četvrtak, 27 april, 2017.

Da li je Meri Vulstonkraft bila feministkinja? Kakvo je to pitanje? Koliko apsurdno! Zar se nije tvrdilo da je ona "prva" feministkinja – "radikalna feministkinja" – "najpoznatija feministkinja osamnaestog veka" – "majka engleskog feminizma" i "feministička pramajka"?1 Zašto bi inače feminističke naučnice slavile dvesta godina njenog najpoznatijeg dela, Odbrana prava žene, koje je izvorno objavljeno 1792. godine?2 Zašto bi inače, feminističke političke teoretičarke predlagale dodavanje Odbrane njihovoj listi kanoničkih tekstova?

Rasprava koju sam namerno započela u svom naslovu, nije tako luckasta kako bi na prvi pogled moglo delovati. Ona je, u krajnjem, utemeljena na projektu pisanja savremene istorije feminizma i na suprotnosti spram interpretativne primene istorijski-upisane terminologije: šta mislimo kada tvrdimo da je neko, naročito neko već odavno mrtav, feministkinja? Da li postoji opravdanje da se na Odbranu Vulstonkraftove primene termini "feministkinja" i "feminizam", koji su ustanovljeni čitav vek nakon objavljivanja njenog rada? Jer, u stvari, oba ova termina, i "feministkinja" i "feminizam", ušli su u rečnik engleskog jezika, a iz francuskog jezika, tek oko 1900. godine; tako da su to sada reči koje je moguće primeniti na Meri Vulstonkraft samo anahrono.3

Pre nekoliko godina uložila sam ogromnu energiju u analiziranje različitih i suprotstavljenih shvatanja feminizma. Pokušala sam da raspravu oslobodim hegemonije polemika i istoriografija dvadesetog veka, i takođe sam nastojala da iz istorijskih dokaza koji su se vremenom proširili, kao i iz uspostavljenih kulturnih postavki izvučem jednostavno, sada već široko određenje, koje bi poslužilo kako istorijskoj interpretaciji tako i tekućim političkim potrebama.4 U svetlu nekih primedbi koje su uputili kritičari, prosudila sam da se mora postići dublji uvid u pogledu problema definisanja i anahronizama, i to ponovnim kontekstualnim ispitivanjem udela ove engleske "majke osnivačice" iz osamnaestog veka, Meri Vulstonkraft, čiji su život i delo danas odlično dokumentovani i lako pristupačni.5

Važno je naglasiti, međutim, da Engleska nije jedino mesto iz osamnaestog veka koje je nadležno za raspravu o ženskom pitanju. U Francuskoj posebno, ali i na nemačkom, španskom i italijanskom govornom području, postojao je dug, provokativan i široko rasprostranjen korpus spisa o politici roda, koji se bavio mnogim sličnim problemima koji su mučili i Meri Vulstonkraft. Žan Žak Ruso je usmerio svu našu pažnju na ovu raspravu u savremenom istraživanju, ali zapravo, bilo je mnogih drugih učesnika, i nipošto nisu svi oni bili muškarci. Mislim posebno na Hosefu Amar i Borbon (Josefa Amar y Borbon), koja se u Španiji zalagala za žensko obrazovanje, na Šarlotu Nordernfliht (Charlotta Northernflycht) u Švedskoj, koja je branila žene od Rusoovih napada, kao i na Madam de Koisi (Madame de Coicy), Etu Palm (Etta Palm) i Olimpiju de Guž (Olympe de Gouges), koje su pisale u kasnom 18. veku.6

Ubeđeni smo da možemo bolje proceniti značaj Odbrane za istoriju feminizma ukoliko je ne čitamo samo kroz optiku savremene anglo-američke političke teorije i/ili neo-marksističkih pristupa istoriji i filozofiji (kao što su to učinili brojni skorašnji tumači i komentatori, zahvaljujući kojima smo dobili nove uvide),7 već i u odnosu na ono što danas poznajemo kao stariji i mnogo prijemčiviji evropski kontekst. Stoga, nakon kratkog uvoda o životu i delu Meri Vulstonkraft, predlažem da preispitamo Odbranu prava žene (poznatu još kao "Druga odbrana") u okvirima ovog šireg konteksta, prepoznajući njene najznačajnije teme, stavljajući je posebno u vezu sa drugima koji su diskutobali o "pravima žena", u susedstvu Francuske neposredno pre i tokom uzburkane epohe Revolucije.

Odbranu prava žene sačinila je neudata, uglavnom samouka, radoznala, promišljena žena nezavisnog duha, u svojim tridesetim, iz velike, premda rascepkane, ekonomski prilično uzdrmane engleske porodice, koja je pripadala nižoj srednjoj klasi. Neka iskustva o svetu stekla je radeći za neadekvatnu platu kao pratilja starih dama, guvernanta, domaćica škole, te rešavajući probleme svojih braće i sestara. Do 1792. godine, u književnom svetu Londona imala je reputaciju spisateljice koja se sama izdržava; zastupala je brojne čvrste ideje o tome kako bi savremeno britansko društvo moglo da se poboljša. Meri Vulstonkraft bila je ‘disenter’, verovala je u Boga, verovala je u racionalnog, svevidećeg Boga, u besmrtnost duše, u razumnu religiju; ideje koje nisu bile bez specifičnih posledica po njen projekt. Njene političke ideje (kao što je Barker-Benfild /Barker-Benfield/ nedavno istakla) bile su u velikoj meri pod uticajem tradicije Komonvelta u Engeskoj 17. veka.8

Međutim, neposredni intelektualni kontekst Vulstonkraftove nije bio isključivo engleski. Imao je nijansu izloženosti francuskoj kulturi i idejama reformista, zadobijenim uglavnom (ispostaviće se) opsežnim čitanjem i opštom fascinacijom francuskom kulturom. Iako Meri Vulstonkraft nije bila u Francuskoj pre 1792. godine, i pre te godine nije govorila francuski jezik, bila je u velikoj meri svesna ‘francuskih stvari’: reference na francusku istoriju i običaje, francuski izrazi i termini stalno se pojavljuju u Odbrani (npr. poglavlje 4, str.113,117,136,138). Bila je upoznata bar sa nekim radovima Rusoa, Madam de Ženli (Mme de Genlis), Madam de Stal (Mme de Stael), i njenog oca, čuvenog francuskog premijera, Žaka Nekera (Jacques Necker). Štaviše, Meri Vulstonkraft i drugi članovi njenog kruga, bili su duboko zainteresovani za revolucionarni eksperiment koji se odvijao upravo preko La Manša, i za njegove društveno-političke implikacije na Britaniju; već 1790. godine, Francuzi su proklamovali "prava čoveka" i ukinuli sve privilegije zasnovane na rođenju/staležu. Time su oni učinili sve muškarce "jednakim" i "slobodnim", cilj koji su imali i muškarci u krugu oko Vulstonkraftove. Meri Vulstonkraft je 1790. godine objavila Odbranu prava muškarca, kao odgovor na oštru, neprijateljsku analizu revolucije, koju je načinio njen zemljak Edmund Burk (Edmund Burke), arhi-branitelj "tradicije" i "običaja". Njen odgovor objavljen je nekoliko meseci pre velikog traktata o pravima čoveka, koji je napisao Tomas Pejn (Thomas Paine), njen savremenik i kolega iz londonskih disenterskih krugova. Ona će potom objaviti istorijski spis o prvoj godini francuske revolucije.

Vulstonkraftova je svoju Odbranu prava žene sastavila za šest nedelja, krajem 1791. godine. Tokom te godine, revolucionari u Francuskoj sekularizovali su katoličku crkvu, kralj i kraljica su planirali da napuste Francusku i bili uhapšeni. Otprilike u vreme kad je Vulstonkraftova počela da piše, Narodna skupština je dovršila nacrt novog Ustava kojeg je kralj konačno potpisao krajem septembra. Do dana objavljivanja Odbrane, početkom 1792. godine, izborno telo, koje su sačinjavali samo muškarci, već je izabralo novu zakonodavnu skupštinu kako bi nastavio rad revolucije, koji je uključivao i zadatak reformisanja obrazovanja i restrukturianja braka kao sekularne institucije. Skoro godinu dana kasnije, u decembru 1792. godine, Meri Vulstonkraft se vratila u Francusku da bi se lično, iz prve ruke, uverila u izuzetni i sve više uznemirujući društvenopolitiki eksperiment. U to vreme francuski prevod Odbrane već je bio objavljen u Parizu.9 Međutim, činovi političkog nasilja bili su u porastu; ekstremizam, kako na rečima tako i na delu, bilo je, izgleda, sve teže obuzdati. Francuska je proglašena Republikom, a kad je Vulstonkraftova stigla u Pariz, kraljevska porodica bila je u zatvoru, a kralju je trebalo da se sudi i trebalo je da bude pogubljen.

Ali, vratimo se na 1791. godinu, pre nego što je Meri Vulstonkraft putovala u Pariz, i usredsredimo se na sadržaj i kontekst Odbrane prava žene.

Odbrana je, u svom originalnom izdanju, razvučena, preobimna i nesistematična knjiga na 450 strana, koja se sastoji od trinaest samostalnih poglavlja. Njen predgovor sačinjava posveta bivšem francuskom biskupu, i tadašnjem revolucionarnom zakonodavcu, M. Tajeran-Perigordu, potom sledi kratka "objava", namenjena čitaocima, a koja se tiče navodnih ograničenja u radu, a tu je i uvod na šest strana.

Posveta raščinjenom svešteniku Tajeranu, uspostavila je kontekst Odbrane i postala daleko više relevantna za sadržaj knjige nego što su engleski orijentisana čitanja nagoveštavala. Jer, tokom francuskih diskusija o ustavu, 1791. godine, nadugačko se raspravljalo, kako u klubovima tako i u štampi, o mestu žena u novom režimu, o specifičnom pitanju ženskog građanstva, o pitanju u vezi sa obrazovanjem koje bi im moglo biti dato.Zaista, tvorci francuskog Ustava iz 1791. godine odista su ispisali žene iz novog poretka građanstva, iz "javnog", pripisujući im sferu domaćinstva, ili "privatnu" sferu. Ovakvi pojmovi privatnog i javnog, očito izvedeni iz rimskog prava, u znatnoj meri su obeležili revolucionarne rasprave 1791. i 1792. godine. Tajeran je u mesecu septembru, u ime ustavnog komiteta, Narodnoj skupštini podneo izveštaj o nacionalnom obrazovanju: u svom dugom Rapport sur l'instructiona publique…,10 on se zalažio za to da bi oba pola trebalo da se obrazuju, i izneo plan za oblasne, okružne, i stručne škole. Međutim, na zaključnim stranama ovog, s druge strane, veoma progresivnog teksta, Tajeran je elaborirao plan o različitim uputstvima za žene, na koji je on gledao kao na posledicu njihovog političkog statusa, upravo utvrđenog novim Ustavom. Namerno se suprostavivši Kondorseovim ranijim zahtevima za pravdom i jednakošću za žene na osnovu njihovog zdravog razuma,11 Tajeran se, ukratko, zalagao za društvenu ekspeditivnost. Osvrćući se na deklaraciju prava čoveka, koja tvrdi (Čl. 1) da civilne razlike mogu biti pravljene samo na osnovu javne koristi, on se pozvao na utilitaristički pojam najveće sreće za najveći broj ljudi, koja zahteva (po njegovom mišljenju) da žene budu isključene iz političkog života i vrate se domaćinstvima. On je grubo odbacio sve pozive na apstraktne principe, i odlučno se pozvao na muški strah od ženskog rivaliteta kako bi podržao svaju tezu.

Iznenađujuće, ali Vulstonkraftova nije citirala Tajeranov izveštaj u Odbrani. Međutim, da jeste, bar neki od njenih čitalaca bili bi indignirani njegovim argumentima:

Nemoguće je ovde odvojiti pitanja koja se odnose na žensko obrazovanje od ispitivanja njihovih političkih prava. Kad se postave, mora se razumeti njihovo odredište. Ukoliko potvrdimo da one imaju ista prava kao i muškarci, onda im se moraju dati ista sredstva da bi ih upotrebile. Ukoliko mislimo da njihov udeo mora da bude isključivo sreća u domaćinstvu, kao i dužnosti la vie interieure, one bi veoma rano morale biti formirane kako bi ispunile ovu svrhu.

Tajeran je razradio ovaj stav, i njegovo značanje učinio potpuno jasnim:

Čini se nespornim da opšta sreća, naročito sreća žena, zahteva da one nemaju nikakve aspiracije ka praktikovanju prava i političkih funkcija. Njihov najveći interes mora se tražiti u volji prirode. Nije li očigledno da ih njihova krhka konstitucija, njihove tihe naklonosti, dužnosti materinstva, neprestano udaljavaju od habitudes fortes, teških odgovornosti, i pozivaju ih na plemenita zanimanja, na brigu o domaćinstvu? I kako da ne vidimo da je sam princip koji održava društvo, i koji je uspostavio harmoniju u podelu moći, izražen i time otkriven od prirode kada tako raspodeljen na dva pola funkcioniše tako da su oni tako očigledno različiti?… Umesto što omalovažavaju svoj deo sreće koji im društvo obezbeđuje, zahtevajući od njih zauzvrat važne usluge, naučimo ih pravoj meri njihovih dužnosti i prava. Naime, to da će one pronaći, ne slabe nade, već stvarne prednosti u imperiji slobode; to da će, što manje učestvuju u pravljanju zakona, imati više dobiti od njegove zaštite i moći; i naročito da će, tek kad se odreknu svih političkih prava, postići izvesnost da mogu da vide da su njihova civilna prava ne samo suštinska nego i da se proširuju.12

U svetlu ovog visoko-politizovanog francuskog konteksta, prosto zapanjuje otkriće da Odbrana Vulstonkraftove započinje predusretljivim odavanjem poštovanja Tajeranu, a ne, pak, direktnim suprotstavljanjem njegovom poricanju političkih prava za žene. Ono što iznenađuje još više, jeste da sam tekst ovog traktata teško da raspravlja o pravima kao takvim, bar ne na način koji nalikuje mnogo konkretnijem okviru ovog pitanja o pravima u posledicama američke revolucije protiv Engleske, to će reći, u odnosu na jednakost pred zakonom, na posedovanje svojine i političko učestvovanje, slobodu govora i okupljanja, itd. Čak su i čitaoci iz 1790. godine mogli da primete da Odbrana ni na koji način nije bila direktno "političko" delo, kao Kondorseov Zahtev za građanstvom žena (1790) ili Deklaracija o pravima žene (1791) Olimpije de Guž. Zaista, pojam "prava", čak i u mnogo apstraktnijoj formi, jedva da se pominje na prvih 250 strana glavnog teksta. Kada Vulstonkraftova raspravlja o "pravima", ona ih čvrsto povezuje (kao i Tajeran) sa "dužnostima" (npr. Posveta 1, i 233), ali čak i tada, njene aluzije na "prava" ostaju nejasne, visokoparne.

Šta objašnjava ovaj inicijalno okolišan odgovor koji Vulstonkraftova upućuje Tajeranu? Da li je Posveta naprosto prikopčana na već razrađeni tekst? Da li je ona možda čin odbrane u odnosu na rastući kontrarevolucionarni konzervativizam engleskog javnog mnenja? Ili, da li je kontekst bio tako jasan njenim tadašnjim čitaocima da im nije bio neophodan eksplicitan podsticaj? Međutim, podsticaj, koji se konačno pojavio na stranama 3 i 4, bio je i oštar i pun besa.

…kada se muškarci bore za svoju slobodu, i za to da im bude dopušteno da sami prosuđuju o sopstvenoj sreći, nije li nedosledno i nepravedno podjarmiti ženu, čak iako ste čvrsto uvereni da radite za njihovu sreću? Ko je postavio muškarca za jedinog sudiju, ako žena sa njim deli dar razuma?

Poredeći Tajerana sa tiraninom, "spremnim da unizi razum", ona nastavlja:

Ne činite li sličnu stvar kada prisiljavate sve žene, poričući im civilna prava, da ostanu utamničene u svojim porodicama i pipaju u mraku?… One mogu biti pogodne robinje, ali ropstvo će stvarati trajne posledice, unižavajući gospodara i bedno biće koje od njega zavisi.

Odustajući od apstraktnog principa zarad utilitarističkog pristupa poretku ljudskog društva, Tajeran je napravio čvrstu podelu između muškaraca i žena, propisujući im potpuno odvojene sfere, i potpuno različite zadatke, uključujući i pripremu kroz obrazovanja koje bi to omogućilo. Ali, u poretku ljudskih odnosa kako ih vidi Meri Vulstonkraft, ona insistira na zadržavanju kategorije "ljudsko biće", u kojoj su muškarci i žene komplementarne pod-kategorije. Dalje u Odbrani, ona u velikoj meri govori o "individui", i o razvitku individualnog karaktera i prosuđivanja.

Njeno razumevanje "prava" oslanja se upravo na ovu ‘stariju’ kategoriju "ljudskog bića" i poziva se na pojmove "razuma" i "vrline" koji su zajednički svim bićima – jedinstveno merilo ljudskih vrednosti, takoreći utemeljenih u prirodi, – i pokušava da razume prirodu preko racionalnosti. Kada se Vulstonkraftova pri kraju svog rada ipak poziva na "prava", ona govori vrlo uopšteno o prirodnim pravima (koja razumeva kao ona koja prethode društveno-politički ustanovljenim pravima): na primer: "prirođena prava čovečanstva" (261); "prava za koja bi žene trebalo da se bore zajedno sa muškarcima" (286); "neka žena ima ista prava, i dostići će vrline muškarca" (287), i ponovo (287),"prava i dužnosti su neodvojivi", "prava razuma". Ovo je mnogo visokoparniji i filozofičniji jezik nego jezik u Povelji o pravima, ili u Deklaraciji prava čoveka i građanina. Visokoparniji je čak i od jezika koji je koristila u Odbrani prava muškarca, gde je kritikovala kao hinjene, u mnogome hvalisave engleske koncepte prava, slobode i svojine. Što se tiče ovih potonjih pitanja, u vezi sa ženama, najavila je da će ih namerno odložiti za svoj drugi tom, koji nikada nije napisala.

Postoji još jedna ključna fraza u Tajeranovom tekstu koja, zapravo, omogućava tačku ulaska u glavni argument koji Vulstonkraftova pravi kroz čitavu Odbranu: "Ako potvrdimo da one imaju ista prava kao i muškarci, onda im moramo dati ista sredstva da bi ih iskoristile". Kod ove kratke fraze pravi se zapravo obrat u čitavoj knjizi Vulstonkraftove. Od početka do kraja, Odbrana prava žene postaje sve manje potvrda prava, a sve više razrada sredstava: društveno konstruisanje polova kroz njihovo pojedinačno negovanje. Reč je o obrazovanju, odgajanju, oblikovanju, u odnosu na ono što danas nazivamo rod; ukratko, ona se zalaže za "revoluciju ženskih manira" (84, 266, etc.). Ona daje kritiku onoga što žene jesu, i plan onoga što bi mogle postati. Poenta Odbrane je da pruži ženama uporediva sredstva kojima bi upotrebile i iskoristile svoja prirodna prava, to će reći, prava koja već poseduju kao razumna bića.

Naglasak koji stavlja Vulstonkraftova je, otuda, usmeren na razvijanje ženskog karaktera, prosuđivanja, i znanja, na usavršavanje razuma, i na promovisanje vrline. Opšte uzev, knjiga se ne čita kao politička rasprava u uobičajenom smislu reči "političko", već mnogo više kao rasprava o moralnom obrazovanju. Kao takva, ona pretstavlja još jedno poglavlje u raširenoj debati o ženskom obrazovanju koja besni Evropom još od XVI veka., i postaje još snažnija u XVIII veku.13 Međutim, ako je sagledamo drugačije, ona je duboko politička, u smislu u kome danas razumevamo društveno konstruisanje roda kao duboko politički problem. Ipak, otvorena poruka Vulstonkraftove, utišana je istom brzinom kojom je i nastala: cela Odbrana razrađuje razvoj karaktera kod žena, i kritikuje žene, koje, iz različitih razloga, ne pribegavaju prosvećivanju i ličnom razvoju u vlastitom dugoročnom interesu. Samo sporadično, ona ubacuje optužbu na račun društva kojim dominiraju muškarci i koje dopušta da žene budu izmeštene i time deformisane.

Meri Vulstonkraft na početku Odbrane navodi da bi razvoj ovih kvaliteta kod žena mogao pogrešno da se razume kao njihova sve veća sličnost sa muškarcima, ali ona tvrdi da takva (rusoovska) optužba promašuje stvar. Ona insistira na tome da je "najsavršenije obrazovanje… takva vežba razumevanja koja je najviše sračunata da osnaži telo i oblikuje srce. Ili, drugim rečima, da omogući individui da stekne naviku vrline koja će joj povratiti nezavisnost. U stvari, farsa je bilo koje biće nazivati punim vrlina čije vrline nisu proistekle iz vežbanja vlastitog razuma". Na drugom mestu (58), ona piše: "veliki kraj njihovih napora bio bi u tome da razviju vlastite sposobnosti i da dostignu dostojanstvo svesne vrline". Dalje (92), ona se pita: "kako se razumno biće može oplemeniti bilo čime što nije zadobijeno njegovim vlastitim trudom". Samo uzgredno u tekstu ona predlaže ekonomski utemeljenu "pravu definiciju nezavisnosti", kada tvrdi da žene mogu da razviju dovoljno snage koja bi im omogućila da zarade svoja sopstvena sredstva za život i budu nezavisne od muškaraca (138). I samo sto strana kasnije, ona ukratko elaborira pozive koje bi žene mogle da obavljaju (219, 221-24). Ovi argumenti u prilog ekonomskoj nezavisnosti, međutim, pretstavljau samo kratke pauze u tvrdnjama koje su inače mnogo apstraktnije.

Analiza Vulstonkraftove predstavlja sam vrh prosvetiteljskog filozofskog individualizma. Ali koje su njene društveno političke implikacije? Prtotiv čega su ovi argumenti upereni? Šta je ono što su žene u to vreme činile čemu je Vulstonkraftova želela da uputi primedbe?

Problematično pitanje senzualnosti leži u jezgru mišljenja Vulstonkraftove o razumu i pravima. U osamnaestom veku, ovo je uzelo formu rasprave o pitanjima ženske moći i uticaja, naročito kako su se manifestovali u svetu aristokratije i bogatih. U srcu ovog problema leži politika najteže vrste: namerno konstruisanje (i kontrola) žena od strane muškaraca kao objekata želje, često preterano ukrašavanje i briga o lepoti i/ili seksualnoj privlačnosti samih žena i njihova promocija luksuza, ornamenata, i fantazija da dobiju ono što žele u svetu kojim dominiraju muškarci, a koji ih sistematski podređuje. Vulstonkraftovoj je ovo najednom postao istorijski i filozofski problem, onaj u kojem se francuska nacija pojavila kao osobito problematična. Kao što je navela u Posveti Tajeranu, "… Čednost, najlepša odora vrline! – u Francuskoj je povređena čak više nego u Engleskoj, tako da su njihove žene počela da na onu brigu oko pristojnosti, koju divljaci nagonski poštuju, gledaju kao na prenemaganje". Ovo je problem koji je ona već postavila u Odbrani prava muškarca i kome se s još većom energijom vratila u drugoj Odbrani.

Prostor mi ne dopušta da nadugačko istražujem ovu beskrajnu evropsku raspravu o ženskoj moći i uticaju; dovoljno je ako kažem da se ona razvila naporedo sa kritkom dvorskog društva, aristokratskih manira, "učenih žena" (bel esprits), i nadolazećeg komercijalizma, i da se, u krajnjem, razlila, takođe, i po Novom svetu. U Francuskoj, međutim, problem je, čini se, dobio veću važnost, naročito stoga što su francuske žene viših staleža bile tako vidljive; one nikada nisu bile uspešno izdvojene u osamu kao što je to bio slučaj u mnogim drugim kulturama oko Mediterana Na primer, mogu se videti brojne žene koje su, kao ljubavnice namesnika ili kraljeva, preko tehnički nelegitimnih političkih igrača u monarhijama ancien regime, bile veoma uticajne. Štaviše, u sedamnaestom i osamnaestom veku, žene su igrale ogromnu ulogu u razvoju francuske literarne kulture i načina ponašanja.14 Naravno, u vreme kada je Vulstonkraftova pisala, francuska kraljica Marija Antoaneta bila je pod snažnim napadom izvesnih revolucionara kao pravi primer politički neodgovorne zavodljivosti i senzualnosti – sàmo otelotvorenje svega lošeg u starom režimu.15

Ono što je bila centralna tema mišljenja Vulstonkraftove o uslovima za uspeh novih filozofskih i revolucionarnihj ideala, otuda, jeste desenzualizacija, ili deseksualizacija žena u očima muškaraca. Ona je izrazila zabrinutost u pogledu dela o obrazovanju koja su pisali muškarci, "koji su, tretirajući žensko, pre kao žene nego kao ljudska bića, bili nestrpljivi da ih učine pre blještavim ljubavnicama, nego privrženim ženama i racionalnim majkama" (31-32). Što se Odbrana više razvija, Vulstonkraftova (ovde, ugledajući se na Rusoa) čini se, biva zaista opsednuta problemom nedopustive seksualne moći žena (53, 77, 97-98, 249). S jedne strane, odgovarajući na Rusoovu tvrdnju da "ukoliko žene više liče na naš pol, to će manje moći imati nad nama", Meri Vulstonkraft uzvikuje: "Ja ne želim da one imaju moć nad muškarcima; već nad sobom" (107).

Da bi ilustrovala ono za šta se zalaže, Vultonkraftova se stalno poziva na ono što je nazvala praksama ‘muhamedizacije’ (islamizacije), o kojima se u to vreme dosta raspravljalo. Njen prezir prema zatvaranju žena u visoko-seksualizovanu postavku saraja, harema, i prema širenju islamskog i orijentalnog, neprestano je izražen u Odbrani (32, 35, 50, 62, 77, 79, 82, 118, 258, 278).16

Ali Vulstonkraftova nije bila ništa manje kritična ni prema vlastitoj kulturi: nije bila benevolentni sudija u pogledu grešaka drugih obzirom na njen pol, i bila je veoma uznemirena zbog tekućih naglašenih javnih diskusija o "ljubavi" i "senzibilnosti", kao i zbog romana koji su to promovisali. Tih dana, pre njene veze sa Gilbertom Imlajem (Gilbert Imlay) i braka sa Vilijemom Godvinom (William Godwin), gledala je na ova naglašavanja emocionalnosti kao na prolazna, efemerna, i u krajnjem nezdrava (vidi str. 63 i pogl. 8).

Za Vulstonkraftovu je "cena" koja mora biti plaćena da bi se zadobila vrlina – i time politička sloboda – "čednost", koja bi podrazumevala to da žene namerno obuzdavaju upotrebu svoje seksualne privlačnosti u svrhu postizanja svojih krajnjih ciljeva (pogl. 8). Lažni obzir koji su žene imale prema "reputaciji" ili izgledu, trebalo je da bude preusmeren na negovanje praksi čednosti. Da bi se postiglo uspostavljanje razuma i vrline, Meri Vulstonkraft se zalaže protiv degradacije žena koje su sebe učinile podložnim, kako ona kaže, "ljubavi i požudi". Obuzdavanje strasti i njenog kulturnog veličanja bila je centralna tema njenog projekta. Naglašavanje ove teme dosta su kritikovali neki moderni proučavaoci Vulstonkraftove, koji u tome vide podrivanje suštinskog svojstva oslobađanja žena krajem dvadesetog veka.17 Bez opravdanja njenog naglašavanja, ja bih ponovila da je za nas od vitalnog značaja, u pristupu delu Vulstonkraftove i njenom stvarnom dostignuću u vremenu u kome je živela, da razumemo razloge njenog insistiranja na skromnosti i čednosti. Nije se radilo o iskorenjivanju ženskih seksualnih moći i uticaja, već o njihovom obuzdavanju i usmeravanju prema politički odgovarajućim ciljevima. Ona nije zagovarala "bez-strasnost" nego usmerenu strast.18

U okviru šire kategorije "ljudskih bića", Meri Vulstonkraft jasno potvrđuje i poštuje polnu razliku, premda samo u odnosu na društvene uloge i polnu podelu radu. Njen, uz glasan smeh, mnogo raspravljan stav, koji je hteo da vidi "razlikovanje polova kao izmešano u društvu" (100) predstavlja radikalni prekid, utopijsku epizodu u tekstu koji je, inače, prožet priznanjima o neopozivosti polnih razlika".19 "Žene" i "žena", jesu kategorije koje ona razlikuje i do kojih joj je stalo, ona veruje da žene kao pol zaista imaju posebne odgovornosti, odnosno, dužnosti. Ona neprestano potvrđuje (32, 62, 75, 138) superiornost fizičke snage muškaraca, i ne drugačije nego Tajeran, ona insistira na važnosti njihovih uloga kao majki i družbenica muškaraca. Ona je namerno "odnosna", to će reći, ona misli o ženama-u-odnosu-na-druge u svom praktičnom, društveno-političkom mišljenju, čak iako je individualista u svom filozofskom pristupu. Međutim, kao posledicu ova dva faktora, i u direktnoj suprotnosti Tajeranu (koji je u ovoj tački, čini se, na tragu Rusoa), Meri Vulstonkraft postavlja žene u ove okvire, i naravno, u sam porodični život (kao što su i drugi u njeno vreme činili), kao centralno mesto za svaki društveni napredak.20 Po njenom mišljenju, međutim, "domaće" je nužni i sastavni deo "javnog", i nije mu podređeno. Toliko o pokušajima Rusoa, Tajerana i revolucionarnih republikanaca da propišu potpuno odvojene – i hijerarhijske – sfere. Čak iako žene imaju dužnosti koje moraju da ispune, tvrdi ona, te su dužnosti ljudske dužnosti, "i principi koji regulišu njihovo izvršavanje… moraju biti isti" (92). Muške i ženske dužnosti potvrđene su kao jednake po važnosti; pojam Vulstonkraftove, ovde je pojam "jednakosti u razlici".

Pogled na svet Meri Vulstonkraft jeste čvrsto heteroseksualan; ona žene zamišlja kao prijateljice muškaraca, naročito u braku (63, 284-85), a prijateljstvo superiornom vezom između polova. Argumenti Vulstonkraftove u vezi sa ovim stavom moraju biti postavljeni u okvire vekovima duge rasprave unutar humanizma, o tome da li može postojati prijateljstvo između polova, ili ono može postojati samo između "jednakih", to će reći, među muškarcima.21 Simptomatično, ona navodi Rusoov odnos sa "onom budalastom" Terezom Levaser (Therese Levasseur), kao primer odnosa koji nije funkcionisao (259-60). Na drugom mestu, u svojim pismima, Vulstonkraftova je jednom primetila da je ona bila "napola zaljubljena" u Rusoa. Očito da je razmišljala koliko bi za Žan-Žaka bilo bolje da je sa jednom ženom poput nje; ona je izvesno težila prijateljstvu sa muškarcima u svom životu: Henri Fjuzeli (Henry Fuseli), Gilbert Imlaj, i Wilijem Godvin, sa takvom družbeničkom vizijom na umu.

Vulstonkraftova se zalaže za negovanje i razvoj fizičke snage, kao i mentalne i moralne snage kod devojčica (74-78, 254-55). Ona je dala obuhvatnu kritiku načina na koji su devojčice iz viših klasa bile suspregnute fizički i mentalno u svom detinjstvu i mladosti kako bi se pripremile za tržište braka u učtivom društvu (pogl. 3). Od oblačenja do igre lutkama, Vulstonkraftova stavlja jedan po jedan prigovor praksama ovih susprezanja. Ona protestuje protiv narcizma koji se neguje kod devojčica, i protiv lažnosti i efemernosti ženske moći – a u ovom poglavlju ukazuje ne samo na francuske, nego i na londonske "pomodne dame" (276) – zadobijene preko lukavstva i lepote. Ovo je, takođe, bilo deo kritike odgoja i obrazovanja žena, koja se već vekovima odvijala u evropskoj istoriji.22

Ali, Vulstonkraftova se nije ovde zaustavila. Nastavila je da odgovornost za sam progres prenosi ka alternativnom modelu obrazovane, vrle, i dostojanstvene majke-poučavaoca, ka novom idealnom tipu za ugled ženama osamnaestog veka, i mutatis mutandis, novom modelu ženske građanskosti. Ovaj stav nalazi se na samom početku njene "Posvete":

Boreći se za prava žene, moj glavni argument sazdan je na ovom jednostavnom načelu: ako ona obrazovanjem ne bude prisiljena da postane družica muškarcu, zaustaviće napredak znanja i vrline; jer istina mora biti ista za sve, ili neće uticati na opšte ponašanje. A kako se od žene može očekivati da sarađuje, ako ne zna zašto treba da bude kreposna, ako sloboda ne ojača njen razum toliko da shvati svoju dužnost, i uvidi na koji je način ona povezana sa njenim stvarnim boljitkom? Ako decu treba vaspitavati da shvate istinsko načelo patriotizma, njihova majka mora biti patriotkinja; a ljubav prema čovečanstvu, iz koje izvire uređeni tok vrlina, može biti stvorena jedino razmatranjem moralnog i građanskog interesa čovečanstva. Međutim, sadašnje obrazovanje i položaj žena isključuju je iz razmišljanja o svemu tome.

Tako se scenario, koji Vulstonkraftova gradi u pogledu razvoja ženskih talenata i prosuđivanja u ulogama majki i poučavalaca, može videti kao preusmeravanje ženske moći i uticaja u društveno i politički produktivne tokove. Poput Tajernovog isključivanja, u njemu se nudi i utilitaristički predlog, ali takav kojim se osporava logika hijerarhije domaće/javno. Upravo u ovom smislu mogli bi da razumemo njenu verziju onih zalaganja iz osamnaestog veka, a koji su mnogo puta bili pogrešno protumačeni, zalaganja za patriotske majke koje mogu da edukuju svoju decu u pogledu građanstva, koja oblikuju većinu reformi iz devetnaestog veka, naročito u liku "republikanske majke".23

Mora se reći, međutim, da se u poređenju sa političkim tekstovima koje su objavljivale francuske žene, između 1789. i 1791. godine, Odbrana ne tumači kao posebno radikalni dokument. Dok Odbrana Vulstonkraftove tretira ženska prava kao apstraktna i uporediva sa pravima muškarca, sugerišući, polu-apologetski, u jednoj kratkoj rečenici, da bi žene trebalo da imaju predstavnike (220), francuski tekstovi specifično politički zahtevaju da se žene politički reprezentuju kao žene. Oni su, takođe, uključeni u diskusije o ženskoj senzualnosti – koja nije poreknuta nego preusmerena – i oni se, takođe, zalažu za reformu ženskog obrazovanja. Štaviše, mnogi od njih su puni argumenata koji vuku eksplicitne paralele između ropstva žena i ropstva crnaca. Neću ovde razrađivati poređenje sa Kondorseom, najvećim zastupnikom ženskih prava, pre i na početku revolucionarnog perioda, osim da bih istakla da su njegovi stavovi u prilog žena, bili uobličeni u smislu samovoljnog isključivanja "jedne polovine ljudske rase" iz uloge u oblikovanju novih francuskih zakona (tvrdnja koju takođe zastupa i Vulstonkraftova). Njegovi dobro poznati argumenti, za ženska prava i građanstvo, slični su u mnogim aspektima sa argumentima Vulstonkraftove i možda je iz njih potekla njena inspiracija. Ali u pogledu ovoga nemamo konkretne dokaze.

Sa uporednim proučavanjem tekstova revolucionarnih žena, koliko ja znam, nije se pokušalo ni u jednom drugom radu o Vulstonkraftovoj.24 Ipak, ovi dokumenti su od velikog interesa i ogromne originalnosti. Razmotrimo, na primer, "Peticiju žena trećeg staleža kralju", koja je datirana 1. januara 1789. godine. Autorke ove peticije zahtevale su: 1) da se čuje glas ženâ, 2) da se kralj zauzme za njihovu stvar; autorke nisu pokazale veliku nadu u pogledu Opšteg staleža, i bile su skeptične prema samom izbornom procesu. I, 3) one su detaljno opisale probleme žena: pogrešno obrazovanje, užasnu ekonomsku poziciju (naročito to što su muškarci uzurpirali ženske zanate), i težak, nepovoljan položaj na tržištu braka.25

Još jedna žalba iz 1789. godidne, "Cahier pritužbi i zahteva žena", koju je potpisala anonima Madame B.B. iz Normandije, insistirala je na tome da se ženama trećeg staleža (kao i vlasnicama lenskih dobara, religioznim ženama prvog i drugog staleža) koje su vlasnice dobara, takođe da mogućnost da registruju svoje pritužbe. Ona je otišla i dalje, pozivajući na to da u Opštem staležu žene predstavljaju žene.26
U trećem tekstu iz 1789. godine, "Zahtev dama Narodnoj skupštini", anonimne autorke primećuju:

Zapanjujuće je da… nakon što ste posekli veliku šumu predrasuda, ostavljate najstariju i najopštiju od svih zloupotreba, onu koja uskraćuje najlepšoj i najdražesnijoj polovinu stanovnika ove velike kraljevine, položaje, dostojanstvo, čast, i naročito, pravo da sede među vama… Slomili ste kraljevsku vlast despotizma, izgovorili ste lep aksiom… Francuzi su slobodan narod. Ipak, još uvek dopuštate da trinaest miliona robova sramno nosi teret trinaest miliona despota!

Dokumenti nastavljaju sa osudama "muške aristokratije", predlažući dekret koji ne samo da bi ukinuo sve privilegije muškog pola, nego bi, takođe, diskvalifikovao muški "rod" (genre masculin), čak i gramatički, da se više ne smatra plemenitijim rodom, i ukinuo bi isključivo pravo muškaraca da nose pantalone!27 Bilo da je ovaj dokument originalan, ili pak apokrifan (kao što neki tvrde), on manifestuje zapanjujuće radikalnu političku svest.
Eta Palm d’Elders (Etta Palm d' Aelders), Holanđanka, u svojim kasnim četrdesetim, koja je godinama živela u Francuskoj i bila aktivna u Amis de la Verite, obratila se Narodnoj skupštini u julu 1791. godine, stavljajući primedbe na odredbe koje potcrtavaju pravni autoritet muževa nad ženama:

Vaša je dužnost, vaša je čast, u vašem je interesu da uništite, u samom korenu, ove gotičke zakone koji najslabiju, ali najvredniju polovinu čovečanstva prepuštaju ponižavajućoj egzistenciji, večnom ropstvu… Čas je došao; pravda, sestra slobode, poziva sve individue na ista prava bez obzira na razlike među polovima; zakoni slobodnih ljudi moraju biti jednaki za sva bića, baš kao što su to vazduh i sunce… Moći muža i žene trebalo bi da su jednake i individualne… .28

I kao poslednje, ali ne i najmanje važno, dolazimo do "Deklaracije o pravima žena", iz 1791. godine, dokument koji je uistinu savremen sa Odbranom Vulstonkraftove, i odgovara na iste ustavne ćorsokake obzirom na žene. Autorka, plodni pisac i dramatičarka, Olimpija de Guž, tada u srednjim četrdesetim godinama, provokativno izaziva muškarce koji bi da potčine žene: "Muškarci, da li ste sposobni da budete pravedni? Jedna žena vam postavlja ovo pitanje… Kažite mi! Ko vam je dao suvereni autoritet da potčinite moj pol?".

Nastavljajući tamo gde je Madam B.B stala, Gužova poziva na osnivanje narodne skupštine žena – majki, kćerki, sestara – i na usvajanje Deklaracije o pravima žene i građanke. Parafrazirajući raniju Deklaraciju o pravima čoveka, ona redefiniše suverenu "naciju" kao uniju žene i muškarca. Poziva na jednako učešće i jednak tretman pred zakonom za oba pola, jednakost kod primanja u javne službe, jednake kazne za jednake zločine, i jednaka i neotuđiva svojinska prava za oba pola. Sloboda govora za žene uključila bi njihova prava da govore javno i da imenuju očeve svoje dece. Ali, Gužova se posebno izvežbala na temama nacionalnog obrazovanja, ženskih poroka i ponovnog uspostavljanja morala kao i tome srodnih ugovora. Njeni tekstovi završavaju se zapanjujuće modernim "Modelom za društveni ugovor između muškarca i žene".29

Svi ovi tekstovi kružili su Parizom pre, ili odmah nakon Tajeranovog proterivanja žena iz javnog života i nacrta Odbrane Meri Vulstonkraft.

Čini se da nema dokaza koji sugeriše – ili, pak, osporava sugestiju – da je Meri Vulstonkraft možda bila upoznata sa bilo kojim od ovih ženskih tekstova ili njihovim autorkama. O tome nema pomena ni u njenim potonjim pariskim pismima, niti u njenim razmišljanjima o prvoj godini revolucije. Ovo nam postavlja mnogo pitanja, ali nam daje malo odgovora. Moje mišljenje je, međutim, da ona verovatno za njih nije znala (iako je najverovatnije poznavala spise Kondorsea). Da je bila upoznata sa ženskim tekstovima, možda bi odgovorila Tajeranu mnogo odrešitije i temeljnije, potvrđujući ove sestrinske napore prema kojima je sigurno imala simpatije, i možda bi, čak, bila inspirisna da napiše drugi deo Odbrane. Možda bi, takođe, pronašla (ako bi bila sposobna da previdi njihovo poreklo) neke srodne duše u Parizu, a posle pada proengleskih žirondinaca sa vlasti, i možda bi, mogla da izbegne kobnu vezu sa Imlajem, zbog koje se, ironično, budući je bila trudna, krila izvan Pariza tokom druge polovine 1793. godine, u jeku terora, ali, takođe, i na vrhuncu ženskog političkog aktivizma u revolucionarnom Parizu.

Trenutak je da se vratimo pitanju kojim smo započeli: može li Meri Vulstonkraft biti nazvana feministkinjom? A ono, pak, nameće pitanja: Šta je feminizam? Ko je feministkinja?

Mnogo raznovrsniih, pa ipak specifičnih pitanja, razvilo se tokom istorije feminizma, u različito vreme i na različitim mestima, a čak još i veća raznolikost strategija i taktika za njihovo promišljanje. Neko bi danas mogao tvrditi da kada se neko klasifikuje kao feminiskinja, to možda počiva na tome da taj neko ima politički korektne pozicije o ovim pitanjima. Meri Vulstonkraft je naglašavala skromnost, obrazovanje i građansko materinstvo; ona se čak protivila abortusu. Kad pogledamo unazad, njen naglasak na obrazovanju je možda pogrešan zbog omalovažavanja neophodne konfrontacije sa političkim i zakonskim institucijama koje su osiguravale mušku dominaciju.

Moj stav je, međutim, da ova posebna pitanja, strategije i taktike, ne bi trebalo pobrkati, odnosno, zameniti sa determinišućim karakteristikama šireg fenomena feminizma. Ovde mislim posebno na zahteve, u skorijoj američkoj i evropskoj istoriji, za pravom glasa žena, ili za obustavljanjem legalizovane prostitucije, ali i druga obeležja, takođe, mogu biti pogrešno shvaćena u celini, na primer, silovanje, abortus, zakon o zaštiti na radu, polna orijentacija, ili druge arbitrarne ili kulturno specifične forme polne kontrole, kakvo je obrezivanje klitorisa.

Definiciju feminizma koju sam izvukla iz uporednog istorijskog istraživanja, glasi:

Pojam feminizma (viđen istorijski i uporedno), obuhvata kako sistem ideja tako i pokret za društveno-političke promene, koji su utemeljeni na kritičkoj analizi muških privilegija i ženske potčinjenosti u okvirima datog društva. On se bavi neravnotežom moći između polova koja je na štetu žena.

Možda bi se bolje moglo reći da "on osporava i traži da se ukloni neravnoteža moći između polova". U svakom slučaju, ovi izrazi služe tome da feminizam uspostave kao grupnu polnu politiku; ne samo u odnosu na frustrirane težnje pojedinih osoba koje su, nekim slučajem, žene. Onda sam izložila neka dodatna razmatranja u odnosu na pojam "roda", i igru između "problema koji se tiču lične autonomije ili slobode" i "osnovnih problema organizacije društva" i problema obostrane odgovornosti. I dodala sam da feminizam "ima za cilj da uništi mušku hijerarhiju ali ne polni dualizam kao takav", i "tako, biti feministkinja, nužno znači biti u zavadi sa muškom dominacijom u kulturi i društvu, na bilo kojoj geografskoj lokaciji ili situaciji u istorijskom vremenu".30

Takva, istorijski zasnovana definicija feminizma jeste i opšta i široka, primenjiva je na vrlo različite postavke. Ona se prvenstveno tiče procesa. Ova bavljenje opštim procesom sačinjava moju elaboraciju serije kriterijuma ponašanja za identifikovanje feministkinja, "nezavisno od geografskog lokaliteta ili situacije u istorijskom vremenu", to će reći, nezavisno od specifičnih problema ili pristupa. Feminiskinje se mogu identifikovati kao bilo koje osobe, ženske ili muške, čije ideje i dela (sve dok mogu biti dokumentovani) pokazuju da se oni drže ova tri kriterijuma:

  1. oni priznaju vrednost vlastitih tumačenja žena njihovih proživljenih potreba, i potvrđuju vrednost stavova koje žene postavljaju javno kao svoje vlastite (za razliku od estetskog ideala ženstvenosti kojeg su izumeli muškarci) odmeravajući svoj društveni status u odnosu na muškarce;
  2. oni pokazuju svest, nezadovoljstvo, ili čak bes u odnosu na institucionalnu nepravdu (ili nejednakost) prema ženama kao grupi, od strane muškaraca kao grupe u datom društvu, i
  3. oni zastupaju eliminaciju te nepravde osporavanjem, kroz napore da naprave obrat u pogledu preovlađujućih ideja i/ili društvenih institucija i praksi, prinudne moći, sile, ili autoriteta koji podržavaju muške povlastice u datoj kulturi.

Izvesno, misija Meri Vulstonkraft obuhvaćena je u okviru šire definicije. Da vidimo kako se njeni doprinosi, razvijeni u Odbrani, mogu složiti sa moja tri kriterijuma:

  1. Meri Vulstonkraft insistira na vlastitom iskustvu i vlastitim pogledima na iskustva drugih žena, kao na dokaz u razvijanju svoje kritike. Iako se protivi nekim oblicima ženskog ponašanja, ona prezire "muške" propise o onome što bi žene kao grupa trebalo da postanu, kako one Tajeranove, tako i Rusoove. Ne postavlja se pitanje; njen rad se kvalifikovao.
  2. U analizi Vulstonkraftove, pitanje ženskog obrazovanja – ili pre, njegov nedostatak, određen kao lišenost – obeležava žene kao objekte (žrtve) institucionalizovane nepravde. Kao mnogi drugi kritičari iz osamnaestog veka, ona neprestano povlači analogije između situacije robova i žena. Kritika institucionalizovanog braka (čuveni nenapisani tom II), možda je poslužila svrsi na mnogo izraženiji način. Ali nije od vitalnog značaja za njeno odmeravanje institucionalne nepravde. Ponovo, ona se jasno kvalifikovala.
  3. Vulstonkraftova zagovara eliminaciju institucionalizovane nepravde na nekoliko načina. Na nivou ideja, ona pokušava da preokrene preovlađujuće razvijajući prirodno-pravne argumente, utemeljene u "razumu", kako bi osporila konvencionalnu pamet, ističući kolektivno potčinjavanje žena. Ona napada preovlađujuće institucije i prakse osporavanjem vladavine senzualnosti i postavljanjem alternativnog modela ženstvenosti i majčinstva koji ja zasnovan na uzdržanosti i preusmeravanju. Iako svoj rad protiv muške dominacije i mehanizama kontrole ne razvija na način kakav bismo mi voleli da vidimo, ona jasno osporava ono što je ona videla kao sistemsku dominaciju, "braneći" ženska prava – kolektivno – kao žena.

Sasvim sigurno, dakle, čak i retrospektivno, možemo Meri Vulstonkraft dodeliti širu oznaku – "feministkinja". U poređenju sa njenim pandanom, poučavateljkom u stvarima hrišćanstva, Hanom Mor (Hannah More), (koja je priznala mušku vladavinu), ona je nesporno mnogo progresivnija.31 Ali, takođe, njen feminizam moramo da pozicioniramo insistiranjem na kontekstualnom upoređivanju sa njenim francuskim koleginicama, koje su se, zbog revolucionarnih političkih okolnosti u kojim su se našle, izražavale mnogo žustrijim jezikom. U Francuskoj, sama vlada nacije, njeni zakoni i njene kulturne prakse bili su dovedeni u pitanje; posebno, uspostavljena su nova određenja građanstva, a rod je, sasvim jasno, postao centralni problem u revolucionarnoj politici. U Engleskoj se nije moglo odmaći tako daleko. Ono što bi se moglo imenovati kulturnim i političkom "uzmicanjem", formiralo se već početkom 1791. godine. Ovo možda objašnjava zašto se veći deo kritike Vulstonkraftove okrenuo reformisanju ženskog ponašanja, zalaganju za prijateljstvo među polovima, pojmovima ukusa, dostojanstva domaćinstva, i odgovornog materinstva, pre nego optužbama na račun muške nepravednosti, ili insistiranju na podeli političke moći. Ovo takođe može da objasni zašto su njeni protesti, povremeno veoma ubedljivi, češće umetnuti u dugačke apologije, izvinjenja i kvalifikacije.

Meri Vulstonkraft jeste bila feminiskinja, ali posebna vrsta feministkinje, ona koju je u značajnoj meri oblikovao – i ograničavao – kontekst vremena u kojem je živela. Ona izriče apstraktne, individualističke filozofske stavove, ali ih artikuliše u okvirima društveno-političkih odnosa. Čitajući ponovo – i procenjujući – njenu Odbranu, kontekstualno i uporedno, možemo da pohvalimo njenu hrabrost i ubeđenje, dvesta godina kasnije, čak i ako priznamo situacione teškoće sa kojima se susrela sastavljajući ovu istorijsku Odbranu u ime svojih zemljakinja. U mom vlastitom slučaju, kao istoričarka, svesna čvrstih i dramatičnih prednosti koje smo od osamnaestog veka napravili u ženskom obrazovanju, ali takođe i u postizanju političkih, pravnih i ekonomskih prava, ovakvo ponovno čitanje Odbrane inspiriše poniznost, jer se borimo sa najtežim izazovom iskopavanja, izlaganja, i iskorenjivanja, još dubljih i komplikovanijih naslaga muškog autoriteta i kontrole, ne samo u nacionalnoj i internacionalnoj politici, nego i u okviru samog jezika i sistema znanja koji je strukturiran ljudskom svešću i govorom.


Sa engleskog prevela Tatjana Popović

Beleške:

  1. Za "majku engleskog feminizma", videti, Irene Coltman Brown, "Mery Wollstonecraft and the French Revolution, or Feminism and the Rights of Man", u Women, State and Revolution: Essays on Power and Gender in Europe since 1789, prir. Sian Reynolds (Amherst: Univ. of Massashusetts Press, 1978) s. 6. Za "najpoznatija feminiskinja osamnestog veka", vidi Jane Rendell, Origins of Modern Feminism (New York: Schocken Books, 1984), s.55.2.     
  2. A Vindication of the Rights of Woman, with Strictures on Political and Moral Subjects (1792). Sve navdene strane, citirane su prema izdanju Norton Library, 1967, uvod Charles W. Hegelman.
    [Ovde korišćen prevod na srpski jezik: Meri Vulstonkraft, Odbrana prava žene, Beograd, 1994. Preveo Ranko Mastilović. – Prim. Prev.]
  3. Karen Offen, "Sur l' origine des Mots 'Feminisme' et 'Feministe'", Revue d'Histoire moderne et conteporaine (Paris), str. 34, br. 3 (july-Sept. 1987), s. 492-96. Engleska verzija, "On the French Origin of the Words 'Feminism' and "Feminist", Feminist Issues, 8, br. 2, (Fall, 1988), s. 45-51.
  4. Videti, Karen Offen, "Defining Feminism: A Comparative Historlical Prspective", Signs: Journal of Women in Society and Culture, 14, br. 1. (Autumn 1988), s. 119-57. Skraćena verzija na engleskom pojavljuje se u: Equality and Difference: Gender Dimensions in Political Thought and Morality, prir. Gisela Bock and Susan James (London: Routledge, 1992). Videti Karen Offen, "Liberty, Equality and Justice for Women: The Theory and Practice of Feminism in Nineteenth-Centyry Europe", u: Becoming Visible: Women in European History, prir. Renate Bridenthal, Claudia Koonz, & Susan Stuard, II, obn. izd. (Boston: Houghton-Mifflin, 1987), s. 335-73.
  5. Videti, Collected Letters of Mary Wollstonecraft, prir. Ralph Wardle (Ithaca, N.Y.: Cornell Univ. Press, 1979) i, The Works of Mary Wollstonecraft, prir. Marilyn Butler & Janet Todd, tom 7, 1989. Videti i sledece biografije: Ralph Wardle, Mary Wollstonecraft: A Critical Biography. (Lawrence, Kans.: University of Cansas Press, 1951; pon. obj. kod University of Nebrasca Press, 1967); Eleanor Flexner, Mary Wollstonecraft: A Biography (New York: Coward McCann, 1972; Baltimore, Md.: Penguin Books, 1973); i Claire Tomalin, The Life and Death of Mary Wollstonecraft (NewYork: Harcourt Brace Jovanovich, 1974). Za raspravu o ovim radovima, videti, Janet M. Todd, "Review Essay: The Biographies and Mary Wollstonecraft", Signs, tom I, br.3, deo I, (1976): str. 721-334, i kratku biografiju, Moira Ferguson & Janet M. Todd, Mary Wollstonecraft, Boston: Twayne Publishers, 1984).
  6. Britanski slučaj široko je proučavan, na pr., Hilda Smith, Reason's Disciples: Seventeenth-Century English Feminists (Urbana, III: University of Illinois Press, 1982); Katherine M. Rogers, Eighteenth-Century English Feminism (Urbana Ill.: Univesity of Illinois Press, 1983); and Alice Brownw, The Eighteenth-Century Feminist Mind (Brighton: Harvester Press, 1987). Za prevode engleskih tekstova videti: Susan Groag Bell and Karen Offen, zborn. Women, the Family and Freedom: The Debate in Documents, tom 1, (Stanford, Calif.: Stanford University Press, 1983), deo I i dodatne dokumente, prir. Karen Offen za NEH seminars, 1989 i 1992.
  7. Uključujući najnoviju knjigu, Virginia Sapiro, A Vindication of Political Virtue: The Political Theory of Mary Wollstonecraft (Chicago: University of Chicago Press, 1992); veliki izuzetak je biografija Tomalinove (videti belešku 5), koja o povezanosti Vulstonkraftove sa Francuzima, mnogo više zaključuje nego što dokazuje.
  8. G.J. Barker-Benfield, "Mary Wollstonecraft: Eighteen-Century Commonwealthwoman" Journal of the History of Ideas, 50, br. 1, (Jan.-March. 1989).
  9. Do danas se nisam susrela sa ikakvim podacima o njenoj kritičkoj recepciji u Francuskoj. Kopije pariskog izdanja postoje u Bibliotheque Nationale, Bibliotheque Marguerite Durand, i u Gerritsen, "History of Women", kolekcija na mikrofilmu. Uvod M.F. Cachin za ponovljeno izdanje (1976, Paris: Payot) ne baca novo svetlo na ovu temu.
  10. Charles-Maurice de Talleyrand-Perigord, Rapport sur l'instructioon publique, fait au nom du Comite de constitution, a lAssemblee nationale, les 10, 11, et 19 septembre 1791 [Projet de decrets sur l'instruction publique] (Paris, 1791), 115-120. Neobjavljeni prev. Karen Offen u NEH documents.
  11. Marie-Jean-Antoine-Nicholas Caritat, marquis de Condorcet, "Sur l'admission des femmes au droit de cite", Journal de la Societe de 1789, 3 July 1790, i repr. u, Condorcet, Ouvres, X; prev. na engleski, "Condocet's Plea for the Citizenship of Women", John Morley, Fortnightly Review, 13 (1 June 1870), 719-24, i repr. u Bell & Offen, WFF, doc.24.
  12. Talleyrand, Rapport.
  13. Videti, Phylis Stock, Better than Rubies (New York: G.P. Putnams' Sons, 1978) za pregled o ženskom obrazovanju u Evropi, i posebno pogl. IV o raspravama u osamnaestom veku . Videti i Samia I. Spencer "Women and education", u French Women and the Age of Enlightment, prir. Samia I. Spencer (Bloomington: Indiana University Press, 1984), 83-96.
  14. Navod iz Opšteg Uvoda, knjige Karen Ofen, "The Woman Question in Modern France", 2-3, (manuscript).
  15. O kontroverzama u pogledu Marije-Antoanete, videti, Chantal Thomas, La scelerate: Marie-Antoinette dans les pamphlets (Paris: Editions du Seuil, 1989); Elizabeth Colwill, "Just Another Citoyenne? Marie-Antoinette on Trial, 1790-1793", History Workshop, br. 28 (Autmn 1989): 63-87; and Lynn Hunt, "The Many Bodies of Marie-Antoinette: Politicall Pornography and the Problem of the Feminine in the French Revolution", u, Eroticism and the Body Politics, prir. Lynn Hunt (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1991). Za raspravu o ženama i luksuzu u političkoj i ekonomskoj misli u osamnaestom veku, videti Tjitske Akkerman, Women's Vices, Public Benefits: Women and Commerce in French Enlightment (The Hague: Het Spinhuis, 1992). Neka od ovih pitanja datiraju jos od Fenelona čak do Vivesa, koji su pisali u Španiji u šesnaestom veku.
  16. Za mnogo pogodnije stavove o kulturi harema i "slobodi" islamskih žena, koja je konstruisana kao seksualna sloboda (to znači, možeš da ideš kuda hoćeš, ali sa velom, neotkrivena), britanskih spisateljica iz osamnaestog veka, videti, Billie Melman, Women's Orients: English Women and the Middle East, 1718-1918, Sexuality, Religion and Work (Houndmills, Basingstoke: Macmillan & Ann Arbor: Univ. of Michigan Press, 1992) s. 77-98.
  17. Na pr., "Ona odbija da se iskreno prihvati ograničenja (skromnost, čednost) koje ženama nameće javna uloga u društvu". Joan B. Landes, Women and the Public Sphere in the Age of the French Revolution (Ithaca, NY: Cornell University Press, 1988), str. 131. "Uzmimo na primer, moralizatorski ton…", Christine Faure, Deomocracz without Women (Bloomington: Indiana University Press, 1991), 3.
  18. Koncept "bez-strasnosti" razvila je Nancy F. Scott "Passionlessness: An Interpretation of Victorian Sexual Ideology, 1790-1850", Signs, 4, br.2 (1978), 219-36.
  19. Nasuprot tome, Barbara Taylor pravi mnogo više od "divlje želje" Vulstonkraftove. Videti, "Mary Wollstonecraft and the Wild Wish of Early Feminism", History Workshop Journal, br. 33 (Spring 1992), 197-219. Ovde zastupam tezu da je tekst Vulstonkraftove utemeljen mnogo više na prihvatanju polnih razlika nego na interpretacijama na koje ukazuje Tejlorova.
  20. Radovi Monteskijea i Džona Milara sadrže ove teme. Videti, posebno, Rendall, Origins, pogl. 1, i Paul Bowels, "John Millar, the fourstages theory, and women’s position in society", History of Political Economy, 16:24 (Winter, 1984), 619-638.
  21. Kontroverze oko toga da li između polova može postojati prijateljstvo, i posebno između muža i žene, ima izvore u tekstovima grčko-rimske antike, i nastavlja se od Montenja do Mila, preko Danijela Deofa, Hester Čepoun, i mnogih drugih. To je bilo važno pitanje u kasnom osamnaestom veku u anglo-američkom društvu; videti, npr., poglavlje Idit Geler (Edith B. Geller), o prijateljstvu Ebigejl Adams sa Džejmsom Lovelom, u, Portia: The World of Abigail Adams (Bloomington: Indiana University Press, 1992).
  22. Uporediti Josefa Amar y Borbon, Importancia de la instruccion que conviene dar a las mugeros (Zaragoza, 1784), prev. Margarita Parreno, u NEH documents.
  23. Edith B. Gelles, rad u toku, kritika američke istoriografije o "republikanskom materinstvu".
  24. Uobičajeno poređenje je sa "Droits da la femme" Olimpije de Guž (videti niže, Bel. 29). Videti, Joan B. Landes, Women and the Public Sphere in the Age of the French Revolution (Ithaca, NY.: Cornell University Press, 1988), pogl. 4, i Brown, "Wollstonecraft" (Bel. 1, gore).
  25. "Petition of Women of the Third Estate to the King, 1 January 1789", u, Women in revolutionary Paris, prir. Darline Gay Levy, Herriet B. Applewhite & Mary Johnson (Urbana: Univ. of Illinois Press, 1979). 18-21. Diskusija koja sledi uzeta je iz Karen Offen, "Women and Politics in French Revolution", neobjavljeni rukopis.
  26. “Cahier des dolances et reclamations des femmes , par Madame B*** B***, Pays de Caux, 1789”, repr. u, Cahiers de doleances des femmes en 1789 et autres textes (Paris: EDHIS, 1981)I, 47-51. Prev. Karen Ofen u NEH documents.
  27. "Requete des dames a l'Assemblee Nationale (1789)", repr. u Cahier de doleances…, Prev. Karen Offen u WFF, I, doc. 25.
  28. Etta Palm, "Adresse des citoyennes francoises a l'Assemblee Nationale (July, 1791)"; Prev. Karen Offen, NEH documents.
  29. Olympe de Gouges, Les Droits da la femme (Paris, 1791); prev Nupur Chaudhuri, sa Susan Groag Bell i Karen Offen, u WEF , I, doc. 26.
  30. Karen Offen, "Feminism", Ecyclopedia of Social History, prir. Peter N. Stearns (New York: Garland Publishing Co., Inc., u stampi); videti i, Offen, "Defining Feminism…", 150-53.
  31. Mitzi Myers provokativno postavlja suštinske paralele između Vulstonkraftove i Mor, u, "Reform of Ruin: A Revolution in Female Manners", u Studies in Eighteenth-Century Culture, prir. Harry C. Payne, tom 11, (1986).
Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd