subota, 19 avgust, 2017.

A. F.  
Prošlo je nekoliko godina od vaše knjige Volja za znanjem (La Volonte de savoir). Znam da su vas poslednje knjige predstavile u svetlu mnogih problema i teškoća.Voleo bih da razgovaramo o tim teškoćama i o tom putu u grčko-rimski svet, koji, iako vam nije nepoznat, u krajnjem nije ni blizak.

Fuko 
Ove teškoće proizašle su iz samog projekta, čija je namera bila upravo da ih izbegne. Programirajući svoj rad u nekoliko tomova prema planu postavljenom unapred, govorio sam sebi da je sad došlo vreme kad bih mogao da pišem bez teškoća i prosto odmotavam ono što mi je u glavi, potvrđujući to empirijskim istraživanjem.

Skoro da sam umro od dosade pišući ove knjige: suviše su ličile na one prethodne. Za neke ljude, pisanje knjige uvek predstavlja rizik - rizik, na primer, da se ona ne dovrši. Kada znate unapred gde ćete završiti to je čitava jedna dimenzija iskušavanja manjka, naime, rizik povezan sa pisanjem knjige, da se ona možda neće ostvariti. Dakle, promenio sam generalni plan: umesto da studiram seksualnost na granicama znanja i moći, pokušao sam da odem unazad, da pronađem kako je za samog subjekta uspostavljeno iskustvo vlastite seksualnosti kao želje. Pokušaj da se ispetljam iz ove problematike odveo me je u preispitivanje izvesnih, veoma starih grčkih i latinskih tekstova. To je zahtevalo dosta priprema, dosta napora, i ostavilo me na kraju sa mnogo neizvesnosti i oklevanja.

A. F.  
U vašem radu uvek postoji izvesna "intencionalnost", koja čitaocu često izmiče. Istorija ludila bila je zaista istorija uspostavljanja te grane znanja koja je poznata kao psihologija; knjiga Reči i stvari bila je arheologija ljudskih nauka; knjiga Nadzirati i kažnjavati bila je o instaliranju discipline tela i duše. Čini se da je u središtu vaših skorašnjih radova ono što vi nazivate "igre istine".

Fuko
Ne mislim da postoji velika razlika između ovih knjiga i onih ranijih. Kada pišete ovakve knjige, veoma mnogo želite da promenite ono što u celini mislite i da na kraju toga nađete da ste potpuno različiti od onoga što ste bili na početku. Onda shvatite da ste se stvarno promenili relativno malo. Možda ste promenili svoje stanovište, kružili ste oko problema, koji je još uvek isti, naime, odnosi između subjekta, istine, i uspostavljanja iskustva. Pokušao sam da analiziram kako oblasti kakve su ludilo, seksualnost i delinkvencija, mogu da uđu u izvesnu igru istine, i takođe, kako se ubacivanje ove ljudske prakse, ili ponašanja, u igru istine, odražava na subjekt. To je bio problem istorije ludila, seksualnosti.

A. F.  
Da li ovo zaista doprinosti novoj genealogiji morala?

Fuko  
Ne odbijajući ozbiljnost naslova i grandiozno obeležje koje mu je dao Niče, rekao bih, da.

A. F.  
U tekstu koji se pojavio u časopisu Le Debat, u novembru 1983. godine, govorite, u vezi sa antikom, o moralnosti okrenutoj prema etici i moralnosti okrenutoj prema zakonu[1]. Da li je ovo ista razlika kao između grčko-rimskog morala i morala koji se pojavljuje u hrišćanstvu?

Fuko 
Sa hrišćanstvom se dogodio spori, postepeni zaokret u odnosu na moral antike koji je u suštini bio praksa, stil slobode. Naravno, postojale su i izvesne norme ponašanja koje su vodile ponašanje svake individue. Ali, volja da se bude moralni subjekt i traganje za etikom postojanja, u antici su bili uglavnom pokušaji da se potvrdi sloboda i da se vlastitom životu da izvesna forma u kojoj neko može sebe da prizna, da bude priznat od drugih i što bi, čak, potomstvo moglo uzeti za primer.

Ovo shvatanje vlastitog života kao ličnog umetničkog dela, uprkos poštovanju izvesnih kolektivnih kanona, bilo je, čini mi se, središte moralnog iskustva, volje za moralnošću u antici, dok je moralnost u hrišćanstvu sa religijom teksta, idejom o volji Boga, principom poslušnosti, sve više uzimala oblik kodeksa pravila (samo izvesne asketske prakse bile su u većoj meri vezane za praktikovanje lične slobode).

Od antike do hrišćanstva, prolazimo put od moralnosti koja je bila suštinska potraga za ličnom etikom, do moralnosti kao poslušnosti sistemu pravila. Ako me je zanimala antika, to je bilo stoga što, a postoji čitav niz razloga, ideja moralnosti kao poslušnosti kodeksu pravila sada nestaje, već je nestala. I ovom odsustvu morala korespondira, mora da korespondira, potraga za estetikom postojanja.

A: F.  
Da li je svo znanje koje se akumuliralo poslednjih godina, o telu, seksualnosti, disciplini, poboljšalo naš odnos sa drugima, naše postojanje u svetu?

Fuko 
Ne mogu a da ne mislim da je diskusija o čitavom nizu stvari, čak nezavisno od političkih izbora, o izvesnim formama postojanja, pravila ponašanja, itd., bila duboko korisna – odnos prema telu, između muškarca i žene, prema seksualnosti.

A. F.  
Dakle, to znanje nam je pomoglo da živimo bolje?

Fuko 
Promena nije samo u onome šta su ljudi mislili, ili o čemu su govorili, nego i u filozofskom diskursu, u teoriji i kritici: zaista, u mnogim od ovih analiza, ljudima nije rečeno šta treba da budu, šta treba da rade, u šta treba da veruju i šta da misle. Naprotiv, ono što one čine jeste da pokazuju kako je do sada bilo moguće operisanje društvenih sistema, kako deluju forme represije i prisile, i potom je, čini mi se, ljudima prepušteno da u svetlu svega ovoga sami odluče, da naprave izbor o svojoj vlastitoj egzistenciji.

A. F.  
Pre pet godina, na seminaru, na College de France, započeli smo sa čitanjem Hajeka (Hayek) i Fon Mizesa (Von Mises)[2]. Ljudi su tada govorili: preko refleksije liberalizma Fuko će nam dati knjigu o politici. Liberalizam je takođe delovao kao zaokret u cilju ponovnog otkrića individue s one strane mehanizama moći. Vaš otpor prema fenomenološkim i psihološkim temama dobro je poznat. U to vreme ljudi su počeli da govore o praksama subjekta, i ponovno čitanje liberalizma je u izvesnoj meri našlo mesto u tom stavu. Uopšte nije iznenađujuće da su ljudi više puta govorili: ne postoji subjekt u Fukoovom radu. Subjekti su uvek subjektivirani, oni su mesto primenjivanja normativnih tehnika i disciplina, ali nikada nisu suvereni subjekti.

Fuko   
Ovde moram da napravim jednu razliku. Prvo, ja zaista verujem da ne postoji suvereni, utemeljujući subjekt, univerzalna forma subjekta koja se može svuda pronaći. Veoma sam sumnjičav prema ovom pogledu na subjekt i veoma sam neprijateljski raspoložen prema njemu. Verujem, naprotiv, da je subjekt konstituisan kroz prakse subjektivacije, ili, na mnogo autonomniji način, kroz prakse oslobađanja, slobode, kao u antici, na temelju, naravno, brojnih pravila, stilova, izuma koji se mogu naći u kulturnom okruženju.

A. F.  
Ovo nas dovodi do pitanja savremene politike. Vremena su teška: na međunarodnom planu vidimo ucenu sa Jalte i konfrontaciju dva bloka moći.U zemlji imamo sablast ekonomske krize. U odnosu na sve ovo, malo toga se razlikuje između levice i desnice, samo stil. Kako dakle, budući da su nam dati ovakva realnost i sve što ona diktira, možemo da odlučimo o tome da li postoji bilo kakva alternativa?

Fuko  
Čini mi se da je vaše pitanje ispravno, ali na neki način preusko. Trebalo bi ga razbiti u dve vrste pitanja: prvo, da li moramo da prihvatimo ili da ne prihvatimo? Drugo, ako ne prihvatimo, šta se može učiniti? Na prvo pitanje se mora odgovoriti sasvim neprotivrečno: ne smemo da prihvatimo, bilo posledice rata ili produžavanje izvesnih strateških situacija u Evropi, bilo činjenicu da je polovina Evrope porobljena.

Zatim postavljamo drugo pitanje: "šta se može učiniti protiv moći kakvu ima Sovjetski Savez, zatim u odnosu na našu sopstvenu vladu, kao i sa narodima koji su, sa obe strane gvozdene zavese, odlučni da dovedu u pitanje podelu koja je uspostavljena. U odnosu na Sovjetski Savez se ne može učiniti mnogo toga, osim da se u što većoj meri pruži podrška onima koji se tamo bore. Što se tiče preostala dva zadatka, moramo puno toga da postignemo.

A. F. 
Dakle, ne smemo da pretpostavimo ono što možemo nazvati hegelijanskim gledištem i da prihvatimo realnost takvu kakva jeste, kako nam je predstavljena. Ali još uvek postoji jedno pitanje: "da li postoji istina u politici?".

Fuko  
Previše verujem u istinu da ne bih pretpostavio postojanje različitih istina i različitih načina govorenja istine. Naravno, ne može se očekivati da vlada govori istinu, 'celu istinu i ništa osim istine'. S druge strane, možemo da zahtevamo od onih koji nas vode izvesnu istinu o njihovim krajnjim ciljevima, generalnom odabiru njihovih taktika, i o izvesnom broju posebnih tačaka njihovog programa: ovo je parrhesia (slobodan govor) onih koji su vođeni, koji mogu i moraju da ispituju one koji ih vode, u ime znanja, iskustva koje imaju, time što su građani, o tome šta oni koji vode čine, o značenju njihovog delovanja, o odlukama koje su doneli.

Međutim, mora se izbeći zamka u koju oni koji vladaju pokušavaju da uhvate intelektualce, a u koju ovi često upadaju: "Stavite se u našu poziciju i recite šta biste vi učinili". To nije pitanje na koje bi trebalo odgovariti. Donošenje odluka o nekim pitanjima implicira znanje o dokazu koji nas odbija, analizu situacije koju nismo u mogućnosti da uradimo. To je zamka. Međutim, kao kao oni kojima se upravlja, imamo savršeno pravo da postavljamo pitanja o istini: "Šta činite, na primer, kada pokazujete neprijateljstvo prema evropskim projektilima, ili kada ih, naprotiv, podržavate, kada restrukturišete čeličnu industriju oblasti Loren, kada otvarate pitanje privatnog obrazovanja".

A. F. 
U tom spuštanju u pakao koje predstavlja duga meditacija, dugo istraživanje – silazak u kome se poravnavaju računi, u smislu traganja za istinom, koji biste tip čitaoca voleli da upoznate i da mu kažete ovu istinu? Činjenica je da, iako još možda ima dobrih autora, ima sve manje čitalaca.

Fuko   
Ne marim za "dobre" čitaoce - rekao bih, sve manje čitalaca. Istina je da se više ne čita. Nečija prva knjiga se čita zato što je taj neko nepoznat, zato što ljudi ne znaju ko je taj neko, i ona se čita u neredu i konfuziji, i meni se to dopada. Nema razloga zašto neko ne bi napisao samo jednu knjigu, ali bi, takođe, uspostavio zakon po kome bi se ona čitala. Jedini takav zakon je onaj o svim mogućim čitanjima. Ne dotiče me posebno ako je knjiga koja je čitana, čitana na razne načine. Ono što jeste ozbiljno jeste to da, kada neko nastavi da piše knjige, da se te knjige više ne čitaju, i od distorzije do distorzije, čitanja čitanja drugih, da se to završava apsolutno grotesknom slikom knjige.

Ovo naravno predstavlja problem: ili će se neko uključiti u polemike i odgovarati na svaku od ovih distorzija i, prema tome, postaviti čitaocima zakon, što ja nalazim da je odbojno, ili će prepustiti knjigu distorziji do tačke u kojoj ona postaje svoja karikatura, što nalazim da je isto tako odbojno.

Postoji, međutim, rešenje: jedini zakon o štampi, jedini zakon o knjigama koji bih želeo da vidim da bude donet, bio bi zabrana korišćenja autorovog imena dvaput, zajedno sa pravom na anonimnost i na korišćenje pseudonima, tako da se svaka knjiga može čitati za sebe. Ima knjiga za koje je znanje o njihovim autorima ključ za njihovu razumljivost. Ali, da ostavimo po strani nekoliko dobrih autora, ovo znanje, u slučaju većine ostalih, apsolutno ne služi svrsi. Ono deluje samo kao barijera. Za nekoga kao što sam ja – ja nisam veliki autor, već samo neko ko piše knjige – bilo bi bolje ako bi se moje knjige čitale same za sebe, sa svim greškama i kvalitetima koje poseduju.


Sa engleskog prevela Tatjana Popović

(Michel Foucault, “An Aesthetics of Existence”, Michel Foucault: Politics, Philosophy, Culture, ed. by Lawrence D. Kritzman, Routledge, New York & London, 1990, pp. 47 - 53)

Napomene

[1] " Usage des plaisirs et techniques de soi," Le Debat 27 (November 1983), 46-72 [LDK]
[2] Friedrich August von Hayek (1899- ). Austrijski politički ekonomista koji je ispitivao odnos između individualnih vrednosti i ekonomske kontrole.
Richard von Mises (1883-1953). Nemački matematičar i filozof. Stručnjak za aerodinamiku i hidrodinamiku koji je otpočeo razvijanje učestalosti teorije verovatnoće utemeljene na empirijskom metodu. [LDK]
Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd