četvrtak, 29 jun, 2017.

S. R.
Čitajući vaša dela čitalac može sasvim neočekivano da nauči mnoge stvari. Jedna od njih je da treba da ceni ćutnju. Vi pišete o slobodi koju omogućava ćutnja, o njenim mnoštvenim uzrocima i značenjima. Na primer, u svojoj poslednjoj knjizi kažete da ne postoji jedna ćutnja, nego mnogo ćutnji. Da li bi bilo ispravno zaključiti kako je u ovoj tezi prisutan jedan snažan autobiografski element?

Fuko
Mislim da je svako dete koje je bilo obrazovano u katoličkoj sredini pred Drugi svetski rat, i tokom njega, imalo iskustvo o postojanju mnogih različitih načina govorenja, kao i mnogih oblika ćutanja. Postoje neke vrste ćutanja koje podrazumevaju veoma oštro neprijateljstvo, i postoje druge koje znače duboko prijateljstvo, emocionalno divljenje, čak ljubav. Veoma se dobro sećam kako smo, kada sam upoznao režisera Danijela Šmita (Daniel Schmidt) koji je došao da me poseti, ali ne znam više zašto, kako smo, dakle, otkrili, i to nakon nekoliko minuta, da mi u stvari nemamo šta da kažemo jedan drugom. I tako smo ostali od tri sata posle podne sve do ponoći. Pili smo, pušili smo hašiš, večerali smo. I mislim da tokom svih ovih deset sati nismo razgovarali više od dvadesetak minuta. Tako je započelo jedno prilično dugo prijateljstvo. Meni se tada prvi put dogodilo da prijateljstvo nastaje iz jednog u strogom smislu nemog ponašanja.

Drugi razlog za ovo poštovanje ćutnje možda je povezan sa obavezom govorenja. Kao dete sam živeo u malograđanskoj, provincijalnoj francuskoj sredini, i obaveza govorenja, razgovaranja sa posetiocima, za mene je bila istovremeno i nešto veoma neobično i krajnje dosadno. Često sam se pitao zašto ljudi moraju da govore. Ćutnja može biti mnogo zanimljiviji način uspostavljanja odnosa sa ljudima.

S. R.
U kulturi severnoameričkih Indijanaca ćutnja se mnogo više poštuje nego u kulturama društava engleskog govornog područja ili, pretpostavljam, francuskog govornog područja.

Fuko
Da, vidite, mislim da je ćutnja jedna od onih stvari koju smo mi, na nesreću, potpuno odbacili iz naše kulture. Mi nemamo kulturu ćutnje; nemamo ni kulturu samoubistva, takođe. Mislim da Japanci imaju takvu kulturu. Mladi Rimljani ili mladi Grci bili su poučavani tome kako da ćute na različite načine, zavisno od ljudi s kojima stupaju u odnos. Ćutnja je tada bila specifičan oblik iskušavanja odnosa sa drugima. Verujem da je važno negovati ćutnju. Zalažem se za razvijanje ćutnje kao kulturnog etosa.

S. R.
Stiče se utisak da ste fascinirani drugim kulturama, i to ne samo kulturama prošlosti; prvih deset godina svoje karijere živeli ste u Švedskoj, Zapadnoj Nemačkoj i Poljskoj. To je, čini se, krajnje neobična karijera za francuskog univerzitetskog profesora. Možete li da objasnite zašto ste napustili Francusku i zašto ste, kako sam čuo, kada ste se vratili,1961. g., govorili da biste radije živeli u Japanu?

Fuko
Danas je u Francuskoj anti-šovinizam jedna vrsta snobizma. Nadam se da ono što ja govorim nikako neće biti dovedeno u vezu sa tom vrstom ljudi. Da sam Amerikanac ili Kanađanin, možda bih teško podnosio neka svojstva severno-američke kulture. U svakom slučaju, teško sam podnosio i još uvek teško podnosim mnoge stvari u francuskom društvenom i kulturnom životu. Zato sam napustio Francusku 1955. Uzgred, dve godine, 1966. i 1968., proveo sam u Tunisu, ali to je bilo iz čisto ličnih razloga.

S. R.
Možete li da navedete neke primere onoga što u francuskom društvu teško podnosite?

Fuko
Dakle, verujem da je, u trenutku u kojem sam ja napustio Francusku, sloboda ostavljena ličnom životu bila krajnje strogo ograničena. U to vreme se pretpostavljalo da je Švedska mnogo slobodnija zemlja. I tu sam ja iskusio kako izvesna vrsta slobode može da ima ne baš iste učinke, ali isto tako mnoge restriktivne efekte kao i neko direktno restriktivno društvo. To je za mene bilo jedno važno iskustvo. Zatim sam imao mogućnost da provedem godinu dana u Poljskoj u kojoj su ograničenja i opresivna moć Komunističke partije bili zaista nešto sasvim drugačije. U prilično kratkom vremenskom periodu stekao sam iskustvo jednog tradicionalnog društva, kakvo je bila Francuska kasnih četrdesetih i ranih pedesetih, i novog slobodnog društva kakva je bila Švedska. Ne bih rekao da sam stekao potpuno iskustvo svih političkih mogućnosti, ali sam imao uzorak na osnovu kojeg sam mogao nešto da zaključim o mogućnostima zapadnih društava u tom trenutku. To je bilo dobro iskustvo.

S. R.
Stotine Amerikanaca je dvadesetih i tridesetih godina ovog veka dolazilo u Pariz iz istih razloga iz kojih ste vi, dve decenije kasnije, otišli iz tog grada.

Fuko
Da. Ali, danas ne mislim da su oni dolazili u Pariz zbog neke želje za slobodom. Oni su dolazili kako bi okusili jednu staru tradicionalnu kulturu. Oni su dolazili u Francusku isto onako kako su, u 17. veku, slikari odlazili u Italiju, da vide umiruću civilizaciju. U svakom slučaju, vidite, često se događa da u stranim državama imamo iskustvo veće slobode nego u svojoj državi. Kao stranci mi možemo da ignorišemo sve one implicitne obaveze koje nisu upisane u zakon nego u opšti način ponašanja. Drugo, puka promena naših obaveza oseća se ili se iskušava kao neka vrsta slobode.

S. R.
Ako dopustite, za trenutak bih se vratio na vaše rane godine u Parizu. Ukoliko sam dobro razumeo, radili ste kao psiholog u bolnici Sv. Ane, u Parizu.

Fuko
Da, tamo sam radio nešto više od dve godine... čini mi se.

S. R.
Spomenuli ste kako ste se više identifikovali sa pacijentima nego sa osobljem. To, bez sumnje, nije tipično iskustvo za nekoga ko je psiholog ili psihijatar. Zašto ste, a delimično i na osnovu tog iskustva, osetili neophodnost radikalnog preispitivanja psihijatrije, u trenutku kada su toliki drugi ljudi bili zadovoljni pokušajem usavršavanja pojmova koji su već postojali?

Fuko
U stvari, ja tamo nikada nisam bio zvanično zaposlen. Ja sam u bolnici Sv. Ane studirao psihologiju. To su bile rane pedesete. U bolnicama za mentalno zdravlje psiholozi tada nisu imali nikakav jasan profesionalni status. I tako sam kao student psihologije (prvo sam studirao filozofiju, a zatim psihologiju), imao jedan krajnje neobičan status. 'Šef službe' je prema meni bio vrlo ljubazan i dopuštao mi je da radim šta god sam želeo. Ali, u stvari, niko nije brinuo o tome šta bih ja trebalo da radim; bio sam slobodan da radim bilo šta. Zapravo sam imao neku poziciju između osoblja i pacijenata, a to što me je prisililo da uspostavim distancu prema osoblju nije bila moja zasluga, to nije bilo zato što sam ja imao neki poseban stav, to je prosto bilo posledica ove dvosmislenosti u mom statusu. Siguran sam da to nije bila moja lična zaluga, zato što sam sve vreme tu poziciju osećao kao neku vrstu nelagodnosti. Tek nekoliko godina kasnije, kada sam počeo da pišem knjigu o istoriji psihijatrije, ova nelagodnost, ovo lično iskustvo, zadobila je oblik jedne istorijske kritike odnosno jedne strukturalne analize.

S. R.
Da li je bolnica Sv. Ane bila u nečemu neobična? Da li je ona na zaposlene ostavljala izuzetno negativan utisak o psihijatriji?

Fuko
Ne, ne. To je bila najtipičnija velika bolnica koju možete da zamislite, i moram da kažem da je ona bila bolja od većine velikih bolnica u provincijskim gradovima koje sam kasnije posetio. To je bila jedna od najboljih bolnica u Parizu. Ne, nije bila užasna. Upravo je to ono što je bitno. Da sam ovu vrstu posla obavljao u nekoj maloj provincijskoj bolnici možda bih poverovao da su njegovi neuspesi učinak njegove lokacije ili nekih njegovih krajnje osobitih nedostataka.

S. R.
Upravo ste francusku povinciju, u kojoj ste rođeni, spomenuli na jedan prezriv način. Da li ipak imate neke lepe uspomene na odrastanje u Poatjeu tridesetih i četrdesetih godina veka?

Fuko
Pa, da, naravno. Ne bi se baš moglo reći da su moje uspomene neobične, ali ono što me zaprepasti kad god pokušam da se prisetim ovih utisaka jeste da su skoro sve emotivne uspomene koje imam povezane sa nekom političkom situacijom. Veoma se dobro sećam da sam jedan od svojih prvih velikih strahova osetio nakon što su nacisti izvršili atentat na kancelara Dolfija (Dollfuss), mislim da je to bilo 1934. To je danas tako daleko od nas. Veoma malo ljudi se seća Dolfijevog ubistva. Ja se veoma dobro sećam kako me je to zaista uplašilo. Mislim da je to bio moj prvi snažan strah od smrti. Takođe se sećam španskih izbeglica koje pristižu u Poatje. Sećam se školskih tuča, sa drugovima iz razreda, izazvanih sporovima o Etiopskom ratu. Mislim da su ovi veliki istorijski događaji oblikovali detinjstvo dečaka i devojčica te generacije. Pretnja ratom bila je u pozadini, to je bio okvir naše egzistencije. A onda je nastupio rat. Supstancu našeg pamćenja čine ovi događaji koji se odnose na svet, mnogo više nego neke aktivnosti porodičnog života. Kažem 'našeg' pamćenja zato što sam skoro uveren da je većina dečaka i devojčica u Francuskoj, u tom trenutku, imala isto iskustvo. Naš privatan život bio je zaista ugrožen. Možda je to razlog zbog kojeg sam toliko fasciniran istorijom i odnosom između ličnog iskustva i ovih događaja čiji smo deo. Mislim da je to jezgro mojih teorijskih želja. (Smeh)

S. R.
Taj period vas i dalje fascinira, iako ne pišete o njemu.

Fuko
Da, naravno.

S. R.
Dakle, kakvo je poreklo vaše odluke da postanete filozof?

Fuko
Vidite, mislim da nikada nisam imao neki projekat da postanem filozof. Ja prosto nisam znao šta da radim sa svojim životom. A mislim da je i to nešto krajnje tipično za ljude moje generacije. Kad smo imali deset ili jedanaest godina, mi nismo znali da li ćemo postati Nemci ili ćemo ostati Francuzi. Nismo znali da li ćemo poginuti u nekom bombardovanju ili ćemo preživeti, itd. U šesnaestoj ili sedamnaestoj godini znao sam samo jednu stvar: školski život je jedno okruženje zaštićeno od spoljašnjih pretnji, od politike. I uvek sam bio fasciniran mogućnošću zaštićenog života u školskom okruženju, u jednoj intelektualnoj sredini. Znanje je za mene ono što mora da funkcioniše kao zaštita individualne egzistencije, i kao razumevanje spoljašnjeg sveta. I mislim da je to to. Znanje kao sredstvo preživljavanja razumevanjem.

S. R.
Da li biste nešto mogli da mi kažete o svojim studijama u Parizu? Da li je neko imao poseban uticaj na ono što danas radite, i da li ste nekim profesorima zahvalni iz ličnih razloga?

Fuko
Ne. Ja sam bio Altiserov učenik, i u to vreme u Francuskoj su glavni filozofski tokovi bili marksizam, hegelijanizam i fenomenologija. Moram da kažem da sam sve to studirao, ali ono što mi je po prvi put dalo želju da sam preduzmem neki svoj poduhvat, bilo je čitanje Ničea.

S. R.
Publika izvan Francuske verovatno ima tek nejasno razumevanje naknadnog učinka majske pobune iz 1968., a i vi sami ponekad kažete da je jedan od učinaka ove pobune bio i taj da su ljudi postali mnogo osetljiviji na vaš rad. Možete li da objasnite zašto?

Fuko
Mislim da ste pre '68., bar u Francuskoj, kao filozof, morali da budete ili marksista, ili fenomenolog ili strukturalist, a ja nisam prihvatao nijednu od ovih dogmi. Druga stvar je u tome što, u to vreme, u Francuskoj studije psihijatrije ili istorije medicine nisu imale nikakav stvaran status u političkom polju. Niko za to nije bio zainteresovan. Prva stvar koja se dogodila nakon '68., bila je urušavanje dogmatskog okvira marksizma i pojava novih političkih, novih kulturnih interesovanja za privatan život. Zato smatram da moj rad nije imao skoro nikakvog odjeka, ne računajući jedan mali krug ljudi, pre '68.

S. R.
Neka dela na koja upućujete u prvom tomu Istorije seksualnosti, na primer, viktorijanska knjiga Moj tajni život, ispunjena su seksualnim fantazijama. Često je nemoguće napraviti razliku između činjenice i fantazije. Zar ne smatrate da bi bilo važno da se eksplicitno usredsredite na seksualne fantazije i načinite jednu arheologiju seksualnih fantazija, radije nego arheologiju seksualnosti?

Fuko
(Smeh) Ne, ja ne pokušavam da napišem jednu arheologiju seksualnih fantazija. Pokušavam da načinim arheologiju diskursa o seksualnosti, a ova arheologija je, u stvari, odnos između onoga što činimo, što smo obavezni da činimo, što nam je dopušteno da činimo, što nam je zabranjeno da činimo u polju seksualnosti, i onoga što možemo, što ne smemo i što smo obavezni da kažemo o svom seksualnom ponašanju. U tome je stvar. To nije problem fantazije; to je problem verbalizacije.

S. R.
Da li biste mogli da objasnite kako ste došli do ideje da je seksualna represija, koja je toliko karakteristična za 18. i 19. vek Evrope i Severne Amerike, za koju se čini da je tako dobro dokumentovana, u stvari veoma dvosmislena, i da ispod nje neke sile deluju u suprotnom pravcu?

Fuko
U stvari, ne radi se o poricanju postojanja represije. Radi se o tome da se pokaže kako je represija uvek deo mnogo složenije političke strategije usmerene na seksualnost. Stvari nisu prosto potisnute. U vezi sa seksualnošću postoji čitav niz veoma manjkavih regulacija u kojima su negativni efekti inhibicije nekako izbalansirani pozitivnim efektima stimulacije. Način na koji je seksualnost u 19. veku istovremeno bila i potisnuta i iznesena na videlo, naglašena, analizirana tehnikama psihologije ili psihijatrije, veoma dobro pokazuje da se ovde nije radilo naprosto o represiji. Bilo bi bolje reći da se ovde radilo o promeni u ekonomiji seksualnog ponašanja u našem društvu.

S. R.
Koji su, po vašem mišljenju, najznačajniji primeri koji podržavaju vašu hipotezu?

Fuko
Jedan od njih je dečija masturbacija. Drugi je histerija i sav taj metež oko histeričnih žena. Ova dva primera naravno, svedoče o represiji, prohibiciji, zabrani, itd. Ali, činjenica da je seksualnost dece postala stvaran problem za roditelje, jedno ozbiljno pitanje, izvor anksioznosti, imala je ozbiljne posledice i po decu i po roditelje. Staranje o dečijoj seksualnosti za roditelje nije bilo tek stvar moraliteta, nego, takođe, i stvar zadovoljstva.

S. R.
Zadovoljstva u kom smislu?

Fuko
U smislu seksualnog uzbuđenja i seksualnog zadovoljstva.

S. R.
Za same roditelje?

Fuko
Da. Nazovite to silovanjem, ako hoćete. Postoje tekstovi koji se skoro približavaju nekoj vrsti sistematizacije silovanja. Radi se o tome da roditelji siluju seksualnu aktivnost svoje dece. Intervenisati u ovo lično, tajno ponašanje, kakvo je masturbacija, to za roditelje nije tek nešto neutralno. To nije samo pitanje moći, ili autoriteta, ili etike; to je takođe i pitanje zadovoljstva. Zar se ne slažete? Da, tu postoji uživanje u intervenisanju. Činjenica da je deci tako strogo zabranjeno da masturbiraju je, naravno, izvor anksioznosti. Ali, to je takođe i razlog za intenziviranje ove aktivnosti, za uzajamnu masturbaciju među decom, za zadovoljstvo koje među decom izazivaju tajni razgovori o ovoj temi. Sve to je dalo određen oblik porodičnom životu, odnosima između dece i roditelja, i odnosima između dece. Učinak svega toga nije bilo samo potiskivanje nego i izvesno intenziviranje, kako straha tako i zadovoljstava. Ne želim da kažem da su zadovoljstva roditelja Jedan od razloga zbog kojih se ova glupava zabrana masturbiranja održala toliko dugo nalazi se upravo u ovom zadovoljstvu, i strahu, i čitavoj emocionalnoj mreži koja se tu isplela. Svi odlično znaju da je nemoguće sprečiti dete da masturbira. Ne postoji nikakav naučni dokaz da to bilo kome šteti. Možemo biti sigurni da je to, u najmanju ruku (smeh) jedino zadovoljstvo koje uistinu nikome ne šteti. I, dakle, zašto je onda to zadovoljstvo bilo toliko dugo zabranjeno? U skladu sa mojim najboljim znanjem, u čitavoj grčko-rimskoj književnosti ne možete da nađete više od dve-tri reference na masturbiranje. To nije bilo važno. U grčko-rimskoj civilizaciji se pretpostavljalo da je to jedno ponašanje primereno robovima ili satirima. (Smeh) Slobodni građani su smatrali da je nevažno o tome razgovarati.

S. R.
Živimo u dobu u kojem vlada velika neizvesnost u pogledu budućnosti. Apokaliptične vizije budućnosti rasrostranjene su i u popularnoj kulturi. Evo, uzmimo za primer film Luja Mala, Moja večera sa Andreom. Zar nije tipično da su u jednoj ovakvoj klimi svi postali zaokupljeni pitanjem seksa i reprodukcije, što bi značilo da je pisanje istorije seksualnosti nešto vrlo simptomatično za ovo naše doba?

Fuko
Ne. Verujem da ne bih mogao da se složim sa ovom tezom. Prvo, zaokupljenost odnosima između seksualnosti i razmnožavanja bila je, na primer, mnogo jača u grčkom i rimskom društvu, ili u buržoaskom društvu 18. i 19. veka. Ne. Danas nailazimo na činjenicu da je, po svemu sudeći, seksualnost jedno pitanje koje nije ni u kakvoj direktnoj vezi sa razmnožavanjem. Vaša seksualnost shvaćena kao vaše lično ponašanje, to je ono što je danas problem.

Uzmite za primer homoseksualnost. Smatram da se jedan od razloga zbog kojih homoseksualno ponašanje nije bilo važno pitanje u društvu 18. veka nalazi u shvatanju u skladu s kojim je bitno da muškarac ima decu, i da to šta on radi 'sa strane' onda ima veoma mali značaj. Tokom 19. veka mogli ste da uočite kako seksualno ponašanje postaje važno za određivanje individualnog sopstva. A to je nešto novo. Veoma je zanimjivo videti kako je pre 19. veka ponašanje koje je bilo zabranjeno, čak i ukoliko je bilo grubo osuđivano, ipak uvek shvatano kao neki eksces, 'libertinstvo', kao nešto čega ima previše. Homoseksualno ponašanje je bilo shvaćeno samo kao jedna vrsta ekscesa prirodnog ponašanja, kao jedan instinkt koga je teško zadržati u izvesnim granicama. Počevši od 19. veka vidite kako ponašanje, kakvo je homoseksualnost, počinje da se shvata kao neka abnormalnost. Kada kažem da je to ponašanje bilo shvaćeno kao libertinstvo ne želim da kažem da je ono bilo tolerisano.

Mislim da ideju određivanja individua na osnovu njihovog seksualnog ponašanja, ili želje, ne možete da nađete pre 19. veka, ili je bar to nešto vrlo retko. 'Kaži mi svoje želje i ja ću ti reći ko si'. To je pitanje koje je tipično za 19. vek.

S. R.
Čini se da danas više ne možemo da kažemo kako je seks upravo suštinska tajna života. Da li je u tom smislu bilo šta došlo na mesto seksa?

Fuko
Naravno da danas seks više nije ta tajna života, budući da ljudi mogu da ispolje u najmanju ruku izvesne opšte forme svojih seksualnih preferencija a da zbog toga ne budu osuđivani ili proganjani. Ali, mislim da ljudi još uvek smatraju, i da su pozvani da tako smatraju, da seksualna želja može da otkrije kakav je njihov duboki identitet. Seksualnost nije ta tajna, ali je još uvek simptom, manifestacija nečega što je najskrovitije u našem individualitetu.

S. R.
Moglo bi vam se učiniti da je sledeće pitanje koje želim da vam postavim veoma čudno, i ako to pomislite ja ću vam objasniti zašto mislim da je važno da vas to pitam. Da li lepota za vas ima neko posebno značenje?

Fuko
Mislim da ima za svakoga. (Smeh) Ja jesam kratkovid, ali nisam slep do te mere da lepota ne bi imala nikakvog značaja za mene. Zašto to pitate? Plašim se da sam vam dao dokaz da uopšte nisam neosetljiv na lepotu.

S. R.
Ono što je u vezi s vama veoma impresivno, to je ta neka vrsta monaške strogosti u kojoj živite. Vaš stan u Parizu je skoro potpuno beo; takođe izbegavate i sva 'umetnička dela' koja ukrašavaju mnoge francuske domove. Tokom vašeg boravka u Torontu, poslednjih meseci, uglavnom ste nosili krajnje jednostavnu odeću, bele palantone, belu majcu i crnu kožnu jaknu. Sugerisali ste da je razlog zbog koga toliko volite belu boju možda u tome što je tokom tridesetih i četrdesetih godina veka u Poatjeu bilo skoro nemoguće da fasade kuća budu zaista bele. Ovde ste odseli u kući čiji su beli zidovi dekorisani crnim usečenim skulpturama i napomenuli ste da posebno cenite izravnost i snagu čisto crne i bele. Takođe, u Istoriji seksualnosti postoji rečenica vredna pomena: '... ta stroga monarhija seksa'. Ne uklapate se u sliku sofisticiranog francuza koji od dobrog života čini umetnost. I osim toga, vi ste jedini francuz koga poznajem, a koji mi je rekao da više voli američku hranu.

Fuko
Da. Naravno. (Smeh) Dobar sendvič i koka-kola. To je moje zadovoljstvo. Istina je. Uz sladoled. Da, istina je.
U stvari, mislim da mi je jako teško da iskusim zadovoljstvo. Mislim da je zadovoljstvo jedno krajnje teško ponašanje. Nije to tako jednostavno (Smeh) uživati u sebi. A moram da kažem da je to moj san. Želeo bih da umrem od prevelike doze (Smeh) zadovoljstva bilo koje vrste, i nadam se da će tako i biti. Smatram da je to veoma teško, i uvek imam osećanje da ne osećam Zadovoljstvo, potpuno, totalno zadovoljstvo, a za mene je ono uvek povezano sa smrću.

S. R.
Zašto to kažete?

Fuko
Zato što mislim da bi to zadovoljstvo koje bih shvatio kao istinsko zadovoljstvo moralo da bude toliko duboko, tako intenzivno, tako preplavljujuće, da ja to ne bih mogao da preživim. Umro bih. Daću vam jedan jednostavniji i jasniji primer. Jednom su me na ulici udarila kola. Šetao sam. I tada sam, na sekundu ili dve, imao utisak da umirem i to je stvarno bilo jedno veoma, veoma intenzivno zadovljstvo. Vreme je bilo divno. Bilo je oko 7 sati, leto. Sunce je zalazilo. Nebo je bilo veoma lepo i plavo, i sve to. To je bila, i još uvek jeste, jedna od mojih najboljih uspomena. (Smeh)

Stoji takođe i činjenica da za mene izvesne droge imaju izuzetan značaj, zato što me na posredan način uvode u te neverovatno intenzivne radosti za kojima tragam i koje nisam u stanju da iskusim, nisam sposoban da ih sebi priuštim. Istina je, čaša vina, dobrog vina, starog vina, itd., to može da bude ugodno, ali to nije za mene. Zadovoljstvo mora da bude nešto neverovatno intenzivno. Smatram da nisam jedini koji tako oseća.

Nisam sposoban da sebi i drugima ponudim ona osrednja zadovoljstva od kojih je načinjen svakodnevni život. Takva zadovoljstva mi ne znače ništa i nisam u stanju da svoj život organizujem tako da tim zadovoljstvima napravim mesto. Iz tog razloga ja nisam društveno biće, zato ja uistinu nisam ni kulturno biće, zato sam ja tako dosadan u svom svakodnevnom životu. (Smeh) Prava je dosada živeti sa mnom. (Smeh)

S. R.
Jedna često navođena rečenica Romena Rolana o francuskim piscima iz doba romantizma, kaže da su ovi pisci bili 'vizualci', za koje je muzika bila tek obična buka. Uprkos činjenici da je ova teza bila očigledno preterivanje, većina savremenih intelektualaca je na neki način ipak podržava. U nekima od vaših knjiga postoje brojna upućivanja na slikarstvo, i tek nekoliko na muziku. Da li i vi, takođe, na neki način predstavljate ovu osobinu francuske kulture na koju je Rolan skrenuo pažnju?

Fuko
Da, sigurno. Naravno, francuska kultura ne ostavlja mesta za muziku, ili jedva da to čini. Ali je, s druge strane, činjenica da je u mom privatnom životu muzika igrala veliku ulogu. Moj prvi prijatelj bio je muzičar, tada mi je bilo dvadeset godina. Zatim, kasnije, imao sam još jednog prijatelja koji je bio kompozitor, i koji je danas mrtav. On me je upoznao sa čitavom Bulezovom (Boulez) generacijom. To je za mene bilo veoma važno iskustvo. Prvo, zato što sam došao u dodir sa jednom vrstom umetnosti koja je za mene bila zaista zagonetna. Uopšte nisam bio kompetentan u tom domenu; i još uvek nisam. Ali danas osećam lepotu u nečemu što je za mene još uvek krajnje zagonetno. Postoje neka Bahova i Vebernova dela u kojima uživam ali ono što je za mene zaista lepo to je 'phrase musicale, un morceau de musique', to ja ne mogu da razumem, to je nešto o čemu ništa ne mogu da kažem. Mišljenja sam, a to je mišljenje možda krajnje arogantno ili drsko, da bih mogao da kažem ponešto o svakoj od najdivnijih slika na svetu. Iz tog razloga te slike nisu apsolutno lepe. U svakom slučaju, ipak sam nešto napisao o Bulezu. Eto kakav je na mene bio uticaj višemesečnog života sa muzičarem. I zašto je to bilo važno čak i za moj intelektualni život.

S. R.
Ukoliko dobro razumem, u početku su umetnici i pisci na vaš rad reagovali mnogo pozitivnije nego filozofi, sociolozi, ili stručnjaci iz drugih disciplina.

Fuko
Da, to je istina.

S. R.
Da li postoji neko posebno srodstvo između vaše vrste filozofije i umetnosti uopšte?

Fuko
Smatram da nisam u poziciji da odgovorim na to pitanje. Vidite, ne volim to da kažem, ali istina je da ja zapravo nisam dobar pripadnik univerzitetske zajednice. Za mene je intelektualni rad povezan sa onim što biste mogli nazvati estetizmom, a to znači sa samo-transformacijom. Ja verujem da se moj problem nalazi u tom neobičnom odnosu između znanja, obrazovanja, teorije i prave istorije. Veoma dobro znam, a mislim da sam to znao još iz perioda kad sam bio dete, da znanje ni na koji način ne može da transformiše svet. Možda grešim. Sa teorijske tačke gledanja, siguran sam da grešim, jer veoma dobro znam da znanje jeste transformisalo svet.

Ali, ako upućujem na svoje vlastito lično iskustvo, onda kažem da imam osećanje da znanje za nas ne može da učini ništa, a da politička moć može da nas uništi. I sve znanje ovoga sveta ne može da učini ništa protiv toga. Sve to uopšte nije povezano sa onim što ja teorijski mislim (teorijski znam da je to pogrešno), ali ja sad govorim iz svog ličnog iskustva. Znam da znanje može da nas transformiše, da istina nije samo način dešifrovanja sveta (a ono što nazivamo istinom možda uopšte ne dešifruje ništa), i da ću biti izmenjen ukoliko saznam istinu. I možda ću biti spašen. Ili ću možda umreti, ali mislim da je to isto, u svakom slučaju za mene je isto. (Smeh)

Vidite, upravo sam zato celog života radio kao pas. Ne zanima me akademski status onoga što pišem, budući da je moj problem moja vlastita transformacija. Iz tog razloga, takođe, kada ljudi kažu, 'Dobro, evo ovo si mislio pre nekoliko godina, a sada govoriš nešto sasvim drugo', ja odgovaram, (Smeh) 'Dakle, da li zaista mislite da sam sve ove godine toliko radio samo zato da bih rekao istu stvar i da se ne bih promenio?'. Smatram da je ova transformacija vlastitog sopstva vlastitim znanjem nešto što je prilično blisko estetskom iskustvu. Zašto bi slikar radio ukoliko ne bi bio izmenjen svojim slikanjem?

S. R.
Da li u Istoriji seksualnosti, pored istorijske dimenzije postoji i neko etičko staranje? Ne pokušavate li da nam na neki način kažete kako da se ponašamo?

Fuko
Ne. Ako pod etikom razumevate neki kod koji bi nam rekao kako da delamo, onda, naravno, Istorija seksualnosti nije etika. Ali, ukoliko pod etikom podrazumevate odnos koji imate prema sebi kada delate, onda bih rekao da ova knjiga ima nameru da bude neka vrsta etike, ili, u najmanju ruku, da ima nameru da pokaže šta bi mogla da bude etika seksualnog ponašanja. Jednom takvom etikom ne bi vladao problem duboke istine stvarnosti našeg seksualnog života. Mislim da odnos koji treba da imamo sa sobom, kada imamo seksualni odnos, jeste jedna etika zadovoljstva, intenziviranja zadovoljstva.

S. R.
Mnogi ljudi smatraju da ste vi neko ko može da im saopšti duboku istinu o svetu i o njima samima. Na koji način vi iskušavate ovu odgovornost? Da li se, kao intelektualac, osećate odgovornim pred ovom funkcijom proroka, nekoga ko formira stavove?

Fuko
Siguran sam da tim ljudima ja ne mogu da dam to što oni očekuju. (Smeh) Nikada se ne ponašam kao prorok. Moje knjige ne govore ljudima šta treba da rade. I mnogi mi to zameraju (a možda su i u pravu), ali mi istovremeno zameraju i da se ponašam kao prorok. Napisao sam knjigu o istoriji psihijatrije od 17. do početka 19. veka. U toj knjizi nisam rekao skoro ništa o savremenoj situaciji, ali ljudi je i dalje čitaju kao knjigu nastalu sa neke anti-psihijatrijske pozicije. Jednom sam bio pozvan na neki simpozijum o psihijatriji u Montrealu. Prvo sam odbio da idem tamo, jer ja nisam psihijatar, iako imam neko iskustvo, veoma kratko iskustvo kao što sam vam već rekao. Ali, oni su me uveravali da me pozivaju samo kao istoričara psihjatrije koji treba da održi uvodni govor. I budući da volim Kvebek, otišao sam. I bio sam zaista uhvaćen u zamku, jer me predsednik tamo predstavio kao najznačajnijeg predstavnika francuske anti-psihijatrije. Naravno, sve su to bili fini ljudi koji nikada nisu pročitali nijedan red od onoga što sam ja napisao i bili su uvereni da sam ja neki anti-psihijatar.

Nisam uradio ništa drugo osim što sam napisao istoriju psihijatrije do početka 19. veka. Zašto toliko mnogo ljudi, uključujući i psihijatre, veruje da sam ja anti-psihijatar? To je zato što oni nisu u stanju da prihvate pravu istoriju svojih institucija, što je, naravno, znak da je psihijatrija jedna pseudo-nauka. Prava nauka je sposobna da prihvati čak i sramotne, prljave priče o svom početku. (Smeh)

I tako, vidite, tu skoro da postoji neki poziv na proroštvo. Mislim da toga moramo da se otarasimo. Ljudi moraju da grade svoje vlastite etike, uzimajući za polazište istorijsku analizu, sociološku analizu, itd., onu koja može da im se ponudi. Ne mislim da ljudi koji pokušavaju da dešifruju istinu treba istovremeno da osiguraju etičke principe ili praktične savete, i to u istoj knjizi i istom analizom. Tu mrežu propisa treba da razrade i preobliče sami ljudi.

S. R.
Novembra 1981., vama je bilo posvećeno nekoliko stranica magazina Time, što je, za filozofa, znak izvesne popularnosti. Šta mislite o tome?

Fuko
Kada mi novinar zatraži informaciju o mom radu ja smatram da to moram da prihvatim. Vidite, nas društvo plaća, plaćaju nas poreski obveznici (Smeh) da radimo. I zaista smatram da većina od nas pokušava da obavi svoj posao na najbolji mogući način. Smatram da je sasvim normalno da ovaj rad, ukoliko je to moguće, bude prezentovan i dostupan svakome. Prirodno, jedan deo našeg rada ne može biti dostupan svakome jer je isuviše složen. Institucija kojoj ja u Francuskoj pripadam (ja ne pripadam univerzitetu nego College de France) obavezuje svoje članove na javna predavanja, otvorena za svakoga ko želi da dođe, na kojima mi moramo da objasnimo svoj rad. Mi smo istovremeno i istraživači i ljudi koji moraju javno da objasne svoja istraživanja. Mislim da se u ovoj veoma staroj ustanovi – ona postoji od 16. veka – nalazi nešto veoma interesantno. Verujem da je duboko značenje svega toga izuzetno važno. Kada mi novinar zatraži informaciju o mom radu ja pokušavam da mu je obezbedim na najjasniji mogući način.

U svakom slučaju, moj privatni život uopšte nije zanimljiv. Ukoliko neko smatra da se moj rad ne može razumeti bez upućivanja na ovaj ili onaj period mog života, u redu, prihvatam da razmotrim to pitanje. (Smeh) I spreman sam da na njega odgovorim, pod uslovom da se složim. Budući da moj privatni život nije zanimljiv, to onda od njega ne treba praviti tajnu. (Smeh ) Ali, iz istog razloga, možda ga ne treba ni objavljivati.


Sa engleskog prevela Tatjana Popović

(Michel Foucault, “The Minimalist Self”, Michel Foucault: Politics, Philosophy, Culture, ed. by Lawrence D. Kritzman, Routledge, New York & London, 1990, pp. 3 - 16)

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd