utorak, 17 oktobar, 2017.

Pitanje 
Vi ste u svojim pedesetim godinama. Čitalac ste časopisa Le Gai Pied koji postoji, sada, već dve godine. Da li je vrsta diskursa koji tamo pronalazite za vas nešto pozitivno?

Fuko 
To da časopis postoji jeste pozitivna i važna stvar. U odgovoru na vaše pitanje mogao bih reći da ne moram da ga čitam da bih iskazao pitanje svojih godina. Ono što bih ja mogao da zahtevam od vašeg časopisa jeste to da, čitajući ga, ne moram da postavim pitanje svojih godina. Sad, čitajući ga…

Pitanje 
Možda je problem starosno doba onih koji saradjuju u časopisu i onih koji ga čitaju; većina ima između dvadesetpet i tridesetpet godina.

Fuko 
Naravno. Što više ga pišu mladi ljudi to se on više tiče mladih ljudi. Ali problem nije u tome da se napravi prostor i za jednu i za drugu starosnu grupu, nego da se otkrije šta se može učiniti u odnosu na kvazi-identifikaciju između homoseksualnosti i ljubavi među mladim ljudima.

Druga stvar koja obeshrabruje jeste tendencija da se pitanje homoseksualnosti dovede u vezu sa problemom "Ko sam ja?" i "Kakav se odnos, preko homoseksualnosti, može uspostaviti, izumeti, multiplifikovati i modulirati?". Problem nije u tome da se u sebi otkrije istina o polu, već, naprotiv, da se odatle stigne do mnoštvenosti odnosa. I, bez sumnje, to je pravi razlog zašto homoseksualnost nije forma želje već nešto poželjno. Stoga, moramo da radimo na tome da postanemo homoseksualci, a da ne budemo tvrdokorni u priznavanju da to jesmo. Razvoj kojem problem homoseksualnosti teži, jeste prijateljstvo.

Pitanje 
Da li ste tako mislili kad ste imali dvadeset godina, ili ste to otkrili tokom godina?

Fuko 
Koliko se sećam, to da želim mladiće (garcons) značilo je da želim odnose sa mladićima. To mi je oduvek bilo važno. Ne nužno u formi jednog para već, kao stvar postojanja: kako je moguće da muškarci budu zajedno? Da žive zajedno, da dele svoje vreme, svoje obroke, svoj prostor, svoje uživanje, svoj bol, svoje znanje, svoje poverenje? Šta znači biti "go" među muškarcima, izvan institucionalnih odnosa, porodice, profesije i obavezujućeg drugarstva? To je želja, nelagodnost, želja u ne-lagodnosti koja postoji među mnogim ljudima.

Pitanje 
Možete li reći da želja i zadovoljstvo, kao i odnos koji neko ima, zavise od godina?

Fuko 
Da, veoma. Između muškarca i mlađe žene institucija braka to olakšava: ona to prihvata i čini da to funkcioniše. Ali dva muškarca upadljivo različitih godina – koji kôd bi im dozvolio da komuniciraju? Oni se suočavaju bez uslova, ili prigodnih reči, bez ičega što bi ih uverilo u značenje pokreta koji čine jedan prema drugom. Oni moraju da izumeju, od A do Š, odnos koji je ipak bez forme, koji je prijateljstvo: to će reći, zbir svega kroz šta mogu jedan drugom da pruže zadovoljstvo.

Jedan od ustupaka koji neko čini spram drugih nije da homoseksualnost predstavi kao nešto drugo do kao neku vrstu 'instant' zadovoljstva, dva mlada muškarca susreću se na ulici, zavode se pogledima, zgrabe jedan drugog za dupe i završe jedan s drugim za petnaest minuta. Ovde imate jednu vrstu jasne slike homoseksualnosti bez ikakve mogućnosti da ona generiše nelagodnost, i to iz dva razloga: ona odgovara osiguranom kanonu lepote, i ona poništava sve što može da bude problematično u uzbuđenju, nežnosti, prijateljstvu, vernosti, drugarstvu, i druženju, stvarima koje naše prilično sanitarizovano društvo ne može da dopusti, a da ne bude u strahu od formiranja novih saveza i povezivanja nepredviđenih linija sile. Ja mislim da je to ono što homoseksualnost čini "uznemiravajućom": homoseksualni način života, mnogo više nego sam seksualni čin. Zamisliti seksualni čin koji se ne uklapa u zakon ili prirodu, nije ono što uznemirava ljude. Ali to da individue počinju da vole jedna drugu – to je već problem. Institucija je uhvaćena u kontradikciju; afektivni intenziteti je osujećuju, i u isto vreme čine da ona funkcioniše i da bude uzdrmavana. Pogledajte vojsku gde se ljubav među muškarcima neprekidno priziva i osramoćuje. Institucionalni kôdovi ne mogu da vrednuju ove odnose sa mnoštvenim intenzitetima, bojama koje variraju, nevidljivim pokretima i promenljivim formama. Ti odnosi izazivaju kratak spoj i uvode ljubav na mesto gde bi trebalo da bude samo zakon, pravilo, ili navika.

Pitanje 
Nešto ranije ste rekli: "Radije nego da plačem za izbledelim zadovoljstvima, mene zanima šta mi sami možemo da učinimo". Možete li to da objasnite malo preciznije?

Fuko 
Asketizam kao odricanje od zadovoljstva ima lošu konotaciju. Ali askeza je nešto drugo: to je rad koji neko izvodi na sebi da bi se transformisao ili da bi učinio da se sopstvo pojavi što, na sreću, nikome ne uspeva. Može li to da bude naš problem danas? Otarasili smo se asketizma. Ipak, na nama je da napredujemo do homoseksualne askeze koja bi učinila da radimo na sebi i da izumevamo – ne kažem otkrivamo – način postojanja koji je još uvek neverovatan.

Pitanje 
To znači da mladi homoseksualac mora da bude veoma oprezan u pogledu homoseksualnog imidža, on mora da radi na nečem drugom?

Fuko 
Ono na čemu moramo da radimo, čini mi se, nije toliko na tome da oslobodimo svoje želje već da učinimo sebe beskonačno prijemčivijim za zadovoljstvo. Moramo da pobegnemo i da pomognemo drugima da pobegnu od dve već gotove formule: čistog seksualnog susreta, i spajanja identiteta ljubavnika.

Pitanje 
Mogu li se videti prvi plodovi snažnih konstruktivnih odnosa u SAD, u svakom slučaju u gradovima u kojima izgleda da je problem seksualne bede pod kontrolom?

Fuko 
Čini mi se izvesnim da je u SAD, uprkos tome što osnova seksualne bede ipak postoji, interesovanje za prijateljstvo postalo veoma važno; ne ulazi se u prijateljstvo prosto da bi se ono moglo konzumirati seksualno, što se događa veoma lako. Nego ka prijateljstvu, ljudi su veoma polarizovani. Kako se kroz seksualne prakse može dospeti u sistem odnosa? Da li je moguće stvoriti homoseksualni način života?

Ovaj pojam načina života čini mi se važnim. Da li će on zahtevati uvođenje raznolikosti koje se razlikuju od onih po društvenim klasama, razlikama u profesijama i kulturama, raznolikosti koje bi bile takođe forma odnosa i bile bi "način života". Način života se može biti zajednički individuama različitog doba, statusa, i društvenog delovanja. On može da donese intenzivne odnose koji ne liče na one koji su institucionalizovani. Čini mi se da način života može da donese kulturu i etiku. Biti "gay", ja mislim, ne znači identifikovati se sa psihološkim odlikama i vidljivim maskama homoseksualaca, već znači pokušaj da se definiše i razvije način života.

Pitanje 
Nije li mit reći: "Evo, uživamo prve plodove socijalizacije između različitih klasa, starosnih doba, i zemalja?".

Fuko 
Da, poput velikog mita u kome se kaže: "Neće postojati više nikakakva razlika između homoseksualnosti i heteroseksualnosti. Štaviše, mislim da je to jedan od razloga što homoseksualnost danas predstavlja problem. Mnogi pokreti za seksualne slobode projektuju ideju o tome da se "osloboađate užasnih prisila koje vas pritiskaju". Ipak, potvrđivanje toga da se bude homoseksualac jeste da muškarac voli drugog muškarca – ova potraga za načinom života protivna je ideologiji pokreta za seksualne slobode šezdesetih. U ovom smislu su značajni "klonovi" sa brkovima. To je način odgovaranja: "Nemamo se čega plašiti, što je neko slobodniji to će manje voleti žene, to će manje padati u ovu višepolonost gde između ova dva pola više ne postoji razlika". To uopšte nije ideja o velikom ujedinjavanju zajednice.
Homoseksualnost je istorijska prilika za otvaranje afektivnih stvarnosti i stvarnosti odnosa, ne toliko preko intrinsičnih kvaliteta homoseksualnog već zato što "nakrivo postavljena" pozicija  potonjeg, takoreći, dijagonalna linija koju ono može da izvede u društvenoj proizvodnji, dopušta ovim stvarnostima da izađu na svetlost.

Pitanje 
Žene bi se mogle usprotiviti: šta bi muškarci zajedno trebalo da osvoje u poređenju sa odnosima između muškaraca i žena, ili između dve žene?

Fuko 
Postoji knjiga koja se nedavno pojavila u SAD i koja se bavi prijateljstvom među ženama.[1] Afekcija i strast između žena dobro je dokumentovana. U predgovoru knjige, autorka navodi da je otpočela sa idejom razotkrivanja homoseksulanih odnosa – ali je opazila da ne samo da ovi odnosi nisu uvek prisutni nego da nije bilo ni zanimljivo da li bi se ti odnosi nazivali "homoseksualnim" ili ne. Puštajući da se odnos manifestuje onako kako se pojavljuje u gestovima i rečima, pojavile su se, takođe, druge vrlo suštinske stvari: ples, svetlost, divne ljubavi i osećanja, ili vrlo mračne i tužne ljubavi. Knjiga pokazuje stepen do koga je žensko telo igralo veliku ulogu, kao i važnost fizičkog kontakta između žena: žene jedna drugu češljaju, pomažu jedna drugoj oko šminkanja, jedna drugu oblače. Žene su imale pristup telima drugih žena: one se grle, one se ljube. Muško telo je za drugog muškarca bilo zabranjeno na mnogo drastičniji način. Ako je i istina da se zajednički život žena tolerisao, samo je u određenim periodima, a od devetnaestog veka, bio slučaj da zajednički život muškaraca ne samo da je bio tolerisan već je bio i strogo nužan: vrlo prosto, tokom rata.

Isti slučaj bio je u zatvorskim logorima. Imali ste vojnike i mlade oficire koji su provodili mesece, čak godine zajedno. Tokom Prvog svetskog rata, muškarci su u potpunosti živeli zajedno, jedan preko drugog, i to za njih nije predstavljalo ništa dokle god je smrt bila prisutna; konačno, posvećenost jednog drugom i uzvraćanje usluga bili su sankcionisani igrom života i smrti. Osim nekoliko napomena o drugarstvu, o duhovnom bratstvu, i nekih vrlo delimičnih opservacija, šta znamo o ovim emotivnim uzburkavanjima i olujama osećanja koje su se odvijale u to vreme. Neko se može pitati kako su u tim apsurdim i grotesknim ratovima i paklenim masakrima muškarci uspevali da izdrže uprkos svemu. Nekim emotivnim tkanjem, bez sumnje. Ne mislim da je to bilo stoga što su bili jedan drugom ljubavnici koji su nastavljali da se bore; ali čast, hrabrost, čuvanje obraza, žrtvovanje, izlazak iz rova sa kapetanom – sve je tu ukazivalo na veoma intenzivne emotivne veze. To ne znači reći: "A, tu postoji homoseksualnost!". Prezirem tu vrstu rezonovanja. Ali, bez sumnje, tu postoji jedan od uslova, i ne samo jedan, koji je dopuštao ovaj pakleni život u kome su se mladići nedaljama batrgali u blatu i izmetu, među leševima, izgladneli, i u kome su bili pijani u jutra pred juriš.

Želeo bih da kažem, konačno, da bi nešto što je dobro osmišljeno i dobrovoljno, kao što je časopis, trebalo da učini mogućim homoseksualnu kulturu, to znači, instrumente za polimorfne, različite i individualno modulirane odnose. Ali ideja o programu predloga je opasna. Čim je program predstavljen, on postaje zakon, i postoji zabrana na izumevanje. Treba da postoji inventivnost specifična za situaciju kao što je naša, i za ta osećanja, tu potrebu koju Amerikanci nazivaju "izlaženje", to znači, za pokazivanje sebe. Program mora biti veoma otvoren. Moramo da kopamo duboko kako bismo pokazali da su ove stvari bile istorijski kontingentne, iz 'tog i tog' razloga inteligibilne, ali ne nužne. Moramo da učinimo da se ono inteligibilno pojavi spram pozadine praznine i da poreknemo njenu nužnost. Moramo da mislimo da je ono što postoji daleko od toga da popunjava sav mogući prostor. Da učinimo istinski neizbežnim izazov pitanja: Šta može da se odigra?


Sa engleskog prevela Tatjana Popović

Napomena
[1] Lilian Faderman, Surpassing the Love of Men (New York: Morrow, 1980)
Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd