sreda, 28 jun, 2017.

K. D.   
Dopustite mi da vas prvo pitam zašto ste izabrali anonimnost?

Fuko    
Znate onu priču o psiholozima koji su otišli u jedno zabito selo u Africi da bi napravili mali filmski test. Zatim su tražili od gledalaca da svojim rečima prepričaju film. Dakle, u ovoj priči u kojoj je bilo tri lika samo jedna stvar ih je zanimala: kretanje svetlosti i senke kroz drveće.

U našim društvima, našim percepcijama dominiraju likovi. Naša pažnja ima tendenciju da bude okupirana aktivnostima lica koja dolaze i odlaze, pojavljuju se i nestaju.

Zašto sam predložio da koristimo anonimnost? Iz nostalgije za vremenom kad sam bio sasvim nepoznat i kada je ono što sam govorio imalo šansu da se čuje. Površina kontakta sa potencijalnim čitaocem je nerazvijena. Efekti knjige mogu da se zaustave na neočekivanim mestima i da ostvare oblike o kojima ja nikada nisam razmišljao. Ime čini čitanje suviše jednostavnim.

Predlažem jednu igru: "godina bez imena". Godinu dana knjige bi se štampale bez imena svojih autora. Kritičari bi morali da izlaze na kraj sa gomilom potpuno anonimnih knjiga. Ali sad, kad o tome razmišljam, moguće je da ne bi imali šta da rade: svi autori bi čekali do sledeće godine pre nego što bi objavili svoje knjige…

K. D.   
Mislite li da intelektualci danas previše govore? Da opterećuju svoj govor stvarima od kojih su mnoge irelevantne za ono što zaista imaju da kažu?

Fuko  
Reč intelektualac mi se ne dopada. Ja lično nikada nisam upoznao intelektualce. Upoznavao sam ljude koji pišu romane, ili one koji leče bolesne. Ljude koji se bave ekonomijom, i druge koji pišu elektronsku muziku. Upoznao sam ljude koji podučavaju, ljude koji slikaju, i mnogo onih za koje nikada zaista nisam dokučio čime se bave. Ali intelektualce, nikad.

S druge strane, upoznao sam mnoge ljude koji govore o "intelektualcu". I, slušajući ih, imao sam neke ideje o tome šta bi jedna takva životinja mogla da bude. To nije teško - on je potpuno personifikovan. On je kriv zbog svega: zbog toga što govori i zbog toga što ćuti, zbog toga što ništa ne čini i zbog toga što je u sve umešan. Ukratko, intelektualac je sirov materijal za osudu, presudu, isključivanje…

Ne nalazim da intelektualci mnogo govore, budući da za mene oni ne postoje. Ali shvatam da se sve više i više govori o intelektualcima, i ne nalazim da je to baš ubedljivo.

Imam jednu nesrećnu naviku. Kada ljudi govore o ovome ili onome, pokušavam da zamislim kakve bi bile posledice ako bismo to preveli u realnost. Kada "kritikuju" nekoga, kada "denunciraju" njegove ideje, kada "osuđuju" ono što je napisao, zamišljam ih u idealnoj situaciji u kojoj bi imali potpunu moć nad nekim. Uzimam reči koje govore - razoriti, uništiti, utišati, pokopati - i gledam kakve bi bile posledice ako bismo ove reči shvatili doslovno. I spazim načas blistavi grad u kome bi intelektualci bili u zatvoru ili su, ako su još i teoretičari, naravno, obešeni. Istina je, mi ne živimo u režimu u kome se intelektualci šalju na pirinčana polja. Ali jeste li čuli za izvesnog Tonija Negrija (Toni Negri).[1] Nije li on u zatvoru naprosto zato što je intelektualac?

K. D.
Dakle, šta vas je navelo da se krijete iza anonimnosti? Je li to način na koji filozofi danas koriste publicitet koji okružuje njihova imena?

Fuko   
To me ni najmanje ne šokira. Po hodnicima mog liceja često sam viđao gipsana poprsja velikih ljudi. A danas, na dnu naslovnih stranica viđam fotografije ovog ili onog mislioca. Ne znam da li su se stvari poboljšale, sa estetičke tačke gledišta. Ekonomska racionalnost, u svakom slučaju…

Veoma sam dirnut pismom koje je napisao Kant kad je bio već veoma star: žurilo mu se, rekao je, u odnosu na starost, gubitak vida, i zbrkane ideje, da završi jednu od svojih knjiga za Sajam u Lajpcigu. Pominjem ovo da bih pokazao da to nije ni od kakve važnosti. Sa publicitetom ili bez njega, sa sajmom ili bez njega, knjiga je nešto sasvim posebno. Nikad neću poverovati da je knjiga loša zato što je njen autor viđen na televiziji. Ali, naravno, to ne znači ni da je ona dobra.

Ako sam odabrao anonimnost, to nije stoga da bih kritikovao ovu ili onu individuu, što nikad ne činim. To je mnogo direktniji način obraćanja potencijalnom čitaocu, jedinoj individui koja mene ovde zanima: "Budući da ne znaš ko sam, bićeš mnogo skloniji tome da otkriješ zašto ja govorim ono što ti čitaš; samo dopusti sebi da kažeš najprostije, istina je, laž je. Dopada mi se, ili, ne dopada mi se. Tačka".

K. D.   
Ali, zar publika ne očekuje od kritike da joj obezbedi precizne procene, kao što je ona o vrednosti dela?

Fuko
Ne znam da li publika očekuje da kritika prosuđuje dela ili autore. Sudovi su bili tu, mislim, pre nego što je kritika bila sposobna da kaže ono što je htela.

Čini mi se da je Kurbe (Courbet) imao prijatelja koji je običavao da ustaje noću i viče: "Želim da sudim, želim da sudim". Zapanjujuće je koliko ljudi vole da sude. Sud se upućuje svuda, u svakom trenutku. Možda je to najjednostavnija stvar koja je data čovečanstvu kao zadatak. A vi dobro znate da će poslednji čovek, kada radijacija konačno bude pretvorila njegovog poslednjeg neprijatelja u pepeo, sedeti za nekim klimavim stolom i otpočeće sudski proces individualnoj odgovornosti.

Ne mogu a da ne sanjam o nekoj vrsti kriticizma koji ne bi pokušavao da sudi nego da donese an oeuvre, knjigu, rečenicu, ideju za život; on bi zapalio vatre, gledao travu kako raste, slušao vetar, hvatao morsku penu na povetarcu i raspršivao je. On bi multiplikovao, ne sudove, već znakove postojanja; okupio bi ih, izvukao bi ih iz uspavanosti. Možda će ih jednom izumeti - utoliko bolje. Utoliko bolje. Kriticizam koji ostavlja rečenice kao baštinu, mene uspavljuje; voleo bih kriticizam svetlucavih skokova imaginacije. Ne bi bio suveren ili obučen u crveno. Nosio bi u sebi sevanje munja mogućih oluja.

K. D.
Ima, dakle, mnogo zanimljivih stvari o kojima bi trebalo ljudima pričati, mnogo zanimljivog rada koji bi trebalo obaviti, mediji masovne kulture trebalo bi stalno da govore o filozofiji. . .

Fuko   
Istina je da postoji tradicionalna nelagodnost između kritičara i onih koji pišu knjige. Prvi se osećaju kao da su ih pogrešno razumeli, a drugi misle da prvi pokušavaju da ih unize. Ali, to je ta igra.

Meni se čini da je situacija danas u velikoj meri specifična. Imamo institucije koje upravljaju manjkovima, dok smo, naprotiv, u situaciji obilja.

Svi su primetili da preterano uzbuđenje koje obično prati objavljivanje (ili ponovno objavljivanje) nekog dela koje, u stvari, može biti sasvim zanimljivo. Ali, ono je uvek predstavljeno kao ništa manje nego "subverzija svih kodova", "antiteza savremenoj kulturi", "radikalno preispitivanje svih načina mišljenja". Bilo bi opravdano misliti da autor toga dela mora biti neki nepoznati tip sa ruba društva.

S druge strane, ostali moraju da budu potisnuti u potpuni zaborav iz koga im nikada ne sme biti dopušteno da se ponovo pojave; oni su samo beznačajnosti "puke mode", puki proizvod kulturnih institucija, itd.

Površna, tako pariska pojava, reklo bi se. Ja bih na to gledao pre kao na efekat duboko usađene anksioznosti. Osećaj da "nema mesta", "ili on ili ja", "sada je na mene red". Moramo da hodamo u liniji zbog ekstremno uskog mesta na kome možemo da osluškujemo i da nas čuju.

Otuda neka vrsta anksioznosti koja pronalazi izraz u nebrojenim simptomima, od kojih su neki smešni, neki manje. Otuda, takođe, kod onih koji pišu, osećaj impotentnosti kada su suprotstavljeni masovnim medijima kojima upućuju kritike na račun toga da vladaju svetom knjiga i stvaraju ili uništavaju reputaciju po vlastitoj volji. Otuda i osećanje među kritičarima da ih niko neće čuti ukoliko ne viču i ne izvade zeca iz šešira svake nedelje. Otuda, takođe, pseudopolitizacija koja ispod potrebe da uloži "ideološku borbu", ili da iskoreni "opasne misli", maskira duboko usađenu anksioznost da se neko neće čuti ili da ga neće čitati. Otuda, takođe, fantastična fobija u pogledu moći: svako ko piše povlači uznemirujuću moć koja se mora ograničiti, ako ne zapravo, ukinuti. Otuda, takođe, stalno ponavljana izjava o tome da je danas sve prazno, opustošeno, nezanimljivo, nevažno: izjava koja očito dolazi od onih, koji sami ništa ne rade, smatrajući da postoje mnogi drugi koji rade.

K. D.
Ali, zar ne mislite da je naše vreme manjkavo u pogledu velikih pisaca i umova koji su sposobni da se bave svojim problemima?

Fuko   
Ne, ne potpisujem pojam dekadencije, manjka pisaca, sterilnog mišljenja, sumorne budućnosti, manjka perspektiva.

Naprotiv, verujem da postoji obilje. Ono od čega bolujemo nije prazno mesto, nego su to neadekvatna sredstva mišljenja o svemu što se događa. Postoji obilje stvari koje bi trebalo znati: fundamentalnih, užasnih, divnih, smešnih, beznačajnih i krucijalnih u isto vreme. I postoji ogromna radoznalost, potreba, želja da se zna. Ljudi se uvek žale da masovni mediji pune ljudima glave. Postoji izvesna mizantropija u ovoj ideji. Naprotiv, ja verujem da ljudi reaguju; što ih više neko ubeđuje, oni više preispituju stvari. Um nije napravljen od mekog voska. To je reaktivna supstanca. A želja da se zna više, i da se zna dublje, i da se znaju druge stvari, povećava se kad god neko ljudima pokušava da puni glave.

Ako to prihvatite i ako tome dodate da postoji čitava gomila ljudi koja se obučava na univerzitetima i drugde, koja može da deluje kao posrednik između ove mase stvari i žeđi za znanjem, ubrzo ćete doći do zaključka da je nezaposlenost studenata najapsurdnija stvar koja se može zamisliti. Problem je u tome kako da se multiplikuju kanali, mostovi, sredstva informacija, radio i televizijske mreže, novine.

Radoznalost je porok koji su žigosali hrišćanstvo, filozofija, i čak izvesne koncepcije nauke. Na radoznalost se gleda kao na ispraznost. Međutim, meni se ta reč dopada; za mene ona znači nešto sasvim drugo. Ona priziva "brigu"; ona priziva brigu koju neko ima za sve što postoji i za ono što bi moglo da postoji; izoštren osećaj realnosti, ali koje pred tom realnošću nikad nije imobilisano; spremnost da se u onome što nas okružuje pronađe ono što je čudno i neobično; izvesna odlučnost da se odbace svi poznati načini mišljenja i da se na iste stvari gleda drugačije; strast za zahvatanjem onoga što se događa sada i onoga što nestaje; manjak poštovanja spram tradicionalnih hijerarhija u pogledu onoga što je važno i fundamentalno.

Sanjam o novom dobu radoznalosti. Mi posedujemo tehnička sredstva; želja je tu; ne postoji beskonačnost stvari o kojima bi trebalo znati; ljudi koji su sposobni da obave takav rad postoje. Dakle, u čemu je naš problem? ‘Premalo’ je naš problem: kanali komunikacije koji su preuski, gotovo monopolistički, neadekvatni. Ne smemo da usvojimo protekcionistički stav, da zaustavimo "loše" informacije koje napadaju i izbacuju one "dobre". Moramo prilično da uvećamo mogućnost kretanja napred i nazad. Ovo neće odvesti, čega se ljudi često plaše, do uniformnosti i snižavanja nivoa, naprotiv, odvešće do simultane egzistenicje i diferencijacije ovih različitih mreža. 

K. D.
Zamišljam da bi na ovom nivou masovni mediji i univerziteti, umesto da nastave da jedni drugima budu suprotstavljeni, mogli da igraju komplementarnu ulogu.

Fuko
Sećate se divne izreke Silvan Levi (Sylvain Levi): kada imate jednog slušaoca, to je podučavanje, kada imate dva, to je popularizacija. Knjige, univerziteti, naučni časopisi takođe su informativni mediji. Trebalo bi se uzdržati od toga da se masovnim medijem naziva svaki kanal informacija do koga nema pristupa ili pak onaj koji se ne želi. Problem je u tome kako znati eksploatisati razlike, da li bi trebalo da ustanovimo rezervat, "kulturni park", za delikatne vrste predavača kojima prete grabežljivi unutrašnji putevi masovnih informacija, dok bi ostatak prostora bio ogromno tržište za šund proizvode. Takva podela, čini mi se, ne korespondira sa realnošću. Štaviše, ona uopšte nije poželjna. Ako bi korisne diferencijacije ušle u igru, ne bi smelo da bude takve podele.

K. D.
Hajde da rizikujmo postavljajući nekoliko konkretnih predloga. Ako se sve odvija loše, odakle bi mogli da počenemo?

Fuko
Ali, sve se ne odvija loše. U svakom slučaju, verujem da ne bismo smeli da mešamo korisnu kritiku stvari sa ponavljanim jadikovkama protiv ljudi. Što se tiče konkretnih predloga, oni ne mogu prosto da se pojave poput neke naprave, ukoliko se prethodno ne usvoje izvesni opšti principi. A prvi od tih opštih principa trebalo bi da bude taj, da pravo na znanje ne sme da bude rezervisano za određenu starosnu grupu ili za izvesne kategorije ljudi, već da mora postojati mogućnost da se ono praktikuje stalno i na razne načine.

K. D.
Nije li ova želja za znanjem prilično protivrečna? Šta, u stvari, ljudi da rade sa svim tim znanjem koje će postići? Od kakve će im ono biti koristi?

Fuko   
Jedna od glavnih funkcija podučavanja bila je da obučavanje individue mora da bude propraćeno njenim smeštanjem u društvo. Sad bi trebalo da podučavanje vidimo na način koji dopušta individui da se menja prema sopstvenoj volji, što je moguće samo pod uslovom da je podučavanje mogućnost koja je uvek ponuđena.

K. D.   
Da li ste vi zapravo za društvo predavača?

Fuko
Kažem da ljudi konstantno moraju da imaju mogućnost da se uključe u kulturu, i na što više mogućih načina. To ne bi trebalo da budu, s jedne strane, ovo obrazovanje kome smo podređeni, i s druge, ove informacije kojima smo hranjeni.

K. D.
Šta biva sa večnim pitanjem filozofije u ovom učenom društvu?… Da li su nam još uvek potrebna ova pitanja na koja nije moguće odgovoriti, ove tišine pred nesaznatljivim?

Fuko
Šta je filozofija ako ne način reflektovanja, ne toliko onoga što je istina ili laž koliko našeg odnosa prema istini? Ljudi se ponekad žale da u Francuskoj ne postoji filozofija koja dominira. Utoliko bolje! Nema suverene filozofije, istina je, nego filozofije, ili pre, filozofije u aktivnosti. Pokretanje kojim se, ne bez napora i neizvesnosti, snova i iluzija, odvojamo od onoga što je prihvaćeno kao istina i tragamo za drugim pravilima - to je filozofija. Izmeštanje i preoblikovanje okvira mišljenja, menjanje primljenih vrednosti i sav rad koji je učinjen da bi se mislilo drugačije, da bi se činilo nešto drugo, da bi se postalo drugim u odnosu na ono što neko jeste - to je takođe filozofija. Sa ove tačke gledišta, poslednjih trideset godina ili tako nešto, bio je period intenzivne filozofske aktivnosti. Interakcija između analize, ponašanja, "učenosti" ili "teorijskog" kriticizma, i promene u ponašanju, u realnom vođenju ljudi, njihovog načina postojanja, njihovog odnosa prema sebi i prema drugima, konstantan je i značajan.

Upravo sam govorio o tome da je filozofija način reflektovanja našeg odnosa prema istini. Trebalo bi takođe dodati da je to način preispitivnja sebe samih: ako je ovo odnos koji imamo sa istinom, kako moramo da se ponašamo? Verujem da je učinjena ogromna i raznovrsna količina rada, i još uvek se čini, koja menja kako naš odnos prema istini tako i način našeg ponašanja. A to se događa u kompleksnoj situaciji između čitave serije ispitivanja i čitavog niza društvenih kretanja. To je sam život filozofije.

Razume se da bi neki ljudi plakali nad sadašnjim praznim mestom i umesto toga čeznuli, u svetu ideja, za malo monarhije. Ali oni, koji su makar jednom u svom životu pronašli novi ton, novi način gledanja, novi način delanja, ti ljudi, verujem, nikad neće osetiti potrebu da lamentiraju nad tim da je svet greška, da je istorija ispunjena ljudima koji nemaju naslednike, i da je vreme da drugi ućute kako bi se mogao čuti barem zvuk njihovog neodobravanja…


Sa engleskog prevela Tatjana Popović

(Michel Foucault, “The Masked Philosopher”, Michel Foucault: Politics, Philosophy, Culture, ed. by Lawrence D. Kritzman, Routledge, New York & London, 1990, pp. 323 - 330)                   

Napomena

[1]   Italijanski filozof, bivši profesor na Univerzitetu u Padovi; vodeći utacajni intelektualac u ekstremno levičarskom pokretu, Radnička autonomija. Odležao četiri godine i tri meseca preventivnog pritvora zbog oružane pobune protiv države, subverzivnog udruženja i formiranja oružanih bandi. Oslobođen 8. Jula 1983.god. nakon što je tokom boravka u zatvoru izabran za poslanika radikala. Poslanički imunitet mu je oduzet, izdat je nov nalog za njegovo hapšenje, i prebegao je u Francusku.

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd