subota, 19 avgust, 2017.

Francuska revolucija (1789-95) izazvala je u evropskoj istoriji kako političku tako i kulturnu kataklizmu. Uistinu, kao što je istoričarka Margaret Derou (Margaret Darrow) dobro zapazila, "revolucija koja je transformisala vreme novim kalendarom, prostor novim merama, društveni identitet novom formom obraćanja (citoyen), tako da čak ni lični identitet sa mnoštvom novih imena, kakva su Gracchus i Egalite, nije mogao porodicu da ostavi nepromenjenom".[1] Sve postojeće institucije i prakse dovedene su u pitanje, uključujući odnose među polovima i organizaciju porodice. Feminizam se nije "rodio" 1789. godine, ali je pojava revolucije oslobodila spektakularnu erupciju dobro formulisanih feminističkih zahteva; nekima je to delovalo kao ponovna erupcija Vezuva. Prodorna snaga feminističkih zahteva, koji su artikulisani u uzavreloj Francuskoj širi se neprestano i nezaustavljivo po čitavoj Evropi.

Zahvaljujući ovome, prvih pet godina Francuske revolucije obezbedile su izuzetnu istorijsku laboratoriju za proučavanje evropske politike roda. Od sazivanja Generalne skupštine, početkom 1789. godine, (u cilju rešavanja ozbiljnih finansijskih i ekonomskih problema) do formiranja političkog tela Narodne skupštine, kasnije tog leta, kao i uzastopnih napora da se razrade ustavi od 1790. do 1791. godine, i od 1792. do 1795. godine, feministički zahtevi su iznova postavljani i osporavani. Budući da su  raniji feministički stavovi dobili značaj, uključujući i one Kondorseove, žene su progovorile u svoje ime, zahtevajući ličnu emancipaciju u punopravnom  građanstvu - kao žene, i kao polovina čovečanstva - novog ražima koji se gradio. Revolucionari su donosili političke odluke koje bi žene postavljale u okvire javnog života ili bi ih iz njega isključivale. I revolucionari i revolucionarke pokušavali su da manipulišu i kontrolišu složenu provalu reči, simbola i slika, koje su se kovitlale oko "ženskog".

Artikulisanje feminističkih zahteva

Tih dana, kad je sazivana Generalna skupština, žene u Francuskoj počele su putem pisanih tekstova da govore o svojim zahtevima, naročito onima koji su se odnosili na  njihov pol. Možda je prva javno štampana žalba bila Petition des femmes du Tiers-etat au Roi (Peticija žena trećeg staleža kralju), koja datira iz januara, 1789. godine.[2] Anonimni autori ove peticije, koja je datirana pre kraljevskog ukaza koji ustanovljuje osnovna pravila izbora, zahtevali su, prvo, da se glasovi žena čuju i da se kralj založi za njihovu stvar. Nisu polagali velike nade u Generalnu skupštinu; uistinu, delovali su skeptično u pogledu samog izbornog procesa. Reflektujući ranije pritužbe prosvetiteljstva, peticija je detaljno obrađivala ženske probleme: propuste u obrazovanju, nepovoljnu ekonomsku poziciju (autori peticije stavili su primedbu posebno na to što muškarci uzurpiraju ženske zanate, naročito krojački zanat), kao i loš položaj žena na tržištu braka. "Mi tražimo da budemo prosvećene, da imamo posao, ne da bismo uzurpirale muški autoritet, već da bi nas muškarci više cenili… Mi tražimo da izađemo iz stanja ignorancije, da budemo sposobne da našoj deci damo zdravo i razumno obrazovanje kako bi od njih napravile podanike koji će biti dostojni toga da vam služe".[3]

Ova peticija bila je preteča opšte navale peticija, pamfleta, pritužbi, obraćanja, čiji su autori, ili se pretpostavlja da su njihovi autori, bile žene. Takvi dokumenti, dugo zakopani u francuskim bibliotekama i arhivama, iznova se otkrivaju i ponovo objavljuju; stavovi izraženi u njima veoma su značajni. U jednom takvom tekstu, grupa žena, poznatih kao prodavačice cveća (merchandes bouqetieres), deo bivšeg pariskog ženskog udruženja koje je raspušteno tokom mera ekonomske liberalizacije, od 1776. do 1777. godine, detaljno je navela probleme koje je to raspuštanje stvorilo. Njihove zanate, kako su tvrdile, preuzele su manje vešte žene, često su to bile žene sumnjivog morala; prodavačice cveća tvrdile su da uz takvu konkurenciju ne mogu da zarade dovoljno da bi preživele. Zahtevale su ponovno uspostavljanje svog udruženja, pozivajući na to da se pojam individualne slobode dovede u vezu sa prometom roba; one su insistirale na tome da je takva "neodređena sloboda" uništila neophodnu ravnotežu između dobro-uređenog tržišta i njihove vlastite sposobnosti da podižu svoju decu.[4] Ove žene su razvile čvrst osećaj za svoj identitet, identitet trgovkinja, pokazujući ono što je istoričarka Tema Kaplan (Temma Kaplan) opisala kao "žensku svest",[5] one su takođe shvatile da se njihovi problemi mogu rešiti samo delovanjem države.

Dva mnogo eksplicitnija feministička zahteva povremeno su kružila tog proleća. Prvi, "Pritužbe, žalbe i prigovori francuskih dama, upriličene povodom zasedanja Generalne skupštine", datiran 5. marta 1789. godine, možda je bio prevara. Poruka je, međutim, bila politički radikalna: "Žele da nas ubede da ovaj uvaženi skup… kako nam je predstavljeno, može da predstavlja čitavu naciju, a budući da više od polovine te nacije ne sedi ovde, ona je iz njega isključena. Ovo je, gospodo, problem, uvreda za naš pol".[6]

U drugom pamfletu, koji je potpisala još uvek neidentifikovana madam B*** B*** iz Pei d' Ko (Normandija), razrađen je ovaj stav. Ona se, "u ovom času, opšte revolucije", obraća "tribunalu nacije", insistirajući da se ženama, koje su vlasnice imovine i pripadaju trećem staležu (kao i ženama koje poseduju lenska dobra, takođe i religioznim ženama prvog i drugog staleža, koje imaju pravo glasa preko zastupnika za poslanike u generalnoj skupštini), takođe pruži mogućnost da registruju svoje pritužbe. Otišavši dalje od autorki "Peticije", madam B*** B*** je govorila o "predrasudama koje od nas prave robinje" i o "nepravdi kojom smo od rođenja (bar u nekim delovima provincije) odvojene od dobara koja nam priroda i jednakost garantuju". Pozvala je na to da žene u skupštini predstavljaju žene ("žene bi trebalo da predstavljaju samo žene") i oštrim rečima protestovala protiv dvostrukih standarda polnog morala koji je upisan kao "čast". "Zašto", pitala je ona, "jedan pol ima sve, a drugi ništa?".[7]

Da li je gospođa B. B., možda, odgovarala na razliku koju je u julu 1789. godine, napravio poslanik Opat Sijes između aktivnih i pasivnih prava, aktivnog i pasivnog građanstva, po kojoj je potonja kategorija uključivala žene, decu, strance, i one, "koji ništa ne doprinose održavanju javnog poretka"?8 U Sijesovoj formulaciji leži početak rodnog razdvajanja koje, u krajnjoj instanci, razlikuje francuski pristup građanskosti od pristupa koji imaju druge nacije: razdvajanja između građanskih (svojinskih) prava, koje će revolucija primeniti na neudate žene 1791. godine i civilnih  (političkih) prava.

Činjenje građanskosti rodnom

Kada je Narodna skupština proglasila Deklaraciju pravačoveka i građanina, u noći između 26. i 27. avgusta 1789. godine, žene nisu bile pomenute. Da li je onda "građanin" bila univerzalna kategorija, ili, da li su citoyens bili muškarci, za razliku od citoyennes? Da li su citoyens paradoksalna kategorija, kao što nas jedna skorašnja analiza uverava?9 Odmah se nameće implicitni odgovor, naime, sledećeg dana (27. avgusta) Narodna skupština je ponovo potvrdila takozvani 'salijski' zakon, koji je uspostavljen u kasnom šesnaestom veku u svrhu isključenja žena iz nasleđivanja francuskog trona. Budući da se zna da je najstarije dete Luja XVI i Marije Antoanete, bilo žensko, dakle, kraljevska princeza, čin skupštine je bio politički stav po pitanju roda u politici novog poretka. Krajem godine, (22. decembra, 1789. godine), Narodna skupština je sledila Sijesa, razlikujući aktivno i pasivno građanstvo, čime je namerno izostavila žene iz izbornog tela suverene nacije.10

Neke Francuskinje su bile nezadovoljne izrazom 'prava čoveka/muškarca', tako da su u dokumentu "Pokret obraćanja Narodnoj skupštini u ime pola", insistirale na tome da "je prvo i najsvetije pravo čoveka/muškarca da svog saputnika učini srećnim".11 Druge su opet insistirale na tome da žene kao pol imaju političku ulogu kao citoyennes (građanke). U mesecu septembru, žene koje su pripadale buržoaskoj klasi i klasi kvalifikovanih radnica, poklonile su Narodnoj skupštini svoje najdragocenije darove da bi sprečile bankrot kraljevstva. Takvi "patriotski darovi" bili su propraćeni pozivanjem na istorijske prethodnice, rimske matrone, kao i izjavama o principima "herojskog žrtvovanja".12 Britanske supruge to nisu mogle da učine; "njihova" imovina pripadala je njihovim muževima.

Nakon toga, 5. oktobra 1789. godine, budući isprovocirane nestašicom hleba i visokim cenama u Parizu, oko šest hiljada žena, predvođene zaposlenim ženama, marširalo je na Versaj, po jakoj kiši, u pratnji članova Nacionalne garde, da bi zatražile pomoć od kralja i Narodne skupštine. Ovaj marš bio je ženski politički događaj koji je okupirao maštu kako savremenika, tako i onih koji su ovaj događaj kasnije komentarisali. On se ne može smatrati "feminističkim" događajem, on zapravo postaje antifeministički primer izbora da se ospore feministički zahtevi i da se ovekoveči isključenje žena iz političkog života. Bleda karakterizacija gomile koja se vraća u Pariz, koju je Edmund Berk (Edmund Burke) u svojoj knjizi Refleksijeo revoluciji u Francuskoj, prizivala je  čak slike veštičijeg sabata: "Kraljevski zatočenici koji su bili u koloni, kretali su se sporo, usred zastrašujućih povika,  glasnih pokliča, frenetičnog igranja besramnih i prezira vrednih, uz sve neizrecive prostote furija pakla, u vidu opakih žena".13

Iako živopisna, Berkova denuncijacija uopšte nije bila fer. U Francuskoj je postojala duga tradicija ženskog učestvovanja u pobunama u vezi sa hranom, ili onim što studenti danas nazivaju "kriza minimalnih uslova života". Žene, koje su smatrane pre svega odgovornim za hraniteljsku ulogu u svojim porodicama, dobile su moć da protestuju kada nije bilo hleba. Najavljeni cilj zaposlenih Parižanki, bio je da se "vrati pekar, njegova žena i mali šegrt (mitron)",  u skladu sa teorijom da će, ukoliko kraljevska porodica živi u Parizu, Parižani biti nahranjeni. One su uspele, usred začuđenosti, neizvesnoti, i znatnog prolivanja krvi koje je izazvala gomila. Tako se kraljevska familija nastanjuje u Parizu, gde, prema tome, biva talac običnih ljudi. Proslavljeni francuski istoričar Žil Mišle (Jules Michelet), kasnije je,  povodom ovog događaja, uskliknuo: "Muškarci su zauzeli Bastilju, žene su zauzele kralja!" ("Les hommes ont pris la Bastille, et les femmes ont pris le roi").14

Nedugo nakon ženskog marša na Versaj, pojavio se vrlo radikalan traktat pod naslovom Requete des Dames al'Assemble Nationale (Zahtev dama Narodnoj skupštini).15 U njemu se kaže:

Potpuno je zapanjujuće da biste, budući da su otišli tako daleko putem reformi, i budući da ste posekli (kako je to jednom ilustrovao Dalamber) veliki deo šume predrasuda, ostavili stanje najstarije i najuopštenije zloupotrebe, one koja isključuje najlepšu i najljupkiju polovinu stanovništva ovog ogromnog kraljevstva iz pozicija, dostojanstva, časti, a naročito prava da sedi među vama…

Slimili ste skiptar despotizma; izgovorili ste lep aksiom. … Francuzi su slobodan narod. Ipak, vi još uvek dopuštate da trinaest miliona robova sramno nosi teret trinaest miliona despota! Prorekli ste istinsku jednakost prava – a ipak je još uvek ne dopuštate u odnosu na najdražesnije i najzanimljivije među vama!…

Konačno, doneli ste dekret o tome da bi put ka dostojanstvu i časti trebalo da ostane otvoren, bez predrasuda obzirom na sve obdarenosti; pa ipak nastavljate da nam postavljate nesavladive prepreke! Da li mislite, onda, da je priroda, majka koja je tako darežljiva prema svoj svojoj deci, stroga prema nama, i da svoje milosti i naklonosti daje samo našim nemilosrdnim tiranima? Otvorite veliku knjigu prošlosti i pogledajte kakve su svetle primere davale žene u svim epohama, o ugledu  njihovih pokrajina, o slavi našeg pola, i prosudite za šta smo sposobne, ukoliko vaša slepa predrasuda, vaša muška aristokratija, neprestano ne unižava našu hrabrost, našu mudrost i naše obdarenosti.

Ova značajna optužbu "muške aristokratije", praćena  je sa šest strana izveštaja o doprinosima žena u istoriji, koji su izvučeni iz mnoštva radova na ovu temu koji su kružili u to vreme. Ali to nije bilo sve. Anonimne autorke ovog teksta, pozivajući se na ženske talente i naglašavajući moć seksualne privlačnosti žena u odnosu na  muškarce, faktor koji je mogao biti i koji je trebalo da bude protivteža samom činu inkorporisanja žena u javne stvari,  nastavile su: "Dajte nam mogućnost da radimo kao i vi, i sa vama, za slavu i sreću francuskog naroda".

U "Zahtevu dama" predložen je potom dekret, koji je uključivao Predgovor praćen nizom zapanjujućih  predloga:

Predlog za Dekret

Narodna skupština, u želji da izvrši reformu najveće i najuniverzalnije zloupotrebe i da ispravi greške šest hiljada godina duge nepravde, donela je sledeći dekret:

  1. Sve privilegije za muški pol su u potpunosti i neosporivo ukinute u celoj Francuskoj.

  2. Ženski pol će uvek uživati istu slobodu, povlastice, prava i ugled kao i muški pol.

  3. Muški rod (genre masculine) neće se više smatrati, čak ni u oblasti gramatike, plemenitijim rodom, pošto bi svi rodovi, svi polovi, i sva bića trebalo da budu jednako plemeniti;

  4. Da se od sada u akta, ugovore, obaveze itd., ne stavlja ova kalauzula, koja je uobičajena, ali uvredljiva za žene: naime, da je žena pod autoritetom svoga muža; budući da bi u domaćinstvu obe strane trebalo da uživaju istu moć i autoritet;

  5. Da nošenje pantalona (la culotte) ne bude više isključiva privilegija muškog pola, nego da svi polovi imaju pravo da ih nose

  6. Kada vojnik, iz kukavičluka, kompromituje čast Francuske, ne sme više biti degradiran na način kao što običaj nalaže, tako što će nositi žensku odeću; stoga što dva pola u očima ljudi moraju biti jednako časna, on bi, od sada, bio kažnjavan na taj način što bi se njegov pol smatrao neutralanim;

  7. Sve osobe ženskog pola, bez izuzetka, moraju biti primljene u oblasne i okružne skupštine, na mesta u upravi, i čak kao poslanice u Narodnu skupštinu, sve dok ispunjavaju uslove koji su navedeni u izbornim zakonima. One bi imale kako savetodavne glasove, tako i glasove odlučivanja… ;

  8. One takođe mogu biti naimenovane za sudije: ne postoji bolji način da se usklade javnost i sudovi nego da zaseda lepota i da se vidi graciznost kako predsedava;

  9. Isto se primenjuje na sve položaje, naknade, i vojne počasti…

Nije poznato ništa u vezi sa autorima ovog dokumenta, kao ni o neposrednom kontekstu koji ga je proizveo. Način na koji je ovaj tekst formulisan, međutim, svrstava ga u najradikalnije feminističke stavove revolucije. Denunciranje muške aristokratije  u "Zahtevima dama", odjekivalo je u svim tekstovima koje su žene objavljivale nakon ovog dokumenta, dok je pozivanje na "rod", u smislu društvenopolitičke konstrukcije pola, ponovo artikulisalo ranije prosvetiteljske doprinose feminizmu. Njegov eksplicitan poziv na kraj svih privilegija muškog pola, uistinu je najradikalnija formulacija feminističkih zahteva koji su sačinjeni tokom čitavog osamnaestog veka. Okončavanje muških privilegija je različita i u većoj meri suprotstavljena formulacija nego što je zahtevanje jednakih prava.

Na pitanje o građanstvu žena, može se, dakle, gledati kao na centralno pitanje na osnovu koga se može tumačiti čitava revolucionarna era. Manifesti francuskih feministkinja iz 1789. godine, postavili su direktan izazov apstrahovanju "univerzalnog" muškarcaM; građanstvo žena činilo se  paradoksalnim samo s tačke gledišta protivnika. Ono što su ovi tekstovi sugerisali jeste to da bi se revolucionarni zakonodavci suprostavili provokativnom pitanju građanstva žena, kao i drugim pitanjima koja su s tim povezana, a koja su bila postavljena ranije, u vezi sa brakom i razvodom, obrazovanjem devojčica, zapošljavanjem žena, kao i osetljivim problemima siromaštva i prostitucije  u tadašnjoh veoma napetojatmosferi. Potpuna emancipacija žena, bila je u velikoj meri "zamisliva" – ali je u velikoj meri predstavljala i opasnost.

Kako se razmišljalo o građanstvu za žene 1789. godine? Ranije, u osamnaestom veku, u vreme francuske monarhije, građanin je uobičajeno bio identifikovan kao kraljev podanik (subject), koji upražnjava istu religiju. Dakle, da bi se smatrao francuskim građaninom, muškarac je trebalo samo da pokaže znake pripadnosti katolicizmu; ovo je efikasno isključivalo kako Protestante tako i Jevreje, sve do vremena revolucije.16 Otuda građanstvo nije nosilo nijednu od konotacija kakva je nezavisnost slobodnih posednika koja je već bila priznata u britanskom modelu građanstva (što je još više ojačalo muški rod, budući da udata engleskinja nije mogla da poseduje svojinu). Didroova Enciklopedija (III tom, 1753) naglasila je muški identitet uz starešinstvo porodicom; "Ovaj termin može biti u skladu sa ženama, decom i slugama samo kao sa članovima porodice građanina (citoyen), ali oni nisu stvarno građani".17 Kao što je istoričarka Dominik Godino (Dominique Godineau)  istakla, "žene nisu mogle biti političke individue", ali u predrevolucionarnom kontekstu, "političke individue" predstavljale su svoje porodice, a ne prosto sebe.18

Nakon što je Deklaracija o pravima čoveka formulisana 1789. godine, građani su se identifikovali drugačije: svojstva imovine (koje su u francuskom kontekstu artikulisali 'fiziokrate', a prihvatio Kondorse (Condorcet), postala su povezana sa građanstvom i bila su brzo potvrđena u dogovorima oko izbora koji su pravili razliku između "aktivnog" i "pasivnog" građanstva, koje su obe kategorije, kako se ispostavilo, muške. Ovome je pridodata privilegija služenja u miliciji – dozvola za nošenje oružja – kao integralna funkcija građanstva. Ovakav razvoj u mnogome duguje klasičnoj republikanskoj, američkoj (i ranije britanskoj) revolucionarnoj tradiciji, koja je bila poznata obrazovanim ljudima u Francuskoj.

Kontroverza oko ženskih zahteva za građanstvom – kao žena – počela je ponovo da raste 1790. godine, kada je Ustavotvorna skupština pokušala da razradi novi francuski ustav, zadatak koji je urodio plodom tek u septembru 1791. godine. Tokom ove debate o prvom ustavu, objavljena su dva najelokventnija  i najčuvenija saopštenja: Sur l'Admission des femmes au droit de cite (Pledoaje za građanstvo žena, juli, 1790. godine), Kondorsea, i Declaration des Droits de la femme et de lacitoyenne (Deklaracija prava žena i građanki, septembar 1791. godine), Olimpije de Guž (Olympe de Gouges). Ovi tekstovi povezali su žensko pitanje direktno sa konkurentskim debatama o problemu ropstva crnaca u francuskim kolonijama, emancipaciji Jevreja, i, mnogo opštije, pozivanjima na prirodno pravo i razum.

Markiz de Kondorse bio je jedan od velikih humansitičkih mislilaca francuskog prosvetiteljstva, i izuzetan matematičar i filozof. Bio je jedan od nekolicine filozofa koji su učestvovali u revoluconarnim skupštinama. Poput Pulen da la Bera (Poullain de la Berre), vek ranije, Kondorse je u svom kratkom "pledoajeu", zastupao gledište da "sva ljudska bića, oba pola, poseduju prirodna prava zasnovana na zajedničkim temeljima u razumu:19

Danas prava muškaraca proizlaze samo iz ovoga, da su muškarci bića koja osećaju, sposobna da ostvare moralne ideje, i da razumno promišljaju te ideje. Dakle, žene, budući da imaju iste ove kvalitete, imaju nužno ista prava. Ni   bilo koja individua, ni bilo koja rasa, nemaju prirođena prava, ili drugačije, svi imaju jednaka prava; i onaj ko glasa protiv prava drugog, ma koje religije, boje, pola da je taj drugi, odriče se, otuda, svog vlastitog prava.

Kondorse nije zastupao mišljenje da su muškarci i žene potpuno isti; uistinu, mnogo toga u njegovoj tvrdnji odnosi se na različitost polova; njegovo gledište koje reflektuje ranije rasprave u prosvetiteljstvu, bilo je da je rod društvena konstrukcija: "Ne priroda, nego obrazovanje, način društvenog života, jeste ono što je uzrok ove razlike". On se izravno suprotstavio i odbacio sve primedbe koje su bile zasnovane na "javnoj koristi", uključujući pitanja o ženskom uticaju i političkom aktivizmu, skrećući ih od zadataka koji su im propisani. Završio je pozivom na to da sve žene koje su u posedu svojine, imaju pravo glasa.

Dramska spisateljica i esejistkinja Olimpija de Guž, postavila je svoju kritiku u okvire koji su još oštriji: "Muškarci, da li ste sposobni da budete pravedni? Žena vam postavlja ovo pitanje… Kažite mi! Ko vam je dao suvereni autoritet da potčinite moj pol".20 Potom je pozvala na narodnu skupštinu žena – majki, kćerki, sestara – i na usvajanje Deklaracije prava žena i (ženskih) građana.

Kritikujući Deklaraciju prava čoveka, koja je definisala "naciju" kao izvor svakog suvereniteta, Olimpija de Guž je usvojila i redefinisala pojam nacije kao uniju žene i muškarca. U sedamnaest odvojenih članova pozvala  je na jednako učešće i jednak tretman oba pola pred zakonom, koje je učešće zasnovano na prirodnim zakonima i razumu. Ali bila je posebno rečita po pitanju nacionalnog obrazovanja i bračnih ugovora. Improvizujući na Rusoovom pojmu "društvenog ugovora", "Deklaracija" Gužove završila je zapanjujuće modernim "modelom društvenog ugovora između muškarca i žene".

Ovakvi stavovi nisu prošli bez komentara. Radikalni republikanski novinar Luj-Mari Pridom (Louis-Marie Prudhomme), Rusoov sledbenik, suprotstavio se Kondorseovim argumentima, kao i stavovima iz pomenute ženske peticije. Pozvao se na loše efekte ženskih intriga tokom monarhija Luja XV i Luja XVI, kao na argument protiv ženskog uključivanja u naciju: "vladavina kurtuzana ubrzala je propadanje nacije; imperija kraljica je je uništila".21 Žene, po Pridomovom mišljenju, ne bi smele nikada da napuštaju domaćinstvo. Nasuprot tome, Žurnal za prava čoveka (10. avgust, 1791. godine), složio se sa tim da žene zaista zaslužuju prava. Međutim, urednici ovog žurnala, tvrdili su, – kao i mnoge feministi – da ovi zahtevi moraju biti utemeljeni na ženskoj "različitosti" od muškaraca, a ne na sličnostima zasnovanim na pojmovima kao što je razum.

Tumačenje "javne koristi": mesto žena je u domaćinstvu

Deklaracija o pravima čoveka ustanovila je da građanske razlike mogu biti zasnovane samo na principu "javne koristi". Ustav iz 1791. godine, koji je Ustavotvorna skupština (nakon neuspelog pokušaja kralja i kraljice da napuste Francusku) konačno obznanila krajem septembra, poziva se na princip "javne koristi" da bi porekao ženske zahteve za pravima i građanstvom utemeljenim na društvenosti i razumu, iako je u njemu brak preformulisan kao građanski ugovor. Na osnovu ustavnog isključivanja žena iz političkih prava, ražalovani sveštenik i zakonodavac Tajeran (Talleyrand), zalagao se (nasuprot Kondorseu i njegovim istomišljenicima) za čisto "unutrašnju" ulogu žena u domaćinstvu, i njihovo obrazovanje u skladu s tim.23 Tajeran se pozvao na princip javne koristi koji žene drži van političkog života. Da bi podržao svoj stav, odlučno je odbacio sve pritužbe na apstraktne principe i uspešno prizvao strah muškaraca od nadmetanja sa ženama.

Nije moguće odvojiti pitanja koja se odnose na obrazovanje žena od preispitivanja njihovih političkih prava. Dok se vaspitavaju (kćerke), mora se temeljito razumeti njihovo odredište. Ako potvrdimo da (žene) imaju ista prava kao muškarci, onda im se moraju dati ista sredstva da bi ova prava iskoristile. Ako mislimo da bi njihova uloga trebalo da bude samo doprinošenje sreći u domaćinstvu i dužnosti oko domaćinstva (la vie interieure), trebalo bi rano da počnu da se  formiraju da bi ispunile sudbinu.

Tajeran je ovaj stav nadugačko obrazložio:

Čini nam se nespornim da zajednička sreća, naročito sreća žena, zahteva da one nemaju aspiraciju ka praktikovanju pravnih i političkih funkcija. Ono što je za njih najbolje mora se tražiti u volji prirode… Što manje učestvuju u oblikovanju zakona, to će više dobiti od njegove zaštite i snage; … naročito će, ukoliko se odreknu svih političkih prava, postići  izvesnost u pogledu toga da će videti kako se njihova civilna prava potvrđuju i proširuju.

I zaista, iako je po Ustavu iz 1791. godine, brak reformulisan kao građanski ugovor, Zakonodavna skupština je, 1792. godine, dala puna građanska (svojinska) prava samo neudatim punoletnim ženama, iako im je to poreklo civilna (politička) prava.

S one strane La Manša, Tajeranove argumente, kao dokaze muške tiranije, osporila je Meri Vulstonkraft u svom delu Odbrana prava žene  (1792), to je bila posledica njenog ranijeg odgovora Berku, Odbrana prava muškarca. Politička prava su, po njenom mišljenju, prirodna prava zasnovana na zajedničkom posedovanju razuma, tako da je podjarmljivanje žena "nekonzistentno i nepravedno":24

Ko je od muškarca napravio isključivog sudiju, ako su  i žene obdarene razumom?

Na ovaj način argumentišu tirani svake vrste, od slabog kralja, do slabog oca porodice; svi su oni spremni da slome razum; ipak, uvek tvrde da svoj tron uzurpiraju samo iz razloga koristi. Zar ne činite isto kad prisiljavate sve žene, poričući njihova građanska i politička prava, da ostanu zatočene u svojim porodicama, tapkajući u mraku?… Ali, ukoliko žene moraju da budu isključene, da nemaju glas, da ne učestvuju u prirodnim pravima čovečanstva, prvo dokažite, da bi se odbranili od optužbe za nepravdu i nekonzistentnost, da one žele razum – drugačije, ova pogreška u formi vašeg Novog Ustava uvek pokazuje da muškarci moraju u nekom obliku da se ponašaju kao tirani;  tiranija, u ma kom delu društva, uspostavlja čvrst front, i uvek podriva moralnost.

Tajeranova postavka ženskog obrazovanja i društvenih uloga kao nezavisnih od njihovog tobožnjeg nepolitičkog statusa, odnela je pobedu nad Kondorseom, Gužovom i Meri Vulstonkraft. Međutim, njihovi pozivi nisu završili bez odjeka. Drugi su već preuzeli borbu za učešće žena u političkom životu, kao što je to učinila holandska feministkinja Eta Palm d' Elders (Etta Palm d'Aelders), koja je vatreno raspravljala u ime ženskih prava u pariskom Cercle social, kao i mlada majka četvorogodišnjeg deteta, Elizabet-Bonaventir Lafori (Elizabeth-Bonaventure Lafaurie), iz zapadne Gaskonje, koja je 1791. godine, odbacila, u štampanom obliku, osam primedbi protiv političkog učešća žena.25 Pridružili su se i drugi, izvan Francuske, koji su pratili revolucionarne debate. U ekstremno radikalnom, anonimno objavljenom traktatu, O poboljšanju statusa žena (1792), istaknuti upravitelj Kenigsberga (Istočna Pruska), Teodor Gotlib fon Hipel (Theodor Gotlib von Hippel), takođe je prespitivao osnove za eliminisanje žena iz građanstva kao i iz punog učešća u pitanjima vlasti. Njemu se pridružio švedski pisac Tomas Torild (Thomas Thorild), koje se zalagao za to da su žene ispred svih ljudskih bića, da imaju ista prava kao muškarci, kao i da su žene, zapravo, superiornije od muškaraca.26

Još neko vreme je "javna korist" ostala teren za nadmetanje u revolucionarnim ratovima između rodova. Do 1793. godine, u svetlu unutrašnjeg haosa, građanskog rata, i pod pretnjom strane vojne invazije – stavovi o razlici između žena i muškaraca, potkrepljeni stalnim  pozivanjem na autoritet Žan Žak Rusoa, i na razliku između javnog i privatnog zasnovanoj na "prirodi", pokazali su se odlučujućim u proterivanju žena iz građanskog života kao i u ponovnom potvrđivanju političke nužnosti za njihovim podređenim položajem u braku.

Međutim, žene koje su nameravale da praktikuju javnu ulogu nisu mogle da prođu bez borbe. Zaista, femistkinje su efektno mogle da upotrebe slogan o "javnoj koristi", posebno u svojim nastojanjima da organizuju ženske klubove početkom 1790. godine. U ovim klubovima, koje su osnivale žene poput Ete Palm, u Parizu, i koji su osnivani kako u provincijskim gradovima tako i u selima, žene su od javnih vlasti tražile priznanje i podršku za organizovanje onoga što bismo danas mogli da nazovemo društvenim i obrazovnim radom u različitim oblastima – olakšice za siromašne i besposlene, za samohrane majke, za devojčice i decu, bolesne – često nastavljajući katoličke dobrotvorne akcije koje su bile započete  pokretanjem revolucionarne sekularizacije crkve.

Ako je uloga supruge mogla da bude iskorišćena u svrhu isključenja žena iz građanstva, uloga majke nudila je nepromenljivu osnovu za utvrđivanje prava na učešće u javnim stvarima. Žene iz klubova opravdavale su svoje klubove i njihovo građansko uplitanje pozivanjem na svoje uloge majki, starateljki, i onih koje vaspitavaju.27 Jedna žena se čak, u pismu Narodnoj skupštini, zalagala za to da materinstvo bude ono što kvalifikuje žene za građane države.28 Ovakve prepiske promovisale su odnosnu argumentaciju zasnovanu na javnoj koristi "građanskog materinstva", "majki-učiteljica" i "društvenih-domaćica"; takvi argumenti obezbeđuju veoma važnu platformu za feministički aktivizam u kontekstu izgradnje nacije, u periodu čitavog devetnaestog i ranog dvadesetog veka. Ne samo individualna pozivanja na zdrav razuma, nego i argumenti koji se na to odnose – utemeljeni na različitim ženskim ulogama i karakteristikama, kao i na njihovom doprinosu javnom blagostanju kroz sveobuhvatnu odgovornost u odnosu na porodicu – mogu da obezbede rečiti dokaz protiv ženske potčinjenosti u kasnom osamenaestom veku u Evropi. Zapravo, ako bi trebalo da verujemo Elke i Hansu Kristijanu Hartenu, argumenti  u ime civilizovanja materinstva – u stvari, mitologiziranje materinstva kao i slavljenje oslobađanja položaja žene – zadobilo je u potpunosti eshatološke kavlitete što se više revolucija kretala prema simboličkom oceubistvu, naročito nakon što je Konvent izglasao smaknuće kralja, početkom 1793. godine. U ovoj viziji građanskog položaja žene, "podela uloga između polova nije opravdavana odnosima podređenosti nego prinicpijelnom jednakošću koja je uzela u obzir razlike i prirodne sklonosti koje se tiču kako muškaraca tako i žena".29

Zatvaranje ženskih klubova: "Pustite muškarce da vode revoluciju!"

Odlukom Konventa da se obrazuje nova vlada, u avgustu 1792. godine, i proglašenjem Republike u septembru, francuska rasprava o ženama i građanstvu ušla je u novu fazu. Zahtevi za potpunom jednakošću žena i muškaraca izneseni su glasno i odrešito kada je Konvent preduzeo rad na drugom ustavu. Na početku je izgledalo da nova republika nudi obećavajuću osnovu za ostvarivanje ženskih zahteva za jednakošću sa muškarcima kao i za učešće u javnim službama.

Ali, nove organizacije koje su uspostavile žene, naročito one koje nisu bile pod nadzorom muškaraca, izazvale su sumnju u krugovima izvesnih dobro pozicioniranih  revolucionara, koji su nastavili da insistiraju na tome da je ženama mesto kod kuće te da muškarci mogu da predstavljaju njihove interese sasvim adekvatno.

Početkom 1793. godine, nakon suđenja i pogubljenja Luja XVI (danas naprosto poznatog kao Luj Kapet), novinar Pridom saznao je da su osnovana dva ženska kluba u provincijskim gradovima. Kritikovao je njihovu praksu biranja predsednika, vođenja zapisnika na sastancima, pozivanja lokalnih predstavnika vlasti da prisustvuju njihovim dogovaranjima, proučavanja društvenog ugovora, pevanja himni slobodi. U kolumni svog veoma čitanog izdanja, Les Revolutions de Paris, on se tim aktivnostima narugao:30

U ime patrie, ljubavi koju ove žene nose u svojim srcima, u ime prirode, od koje niko nikada ne sme da odluta, u ime dobrog domaćeg morala, kojim su ženski klubovi zaraženi zbog osipanja koje je pratilo njihovo buđenje, mi ljubazno molimo dobre građanke Liona da ostanu kod kuće, da brinu o svojim domaćinstvima, i da ne brinu o tome kako da reformišu katehizam biskupa Lamureta (Lamourette), kao i da nemaju pretenzija da pročitaju društveni ugovor. Ljubazno ih molimo da misle o zlu koje mogu da izazovu republici, bez sumnje, ako ih svaki gradić, svaki mali burg u Francuskoj, bude imitirao. Klubova će biti svuda, i uskoro neće biti dobro održavanih domaćinstava.

Po Pridomovom mišljenju, kao i prema mišljenju mnogih drugih Jakobinaca, ma kakvo učestvovanje žena u građanskom životu, odvućiće ih od njihovih unapred određenih dužnosti u domaćinstvu. Ali privilegije muškosti – muževnosti građanstva – zahtevaju međutim, ponovno potvrđivanje.

Predsednice dva sporna ženska kluba brzo su odgovorile na Pridomove optužbe. Blonden Demulen (Blandine Demoulin), predsednica Dijon Societe des Amies (Dižonsko društvo prijateljica), izrazila se naročito elokventno o nužnosti građanskih aktivnosti žena:31

Uistinu, mi smo zapanjene da baš vi govorite takvim jezikom; da  li može biti da žene, koje su se danas uzdigle bliže visinama revolucije nego čak (izvesni) republikanac, moraju da dele lekcije iz filozofije i slobode…?
Između svih oblika vladavine, republikanska vlast se najviše približila prirodi; i u takvoj vladi, svaki pojedinac je integralni deo celine i trebalo bi da sarađuje u svim tim zahtevima za dobrobit republike; nužno sledi da bi žene, koje su deo društva, trebalo da doprinose, koliko god mogu, opštem dobru.

… Naša revolucija – jedinstvene u svetskoj istoriji – zahteva od svih građana republike doprinos u radu, blagostanju ili znanju; (tako) je sasvim prirodno da bi građanke (citoyennes), koje su ponosne što su njen deo, trebalo da sebe učine korisnima za javnu stvar (la chose publique) kao i da ponude savet u pogledu načina da se do toga dođe. Da bi ovo postigle na probitačniji i sigurniji način, one moraju da se sretnu. Šta individua može da postigne u izolaciji? Upravo su iz bratskih susreta republikanaca proizašli ovi zadivljujući rezultati filozofskog prosvetiteljstva, koji su, oslabađajući žene od starinskih predrasuda koje su ih ponizile, u njima prepoznali seme vrlina koje su one predodređene da prenesu na sve Francuze od njihovog najranijeg detinjstva…

Okanite se, onda, vašeg sistema, Građanine Pridom, koji je kako despotski prema ženama, tako i aristokratski prema narodu. Vreme je za revoluciju morala žena; vreme je da se one ponovo uspostave u svom prirodnom dostojanstvu. Kakva se vrlina može očekivati od roba!…Gde god da su žene robinje, muškarci su podanici despotizma.

Pridoma nije ubedila rečitost Madam Demulan (koja je odslikavala mnoge teme koje su ranije razvili Kondorse i Vulstonkraftova), tako da je u konačnom odgovoru potražio utočište u autoritetu Rusoa: "Vi se brinite za vođenje domaćinstva, pustite nas da brinemo o republici; pustite muškarce da vode revoluciju".32

U aprilu, 1793. godine, vlada je preduzela prvi korak, formalno isključivši žene od služenja u francuskoj vojsci, iako je kreščendo zahteva za ženskom jednakošću dospeo do sednice  Konventa tokom ustavne debate. Nove rasprave, uključujući govor poslanika Pjera Gijomara (Pierre Guyomar) "Sledbenik  politike jednakosti između individua", preinačile su argumente Kondorsea, i drugih da bi se založile za građanstvo kao apsolutno pravo individue, bez obzira na pol i rasu. Gijomar je tvrdio da sloboda i jednakost pripadaju jednako muškarcima i ženama; ako to nije slučaj, insistirao je on, "besmrtna deklaracija o pravima sadrži smrtonosno isključivanje".33 U razmatranju konačne verzije Ustava iz 1793. godine, koji je konačno objavljen sredinom juna, Konvent je odbio Gijomarove argumente. Ovoga puta, "čovek" je zaista značilo "muškarac".

Militantne žene Pariza, smatrale su da je revolucionarima još uvek potrebna njihova pomoć, uključujući njihove oružane snage. U maju, 1793. godine, ustanovljeno je Parisko društvo revolucionarnih republikanskih građanki, koje je veoma brzo uspostavilo veze sa građanima-glasačima iz pariskih sektora. Ova grupa nije bila, striktno govoreći, ono što bismo mi nazvali feministička; njene članice nisu davale prednost emancipaciji žena kao takvoj, umesto toga, tražile su za žene glavnu ulogu u odbrani nacije od unutrašnje i spoljašnje subverzije, ulogu koja  je nosila čak i terorističke konotacije. Članice ove grupe igrale su značajnu ulogu u izbacivanju Žirarondinaca iz Konventa, i oštro su se borile protiv profitera i drugih takozvanih neprijatelja nacije.

Nimalo iznenađujuće, međutim, namerno isključenje žena iz vodećih pozicija u novoj republici, očito je naljutilo neke članice Društva revolucionarnih republikanskih građanki. Na sastanku društva, u jednom dugačkom izveštaju, jedna od govornica je otpočela preteranim uvodom o herojstvu žena u istoriji, zalažući se za podobnost žena u vojnim borbama i strukturi vlasti, tražeći da isključenje žena iz tih pozicija bude ponovo razmotreno.34 Na drugom sastanku, budući da su građanke (citoyennes) iz Section de Droits de l'Homme predstavlile društvu vojni standard, ova tema je imala odjeka: "Zašto bi žene, obdarene sposobnošću da osećaju i objašnjavaju svoje misli, videle sebe isključenima iz javnih stvari? Deklaracija prava je zajednička za oba pola, a sastoji se od dužnosti; postoje javne i privatne dužnosti". Po mišljenju žena iz sekcije, privatne dužnosti žena, kao supruga i majki, mogle bi biti izmirene, bez poteškoća, sa aktivnostima nadzora i podučavanja.35

Sudbina ženskih klubova i pristupanje žena ma kojoj ulozi u politici podstakla bi, konačno,  razrešenje dalekosežnih i otvorenih osporavanja muškog liderstva koje su uspostavile grupe kakva je Društvo revolucionarnih republikanskih Citoyennes. Ubistvo Žan-Pol Maraa (Jean-Paul Marat), u julu, od ruke Šarlote Kordej (Charlotte Corday), (koja nije bila ni Parižanka ni članica društva), u velikoj meri je inteziviralo strah Jakobinaca od toga koliko žene uopšte uzev doprinose "neredu". Ovaj događaj pratio je niz konfrontacija u jesen 1793. godine, tokom kojih su se same članice društva uključile u kampanju direktnog fizičkog zastrašivanja da bi prisilile razjedinjene zaposlene žene da nose, kako trobojne kokarde, koje su za žene bile odobrene, tako i crvene oslobodilačke kape. Zaposlene žene su uložile prigovor. Insistirale su na tome da je posebno crvena kapa amblem muške odeće, i tako su se osvetile Citoyennes, tražeći raspuštanje svih ženskih klubova.

Ovim prikladnim izgovorom, Jakobinci su odmah pozvali na obračun sa ovim politički-militantnim ženama, u ime javnog reda. U izveštaju za Komitet opšte bezbednosti Konventa, samo jedan dan kasnije (9. Brimer, Godina II, ili 30. oktobra 1793. godine), Andre Amar postavio je dva ključna pitanja o ženskom građanstvu:36  "1. Da li žene mogu da praktikuju politička prava i uzmu aktivno učešće u stvarima vlasti? 2. Da li mogu da se okupljaju u politička udruženja ili popularna društva?". Odgovarajući na njih, on je postavio pitanja o ženskom moralu i njihovoj fizičkoj snazi u odnosu na muškarce, i pozvao se na nasleđe prirode u pogledu različitih dužnosti muškaraca i žena; konačno, on je zastupao mišljenje da je jedino važno pitanje o moralu. Zaključak je bio takav da je Konvent glasao za zabranu "klubova i popularnih društava žena, pod kojim god imenom da su poznati", kao i za dekret po kome "sve sednice popularnih društava moraju biti javne".

Dve ugledne istoričarke koje su se bavile ulogom žena  u Francuskoj revoluciji, Darlin Gej Levi (Dalrline Gay Levy) i Herijet Eplvajt (Harriet Applewhite), videle su jakobinsku represiju od 9. Brimera kao "ekstremni politički odgovor  na militantno građanstvo koje žene praktikuju od 1789. godine.37 Ove naučnice su, do ove tačke, smatrale situaciju u velikoj meri redovnom (a moja istraživanja potkrepljuju ovaj stav); to više neće biti slučaj. Ovim aktom iz 1793. godine, konačno su iz političkog života nove republike uklonjene, ne samo članice Društva revolucionarnih republikanskih građanki, nego i sve ostale Francuskinje.

Sredinom novembra, Gradski odbor Pariza otišao je korak dalje u odnosu na Konvent, odbijajući čak da primi delegaciju žena sa crvenim kapama, kažnjavajući njihovo ponašanje. Razljućeni procureur-zastupnik Komune, Pjer Gaspar Šomet (Pierre Gaspard Chaumette), zasuo je delegaciju uvredama:38

Otkada je dopustivo da se neko odrekne svoga pola? Otkada je pristojno videti žene kako napuštaju predanu brigu o svojim domaćinstvima, kolevke svoje dece, da bi došle na javna mesta i držale govore po galerijama ili za govornicom senata? Da li je muškaracima priroda poverila brigu o domaćinstvu? Da li je nama podarila dojke da podojimo svoju decu…?

Nerazborite žene koje želite da postanete muškarci, zar niste već dovoljno obezbeđene? Šta vam je još potrebno? U ime same ove prirode (kao despoti ljubavi) ostanite to što jeste, i ne zavidite nam na opasnostima naših olujnih života, budite zadovoljne time da možemo da ih zaboravimo u srcu naših porodica, odmarajući oči na očaravajućim prizorima naše dece koju je vaša briga učinila srećnim.

Ova duboko antifeministička poruka Jakobinaca bila je žestoko potučena dva dana kasnije (29. Brimer) štampanjem teksta u Feuille de Salut Public, jetkim osudama "političkih žena", u kom su tekstu žene podsetile na svoje podređeno mesto u novom republikanskom poretku. Pozivajući se na tri nedavna smaknuća, kraljice Marije Antoanete, Olimpije de Guž i Manon Rolan, uz osudu njhove navodne izdaje i prevare, urednici su izdali ovaj autoritarni proglas, naglašavajući novi moralni poredak republike:39

Žene, da li želite da budete republicaines?  Onda volite, sledite i poučavajte zakone, koji podsećaju vaše supružnike i decu da praktikuju svoja prava… Budite jednostavne u svom oblačenju; radite vredno u svojim domaćinstvima; nikad ne odlazite na javne skupove sa idejom da tamo govorite, već radije sa idejom da će vaše prisustvo tamo ponekad podstaći vašu decu.

Krajem novembra, Pariska komuna ‘poklopila’ je ovo upozorenje dekretom koji ukida ženske klubove i druga vanzakonska 'presvlačenja', sa idejom da se žene drže ne samo kod ognjišta nego i u suknjama.40 U maju 1795. godine, Konvent je isključio žene sa svojih tribina, zabrinio im prisustvovanje na političkim skupovima, kao i hodanje ulicama, u grupama većim od pet.

Potvrđujući svoje određenje građanstva i političkog prostora, francuski republikanski režim je, dakle, u pogledu roda, muški. Međutim, čitav vek feminističkih borbi primorao je muškarce u francuskoj Republici da svoje stavove učine eksplicitnim; otuda, zagovornici isključivanja žena nisu više mogli da zasnivaju svoje propise, koji se tiču ženskih uloga i odgovornosti, na argumentima o javnoj koristi, kao što je to činio Tajeran, već na fizičkim razlikama zasnovanim na prirodi. Usvojeni argumenti zasnovani na " prirodnim razlikama" između polova biće, otuda, uveliko elaborirani paralelno sa naporima da se takve razlike istaknu uspostavljanjem kategoričkih prepreka između javne i privatne sfere.

Izbegavanje kontrarevolucionarnog uzmicanja

Eksplozivna erupcija feminističkih zahteva karakterističnih za prve godine revolucije, jenjavala je u liku antifeminističkih napora da nagomilane pukotine ispuni kontraargumentima koji bi mogli efektno da zapečate već okoreli patrijarhat. Samo tako bi se potvrdilo muško pravo da žene zaustave i ograniče politički, pravno, intelektualno i emocionalno. U liku ovakvih mera, i zahvaljujući emotivnooj žestini koje je izazvalo samovoljno isključenje žena iz građanskog života, samo nekoliko nepokolobljivih duša nastavilo je otvoreno da insistira na tome da je potpuna jednakost polova poželjna.  Skrivajući se od terora, uvek pouzdani Kondorse sačinio je Nacrt za istorijski prikaz progresa ljudskog uma (štampan posthumno, 1795. godine):41

Kao na jednu od prednosti progresa ljudskog uma koja doprinosi opštoj sreći, moramo računati na potpuno rušenje predrasuda koje su uspostavile nejednakost prava između polova, nejednakost koja je ubojita čak i za stranu kojoj hoće da pruži podršku. Opravdavanje ovog principa ne može biti zasnovanao na bilo kakvim razlikama u njihovoj pojedinačnoj fizičkoj organizaciji, intelektualnoj snazi, ili moralnoj osetljivosti. Ova nejednakost ima poreklo isključivo u zloupotrebi snage, tako da su svi potonji sofistički pokušaji da se to opovrgne uzaludni.

Međutim, sa Kondorseom se nije složio čak ni njegov prijatelj i kolega, lekar Pjer-Žan-Žorž Kabanis (Pierre-Jean-Georges Cabanis). Potvrđujući da su polovi na mnogo načina slični, ali insistirajući mnogo više na značaju ljudske psihologije i načinima propagiranja kao onome što podupire organizaciju i moralnost društva, Kabanis tvrdi (pozivajući se na "prirodu" na način Rusoa i Pjera Rusela, čijim se ranije objavljenim člancima na ovu temu neskriveno divio) da su različite uloge muškaraca i žena, različite odlike i stil života fundamentalno određeni njihovom različitom polnom psihologijom, koja aficira njihove koštane, mišične, ćelijske i nervne sisteme. Potrebno je bliže posmatranje ekonomije životinja, ne strogo filozofska spekulacija, insistirao je on, da bi se prosudilo o ovim pitanjima. Doktor Kabanis nije mogao da se odupre stavu da za ženu nema mesta u političkom ili građanskom životu, i da žene, uključujući i učene žene (femmes savantes), koje su time zakoračile izvan svoje polne sudbine nisu muškarcima privlačne.42 Ova uticajna studija biće često doštampavana; oni koji su se oprirali visokom obrazovanju žena tokom devetnaestog veka stalno su je citirali.

Francuska filozofkinja-istoričarka Ženevjev Fres (Genevieve Fraisse ) briljantno je dokumentovala uzmicanje pred ženskom emancipacijom u Francuskoj tokom postrevolucionarnog perioda od 1800. do 1820. godine, posebno se usredsređujući kako na rasprave tako i na poricanje intelektualne (kao i političke i ekonomske) jednakosti žena i muškaraca.43 Ona ističe zapažanja filozofa-lekara Ž.-Ž. Vireja (J.J. Virey), koji je artikulisao rusoovsku poziciju čak mnogo ekstremnije nego Kabanis:44

Žena se razvijanjem svoje inteligencije nikada nije uzdigla do tih visokih pojmova genija u nauci i književnosti što je, čini se, najsublimiranija pobeda ljudskog uma… Ljubav je sredstvo ženskog vladanja… Njena ljupkost je njena moć; njen šarm je njena slava, dragoceni dragulji kojima je priroda darovala u svoj njenoj veličanstvenosti.

Ovakve primedbe teško da se mogu okvalifikovati kao mizoginija, ali u kontekstu razvoja kontrarevolucije izvesno se mogu čitati kao antifeministički.

Jedna pažljiva spisateljica jasno je videla kuda vode ovakve rasprave. Odgovarajući na napade o ženskom autorstvu, pesnikinja Konstans de Teis Piple de Leri (Constance de Theis Pipelet de Leury), (kasnije princeza de Salm), posvedočila je o tome u svom dugom, "Pismu ženama", napisanom u stihovima  (1797):45

Poslušajte sad šta mudrac zbori:

Žene, da li se usuđujete da govorite o ropstvu?
Vi, čiji jedan pogled sve nas svlada!!!
Vi, koje nas stavljate u lance, da drhtimo kraj
vaš
ih kolena!
Vaša lepota, lažne suze, i perfidna milovanja,
Zar nisu dovoljne da vas učine ljubavnicama?
Šta vam je još potrebno?
Vi ste naši tirani! Šta još želite?"
Šta još želimo! Legitimnu moć.
Obmana je izvor naše potlačenosti.
Prestanite da nas prisiljavate na ova bezvredna lukavstva.
Dajte nam više prava, vi ćete izgubiti samo neka.

Ona je to takođe jasno videla i u stavovima  o "prirodi":

Pustimo anatoma, zaslepljenog svojm naukom,
Da vešto izračuna snagu mišića,
Zaključak, bez pritužbe, između toga, manje ili više,
Da mu njegova žena duguje večno poštovanje.

Spisateljica Fani Raul (Fanny Raoul), čiji je rad objavila Konstans de Salm, artikulisala je svoj interes za ono što se događalo francuskim ženama tokom buđenja revolucije, ovim rečima osude:46

Kome je data građanska odgovornost? Muškarcima. Kome su data prava svojine? Muškarcima… Kome su data prava i privilegije očinstva? Muškarcima. Za koga su uspostavljene sloboda i jednakost? Ponovo, za muškarce. Sve u svemu, sve je po njima ili za njih; onda za njih takođe, i samo za njih, to što je napravljeno političko društvo; žene u njemu nemaju nikakvog udela.

Ovo je bio deprimirajući zaključak odiseje ka jednakom pravu na građanstvo, u koju su se neke žene i neki muškarci uključili, sa velikim nadama, 1789. godine.

Izvan Francuske: inicijative emancipatora i uzmicanje Evrope

Kontroverze u pogledu ženskih prava tokom Francuske revolucije imale su posledice daleko izvan Francuske. Slični scenariji i debate dizali su prašinu u mnogim mestima širom Evrope, iako nisu nikada proizveli takav nivo uzavrelosti. Savremene feminističke istoričarke otkopavaju nove dokaze o zahtevima za žensku emancipaciju u Belgiji, Holandskoj Republici, kao i u  različitim državama i kneževinama Italije i Nemačke, u  svetlu događaja koje smo gore opisali u vezi sa Francuskom. Razmotrimo, na primer, traktat o ženskim pravima koji je u Asiziju (u Italiji) 1794. godine, objavila izvesna Rosa Kalifronija (Rosa Califronia), koja se žalila da se u štampi neprestano govorilo o pravima muškaraca:47

Danas se ne mogu videti razumni radovi o pravima žena. Možda je ispravno reći da je ženski pol takođe sadržan u muškoj vrsti?… Pogledajmo samo ubojiti teatar u Francuskoj, gde se prava muškaraca uzdižu uz mnogo buke.  Koliko beneficija za muški pol! Koji je sistem ikada uspostavljen za žene i njihova prava?

Mnogo više odbrana žena nego njihovih prava, ovaj traktat je nekoliko godina kasnije bio upotpunjen drugima, ohrabrenim dolaskom francuske vojske i republikanskom okupacijom različitih italijasnkih gradova-država, uključujući Milano, Rim, i Napulj. Jedan takav tekst, manifest, poslat novinama u Đenovi, u oktobru 1797 godine, upućuje ogorčene pritužbe na rezultat novog ustavnog projekta, stavljajući primedbe posebno na članove koji se tiču ženskih prava u braku. Njegova autorka je tvrdila da ovaj manifest nosi potpise 2500 žena.48 U drugoj publikaciji, koja se pojavila u Veneciji, a objavljena je kao "Govor građanki Italijanima", anonimna govornica se požalila:

Provele smo skoro godinu dana, zatvorene u našim kućama, razmatrajući vaše nove planove i vaše nove ustave. Zakonodavstvo je povereno muškarcima; vlada i upravljanje su dodeljeni muškarcima, oni imaju ambasade, pregovore, sudove i vojsku. Ukratko, glasovi muškaraca čuju se svuda, dok žene čuju sebe samo u pozivima u svrhu majčinstva ili kvazi-majčinskih poziva u odnosu na muškarce. Otuda, gospodo, koji ste okupirali novi sistem, vi mislite samo na svoje vlastite prednosti i na sreću muškog pola; vi, ili ne smatrate žene ljudskom rasom, ili mislite da samo jednu njenu polovinu učinite srećnom.

Autorka je potom razradila dva predloga: prvi, "da su žene po prirodi jednake, ili čak superiornije od muškaraca", i drugi, da "žene imaju pravo da uzmu učešće u svim javnim stvarima koji se odnose na tekuće reforme u Italiji".49

Još uvek neidentifikovani holandski pisac (koji se potpisao samo kao P.B.v.W.), objavio je 1795. godine, svoje (njegove ili njene) refleksije o francuskoj Deklaraciji o pravima čoveka, stajući U odbranu učešća žena u vladi i državi (1795), osuđujući isključivanje žena kao "samovoljno" i "despostsko". Pozivajući se na Pufendorfove refleksije o prirodnom pravu, pisac se založio: "Ne znam na osnovu kojih prava smo preuzeli dominaciju nad ženama, budući da su mnoge žene sposobne da vladaju svojim muževima. Ko bi mogao da posumnja u to da žene mogu da urade apsolutno sve, u meri u kojoj se to tiče njihovog uma, isto kao muškarci?".50

Rasprava o ženskim pravima i ulogama pojavila se čak i u muzičkom svetu Evrope, kao na primer, u Šikanederovom (Schikaneder) libretu za Mocartovu operu Čarobna frula (1791). Kada u prvom činu Pamina pokušava da pobegne od svoga oca Zoroastra, da bi se vratila svojoj majci, Kraljici noći, Zoroastro govori, "Šta će biti sa istinom i pravom ako te ostavim sa tvojom majkom?". Ova razotkrivajuća izjava praćena je njegovim ubistvom bivše supruge: "Ona je previše ponosna! Muškarac mora da odluči o tvom putu. Jer žena sama stupa izvan svoje sfere i biva na pogrešnom putu". U Hajdnovom oratorijumu Stvaranje (prvi put izvedenom u Beču 1799. godine), prema piscima libreta, Adam i Eva pevaju u duetu u kome Eva peva o Adamu kao o svom zaštitniku, svom zaklonu, "moje sve". "Tvoja volja je meni zapovest; tako je odlučio Tvorac, i da sam ti poslušna, meni je radost, sreća i čast."51 Čini se malo verovatnim da ovi austrijski libretisti nisu učestvovali – na svoj osobeni način - u revolucionarnoj raspravi o ženama. Da li je ova rasprava mogla čak da utiče na njihov izbor teme?

Neke od ovih intervencija bile su od prolaznog značaja, a neke su, budući da su bile sklonjene, zaboravljene u arhivama i bibliotekama Evrope; muzičke intervencije su stalno i iznova pevane, ali su vrlo retko bile kontekstualizovane. U nemačkim gradovima-državama i kneževinama, međutim, vodeći filozofi, koji su u svoje vreme imali ogroman uticaj i čiji se radovi čitaju i danas, delovali su u smislu ograničavanja ženske slobode i građanskog učešća, sa ozbiljnim posledicama na razvoj zapadne političke filozofije i rodnu podelu u okviru državničkih poslova. Spisi Kanta, Fihtea, Hegela, čine deo bilo koje priče o antifeminističkim odgovorima na feminističke podsticaje tokom, i kratko nakon Francuske revolucije. Međutim, da bismo razumeli njihov otpor, najpre moramo da ispitamo značajne doprinose Teodora Gotliba fon Hipela (Theodor Gottlieb von Hippel), Getea  (Goethe) i Šlegela (Schlegel).

Pišući anonimno u Kenigsbergu, u Istočnoj Pruskoj, (gde je bio gradonačelnik), Hipel je objavio nekoliko priloga za raspravu o ženskom pitanju. On je, 1792. godine, objavio svoj najradikalniji traktat, O poboljšanju položaja žena, koji je napisao nakon što je saznao da žene nisu dobile građanska prava u Francuskoj. Pod uticajem ženske istorije kako je izložila savremena francuska spisateljica Luis de Keralio (Louise de Keralio), preko pokazanog talenta Katarine II Ruske, preko filozofskog mišljenja  Škotlanđanina Dejvida Hjuma, i preko principa kategoričkog imperativa, koji je razvio njegov prijatelj, slavni filozof, Imanuel Kant, Hipel je tvrdio da je neetički potčinjavati žensku slobodu. Suprotstavljajući se jakobinskim propisima, naime, da je ženama mesto kod kuće, Hipel je razvio ovu stvar tvrdeći da ženama ne samo da bi trebalo da je dopuštena potpuna sloboda kao individuama, nego bi trebalo da imaju pristup učenim profesijama; kao i njegov holandski kolega P.B.v.W., on je potvrdio da su mnoge žene potpuno kompetentne  da postanu administratori države. Zauzimajući mnogo ekstremniji stav, Hipel se pitao: "Da li idem predaleko tvrdeći da je potčinjavanje žena uzrok svake druge potčinjenosti u svetu?".52

O stavovima za i protiv ženske emancipacije raspravljalo se u mnogim arenama germanskog sveta. Pravnik Ernst Ferdinand Klajn (Ernst Ferdinand Klein), koautor Pruskog zakonika, preispitivao je 1789. godine da li bi žene trebalo da imaju ista prava kao muškarci, zalažući se za to da bi muškarci trebalo da koriste svoja prava da bi zaštitili slabiji pol.53 Proslavljeni pisac Johan Volfgang fon Gete, bavio se ovim pitanjima u romanima kao što su Vilhelm Majster (1795-96) i Herman i Doroteja (1797), iako su njegovi književni junaci veoma često izražavali mišljenje o tome da se žene, vodeći domaćinstvo, bave boljim stvarima nego muškarci. Značenja muškosti i ženskosti, i njihov odnos prema kreativnosti i genijalnosti istraživali su Vilhelm fon Humbolt i Fridrih Šlegel, sredinom 1790-tih godina. Na Humboltovu aristotelijansku afirmaciju muškosti kao aktivne i ženskosti kao pasivne, Šlegel je odgovorio etičkim pojmom visoke androginosti: "Ženski rod kao i muški rod mora biti uzdignut do razine ljudskosti… Samo su nezavisna ženskost, i nezavisna muškost, dobre i lepe".54 Ovi pisci su počeli da uključuju pitanje "slobodne ljubavi" u književnim delima, poput Šlegelove Lusinde (1799) i Geteovog Izbora po srodnosti (1809).

Stavovi Imanuela Kanta o ženskom pitanju, međutim, odražavali su stavove njegovog ‘mentora’ Rusoa, a u raspravi koja se smatra vrhuncem njegovog filozofskog sistema, Antropologija sa pragmatičkog stanovišta (1798), on je elaborirao svoje stavove o "Karakteru polova". Uznesenost Kantovih ideala i njegova analiza transcendentnih mogućnosti čoveka nestale su pre nego što je prihvatio konvencionalna stnovišta o inferiornosti, podređenosti, i relativnoj moralnoj poziciji  žena, čak iako je potvrdio žensku moć i uticaj. U Antropologiji, ženu ne bi trebalo smatrati nekim koga bi valjalo ohrabrivati da zna, ili da sam misli; njena primarna uloga je, kao kod Rusoove Sofije, da unapredi moralnost muškarca tako što će njime manipulisati. U braku, jedan partner mora biti podređen drugom, ali se odlike koje su obeležene kao "ženske", insistira Kant, razvijaju sa razvojem civilizacije, naročito "upravljanje muškarcima".55

Sa Univerziteta u Jeni, mladi, i nedavno oženjeni politički filozof, Johan Gotlib Fihte, odgovorio je direktno na tvrdnje zagovornika prava žena. U delu Nauka o pravima (1796), potvrdio je da su oba pola imala prava i da se uobičajene tvrdnje protiv ženskog praktikovanja tih prava, kakva je tvrdnja o nedostataku obrazovanja, mogu ubedljivo osporiti. Potom je skrenuo raspravu  na preispitivanje problema "da li, i koliko, ženski pol može želeti da praktikuje sva svoja prava".56 Udate žene, tvrdio je on, svojevoljno su se podredile pristajući pre svega na brak; njihova prava su primenjivali njihovi muževi, nakon konsultacija. Ovo je ostavilo otvorenim sam problem neudatih žena, koje bi se u bilo kom trenutku mogle udati. Ono što su zagovornici ženskih prava zaista tražili, tvrdio je Fihte, jeste javno praktikovanje prava, spoljašnje pokazivanje građanstva; ovo je, nastavlja on, nekompatibilno sa  samom ženskošću – koju je on odredio terminima poput diskrecije, skromnosti, i samoodricanja. Za Fihtea, pitanje isključenja žena  iz praktikovanja političkih prava nije bilo striktno u odnosu na javnu korist, već je bilo zasnovano na karatkeru bračnog odnosa i u samom konceptu ženskosti, koju je on sagledavao kao nešto što je potpuno nekompatibilno sa javnim priznavanjem. U Fihtevovom strogo aristotelovskom mišljenju, dihotomije javno-privatno i muško-žensko, bile su potpuno pokrivene. Da bi žena delovala javno i samostalno značilo bi da se odrekne svog pola!

Sa G.V.F. Hegelom, ove kategorije su postale centralne za opštu teoriju države, teoriju koja je eksplicitno elaborirana u postrevolucionarnom antifeminističkom kontekstu. Hegel je dugo promišljao odnos između polova, naročito u pogledu problema ljubavi i braka. U svojoj Fenomenologiji duha (1807),  napravio je predlog za etički karakter porodice. Uočio je tenziju između zahteva zajednice i individualnih interesa u okviru porodice, zastajući da primeti kako je ova tenzija povezana sa rodom; "Žensko – večna ironija života zajednice – intrigom menja univerzalnu svrhu vladanja u privatni svršetak, transformiše svoje univerzalne aktivnosti u rad ove, ili one posebne individue, i pervertira univerzalnu svojinu države u posedovanje i ornament porodice".57 Do 1821. godine, Hegel je uspostavio čitav društvenopolitički sistem zasnovan na različitim psihičkim karakteristikama polova, koji se vraća na stare dihotomske razlike aktivno/pasivno, i životinja/biljka. U beleškama za svoju Filzofiju prava (1821), Hegel je tvrdio da "kada žena drži krmilo vlasti, država je u stanju opasnosti, jer žene ne regulišu svoja delovanja prema zahtevima univerzalnosti već prema samovoljnim sklonostima i mnjenjima".58 Prema ovom stavu, koji je Hegel objasnio pričom o Antigoni, ženama, budući da su zainteresovane lično i pojedinačno, ne može biti povereno delovanje u skladu sa diktatom idealnog univerzalnog razuma. Stoga, one moraju biti isključene iz delovanja države.

Nemački politički filozofi, Fihte i Hegel, uspeli su u tome da uklone žene iz države, ali su to učinili na plemenit i miran način, i čini se, bez mnogo suprotstavljanja. Nasuprot tome, u Engleskoj, reakcija protiv ženske emancipacije uzavrela je od samog početka. Tamo, nadomak  Francuske, rasprava o ženskim pravima postala je nerazdvojivo povezana sa raspravom o samoj revoluciji, ne samo zbog načina na koji je Edmund Berk (Edmund Burke), u svojim Refleksijama orevoluciji u Francuskoj (1790), kudio revoluciju i ulogu žena u njoj. Prema Berku, revolucija je pretila ne samo pojmu monarhijskog autoriteta nego i samom političkom principu muškog autoriteta u porodici. Berkovi stavovi uspostavili su granicu onoga što će uslediti.
Meri Vulstonkraft je osporila Berkove Refleksije u svojoj knjizi Odbrana prava muškarca (1790), radu koji joj je odmah doneo slavu. Njena knjiga Odbrana prava žene (1792), usledila je ubrzo potom. Iako Meri Vulstonkraft nema reputaciju "prve" engleske feminstkinje, ona je postala najbolje zapamćena – i gledajući unatrag – najviše omalovažavana – zagovornica emacipacije žena u to vreme. Njen jezik i njeni stavovi koji su delovali elokventno u bujici reči koje je uputila protiv muške tiranije, u poređenju sa francuskim koleginicama delovali su prilično umereno. Sadržaj njenog rada, međutim, obuhvatio je reformisanje ženskog ponašanja, prijateljstvo između polova, pojmove ukusa, dostojanstveno bavljenje domaćinstvom, odgovorno materinstvo, i seksualnu samokontrolu. "Ne želim da (žene) imaju moć nad muškarcima, već nad samima sobom",  uzviknula je u odgovoru na Rusoovo insistiranje na tome da će ženska moć nad muškarcima oslabiti time što su one više slične muškarcima.59 Žensko obrazovanje, koje je smatrano ključem za snaženje ženske moći  i nezavisnosti, ostalo je glavna tema u svim njenim spisima.

Meri Vulstonkraft bila je jedna od retkih engleskih pisaca, oba pola, koja je o pravima žena govorila tako glasno i otvoreno. U mnogo izmenjenijoj formi stavovi Vulstonkraftove tumačeni su u romanima domaćih pisaca kao što su: Dezmond  Šarlote Smit (1792), Ana Sent Ajvz (1792) Tomasa Holkrofta, i Memoari Eme Kortni (1796) Meri Hejs, kao i u njenim vlastitim romanima. Elinor Taj zabeležila je da su političke rasprave utkane u ove romane, kao i u druge, one koje su pisale Helen Maria Vilijams i Elizabet Inčbald.60 Takve političke kritike takođe su se mogle naći i u raspravama o obrazovanju devojaka, kako u formi fikcije, tako i u obrazovnim radovima, kako je to sugerisano u spornim stavovima pisaca kakvi su Marija Edžvort, u romanu Belinda (1801), i Hana Mor, kako u njenom radu Zamerke  modernom sistemu ženskog obrazovanja (1799), tako i u romanu Silebs u potrazi za ženom (1809).

Pitanje ženskih političkih prava nakratko je dospelo do Britanskog parlamenta 1797. godine, samo da bi bilo u potpunosti odbačeno. Govoreći u ime proširivanja prava građanstva, liberalni govornik Čarls Džejms Foks potrudio se da uveri Donji dom da neodgovarajuće osobe neće postati punopravni građani bez gesta koji je on predložio. On se namerno pozvao na negativan primer žena da bi objasnio nužne kvalifikacije za pravo glasa - pravna i finansijska nezavisnost. Zdrav razum, a la Kondorse, za njega je predstavljao beznačajan kriterijum. Nakon što je izrazio poštovanje ženama Engleske, Foks je unapred tvrdio da:61

Mora biti da je iskreno osećanje svakog džentlmena koji me sada sluša, da sve superiorne klase ženskog pola u Engleskoj moraju biti mnogo sposobnije nego neobrazovane individue najniže klase muškaraca do kojih bi ih zagovornici univerzalnog prava glasa patnje proširili. Ipak, zašto nikada nije bilo zamišljeno da pravo izbora može biti prošireno na žene? Zašto?, stoga što, zbog zakona nacije, i možda zbog zakona prirode, taj pol zavisi od našeg pola, i stoga, dakle, što bi njihovi glasovi bili vođeni odnosom koje one zauzimaju u društvu.

Nikad nije bilo zamišljeno, zaista! Politička prava žena izvesno su bila zamišljena, ne samo preko La Manša, nego i u čitavoj Evropi. Ali Foksov stav je imao odjeka, uz najveći uticaj, kod filozofskog radikala Džejmsa Mila, koji je tvrdio (vraćajući porodični model politike), 1814. godine, da  "sve one individue čiji su interesi nesporno uključeni u interese drugih individua mogu biti isključene iz politike bez ikakvih posledica". Ovo je uključivalo decu,  i "takođe žene,… čiji je interes uključen, ili interesom njihovih očeva, ili njihovih muževa".62 I Foks i Mil gledali su na žene kao na nepopravljivo "zavisna stvorenja".63

Engleska kontraofanziva protiv predloga za emancipaciju žena  postala je blisko povezana sa konzervativnim evanđelističkim hrišćanstvom Hane Mor, kao i sa rastom engleskog nacionalizma koji se određivao kao opozicija u odnosu na sekularnu, revolucionarnu i slobodarsku kulturu Francuske.64 Nakon prerane smrti deteta Meri Vulstonkraft, na porođaju, Vilijem Godvin (William Godvin) je objavio Memoare autorke 'Odbrane prava žene' (1798), pominjući njenu raniju vezu sa Gilbertom Imlajem (Gilbert Imlay), kao i rođenje njenog prvog vanbračnog deteta, obezbeđujući neprijateljima ženskih prava dokaz pun osude - biti emancipovan znači biti seksualno raspusan; Godvinov ozbiljan pokušaj da opravda svoju poslednju suprugu onim, što je u to vreme postala represivna politička klima, ironično je poslužio samo daljem diskreditovanju feminističkih zahteva. Rasprava  će se tajno kuvati, u velikoj meri obeležena onim što se moglo pročitati između redova, kao i onim što je bilo izrečeno, o čemu dobro svedoče tobože nepolitički romani Džejn Ostin.65

Zastupanje ženskih prava u Engleskoj bilo je, naposletku, zasuto mnoštvom podrugljivih propisujućih publikacija, kakve su evanđelističko Istraživanje dužnosti ženskog pola (1797), Tomasa Gisborna (Thomas Gisborne), i  žučna optužba feministkinja (i njihovih galskih ideja) kao "ženske bande koja prezire zakon PRIRODE", koju je u svojoj poemi Bespolne žene (1798), uz dugački spisak fusnota, uputio Prečasni Ričard Polvil (Richard Polwhele).66 Do 1799. godine, blago, uistinu, gotovo plačno zastupanje Meri En Redklif (Marry Anne Radcliffe), u ime ekonomskih mogućnosti za "siromašne bespomoćne žene" i "nesrećne žene", u radu koji je odlučno naslovljen kao Ženski zastupnik; ili pokušaj  vraćanja prava žena od muške uzurpacije, nehotično pokazuju do koje mere su feministkinje bile primorane na defanzivno delovanje.67

Uzmicanje u pogledu ženske emancipacije, koje se razvilo u Evropi na početku revolucionarne represije bilo je žestoko, a njegove posledice će trajati decenijama. To se pokazalo u Jüdish Deutsche Monatsschrift, objavljenom u Pragu, kao i u radovima  kontrarevolucionarnih francuskih političkih teoretičara Luja de Bonala (Louis de Bonald) i Žozefa de Mestra (Joseph de Maistre). Ali ono što je možda još važnije, ono se hranilo političkim okupljanjem. U Francuskoj se Napoleon, koji je sebe krunisao u imperatora 1802. godine,  lično zainteresovao za elaboriranje Građanskog zakonika koji je namerno potčinio žene u braku  i propisao njihovu poslušnost muževima u zamenu za mušku zaštitu. Njegov vojni pohod koji je usledio bio je primer tog zakonika u čitavoj Evropi, i on je poslužio kao model zakonodavcima u mnogim zemljma, od Italije do Poljske. Iako se Napoleon na sličan način lično zainteresovao za obrazovanje devojčica, osnivajući škole za kćeri svojih zaslužnih, ali siromašnih muških podržavalaca, članova Legije časti, ipak nije zastupao ciljeve emancipacije: "Napravite od njih vernike, a ne razumnike", pisao je, sa bojnog polja, Napoelon velikom kancelaru Legije časti, 1808. godine. "Ja ne podižem prodavce stila, niti domaćice, ni služavke, već supruge za skromna i siromašna domaćinstva".68 Praktično obrazovanje, uz veliko izlaganje manuelnom radu, bilo je propisano za ove devojčice - ne erudicija, ne dramska produkcija, i iznad svega, ne razlike koje su utemeljene na klasama ili dostignućima. Za dečake, Napoleon je osnovao liceje i Francuski univerzitetski sistem. Međutim, u Italiji su na početku Napoleonovih osvajanja osnovani ženski liceji.

Čak ni u neprijateljskoj klimi Napoleonovog imperijalnog ražima, feministički glasovi nisu bili ni na koji način potpuno utišani. Feminističke ideje su se i dalje kuvale u potrazi za novim pukotinama kroz koje bi ponovo osporile patrijarhalni sistem. Madam Kampan koja je bila zadužena za organizovanje "škola za devojčice, kćerke Napoleonovih legionara, još uvek je sanjala o ženskom univerzitetu. Nekolicina muških glasova progovarala je u ime žena, čak i u toj represivnoj klimi početkom 19. veka. Jedan od njih bio je pariski pesnik Gabrijel Leguve (Gabriel Legouve), koji je 1801. godine, objavio uticajnu pesmu na 92 strane, La Merit des femmes (Zasluga žena). Drugi je bio izvesni građanin Toseli, u Milanu, koji se zalagao za to da žene mogu, i da bi trebalo, da imaju udela u društvenim obavezama, kao i za to da učestvuju u nauci i književnosti. Treći je bio Vikont de Segur, čiji je zahtev za proučavanjem istorije žena, iz 1803. godine,  Žene: njihovo stanje i uticaj udruštvu, odmah preveden sa francuskog na engleski jezik. Četvrti je bio opskurni vizionar iz Franš-Kontea, Šarl Furije (Charles Fourier), koji je u svojoj Teoriji o četiri pokreta i opštim sudbinama (1808), obznanio "odsustvo svake pravde u odnosu na žene", i preformulisao temu koja se redovno pojavljivala u radovima ranijih prosvetiteljskih filozofa i istoričara:69

Kao opšta teza: društveni progres i istorijske promene događaju se u svetlu  napredovanja žena prema slobodi, a dekadencije društvenog poretka kao rezultat smanjanja slobode žena. Drugi događaji utiču na ove političke promene, ali ne postoji uzrok koji proizvodi napredak društva ili njegovu propast, tako brzo kao promena stanja u kome se nalaze žene… Ukratko, mera u kojoj žene imaju privilegije jeste opšti princip za svaki društveni napredak.

Furijeovo ponovno izlaganje teme koja je bila ključna za prosvetiteljsko mišljenje, imaće značajne posledice kroz čitav devetnaesti vek, posebno na razvoj socijalističkih ideja.

Neustrašiva Madam de Stal, borac za slobodu, otvoreni neprijatelj Napoleona, bila je nesumnjivo najpoznatija žena u Evropi tokom devetnaestog veka, koja je držala feminističku zastavu visoko uzdignutu tokom godina u kojima je Napoleon otpočinjao osvajanje Evrope. "Ja verujem da će doći taj dan", napisala je 1800. godine, "kada će filozofski zakonodavci obratiti ozbiljnu pažnju na obrazovanje žena, na zakone koji ih štite, na dužnosti koje bi im bile postavljene, na sreću koja bi im bila zagarantovana… Ako je položaj žena u građanskom društvu tako nesavršen, ono na čemu moramo da radimo jeste poboljšanje njihove sudbine, a ne na degradiranju njihovih umova".70 Rasprava o ženskom pitanju, a naročito o problemima sa kojima su se suočile talentovane žene u represivnom društvu, kakav je problem teškog usklađivanja ljubavi sa ostvarivanjem talenata, ležala je na njenom srcu kao i u radovima koje je objavila, uključujući njene veoma čitane romane Delfina (1802) i Korina (1807). Kako njen život, tako i njen rad inspirasali su generacije feminističkih aktivistkinja nakon oružanog mira  - i francuske monarhije predvođene muškarcima -  koji su ponovo uspostavljeni u Evropi 1815. godine.

Sa engleskog prevela Tatjana Popović

Beleške: 

  1. Margaret Darrow, Revolution in the House: Family Class, and Inheritance in Southern France, 1775-1825 (Princeton: Princeton University Press, 1989), str. II.
  2. Petition des femmes du Tiers-Etat au roi, 1er janvier, prev. u Woman and Revolutinary Paris, 1789 - 1795, prir. Darline Gay Levy, Hariet Branson Applewhite, and Mary Durham Johnson (Urbana: University of Illinois Press, 1979), str. 18-21.
  3. Petition, str. 20
  4. Doleances particulieres des marchandes bouquetieres fleuristes chapelieres en fleurs da la Ville at faubourgs deParis (1789), prev. u Woman in revolutionary Paris, str. 22-26.
  5. Vidi Temma Kaplan , "Female Consciousness and Collective Action: the Case of Barcelona, 1910-1918", Signs, 7:3 (Spring 1982), 545-66.
  6. Remonstrances, plainetes, et doleances des Dames Francoises, a l'occasion de l'assemblee des Etats-generaux, par M.L.P.P.D. St.L. (datum Paris, 5 March). Repr. U Les Femmes dans la revolution francaise, 1789-1794, presentes par Albert Soboul (Paris: EDHIS, 1982) tom I, br.5, cit. str. 2.
  7. Cahier des doleances et reclamations des femmes, paMadame B*** B***, Pays de Caux, 1789, repr. u Cahier dedoleances des femmes  en 1789 et autres textes, preface de Paule-Marie Duhet (Paris: des femmes, 1981), str. 47-51; prev. KO.
  8. Emmanuel-Joseph Siyes, Preliminaire de la constitution: Reconaissance et exposition raisonaee des Droits de l'Hommeet du Citoyen [Versailles, July, 1789], kao repr. u Sieyes, Ecrits politiques, prir. Roberto Zapperi (Paris: Editions des archives conteporaines, 1985), str. 199. Prev. William Sewell.
  9. Vidi, Joan Wallach Scott, Only Paradoxes to Offer: FrenchFeministis and the Rights of Man (Cambridge, Mass: Harvard University Press, 1996).
  10. Vidi raspravu na ovu temu u Christine Faure, Democracy Without Women: Feminism and the Rise of LiberalIndividualism in France (Bloomington: Indiana University Press, 1991), pogl. 5; i u Sarah Hanley, "La Loi salique", u Encyclopedie politique et historique des femmes, prir. Christine Faure (Paris: Presses Universitaires de France, 1997), str. 11-30.
  11. Motions adressees a l'Assemblee Nationale en feveur dusexe (Paris: Imprimerie de la Veuve Delaquette [1789]); repr. u Femmes dans la Revolution francaise, tom I.
  12. Discours prononce par Mme Rigal, dans une assemblee de femmes artistes et orfevres, tenue le 20 septembre, pourdeliberer sur une Contribution volontaire (n.p., n. d. [1789]); prev. u  Women in revolutionary Paris, str. 31-33.
  13. Edmund Burke, Reflections on the Revolution in France (1790); cit. iz Dolphin edition (New York: Vintage, 1961), str. 85. Za skorašnje tumačenje ženskog marša na Versaj, vidi Kerstin Michalik, Der Marsch der Pariser Frauen nach Versailles am 5. und 6. Oktober 1789: eine Studie zu weiblicher Partizipations in der Frühphase der FranzösischeRevolution (Pfaffenweiler: Centaurus, 1990).
  14. Jules Michelet, Les Femmes de la Revolution (Paris: Delahays, 1853; repr. Paris: Editions Carrere, 1988 [uvod Francoise Giroud]); cit. str. 92 (1988); pre. KO.
  15. Requete des Dames a l'Asseblee Nationale (1789), repr. u Femmes dans la Revolution francaise, tom I, br. 19; prev. KO.
  16. Vidi, Jeffrey Merrick, "Conscience and Citizenship in Eighteenth Century France", Eighteen-Century Studies, 21:I (Fall 1987), 48-70; William H. Sewell, Jr., "Le Citoyen/la Citoyenne: Activity, Passivity, and the Revolutionary Concept of Citizenship", u The Political Culture of the FrenchRevolution, prir. Colin Lucas, tom 2 (Oxford: Pergamon,1988) str. 105-23; i za ranije pojmove, Charlotte Wells, Law and Citizenship in Early Modern France (Baltimore: The  Johns Hopkins University Press, 1994).
  17. Citoyen", u L'Encyclopedie, tom 3 (Paris, 1753), str. 488.
  18. Vidi, Dominique Godineau, Citoyennes tricoteuses (Paris: Alinea, 1989), str. 14-15.
  19. Marie-Jean-Antoine-Nicolas Caritat, marquis de Condorcet, "Sur l'Admission des femmes au droit de cite", Journal de la Societe de 1789, 3 July 1790; prev. na engl. John Morley (1870), repr. u WFF, tom I, dok. 24.
  20. Deklaracija" se nalazi u: Olympe de Gouges, Les Droits de la femme (Paris, 1791); prev. Nupur Chaudhuri, sa SGB & KO, u WFF, tom I, dok. 26. O Gužovoj vidi, Olivier Blanc, Une Femme de libertes: Olympe de Gouges, (Paris: Syros, 1989).
  21. Louis-Marie Prudhomme, "Del'influence de la revolution sur les femmes", Les Revolution de Paris, 9, br. 83. (5-12 feb. 1791), 227. Značajno je da je upravo antifeminista Pridom objavio Les Crimes des reines de la France (1791) Kuize de Keralio Rober (Louise de Keralio Robert); o ovom radu, vidi, Carla Hesse, "Revolutionary Histories: The Literary Politics of Louise de Keralio (1759-1822)", u Culture and Identity in Early Modern Europe, prir. Barbara Diefendorf & Carla Hesse (Ann Arbor: University of Michigan Press, 1993), 237-59.
  22. Journal des Droits de l'homme, br. 14 (10 Avg. 1791), kao repr. u Colections des materiaux pour l'histoire de laRevolution de France: Bibliographie des journaux, prir. F.-J. Deschiens (Paris, 1829), str. 242-43; prev. KO.
  23. Charles-Maurice de Talleyrand-Perigord, Rapport sur l'instruction publique, fait au nom du Comite de constitution, a l'Assemblee nationale, les 10, 11, et 19 septembre 1791 (Projet de decrets sur l'instruction publique) (Paris, 1791); cit. na str. 115-20; prev. KO.
  24. Mary Wollstonecraft, A Vindication of the Rights od Woman, withStrictures on Political and Moral Subjects (1792). Reference strana prema izd. Norton Library edition, 1967; uvod Charles W. Hagelman, Jr., cit., "Dedication", str. 3-4. Vidi, Virginia Sapiro, A Vindication ofPolitical virtue: The Political theory of Mary Wollstonecraft, prir. Janet M. Todd & Marylin Butler, 7 vols. (London: Pickering & Chatto, 1989).
  25. Discours sur l'etat de nullite dans lequel on tient les femmes, relativiment a la Politque; dedie a M. Carra, par Elizabeth-Bonaventure Lafurie, Patriote et Democrate, Mere de quatre enfans, don’t elle en allaite un actuellement… (16 mai 1791) [Dax: Chez Rene Leclercq, 1791]. Zahvaljujem se Sizen Desan (Suzanne Desen) što mi je poslala kopiju teksta Lafurijeve.
  26.  Theodor Gotlib von Hippel, On Improving the Status of Women, prev. i prir. sa uvodom, Timothy F. Sellner (Detroit: Wayne State University Press, 1979); izvorno obj. u Nemačkoj pod naslovom Über die bürgerliche Verbesserung der Weiber, 1792. Thomas Thorild, Omquinnokönets naturliga höghet (On the Natural Dignity of the Female Sex: Copenhagen, 1793; repr. Stockholm: Bokförlaget Rediviva, 1978). Zahvaljujem se Heleni Vedborn (Helena Wedborn) Women's History Collection, University of Göteborg Library, Sweden, na kopiji teksta, i Stini Kačadurijan (Stina Katchadourian) za prevod.
  27. Vidi Prospectus pur le cercle patriotique des Amies de la Veritee (Paris: Imprimerie du Cercle social, 1791), str. I. Prev. stefani Vitlok (Stephanie Whitlock), uz asistenciju Merilin Jalom Fand (Merilyn Yalom Fund). "U novom poretku stvari kada posedujemo slobodu, svaka individua može i mora da služi svojoj zemlji… Majčinska briga i interesi neodvojivi su od ljubavi prema čovečanstvu". Vidi, Gary Kates, "'The Power of Husband and Wife Must Be Equal and Separate': The Cercle Social and the Rights of Women, 1790-91", u Women and Politics in the Age of Democratic Revolution, prir. Harriet B. Applewhite & Darline G. Levy (Ann Arbor: University of Michigan Perss, 1990) str. 163-80.
  28.  Kao što je pomenuo Hipel, On Improving the Status of Women, str. 121. Tekst sa sednice od 29. marta 1790. god. može se potražiti u Archives parlementaires, 1e serie, t. 12 (Paris, 1881), str. 9.
  29. Elke Harten & Hans-Christian Harten, Femmes, Culture etRevolution, prev. sa namačkog Bella Chabot, Jeanne Etore, i Oliver Mannoni (Paris: des femmes, 1989), str. 9.
  30. Louis-Marie Prudhomme, "Club de femmes a Lyon", Les Revolutionde Paris, 19, br. 185 (19-26. Jan. 1793), 234-35; prev. KO. Prema Suzane Desen, tragovi ženskih revolucionarnih klubova mogu se pratiti u pedesetšest francuskih gradova i sela; vidi njen članak "'Constitutional Amazons': Jakobin Women's Clubs in the French Revolution", u Recreating Authority in Revolutionary France, prir. Bryant T. Ragan & E.A. Williams (New Brunswick: Rutgers University Press, 1992), str. 11-35, 177-86.
  31. Odgovor građanke Blonden Demulen, Les Revolutions de Paris, 19, br. 189 (16-23 feb.  1793), str. 371-71; prev. KO.
  32. Odgovor Pridoma, ibid., 371-72. Prev. KO.
  33. Pierre Guyomar, Le Partisan de l'egalite politque entre les individus, ou probleme tres important de l'egalite en droits et de l'inegalite en fait (Paris, 1793), obj. u aneksu za Zasedanje Narodne skupštine od 29. aprila, u Archives parlamentaires de 1787 a 1860, 63 (Paris, 1903), 591-99.
  34. Govor sestre Monike, prema navodima Pjera Žozefa Aleksisa Rusela (Pierre-Joseph-Alexis Roussel), u tekstu Le Chateau desTuileries (1802), , tom 2; prev. i repr. u Women in Revolutionary Paris, str. 166-71. Verodostojnost ovog teksta preispitivao je John R. Cole, "Debunking Roussel's 'Report on the Society of Revolutionary Republican Women'", French HistoricalStudies, 21: I (Winter 1998). Pozivanje na istoriju da bi se dokazalo stanovište o ženskim kvalifikacijama bilo je, međutim, tipično za to vreme.
  35. "A Laudatory Address to the Revolutionary Republican Women", u Women in Revolutionary Paris, str. 176.
  36. Citati iz Amarovog izveštaja Koventu uzeti iz prevoda u Women inRevolutionary Paris, str. 214-16.
  37. Vidi, Darline Gay & Harriet B. Applewhite, "Woman and Militant Citizenship in Revolutionary Paris", u Rebel Daughters: Women and the French Revolution, prir. Sara E. Malzer & Leslie W. Rabine (New York: Oxford University Press, 1992), str. 96.
  38. Engleski prevod Šometovih primedbi sa oficijelnih zapisa Generalne skupstine, Commune de Paris, 27 Brumaire, Gazette Nationale, ou Le Moniteur Universal, no 59, Nonidi, 29 Brumaire, l'an II (repr. u Reimpression de l'Ancien Moniteur, tom 18, str. 450), videti u Women in Revolutionary Paris, str. 219-20. Prevod neznatno izmenjen. K.O.
  39.  Uvodnik, La Feuille de salut public, kao repr. u Gazette National, ou Le Moniteur Universel, 29 Brumaire, l'an II (mardi, 19 novembre 1793,vieux style), Reimpression de l'Ancien Moniteur, tom 18, str. 450; prev. KO.
  40. Dekret koji je pročitao Šomet to the Commune de Paris, session of 7 Frimaire (27 Nov. 1793), prenet je u La Gazette Nationale, 30 nov. 1793, str. 281.
  41. Marie-Jean-Antoine-Nicolas Caritat, Marquis de Condorcet, Esquisse d'un tableau historique des progres de l'esprit humain (1795), prir. Monique & Francois Hincker (Paris, 1966), str. 274-75; prev. KO.
  42. Pierre-Jean-Georges Cabanis, "Cinquieme memoire: De l'influence des sexes sur le caractere des idees et des affections moreles", Repports du physique et du moral de l'homme, drugo izd., 2 tom (Paris: Crapart, Caille et Ravier, An XIII [1805]), tom 2, str. 357-58; prev. KO.
  43. Vidi, Genevieve Fraisse, Muse de la raison: La Democratie exclusive etla difference des sexes (Aix-en-Provance & Paris: Alinea, 1989); engleski prevod: Reaason's Muse: Sexual Difference and the Birth ofDemocracy (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1994).
  44. J.J. Virey, "Femalle, femme, feminin", u Nouveau Dictionnaired'histoire naturelle (Paris: Deterville, 1816-19), tom II (1817), str. 337; prev.KO.
  45. Constance-Marie de Theis Pipelet de Leury (kasnije Princeza de Salm-Dajk), "Epitre aux femmes" (Letter to Women: 1797), prev. Dorothy Backer u The Defiant Muse: French Feminist Poems from the MiddleAges to the Present: A Bilingual reader, prir. Domna Stanton (New York: The Feminist Press, 1986); Cit. str. 113, 115. Vidi, Elizabeth Colwill, "Laws of Nature/Rights of genius: The Drame of Constance de Salm", u Going Public: Women and Publishing in Early ModernFrance (Ithaca: Conell University Peress, 1995), str. 224-42.
  46. F.R.***(Fanny Raoul), Opinion d'une femme sur les femmes (Paris: Giguet, 1801), str. 68-69; prev. KO.
  47. Rosa Califronia, rimska grofica (pseud.?), Breve difesa dei diritti delledonne, scritta da Rosa Califronia, contesa romana (Assisi: n.p., 1794), str. 3; prev. Mary S. Gibson uz asistenciju Marylin Yalom Fund.
  48. "[Sull'egoismo mascolino] Agli estensori del giornale", Il Defensoredella Liberta (Genoa), 21, Oct. 1797, repr. u I Gioranalli giacobiniitaliaani, prir. Renzo De Felice (Milan: Feltrinelli, 1962), str. 470-71; prev. Rhoda Hanafi (MY Fund).
  49. La Causa delle donne: Discorso agl'italiani della cittadina***(Venice: G. Zorsi, 1797), ponovo objavljeno u Giacobini italiani, prir. Delio Cantimori & Renzo De Felice, tom 2 (Bari: Laterza e Figli, 1964), str. 455-64; prev. Rhoda Hanafi (MY Fund.). Feminističke tekstove iz Milana i Torina, takođe je pronašla i objavila Eliza Stumia (Elisa Strumia) u svojoj tezi, "Il Dibattito sulla donna nell'Italia del periodo giacobino (1796-99): Il Piemonte e la Repubblica cisalpina" (Turin: Faculty of Letters, University of turin, 1983-84).
  50. P.B.v.W., Ten betogoge dat vrouwen behooren deel te te habeen aan deregeering van het land (Harlingen: V.van der Plaats, 1795), pamflet na 16 strana, koji je ponovo objavila Judith Vega u "Het Beeld der vryheid: Is het niet use zuster?", u Socialisties-Feministiese teksten, br. 11, prir. Selma Sevenhuijsen et al. (Baarn: Amboboeken, 1898), str. 104-11. Engleski prevod, Sarah Lewis (MY Fund), "In Defense of the Participation of women in the Government of the country", uvod Džudit Vega (Judith Vega), obajvljeno u Journal of Women's History, 8:2 (Summer, 1996), str. 144-51.
  51. Vidi, libreta: Volfgang Amadeus Mocart, The Magic Flute, i Franz Jozef Hejdn, The Creation.
  52. Hippel, On Improving the Status of Women, prev. Sellner, str. 188. Oba Hipelova rada su sada dostupna na engleskom jeziku, zahvaljujući Timotiju Selneru (Timothy F. Sellner).
  53. Ernst Ferdinand Klein, "Muss das weibliche Geschlecht mit dem maennlichen durchgehend glaiche Rechte haben?", Annalen derGesetzgebung und Rechtsgelehrsamkeit in den Preussischen Staaten, 17 (1798), str. 202-13. Zahvaljujem Ute Gerhard na kopiji ovog teksta.
  54. Friederich Schlegel, "Über die Diotima" (1795), u Fridrich Schlegel,seine prosaischen Jugendschriften, II izd. prir. J. Minor, 2 vols, (Vienna, 1906), vol. I, str. 59; orig. izd. u Berlinische Monatsschrift, vol. 26, (July-Dec., 1795); prev. SGB, u WFF, vol. I, dok. 16, str. 71.
  55. Immanuel Kant, "The Character of the Sexes", u Antropology from aPragmatic Point of View, prev. Victor Lyle Dowell, prir. Hans H. Rudnick (Carbondale: Southern Illinois University Press, 1978), str. 216-20; repr. u WFF, tom I, dok. 27, str. 113.
  56. Johann Gottlieb Fichte, The Science of Rights (1796), prev. A.E. Kroeger (London, 1889; repr. London: Routledge & Kegan Paul, 1970), str. 440.
  57. G.W.F. Hegel, The Phenomenology of Mind (1807), prev. J.B. Baillie, drugo obn. Izd. (New York: Macmillan, 1931). Str. 496.
  58. Hegel's Philosophy of Right (1821), prev. T.M. Knox (Oxford: The Clarendon Press, 1942; repr. 1967), bel. uz paragr. 166, str. 263.
  59. Mary Wollstonecraft, A Vindication of the rights of Woman, str. 107. Vidi, takođe, gore, br. 24. Za dalja poređenja, vidi, Karen Offen, "Was Mary Wollstonecraft a Feminist?: A Contextual  Rereading…", u Quilting a New Canon: Stitching Women's Words, prir. Uma Parameswaren (Toronto: Sister Vision, 1996), str. 3-24.
  60. Videti, Eleanor Ty, Unsex'd Revolutionaries: Five Women Novelists ofthe 1790s (Toronto: University of Toronto Press, 1993).
  61. Charles James Fox, govor u raspravi o pokretu za reformu Parlamenta g. Greja (1797), u Parlamentary History of England, tom 33 (London, 1818), str. 726-27; repr. u WFF, tom I, dok. 30.
  62. James Mill, u Encyclopedia Brittanica, V izd., Dopuna (London, 1814), str. 726-27; repr. u WFF, tom I, dok. 31.
  63. Termin je upotrebila Fransoaz Baš (Francoise Basch), Relative Creatures: VictorianWomen in Society and the Novel, prev. sa francuskog Anthony Rudolf (New York: Schocken, 1974).
  64. O aspektima veze između politike roda i rastućeg engleskog šovinizma, videti, Gerald Newman, The Rise of English Nationalism: A Cultural History, 1740-1830 (New York: St. Martin's Press, 1987); Leonore Davidoff and Catherine Hall, Family Fortunes: Men and Womenof the English Middle Class, 1780-1850 (Chicago: Chicago University Press, 1987); and Linda Colley, Britons (New Haven: Yale University Press, 1992).
  65. Videti, Marylin Butler, Jane Austen and the War of Ideas (Oxford: The Clarendon Press, 1975); and Claudia Johnson, Jane Austen: Women, Politics and the Novel (Chicago: University of Chicago Press, 1988).
  66. Richard Polwhele, The Unsex'd Females: A Poem Addressed to theAuthor of Pursuits of Literature (London: Cadell and Davies, 1798; repr. New York: Garland, 1974), str. 6.
  67. Mary Ann Radcliffe, The Female Advocate; or An Attempt to Recoverthe Rights of Women  from Male Usurpation (London: Vernor & Hood, 1799; repr. New York: Garland, 1974 [Edinburgh, 1810]).
  68. Napoleon I, "Notes sur l'etablissement d'Ecouen", u obraćanju grofu de Leseped, velikom kancelaru Legije časti, 15 May 1807, repr. u Gabrielle Reval, Madame Campan, assistante de Napoleon (Paris, 1931); prev. KO, u WFF, tom I, dok. 23.
  69. Charles Fourier, Theorie des quatre mouvements et des destineesgenerales (1808), 3.izd. (1846), pon. obj. u Oeuvres completes, tom I (Paris: Editions Anthropos, 1966); cit. str. 132-33, prev. KO, u WFF, tom I, dok. 9. O Furijeovim idejama, videti, Jonathan Beecher, Charles Fourier: The Visionary and His World (Berkley & Los Angeles: University of California Press, 1986).
  70. Madame de Stael, De la litterature, II izd. (Paris, 1800), prev. u An Extraordinary Woman: Selected Writings of Germaine de Stael, prev. i predg.  Vivian Folkenflik (New York: Columbia University Press, 1988); cit. str. 201, 205. O Stalovoj videti članke u, Germaine de Stael: Crossing the Borders, prir. Madelyn Gutwirth et. al. (New Brunswick: Rutgers University Press, 1991).
Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd