoj odnos sa Javorovim iz nametnutog zaborava, upravo da bi ga odbacila, a preko njega i sámu naraciju o ženskom sledbeničkom odnosu koji, jasno, nije mogla da podnese.Štaviše, budući da je bila udata za Peneva, nije joj bilo nimalo lakše, zapravo, ona je počela da piše tek nakon što je njihov brak počeo da se raspada: tokom njihovih srećnih godina ona je prevodila sa poljskog što verovatno nije bila tako loša ideja, ali, izvesno, to je bila ideja Peneva. Ma kakav da je bio njen život, jasno je da se u oblikovanju svoje vlastite biografije Gabe borila upravo protiv klišea ženske intelektualne zavisnosti. U memoarima koje je, u velikim vremenskim intervalima, nekoliko puta iznova pisala, ona se stalno iznova vraćala stvaranju svoje prve knjige i tome kako je Javorov nastupio kao samo-uposleni učitelj i urednik, praveći svoje grube ispravke “crvenom olovkom”. On je bio čuveni pesnik u to vreme, a ona je bila studentkinja prve godine na sofijskom Univerzitetu. Potpuno svesno, on je pokušao da sebe upiše u erotizovano sparivanje učitelj-učenica. I potpuno svesno, Dora Gabe se protiv toga pobunila. “Moja upornost jaka je kao njegova muška volja” (Gabe, 1994 : 411). Njeno stalno ponovno ispisivanje memoara bilo je konstantno ispisivanje njene pobune protiv Javorovljeve pedagoške žestine: “Vidite, gospođice – pisao je on u svojim pismima Dori Gabe, koja pisma, za razliku od njenih pisama njemu, nisu mogla biti uništena od strane prijatelja koji je uobličavao njegovu biografiju, – neki ljudi su učitelji od trenutka rođenja... Ako govorim otvoreno, vi ćete biti zaplašeni mojim beskonačno smelim samopuzdanjem... Morate se navići na činjenicu da vas ja smatram svojom velikom kreacijom na kojoj radim i na kojoj ću raditi dok smo oboje živi. Kad vam jednog dana ne bude bio potreban moj neposredni uticaj, u vašoj duši ćete nositi beleg moje duše, i, a do to niste želeli, služićete mojoj svrsi...” (Gabe, 1994: 411). Njenom ocu – očito u trenutku kada učenici više nije bilo stalo da viđa učitelja: “Ja sam onaj ko zna najbolje koliko je vaša kći postigla. Ali, njoj je još uvek potrebna moja ruka…” (Gabe, 1994: 482). I – da dodamo malo boje ovom pedagoškom odnosu Javorova prema Dori Gabe, “Zapamtite da ja brojim minute dok je ne dobijem – maramicu sa vašim suzama…”. Kakve čudne želje, o Bože! Poslušajte sada kako želim da vas nateram da plačete – da li ćete mi dopustiti da govorim neke besmislice? – ovako bi to bilo: stojim ispred vas, komandujem da ustanete kao vojnik i onda... vas ja pljesnem po zadnjici, nežno, naravno, kao dete, tek toliko da zaplačete. I onda... onda vas mazim i milujem, činim da se opet smejete kao kada zasmejete dete” (Javorov, 1960: 225). “Ja sam bila prestravljena”, kaže Gabe: redak slučaj za ovu ženu koja je neprestano, kasnije u svom životu, ponavljala da se “ne boji ničega” – “to je bilo kao da se tama koje se plašimo u detinjstvu, materijalizovala u nečem većem i opasnijem... Borila sam se protiv njega umesto da sam mu bila zahvalna. Plašila sam s da će ubiti ono što je pripadalo meni, moju samostalnost”. Ona je morala, kaže, da pretrpi “opasni uticaj ovog jakog muškarca i pesnika”, ona je osećala “instiktivan strah od njegovog uticaja”, koji “nas stavlja (u njenim sećanjima, Gabe je ponovo u tandemu sa drugom ženom, pesnikinjom i prijateljicom) u sukob sa njim” (Gabe, 1994: 414). “Morale smo da mu se suprotstavimo tako da mu ne budemo podređene, već da se od prvog trenutka sukobimo sa njegovom voljom” (Gabe, 1994: 414). “Niti jedna senka, ili imitacija” – pisala je Gabe odnoseći se prema drugoj bugarskoj ženi-pesnikinji koja je književnom mitologijom postavljena u verovatno najbeznadežniji intelektualni par – “ali koja je opstala, celovita, uvek verna samoj sebi” (Gabe, 1994: 439). Mlada žena, međutim, nije imala mnogo šansi sa svojom prvom knjigom. Javorov je bio urednik. Penev je ušao kao finansijer i odlučio da se knjiga objavi. Otac je otvorio tek objavljenu knjigu. “Dobro za mene!” – rekao je. “Zašto za tebe?”, pitala je mlada pesnikinja, obeshrabreno. “Zato što sam te ja stvorio!” Poslednji odgovor koji je Gabe uputila ovoj gomili Pigmaliona bio je odricanje od ove knjige. U stalnom suprotstavljanju Javorovu, ona kaže: “Ove pesme nisu moje, one su vaše, Gospodine” – “Od danas ja insistiram da ove pesme nisu moje i spremna sam da ih se odreknem" (Gabe, 1994: 481).

Ponovno potvrđivanje ljubavnika

Da još jednom pomenem, u zagradama: veliki deo zrelog rada Gabeove bio je rad sporog, strpljivog odricanja – proces vraćanja reči u intezivnu tišinu; vraćanja ljubavi u blistavu prazninu. Ona je erodirala jezik i njegovo gospodarenje na način na koji je erodirala stavove Pigmaliona: promišljeno i nepokolebljivo. Borba sa Javorovim nastavila se još godinu dana: nakon toga, Gabe je otišla u Švajcarsku da nastavi svoje obrazovanje. Na osnovu brojnih izvora jasno je da je prezrela svog opasnog ljubavnika. Ona ovo nije komentarisala, tako da je ljubavni aspekt ovog pedagoškog odnosa ostao prigušen u njenim sećanjima: ono na čemu ona insistira jeste preziranje autoriteta. Borba sa “crvenom olovkom” Javorova tako je potrajala tokom čitavog njenog života. Nakon smrti Gabeove, međutim, oko osamdeset godina posle ove epizode, mladi kritičar, muškarac, jedan od onih mladih muškaraca kakvi su na ovaj ili onaj način u njenoj blizini čitavog njenog života, objavio je senzacionalnu malu pesmu pod naslovom “Ženska krv”, u kojoj Gabe, na manje-više otvoren način, kaže da je Javorov bio njen prvi ljubavnik. Da je ova pesma o prvoj ljubavi dar možda poslednjoj, jeste jedna od onih stvari koje bih ja volela da zamisim o ovoj velikoj ženi. Međutim, njeno insistiranje da se pesma objavi nakon njene smrti jeste misterija koja me još uvek zaokuplja. Da li je ona pokušala da stvori najizražajniji okvir za svoju prvu ljubav? Svojom smrću? Venčavajući nasilno, koliko god je to moguće, dva mitska trougla, stvarajući... svoj vlastiti trougao? Jedna stvar je jasna: Gabe je znala da joj je neophodan ovaj posmrtni spis u obračunavanju sa autoritativnom figurom i sa (geometrijskim) figurama autoriteta. Ipak, to je ljubavna pesma. Konačno, mogla je da kaže – njegovoj senci koja se vraća, budući da je izgledalo da za nju u ovoj tački ne postoji jasna podela između živih i mrtvih – da je Javorov bio prvi koji ju je žrtvovao u ekstremnostima nežnosti i kreativnosti, “slavi i tuzi”. Međutim, on to nije postigao na osnovu poetskog uticaja, kao ni uređivanjem prezrenom “crvenom olovkom”. On je to postigao time što je postao umešan u misteriju “ženske krvi”. A krv svojim darom “paganske ljubavi” bila je njena vlastita – kao i njeno pisanje. Uprkos Simon de Bovoar, žene godinama nisu, možda, tako lako prihvatile status drugog. Jedna od podsmešljivih definicija “socijalističkog realizma” tokom komunističkog režima bila je “veličanje države na način koji ona može da razume”. Ukoliko je veličanje države imalo komplikovane oblike, država bi se na tome slomila. Opsežna biografija Elisavete Bagriane, koju je sačinila Blaga Dimitrova imala je ovaj efekat uprkos napetostima do kojih je ovaj ogroman rad, čija su dva toma objavljena još dok su i Gabe i Bagriana bile žive, doveo. Postavljajući sebe, u liku svih razlika, na mesto “kćerke”, Dimitrova je učvrstila stavove starijih pesnikinja i učinila ih bugarskim književnim “majkama” (Dimitrova, 1975a; 1975b). O ovome raspravljam detaljnije na drugom mestu (Nikolchina, 1999). Ne mogu ovde da razmatram problem jevrejstva Gabeove. Ona je bila kćerka ruskih emigranata koji su došli u Bugarsku jer su, nakon bugarske nezavisnosti 1878. godine, u Bugarskoj mogli da kupe zemlju. U citiranoj pesmi ona potvrđuje kako svoj jevrejski tako i svoj bugarski identitet (ili nijedan, ukoliko oni moraju da budu zasnovani na isključivanju) – prihvatajući rizik, koga je bila svesna, da bude odbijena na obe strane. Nevoljnost da se odrekne svog bugarskog identiteta ona motiviše upravo svojom patnjom iz davnina, kao “unuke Kralja Davida”, koja ju je učinila osetljivom na patnje drugih naroda – uključujući i onaj u kome je rođena. Vredno je pomena, međutim, da je Gabe počela da eksplicitno problematizuje svoje jevrejstvo upravo ranih tridesetih godina, u vreme pojavljivanja nacizma. Ja ovo istražujem u “Buđenje jezika: Dubine Dore Gabe” i “Genealogija tišine: značenje, interval, i žensko pismo” (Nikochina, 1993 i 1994b). U mnogo slučajeva sam pristupila zanimljivom sindromu prve žene koja piše ženski (Nikolchina, 1991). Dijada Dora Gabe–Elisaveta Bagriana stavila je tačku na ovaj sindrom u bugarskoj ženskoj književnoj istoriji. Ono što sledi obezbediće nam neke od okolnosti koje su dovele do ovog značajnog rezultata.

Prevela s engleskog rukopisa Tatjana Popović

Ženske studije br. 11 / 12

Sadržaj

Tema broja I
Antropologija razlike - Rada Iveković
Priredile
Jasmina Lukić & Branka Arsić

Tema broja II

Dekonstrukcija i feminizam

Priredila Branka Arsić

Prikaz

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd