utorak, 17 oktobar, 2017.

Želeo bih da započnem osvrtom na kratku scenu koja se odigrala pre nekoliko dana u pariskom Krivičnom sudu. Sudilo se čoveku koji je optužen za pet silovanja i šest pokušaja silovanja između februara i juna 1975. godine. Optuženi jedva da je govorio. Pitanje predsedavajućeg sudije:

"Da li ste pokušali da razmotrite svoj slučaj?".

Tišina.

"Zašto su vas, budući da imate dvadesetdve godine, obuzeli tako nasilnički nagoni? Morate da učinite napor i da sebe analizirate.Vi imate ključ za vaša vlastita dela. Objasnite sebe”.

Tišina.

"Zašto biste to učinili ponovo?".

Tišina.

U tom trenutku, porotnik je uzeo reč i viknuo: "Za ime Boga, branite se!".

Ovakav dijalog, ili pre, ovakav ispitivački monolog, nije ni najmanje izuzetak. Bez sumnje, može se čuti u mnogim sudovima, u mnogim zemljama. Ali viđen u drugačijem svetlu, može samo da podstakne zapanjenost istoričara. Ovde imamo pravosudni sistem koji je uređen tako da ustanovi prekršaje, da utvrdi ko ih je počinio i da sankcioniše ova dela ustanovljavanjem kazni koje je propisao zakon. U ovom slučaju imamo činjenice koje su ustanovljene, individuu koja ih priznaje i koja, prema tome, prihvata kaznu koju će dobiti. Sve bi trebalo da se reši na najbolji način, u najboljem od svih mogućih pravosudnih svetova. Zakonodavci, autori pravnih kodeksa u kasnom osamnestom i ranom devetnaestom veku, nisu mogli ni da sanjaju o čistijoj situaciji. Ipak, dešava se da se mašinerija pokvari, da se zupčanici zaglave. Zašto? Zato što optuženi ćuti. Ćuti o čemu? O činjenicama? O okolnostima? O načinu na koji su se odigrale? O neposrednom uzroku događaja? Ne, nikako. Optuženi izbegava pitanje koje je suštinsko u očima modernog tribunala, ali koje bi zvučalo čudno pre 150 godina: "Ko si ti?".

Dijalog koji sam upravo naveo pokazuje da nije dovoljno da na ovo pitanje optuženi odgovori: "ja sam počinilac zločina koji su pred vama, tačka. Sudijo, budući da morate, osudite me ako želite". Od njega se očekuje mnogo više. Osim priznanja mora da postoji ispovest, samo-ispitivanje, objašnjenje samog sebe, otkrivanje onoga što neko jeste. Krivična mašina ne može više da funkcioniše samo sa zakonom, nasiljem i odgovornom stranom. Potrebno joj je nešto drugo, materijal koji pruža potporu. Sudije i porotnici, advokati takođe, kao i odsek javnog tužilaštva, ne mogu uistinu da odigraju svoje uloge ukoliko im nije obezbeđen drugi tip diskursa, onaj koji optuženi daje o sebi, ili onaj koji on čini mogućim za druge, kroz ispovesti, sećanja, intimna razotkrivanja, itd. Ukoliko se dogodi da ovaj diskurs izostane, predsedavjući sudija je neumoljiv, porota je uznemirena. Oni teraju, oni primoravaju optuženog, on ne igra igru. On se ne razlikuje od onih osuđenih osoba koje moraju da budu odnete na giljotinu ili na električnu stolicu, jer im se noge vuku. Oni zaista treba da malo hodaju sami, naravno, ukoliko hoće da budu pogubljeni. Oni zaista treba da malo govore o sebi, ako hoće da im se sudi. Sledeći argument, koji su često koristili francuski advokati u slučaju kidnapovanja i ubistva deteta, jasno ukazuje da pravosudna scena ne može da radi bez ovog dodatnog elementa, da nijedna presuda, nijedna osuda nije moguća ukoliko on nije obezbeđen, na ovaj ili onaj način.

Iz brojnih razloga ovaj slučaj je stvorio veliku pometnju, ne samo zbog ozbiljnosti zločina, nego i stoga što je u ovom slučaju bilo razmatrano pitanje umanjenja kazne i oslobađanja od smrtne kazne. U žalbi koja je pre bila usmerena protiv smrtne kazne nego u korist samog optuženog, advokat je naglasio stanovište da se o optuženom zna vrlo malo i da je na njegovu prirodu 'bačen' tek kratak pogled tokom ispitivanja i psihijatrijskih pregleda. I uputio je ovu zapanjujuću primedbu (citiraću približno): "Može li se osuditi na smrt osoba koja se ne poznaje?".

Ovo verovatno nije ništa više nego obična ilustracija dobro poznate činjenice koja se može nazvati zakonom trećeg elementa, ili Garofalovim (Garofalo) principom, budući da je Garofalo bio taj koji ga je formulisao sasvim jasno: "Krivični zakon je poznavao samo dva termina, prekršaj i kaznu. Nova kriminologija poznaje tri, zločin, zločinca i sredstva represije". Velikim delom, razvoj, ako ne krivičnog sistema, onda bar svakodnevne krivične prakse, u mnogim zemljama određen je, postepenim pojavljivanjem, tokom devetnaestog veka, ovog dodatnog obeležja. Najpre kao bledi fantom koji je korišćen da bi regulisao krivicu za zločin koju je odredio sudija, ovo obeležje postepeno postaje sve supstancijalnije, mnogo čvršće i mnogo realnije, sve dok konačno zločin ne bude izgledao kao senka koja se nadvija nad zločincem, senka koja se mora ukloniti da bi se se otkrila, sada jedino važna stvar, zločinac.

Pravosuđe danas mora da se bavi, najmanje, koliko zločincima toliko i zločinima. Ili, još preciznije, dok već dugo vremena zločinac nije bio ništa više nego osoba kojoj bi se zločin mogao pripisati i ko bi stoga morao biti kažnjen, danas zločin ima tendenciju da ne bude više od događaja koji signalizira postojanje opasog elementa – to će reći, manje ili više opasnog – u društvenom telu.

Od samog početka ovog razvoja, pribegavanje zločincu, preko i iznad zločina, bilo je opravdavano dvostrukim interesom: naime, da se uvede više racionalnosti u krivičnu praksu i da se opšte klauzule zakona i pravnih kodeksa bliže usklade sa društvenom realnošću. Verovatno nije bilo shvaćeno, barem ne u početku, da dodavanje pojma psihološke simptomatologije opasnosti pojmu zakonske odgovornosti za zločin nije značilo samo ulazak u ekstremno opskurni lavirint, već i lagani izlazak iz pravnog sistema koji se postupno razvijao od svog rođenja tokom srednjevekovne inkvizicije. Moglo bi se reći da teško da su veliki reformatori zakona u osamnaestom veku dovršili sistematičnu kodifikaciju rezultata evolucije koja se odvijala, i teško da su razvili sve njene mogućnosti, kada je počela da se pojavljuje nova kriza u pravilima i regulativama zakonskog kažnjavanja. "Šta se mora kazniti i kako?", to je bilo pitanje na koje je, kako se verovalo, konačno bio pronađen racionalan odgovor; a onda se pojavilo novo pitanje koje je unelo konfuziju u ovaj problem: "koga mislite vi da kažnjavate?".

U ovom razvoju, psihijatrija i psihijatri, kao i pojam "opasnosti", igrali su stalnu ulogu. Hteo bih da skrenem pažnju na dva stupnja onoga što bi se moglo nazvati na psihijatrizacijom opasnog zločinca.

Intervencija psihijatrije u polje zakona dogodila se početkom devetnaestog veka, povodom niza slučajeva čiji je obrazac bio isti, a koji su se dogodili između 1800. i 1835. godine.

Slučaj o kojem izveštava Mecger (Metzger): penzionisani oficir koji živi usamljeničkim životom zbližava se sa detetom svoje gazdarice. Jednog dana, "apsolutno bez ikakvih motiva, u odsustvu svake strasti, kakve su bes, ponos, ili osveta", on napada dete i udara ga dvaput čekićem, ipak ne fatalno.

Slučaj Selestat: u Alzasu, tokom izuzetno teške zime 1817. godine, kada je pretila glad, jedna seljanka koristi priliku dok je njen muž odsutan zbog posla i ubija njihovu malu kćerku, odseca joj nogu i kuva je u supi.

U Parizu, 1827. godine, Anrijeta Kornije, služavka, odlazi kod suseda svojih poslodavaca i insistira da susetka na neko vreme ostavi svoju kćerku sa njom nasamo. Susetka najpre okleva, potom se složi, da bi, kada se vrati po devojčicu, videla da ju je Anrijeta Kornije upravo ubila i odsekla joj glavu, koju je izbacila kroz prozor.

U Beču, Katarina Cigler ubija svoje vanbračno dete. Na saslušanju objašnjava da je njen čin bio rezultat neodoljive sile. Oslobođena je optužbe po osnovu bezumlja. Puštena je iz zatvora. Ali izjavljuje da bi bilo bolje da je tamo zadrže, jer će ona to učiniti ponovo. Deset meseci kasnije, ona rađa dete koje odmah potom ubija, a na sudu izjavljuje da je ostala trudna jedino zato da bi mogla da ubije svoje dete. Osuđena je na smrt i pogubljena.

U Škotskoj, izvesni Džon Hovison ulazi u kuću u kojoj ubija staricu koju jedva da je poznavao, napušta kuću a da ništa nije ukrao, i ne krije se. Nakon što je uhapšen, poriče činjenicu koja je protivna svim dokazima; ali odbrana tvrdi da je to zločin ludaka budući da je to zločin bez materijalnog motiva. Hovison je pogubljen, a njegov komentar upućen nekom zvaničniku prilikom pogubljenja, da oseća da bi ga ubio, smatran je retrospektivno dokazom koji potkrepljuje ludilo.

U Novoj Engleskoj, negde na otvorenom, Abraham Preskot ubija pomajku sa kojom se oduvek dobro slagao. Odlazi kući, počinje da plače pred poočimom koji ga ispituje. Preskot voljno priznaje svoj zločin. Kasnije objašnjava da je bio preplavljen iznenadnom i akutnom zuboboljom i da se ničega ne seća. Istraga će ustanoviti da je svoje roditelje već napao tokom noći, čin za koji se verovalo da je rezultat mesečarenja. Preskot je osuđen na smrt, ali je porota takođe preporučila smanjenje kazne. Bez obzira na to, on je pogubljen.

(Psihijatri tog perioda, Mecger, Hofbauer, Eskirol i Žorže, Vilijam Elis, i Endru Komb, neumorno su se vraćali ovim i drugim slučajevima iste vrste.)

Od svih počinjenih zločina, zašto su se posebno ovi činili značajnim; zašto su bili predmet rasprava između lekara i pravnika? Pre svega, mora se primetiti da oni predstavljaju veoma različitu sliku o neuračunljivosti od one koju je do sada konstituisala jurisprudencija zločinca. Uopšte uzev, do kraja osamnaestog veka pitanje neuračunljivosti postavljalo se u građanskom zakomiku ili u kanonskom pravu, to će reći, kada se pojavljivalo ili u formi demencije i imbecilnosti, ili u obliku mahnitosti. U oba slučaja, bilo da je ona bila stvar permanetnog stanja ili prolaznog ispada, neuračunljivost se manifestovala preko brojnih znakova koje je bilo dovoljno lako prepoznati, do tog stupnja da se raspravljalo o tome da li je lekar zaista neophodan da bi ih potvrdio. Važna stvar je ta da se kriminološka psihijatrija nije razvila iz suptilnog redefinisanja tradicionalnog pitanja o demenciji (to će reći, u raspravama o njenom postepenom razvoju, njenom opštem ili delimičnom karakteru, njenom odnosu prema urođenim nesposobnostima individua) niti putem bliže analize simptomatologije mahnitosti (remisiji, vraćanju, njenom ritmu). Svi ovi problemi, uz rasprave koje su se nastavile godinama, bili su zamenjeni novim problemom, onim o zločinima kojima nije prethodio, niti ih je pratio, niti je iz njih sledio bilo koji od tradicionalnih, priznatih, vidljivih simptoma neuračunljivosti. U svakom od ovih slučajeva naglašeno je da nije bilo prethodne istorije poremećaja u mišljnju ili ponašanju, da nije bilo delirijuma; niti je bilo ikakve namere ni vidljivog poremećaja kakva je mahnitost; uistinu, zločin se mogao pojaviti iz onoga što bi se moglo nazvati nultim stepenom neuračunljivosti.

Druga zajednička odlika previše je očigledna da bi se njom nadugačko bavili. Zločini koji su u pitanju nisu manji prekršaji već ozbiljni zločini, gotovo svi su ubustva ponekad praćena čudnim okrutnostima (kanibalizam, u slučaju žene iz Selestata). Važno je napomenuti da se psihijatrizacija delinkvencije dogodila u izvesnom smislu "odozgo". To je takođe napuštanje osnovne tendencije prethodne jurisprudencije. Što je zločin bio ozbiljniji, to je bilo manje uobičajeno postavljanje pitanja neuračunljivosti (tokom dugog perioda, ono nije uzimano u razmatranje u slučajevima koji su uključivali svetogrđe i uvredu kraljevskog visočanstva). Činjenica da postoji velika oblast preklapanja između neuračunljivosti (bezumlja) i bezakonja bila je odmah priznata u slučajevima manjih prekršaja – malih dela nasilja, skitnje – i protiv ovih dela se preduzimala, bar u zamljama kao što je Francuska, protivrečna mera pritvora. Ali to nije bio slučaj u zoni definisanoj kao zona bolesti, kod svakodnevnih poremećaja preko kojih je psihijatrija bila u mogućnosti da punom snagom prodre u krivično pravosuđe.

Još jedna zajednička odlika ovih velikih ubistava jeste ta da su se ona dogodila u domaćem okruženju. To su porodični zločini, zločini u domaćinstvu, ponajviše zločini u susedstvu – roditelji koji ubijaju svoje potomke, deca koja ubijaju svoje roditelje ili staratelje, sluge koje ubijaju svoje poslodavce ili 'decu svojih suseda', itd. Kao što možemo da vidimo, ovo su zločini koji okupljaju učesnike iz različitih generacija. Parovi dete-odrasli, ili adolescent-odrasli, prisutni su gotovo uvek. U to vreme takvi odnosi starosnih doba, mesta, srodstva, smatrani su istovremeno najsvetijim i najprirodnijim, takođe i najnevinijim. Od svih odnosa, ovo su bili odnosi koji treba da budu najmanje opterećeni materijalnim motivima ili strašću. Pre nego zločini protiv društva i njegovih pravila, to su bili zločini protiv prirode, protiv onih zakona za koje se smatralo da su upisani direktno u ljudsko srce i koji povezuju familije i generacije. Na početku devetnaestog veka, forma zločina u pogledu kojeg se moglo postaviti pitanje neuračunljivosti, bio je, dakle, zločin protiv prirode. Individua u kojoj su se neuračunljivost i zločinstvo susrele na takav način da su podstakle stručnjake da postave pitanje o njihovom odnosu, nije bio čovek malih svakodnevnih poremećaja, bleda silueta koja se kreće na ivici zakona i normalnosti, već pre veliki monstrum. Kriminološka psihijatrija sebe je prva proglasila patologijom monstruoznog.

Konačno, svi ovi zločini bili su počinjeni bez razloga, hoću da kažem, bez dobiti, bez strasti, bez motiva, bili su zasnovani čak na poremećenim iluzijama. U svim slučajevima koje sam pomenuo, psihijatri svoju intervenciju opravdavaju insistiranjem na tome da između dva glumca u drami nije postojao odnos koji bi pomogao da se zločin učini razumljivim. U slučaju Anrijete Kornije, koja je odsekla glavu kćerke svoje susetke, bilo je pažljivo ustanovljeno da ona nije bila ljubavnica oca devojčice i da nije delovala iz osvete. U slučaju žene iz Selestata, koja je skuvala butinu svoje kćerke, jedan od važnih elemenata u raspravi bio je: "Da li je u to vreme postojala pretnja gladi ili nije? Da li je optužena bila siromašna ili nije, da li je gladovala ili nije?". Javni tužilac je rekao: "Da je bila bogata mogla bi biti smatrana poremećenom, ali, ona je bila na udaru gladi; bila je gladna; kuvanje noge sa kupusom bilo je interesno ponašanje; stoga, ona nije bila neuračunljiva".

U vreme kada je nova psihijatrija bila uspostavljana, i kada su principi krivične reforme bili primenjivani skoro svuda u Evropi i Severnoj Americi, veliko monstruozno ubistvo bez razloga, bez umišljaja, iznenadna provala neprirodnog u prirodu, bilo je jedinstvena i paradoksalana forma koju je ispunila neuračunljivost zločinca, ili patološki zločin. Kažem paradoksalna, budući da nije postojao pokušaj da se zahvati jedan tip poremećaja koji se manifestovao samo u trenutku i u liku zločina, poremećaj koji ne bi imao drugi simptom osim zločina samog, i koji bi mogao nestati tada kada je zločin počinjen. I obratno, ova forma je za sobom povlačila identifikovanje zločina čiji je razlog, čiji je počinilac, čiji je "zakonski odgovorni zastupnik", tako da kažemo, deo subjekta koji je s one strane svoje odgovornosti; to znači, neuračunljivost koja se u njemu krije i koju on ne može da kontroliše budući da je najčešće nije svestan. Psihijatrija u devetnaestom veku izumela je potpuno fikcionalnu stvar, zločin koji je neuračunljivost, zločin koji nije ništa drugo nego neuračunljivost, neuračunljivost koja nije ništa drugo nego zločin. Više od pola veka ova stvar nazivana je – homicidalna monomanija (manija ubistva). Ne nameravam da ulazim u teorijsku pozadinu ovog pojma, niti da pratim brojne rasprave koje je on izazvao između ljudi od zakona i lekara, advokata i sudija. Želim naprosto da istaknem ovu neobičnu činjenicu da su psihijatri vrlo uporno nastojali da zauzmu svoje mesto u pravosudnoj mašineriji. Svoje pravo da intervenišu nisu opravdavali time da istražuju hiljade slabo vidljivih znakova ludila koji mogu da prate najobičnije zločine, nego insistiranjem na tome – protivno zdravom razumu – da postoje neke vrste neuračunljivosti koje se manifestuju samo u neobuzdanim zločinima, i ni na koji drugi način. Takođe bih želeo da istaknem činjenicu da su sudije, uprkos svim rezervama u pogledu prihvatanja ovog pojma monomanije, kada su u to vreme konačno prihvatile psihijatrijsku analizu zločina, to učinile na osnovu istog ovog pojma koji im je bio tako stran i tako neprihvatljiv.

Zašto je ova velika fikcija o maniji ubistva bila ključni pojam u predistoriji kriminološke psihijatrije? Prva skupina pitanja koje bi trebalo postaviti verovatno je sledeća: na početku devetnaestog veka, kada je zadatak psihijatrije bio da definiše svoju specifičnost u polju medicine, i da među ostalim medicinskim praksama osigura priznavanje svog naučnog karaktera, u tački, dakle, kada se psihijatrija uspostavljala kao medicinska specijalizacija (prethodno je bila jedan aspekt pre nego jedna oblast medicine), zašto je baš tada htela da se umeša u oblast gde je do sada intervenisala vrlo diskretno? Zašto su lekari toliko želeli da, kao neuračunljive, opišu i, dakle, oderde, one ljude čiji status pukih zločinaca do tada nije bio dovođen u pitanje? Zašto se oni mogu pronaći u tako mnogo zemalja, denuncirajući medicinsko neznanje sudija i porotnika, zahtevajući izuzeće ili umanjenje kazni za izvesne osuđenike, tražeći pravo da ih sudovi saslušaju kao stručnjake, objavljujući stotine izveštaja i studija kako bi pokazali da je ovaj ili onaj zločinac ludak? Čemu ovaj krstaški pohod u ime "patologifikacije" zločina, pod zastavom ništa manje, nego manije ubistva? Ovo je tim više paradoksalno, jer su kratko pre toga, na kraju osamnaestog veka, prvi ljudi koji su proučavali neuračunljivost (naročito Pinel) protestovali protiv prakse, koju su sprovodili mnogi centri za pritvor, da se delinkventi i mentalno bolesni smeštaju zajedno. Zašto bi neko želeo da obnovi srodstvo u odnosu na koje se neko drugi pomučio da bi ga raskinuo?

Nije dovoljno pozvati se na neku vrstu imperijalizma psihijatara koji su u potrazi za svojim novim domenom, ili na unutrašnju dinamiku medicinskog znanja koje pokušava da racionalizuje konfuzno polje u kome se mešaju ludilo i zločin. Zločin postaje važno pitanje za psihijatre jer ono što je u pitanju manje je polje znanja koje bi trebalo osvojiti, a više oblik moći koju bi trebalo osigurati i opravdati. Ako je psihijatrija postala toliko važna u devetnaestom veku to nije bilo naprosto zato što je na mentalne poremećaje, ili poremećaje u ponašanju, primenjivala novu medicinsku racionalnost, to je bilo i zato što je funkcionisala kao neka vrsta javne higijene.

U osamnaestom veku, razvoj demografije, urbanih struktura i problema industrijskog rada doveo je do toga da se, u biološkom i medicinskom smislu, postave pitanja o ljudskoj "populaciji", o uslovima u kojima ona opstaje, o navikama, ishrani, stopi rađanja i smrtnosti, patološkim pojavama (epidemijama, endemskim bolestima, smrtnosti kod dece). Društveno "telo" prestalo je da bude prosta juridičko-moralna metafora (kao ona u Levijatanu) i postala je biološka relanost i polje za medicinsku intervenciju. Lekar, stoga, mora da bude tehničar društvenog tela i da održava javnu higijenu. Na početku dvadesetog veka, psihijatrija postaje autonomna disciplina i stiče takav prestiž, upravo stoga što je sposobna da se razvija u okvirima medicinske discipline koja je osmišljena kao reakcija na opasnosti koje su inherentne društvnom telu. Lekari tog perioda imali su beskrajne rasprave o organskom ili psihičkom poreklu mentalnih bolesti; mogli su da predlože fizičke ili psihičke terapije. Ipak, uz sve razlike koje su među njima postojale, bili su svesni da tretiraju društvenu "opasnost", bilo zato što im je izgledalo da je neuračunljivost povezana sa uslovima života (prenaseljenost, gužva, gradski život, alkoholizam, razuzdanost), bilo zato što su je smatrali izvorom opasnosti za same sebe, za druge, za svoje savremenike, kao i za potomke, preko nasleđivanja. Psihijatrija devetnaestog veka bila je medicinska nauka, kako za društveno telo, tako i za dušu pojedinca.

Može se videti zašto je za psihijatriju bilo važno da dokaže postojanje nečeg ekstravagantnog kao što je manija ubistva. Može se videti zašto su pola veka postojali kontinuirani pokušaji da se učini da taj pojam deluje uprkos svojoj slaboj naučnoj opravdanosti.Ukoliko postoji, manija ubistva pokazuje:

  • prvo, da je u nekim od svojih čistih, ekstremnih, intenzivnih manifestacija, neuračunljivost u potpunosti zločin, ništa osim zločina – to znači, bar u krajnjim granicama neuračunljivosti, postoji zločin;
  • drugo, neuračunljivost može da proizvede ne samo poremećaje u ponašanju, nego apsolutni zločin, zločin koji je transgresija svih zakona prirode i društva; i
  • treće, da, čak iako neuračunljivost može da bude izuzetno intenzivna, ona ostaje nevidljiva sve dok ne eksplodira; to je razlog što ona ne može da se predvidi uprkos velikom iskustvu i izvežbanom oku. Ukratko, samo specijalista može da uoči monomaniju. Kontradikcija je mnogo više očigledna nego realna kada lekari eventualno definišu monomaniju kao bolest koja se manifestuje samo u zločinu, dok u isto vreme zadržavaju pravo na znanje o tome kako da utvrde njene predznake i preduslove.

Dakle, manija ubistva je opasnost neuračunljivosti u formi koja nanosi najviše zla; maksimum posledica, minimum upozorenja. Najviše efekata uz najmanje znakova. Manija ubistva nužno zahteva intervencjiu medicinskog oka koje mora da uračuna ne samo očigledne manifestacije ludila nego i jedva primetne tragove koji se pojavljuju nasumice, na mestima gde su najmanje očekivani, i koji predskazuju najgore eksplozije. Mislim da takav interes za velike zločine "bez razloga" ne ukazuje na želju psihijatrije da se bavi kriminalitetom, već na želju da opravda svoju funkciju: kontrolu opasnosti koja je skrivena u ljudskom ponašanju. Ono što je u igri u ovom velikom pitanju manije ubistva jeste funkcija psihijatrije. Ne sme se zaboraviti da je u većini zapadnih zemalja psihijatrija nastojala da ustanovi svoje pravo da nad mentalno bolesnim osobama uspostavi terapeutski tretman. Uostalom, moralo se pokazati da je ludilo po svojoj prirodi, čak u svojim najdiskretnijim manifestacijama, bilo prebivalište apsolutne opasnosti, smrti. Funkcionisanje moderne psihijatrije povezano je sa ovom srodnošću između ludila i smrti, koja nije naučno ustanovljena, već pre simbolički predstavljena u figuri manije ubistva.

Međutim, mora se postaviti još jedno pitanje, ovoga puta sa stanovišta sudija i sudskog aparata. Zašto su oni zaista prihvatili, ako ne baš pojam monomanije, ono barem probleme koje je on izazvao? Verovatno će se reći da je velika većina sudija odbila da prizna ovaj pojam koji je omogućio transformaciju zločinca u ludaka čija je jedina bolest bila činjenje zločina. Velikom upornošću i, moglo bi se dodati, sa izvesnim stepenom razboritosti. Učinili su sve što su mogli da uklone ovaj pojam koji su im lekari predložili, a koji su advokati spontano koristili u odbranama svojih klijenata. Ipak, preko ovih kontraverzi u pogledu monstruoznih zločina, zločina "bez razloga", čak i unutar sudskih institucija uspostavila se ideja o mogućoj srodnosti između ludila i delinkvencije. Zašto je došlo do ovoga, i to relativno lako? Drugim rečima, zašto je krivična institucija, koja je mogla da dela bez medicinskog uplitanja toliko mnogo vekova, koja je bila sposobna da sudi i osudi i bez postavljanja problema ludila, osim u nekolikoo očiglednih slučajeva, zašto se, dakle, ova krivična institucija tako spremno okrenula medicinskom znanju od 1820. godine? Jer, nema nikakve greške u pogledu činjenice da su engleske, nemačke, italijanske, i francuske sudije toga doba veoma često odbijale da prihvate zaključke lekara. Odbijali su mnoge pojmove koje su im lekari predlagali. Uostalom, lekari ih nisu ni prisiljavali na to. Oni sami zastupali su – sledeći zakone, pravila, jurisprudenciju koji se razlikuju od zemlje do zemlje – dosadno formulisani savet psihijatara, i zastupali su ga posebno u vezi sa tim čuvenim zločinima "bez razloga". Zašto? Da li je to bilo zbog toga što su novi kodeksi, napisani i primenjivani početkom devetnaestog veka, uzeli u obzir psihijatrijsko veštačenje, ili su dali novi naglasak problemu patološke neodgovornosti? Uopšte ne. Ovi novi zakoni, štaviše, jedva da su i modifikovali prethodnu situaciju. Većina zakonika zasnovanih na napoleonosvkom modelu inkorporisala je stari princip po kome stanje mentalnog poremećaja nije kompatibilno sa zakonskom odgovornošću i time je imuno na uobičajene zakonske posledice. Većina zakonika takođe je inkorporisla tradicionalne pojmove demencije i mahnitosti koji su bili u upotrebi u starijaim pravnim sistemima. Ni veliki teoretičari, poput Bekarije (Beccaria) i Bentama (Bentham), niti oni koji su zapravo pisali nove krivične zakone, nisu pokušali da elaboriraju ove tradicionalne pojmove, niti da uspostave nove odnose između kažnjavanja i kriminološke medicine, osim što su, na veoma uopšten način, potvrdili da krivično pravo mora da izleči ovu bolest društva, to će reći, zločin. Prodor psihijatrijske medicine u krivični sistem nije se desio "odozgo", putem pravnih prpisa odnosno teorijskih principa. Naprotiv, to se desilo "odozdo", preko mehanizma kažnjavanja i preko tumačenja koje mu je dato. Među novim tehnikama kontrole i transformisanja individua, kažnjavanje je postalo sistem procedura oblikovanih u cilju reformisanja prekršilaca zakona. Zastrašujući primer torture ili egzila proterivanjem nije više mogao da zadovolji društvo u kome je praktikovanje moći impliciralo razumnu tehnologiju koja je primenjivana na individue. Oblici kažnjavanja kojima su se pridružili svi reformatori s kraja osamnaestog i zakonodavci s početka devetnaestog veka – to znači, pritvor, prinudni rad, konstantni nadzor, delimična ili potpuna izolacija, moralna reforma – svi oni upućuju na to da se kažnjavanje odnosi na samog zločinca, a ne na zločin, to znači, na ono što ga čini zločincem, na njegove razloge, motive, njegovu unutrašnju volju, njegove namere, instinkte. U starijim sistemima trebalo je da užas kažnjavanja reflektuje veličinu zločina; otuda je učinjen pokušaj da se modaliteti kažnjavanja prilagode prirodi zločinca.

U ovakvim okolnostima vidi se zašto su veliki zločini bez motiva postavili težak problem pred sudije. U prošlosti je, da bi se uspostavila kazna za zločin samo bilo potrebno pronaći počinioca zločina, i bilo je dovoljno da on nema nikakav izgovor i da nije u stanju demencije ili mahnitosti. Ali kako se može kazniti neko čiji su razlozi nepoznati i ko ćuti pred svojim sudijama, osim što priznaje činjenice i slaže se da je bio potpuno svestan onoga što je činio? Šta bi trebalo uraditi kada se pred sudom pojavi žena poput Anrijete Kornije, žena koja je ubila dete koje jedva da je poznavala, ćerku ljudi koje nije mogla ni voleti ni mrzeti, koja devojčici odseca glavu, ali nije sposobna da pruži ni najmanje objašnjenje, koja ni za trenutak ne pokušava da prikrije svoj zločin i koja se ipak pripremala za svoj zločin, odabrala je trenutak, obezbedila je nož, predano je tražila priliku da bude na trenutak nasamo sa žrtvom? Tako se kod osobe koja ne pokazuje nijedan znak ludila javlja jedan čin koji je dobrovoljan, svestan, i razuman – to znači, sve što je potrebno za osudu prema uslovima zakona – a ipak ništa, nikakvog razloga, nikakvog motiva, nikakvih zlih namera, koje bi omogućile da se utvrdi šta bi trebalo kazniti kod okrivljene žene. Jasno je da bi trebalo da postoji osuda, ali je teško razumeti zašto bi trebalo da bude kažnjena, osim, naravno, zbog spoljašnjeg, ali nedovoljnog razloga davanja primera. Sada, kada je razlog zločina postao razlogom kažnjavanja, kako se može kažnjavati ako je zločin bez razloga? Da bi neko bio kažnjen potrebno je znati prirodu okrivljene osobe, njenu tvrdokornost, stepen u kome je zla, njene interese i sklonosti. Ali, ako ne postoji ništa drugo osim zločina s jedne strane, i počinioca s druge, čista i jednostavna sudska odgovornost formalno autorizuje kažnjavanje, a ipak, ne dopušta da se u tome vidi ikakav smisao.

Može se videti zašto su ovi veliki zločini bez motiva, koje su psihijatri imali razloga da istaknu, bili takođe, ali iz sasvim različitih razloga, veoma važni problemi za sudski aparat. Javni tužioci uporno su se pozivali na zakon: nema demencije, nema mahnitosti, nema prepoznatljivih znakova poremećaja; naprotiv, savršeno organizovana dela; stoga, zakon mora biti primenjen. Bez obzira na trud koji su uložili nisu mogli da izbegnu pitanje motivacije, budući da su vrlo dobro znali da će od sada, u praksi, sudije povezivati kažnjavanje makar delimično sa utvrđivanjem motiva. Možda je Anrijeta Kornije bila ljubavnica oca devojčice i tražila osvetu; možda je, budući da je morala da napusti sopstvenu decu, bila ljubomorna na srećnu porodicu koja živi u susedstvu. Sve optužbe pokazuju sledeće – da bi mehanizam kažnjavanja delovao, realnost prekršaja ili osobe kojoj se on može pripisati nisu dovoljni; mora se ustanoviti i motiv, to znači, psihološki razumljiva veza između čina i počinioca. Slučaj Selestat u kome je žena pogubljena zbog kanibalizma, stoga što je mogla da bude gladna, čini mi se veoma značajnim.

Lekare koje su u normalnim slučajevima pozivali samo da bi ustanovili demenciju ili mahnitost, sada su počeli da pozivaju kao "stručnjake za motivaciju"; oni su morali da procene ne samo razloge subjekta, nego takođe i racionalnost čina, čitav sistem odnosa koji povezuje čin sa interesima, planovima, karakterom, sklonostima i navikama subjekta. Iako su sudije često odbijale da prihvate dijagnozu monomanije kojoj su lekari bili tako skloni, bili su primorani da razmotre skup problema koje je ovaj pojam proizveo: to će reći, malo modernijim terminima, integraciju čina u globalno ponašanje subjekta. Što je ova integracija vidljivija, to je lakše kazniti subjekta. Što je integracija manje vidljiva, to se više čini kao da je čin provalio u subjekta kao iznenadni i nepotisnuti mehanizam, a odgovorna strana se pojavljuje kao manje kažnjiva. A sud će se onda saglasiti da ne može da nastavi slučaj budući da je subjekt neuračunljiv i predaće ga psihijatrijskom ispitivanju.

Iz ovoga se može izvući nekoliko zaključaka:

  • Prvo, intervencija psihijatrijske medicine u sistem kažnjavanja, koja počinje u 19. veku, nije ni posledica ni prosti razvoj tradicionalne teorije o neodgovornosti onih koji pate od demencije ili mahnitosti.
  • Drugo, ovo nužno proizlazi iz regulisanja dva fenomena, prvo iz funkcionisanja medicine kao javne higijene, drugo iz funkcionisanja zakonskog kažnjavanja kao tehnike transformisanja individue.
  • Treće, ova dva nova zahteva povezana su sa transformacijom mehanizma moći preko koga se, od osamnaestog veka, uspostavila kontrola društvenog tela u industrijskim društvima.
  • Četvrto, monstruozni zločin koji je kako protivprirodan, tako i iracionalan, predstavlja tačku u kojoj se susreću medicinsko ukazivanje na to da je ludilo naposletku uvek opasno i nemogućnost suda da odredi kaznu za zločin a da nije utvrdio motive zločina. Bizarna simptomatologija manije ubistva uspostavljena je u tački konvergencije ova dva mehanizma.
  • Peto, na ovaj način, tema opasnog čoveka upisana je kako u institucije psihijatrije tako i u institucije pravosuđa. U devetnaestom i dvadesetom veku raste tendencija da praksa kažnjavanja i teorija kažnjavanja od opasne individue naprave metu intervencije kazne. U devetnaestom veku psihijatrija će pokazati, takođe, rastuću tendenciju da traži patološka obeležja koja mogu da markiraju opasne individue: moralnu neuračunljivost, instinktivnu neuračunljivost, i degeneraciju. Ova tema opasne individue dovešće, s jedne strane, do pojavljivanja antropologije zločinca, kao u italijanskoj školi, i s druge strane, do teorije o odbrani društva koja je prvi put predstavljena u belgijskoj školi.
  • Šesto, još jedna važna posledica jeste ta da će postojati značajna transformacija starog pojma krivične odgovornosti. Ovaj pojam, barem u izvesnom smislu, bio je blizak građanskom pravu. Na primer, da bi se nekome pripisalo nasilje bilo je nužno da je on slobodan, svestan, da ne pati od demencije, da je netaknut bilo kakvom krizom ili mahnitošću. Sada odgovornost neće više biti ograninčena na ovaj oblik svesnosti, već na inteligibilnost čina sa osvrtom na to kako je sproveden, na karakter i događaje iz prošlosti individue. Što je delo više psihološki određeno, to se više počinilac smatra odgovornim pred zakonom. Što je zločin više, tako da kažemo, neopravdan i neodređen, postoji veća tendencija da se on oprosti. Ovde postoji paradoks: zakonska sloboda subjekta dokazana je činjenicom da se njegov čin posmatra kao neizbežan, određen; manjak njegove odgovornosti dokazan je činjenicom da se njegov čin posmatra kao neizbežan. Ovim neodrživim paradoksom monomanije i monstruoznog čina, psihijatrija i krivično pravo ušli su fazu neizvesnosti iz koje mora da se izađe; igra između krivične odgovornosti i psihološkog determinizma postala je krst zakonoskog i medicinskog mišljenja.

Sad bih voleo da se okrenem jednom periodu koji je bio naročito plodonosan za odnos između psihijatrije i krivičnog zakona: poslednjim godinama devetnaestog veka i prvim godinama dvadesetog veka, od prvog kongresa o Kriminološkoj antropologiji (1885) do Princovog (Prinz) objavljivanja Odbrane društva (1910).                       

Šta se dogodilo između perioda na koji sam se prethodno ukazao i ovog o kojem sada želim da govorim? Pre svega, u okviru discipline psihijatrije u strogom smislu ovog termina, pojam monomanije bio je napušten ne sasvim bez oklevanja i rezervi, nešto pre 1870. godine. Napušten je iz dva razloga: prvo, zato što je suštinski negativna ideja delimične neuračunljivosti, koja se odnosila samo na jednu tačku i bila neobuzdana samo u izvesnim momentima, postepeno zamenjivana idejom da mentalna bolest nije nužno bolest mišljenja ili svesti, nego da može da napadne emocije, instinkte, spontano ponašanje, ostavljajući forme mmišljenja zapravo nedirnutim. (Ono što je nazivano moralna neuračunljivost, instinktivna neuračunljivost, poremećaj instikata, i konačno, perverzija, odgovara ovom objašnjenju, čiji je omiljeni primer, negde oko 1840. godine, bio devijacija u seksualnom ponašanju). Ali, postojao je još jedan razlog za napuštanje monomanije; to će reći, ideje mentalne bolesti, čija je evolucija složena i polimorfna i koja može da predstavi jedan ili drugi poseban simptom, na jednom ili drugom stupnju svoga razvoja, ne samo na nivou individue, već na nivou nekoliko generacija; ukratko, ideja degeneracije.

Zbog činjenice da se ova velika evolutivna račvanja mogu definisati, nije više nužno praviti razliku između velikih monstruma i misterioznih zločina koji se mogu pripisati neprihvatljivom nasilju ludila i manjim delinkvencijama, što je suviše često, suviše poznato, da bi se povratak na patološko učinio nužnim. Od tada, bilo da moramo da se bavimo nerazumljivim masakrima ili manjim prekršajima (koji imaju veze sa svojinom ili seksualnošću), u svakom slučaju moramo da sumnjamo na manje ili više ozbiljnu perturbaciju instinkta ili stupnjeva u jednom neprekinutom procesu. Tako se u polju zakonske psihijatrije pojavljuju nove kategorije, kao što je nekrofilija, oko 1840. godine, kleptomanija, oko 1860. godine. egzibicionizam, 1876. godine, a isto tako i priključivanje, od strane pravne psihijatrije, ponašanja kakva su pederastija ili sadizam. Sada postoji, barem u načelu, psihijatrijski i kriminoliški kontinuitet koji dopušta postavljanje pitanja u medicinskom smislu na bilo kom nivou krivične skale. Ovo psihijatrijsko pitanje nije više povereno nekim velikim zločinima; čak i ako mora da dobije negativan odgovor, ono mora da bude postavljeno preko čitavog niza prekršaja.

Ovo ima značajne posledice na pravnu teoriju odgovornosti. U konceptu monomanije, sumnje u pogledu patologije pojavljivale su se upravo onda kada nije bilo razloga za čin: na neuračunljivost se gledalo kao na uzrok onoga što nije imao smisla, i zakonska ne-odgovornost bila je ustanovljena u odnosu na ovu nekonzistentnost. Ali iz ovih novih analiza instinkta i emocija, biće moguće obezbediti kauzalnu anlizu za sve vrste ponašanja, bilo da su delinkventna ili ne, i bilo koji da je stepen njihovog kriminaliteta. Otuda beskonačni lavirint u kome se pravni i psihijatrijski problem zločina nalazi. Ukoliko je čin određen kauzalnim lancem, da li se može smatrati da je slobodan? Ne upućuje li na odgovornost? I da li je nužno, da bismo mogli nekoga da osudimo, da ne bude moguća rekonstrukcija kauzalne inteligibilnosti njegovog čina?

Sada, kao pozadinu ovog novog načina postavljanja problema moram da napomenem nekoliko transformacija koje su, bar jednim delom, bile uslov da to bude moguće. Prvo, intenzivni razvoj policijske mreže koji je doveo do novog mapiranja i bližeg nadziranja urbanog prostora, i takođe, do mnogo sistematičnijeg i efikasnijeg gonjenja manjih prestupa. Mora se dodati da su društveni konflikti, klasne borbe i političke konfrontacije, oružane pobune – od razbijača mašina sa početka veka do anarhista iz poslednjih nekoliko godina veka, uključujući nasilničke štrajkove, revolucije iz 1848. godine, i Komunu iz 1870. godine – podstakli one na vlasti da tretiraju političke prekršaje na isti način kao i obične zločine a u cilju njihovog diskreditovanja. Malo po malo, počela je da se izgrađuje slika neprijatelja društva koji je mogao biti kako revolucionar tako i ubica, budući da, naposletku, svi revulucionari ponekad ubijaju. U vezi sa ovim, tokom čitave druge polovine veka razvila se "literatura o kriminalu", koristim ovu reč u najširem smislu, uključujući različite vesti (i čak, popularne novine), kao i detektivske romane i sve romantizovane spise koji su se razvili oko zločina – transformacija zločinca u heroja, možda, ali, isto tako, i potvrđivanje toga da je stalno prisutan kriminal pretnja društvenom telu u celini. Kolektivni strah od zločina, opsesija ovom opasnošću koja deluje kao da je neodvojiva od samog društva, tako su se neprekidno upisivali u svest svake individue.

Ukazujući na 9000 ubistava zabeleženih u Evropi, ne računajući Rusiju, Garofalo je u predgovoru prvom izdanju svog dela Kriminologija (1887), rekao: "ko je neprijatelj koji je uništio ovo tlo? Da li je misteriozni neprijatelj nepoznat istoriji; njegovo ime je: zločinac".

Ovome se mora dodati još jedan element: stalni neuspeh sistema ispovesti i pokajanja o kojem se izveštavalo veoma često. San reformista iz osamnaestog veka, zatim filantropa u periodu koji je sledio, bio je da utamničenje, ukoliko je bilo osigurano da je vođeno razumom, može da posluži kao istinska kaznena terapija. Rezultat je trebalo da bude popravljanje zatvorenika. Ubrzo je postalo jasno da je zatvor imao upravo suprotan efekat, da je, u celini uzev, bio škola za delinkvenciju i da su rafiniranije metode policijskog sistema i zakonskog aparata bile daleko od toga da su osiguravale bolju zaštitu protiv zločina, upravo doprinosile jačanju kriminalnog miljea putem samog zatvora.

Iz različitih razloga situacija je bila takva da je postojao veoma jak društveni i politički zahtev kako za reakcijom na zločin tako i za njegovom represijom. Ovaj zahtev bio je u vezi sa kriminalitetom koji je u svom totalitetu morao da bude promišljan u pravnim i medicinskim terminima, a ipak, ključni pojam institucije kazne još od srednjeg veka, to će reći, odgovornost pred zakonom, delovao je krajnje neadekvatno u smislu konceptualizacije ovog širokog i netransparentnog domena medicinsko-pravnog kriminaliteta.

Ova neadekvatnost postala je očigledna kako na pojmovnom tako i na institucionalnom nivou, u konfliktu između takozvane škole Kriminološke antropologije, i Asocijacije za internaciju krivičnog zakona, oko 1890.-ih godina. U pokušaju da izađe na kraj sa tradicionalnim principima krivičnog zakonodavstva, italijanska škola (Kriminološki antropolozi) pozivala je, ništa manje nego na ostavljanje zakonitosti po strani – istinsku "ne-kažnjivost" zločina, uspostavljanjem aparata potpuno drugačijeg tipa od onog koji su obezbeđivali zakoni.

Za 'kriminološke antropologe', to je značilo potpuno napuštanje pravnog pojma odgovornosti, a kao glavni problem nije postavljeno pitanje stepena slobode individue, već stepen opasnosti koju ona predstavlja za društvo. Štaviše, ništa nije značilo ako je optuženi, kome je zakon priznao neodgovornost jer je bio bolestan, neuračunljiv, žrtva više sile, bio upravo najozbiljnije i neposredno opasan. 'Kriminološki antropolozi' naglašavali su da ono što se naziva "kaznom" ne mora da bude kažnjavanje, već pre mehanizam za odbranu društva, i zato su tvrdili da relevantna razlika nije ona između zakonski odgovornih subjekata za koje se utvrdi da su krivi i zakonski neodgovornih subjekata koji bi trebalo da budu oslobođeni, nego između apsolutno i definitivno opasnih subjekata i onih koji su prestali da budu opasni i kojima je bio obezbeđen izvestan tretman. Zaključili su da bi trebalo da postoji tri glavna tipa društvenih reakcija u odnosu na zločin, ili pre, na opasnost koju predstavlja zločinac: definitivna eliminacija (smrću ili zatvaranjem u instituciju), privremena eliminacija (tretmanom), i manje više relativna i delimična eliminacija (sterilizacijom ili kastracijom).

Može se videti čitava serija zaokreta koje je antropološka škola zahtevala: od zločina ka zločincu; od dela koje je zapravo počinjeno, do opasnosti koja je potencijalno inherentna individui; od moduliranog kažnjavanja okrivljene strane, do apsolutne zaštite drugih. Svi ovi zaokreti sasvim jasno su implicirali beg iz univerzuma krivičnog zakona koji se stalno vraća na delo, sa mogućnošću da de jure bude pripisano subjektu, zakonsku odgovornost potonjeg i kažnjavanje koje je proporcionalno težini dela kako je utvrđeno zakonom. Ni "kriminalitet" individue, ni stepen u kome je ona opasna, ni njeno potencijalno ili buduće ponašanje, ni celokupna zaštita društva od ovih mogućih opasnosti, ništa od ovoga nisu, niti bi mogli biti, pravni pojmovi u klasičom smislu termina. Oni bi mogli da funkcionišu na racionalan način samo u okviru sistema tehničkog znanja, sistema znanja koji omogućava karakterizaciju idividue zločinca u njemu samom i u tom smislu, nezavisno od dela koje je počinio; sistem znanja koji omogućava da se odmeri stepen opasnosti koja je prisutna u individui; sistem znanja koji može da ustanovi zaštitu koja je potrebna u svetlu takve opasnosti. Otuda ideja da zločin treba da bude odgovornost, ne sudija, već stručnjaka u psihijatriji, kriminologiji, psihologiji, itd. Zapravo, ovaj ekstremni zaključak nije bio često formulisan na ovako eksplicitan i radikalan način, nesumnjivo, zbog praktične razboritosti. Ali on je implicitno sledio iz svih teza 'kriminološke antropologije'. Na drugom skupu ove asocijacije (1889), Puljeze (Pugliese) ga je izneo jasno i otvoreno. Moramo, rekao je, da obrnemo staru izreku: sudija je stručnjak nad stručnjacima; naprotiv, stručnjak treba da bude sudija nad sudijama. "Komisija medicinskih stručnjaka kojima prosuđivanje treba da bude povereno ne bi smela da se ograniči na izražavanje svojih želja; naprotiv, trebalo bi da donese stvarnu odluku".

Može se reći da je tačka preloma dostignuta. Kriminologija, koja se razvila iz starog pojma monomanije, reflektujući, što je često slučaj, odnos sa krivičnim zakonom, bila je u opasnosti da iz njega bude isključena kao krajnje radikalna. To bi dovelo do situacije slične onoj izvornoj; sistem tehničkog znanja koji nije kompatibilan sa zakonom, opseda ga spolja i onemogućava ga da se čuje. Budući da pojam monomanije može da bude upotebljen na taj način da se ludilom pokrije zločin bez očiglednih razloga, pojam degenercije, dakle, u izvesnoj meri, omogućio je da se najbeznačajniji kriminalci dovedu u vezu sa opasnošću patoloških dimenzija za društvo, i eventualno, za celu ljudsku vrstu. Čitavo polje prekršaja moglo je da se drži na okupu u smislu opasnosti, a time i zaštite koju bi trebalo obezbediti. Zakon je trebalo samo da drži jezik za zubima. Ili da začepi uši i odbije da sluša.

Uobičajeno je reći da su osnovne tvrdnje 'kriminološke antropologije' prilično brzo diskvalifikovane iz brojnih razloga: zato što su bile povezane sa jednim oblikom scientizma, sa izvesnom pozitivističkom naivnošću koju je sam razvoj nauka u dvadesetom veku preuzeo pokušavajući da se od nje izleči; zato što su bili povezani sa istorijskim i društvenim evolucionizmom koji je sam sebe vrlo brzo diskreditovao; zato što su našli potporu u neuropsihijatrijskoj teoriji degeneracije koju su, kako neurologija tako i psihoanaliza, brzo odbacile; i zato što nisu bili u mogućnosti da postanu operativni u okviru domena krivičnog zakonodavstva i zakonske prakse. Doba 'kriminološke antropologije', sa svojom radikalnom naivnošću, čini se da je nestalo sa devetnaestim vekom; borbu su izgleda preuzeli mnogo suptilnija psiho-sociologija delikvencije i mnogo prihvatljiviji krivični zakon.

Čini mi se da, barem u svojim najopštijim crtama, 'kriminološka antropologija' nije potpuno nestala, kako neki govore, i da se jedan broj njenih osnovnih teza, često onih potpuno stranih tradicionalnom pravu, postepeno ukorenio u krivnično mišljenje i praksu. Ali ovo se nije moglo dogoditi samo na temelju istine o ovoj psihijatrijskoj teoriji zločina, ili pre, samo putem sile njene ubedljivosti. Uistinu, postojala je značajna mutacija u okviru prava. Kada kažem, "u okviru prava", verovatno kažem previše, budući da je, osim u nekoliko izuzetaka (kao što je norveški zakon, koji je, uostalom, pisan za novu državu), i ako ostavimo po strani neke projekte koji su zaboravljeni (kao što je švajcarski plan za krivični zakon), krivično zakonodavstvo u velikoj meri ostalo nepromenjeno. Zakoni koji su se odnosili na suspenziju presude, recidivizam, ili prosleđivanje, predstavljali su principijelne modifikacije koje su, uz prilično odlaganje, napravljene u francuskom zakonodavstvu. Ovo nije mesto gde vidim značajne mutacije, već ih pre vidim u vezi sa elementom koji je u isto vreme i suštinski i teorijski, naime, sa pojmom odgovornosti. Bilo je moguće modifikovati ovaj pojam ne toliko zbog pritiska nekog unutrašnjeg potresa, nego uglavnom stoga što se tokom ovog perioda dogodila značajna revolucija u oblasti građanskog prava. Moja hipoteza je da je građasnko pravo, a ne kriminologija, ono što je omogućilo da krivični zakon izmeni dva ili tri svoja najvažnija stanovišta. Građansko pravo je omogućilo da se na krivično pravo nakaleme suštinski elementi kriminoloških teza iz tog perioda. Može biti da bi se, bez preformulacije koja se dogodila najpre u građanskom pravu, pravnici pravili gluvi u pogledu osnovnih stavova kriminološke antropologije, ili da nikada ne bi posedovali odgovarajuće oruđe za njihovo integrisanje u pravni sistem. Na neki način, koji isprva može delovati čudno, građanski pravo je ono što je omogućilo artikulaciju pravnih propisa i nauke u krivični zakon.

Transformacija u građanskom pravu odvija se oko pojma nesrećnog slučaja i zakonske odgovornosti. Na veoma uopšten način, vredi naglasiti značaj koji je pojam nesrećnih slučajeva imao ne samo za zakon nego, takođe, za ekonomiju i politiku, posebno u drugoj polovini devetnaestog veka. Na ovo bi se mogla staviti primedba, budući da su planovi za osiguranje u šesnaestom veku pokazali koliko je ideja rizika već postala važna. Ali, s jedne strane, osiguranje se bavilo samo manje više individualnim rizikom i, s druge, ono je u potpunosti isključivalo zakonsku odgovornost zainteresovane strane. U devetnaestom veku su razvoj plata, industrijske tehnike, mehanizacije, transporta, urbanih struktura, doneli dve važne stvari. Prvo, rizicima je bila izložena treća strana (poslodavac je izlagao zaposlene povredama na radu; transportne kompanije su nesrećnim slučajevima izlagale ne samo svoje putnike nego i ljude koji bi se tu slučajno zadesili). Zatim, činjenica da bi ovi nesrećni slučajevi često mogli biti u vezi sa nekom vrstom greške – ali manje greške (nepažnje, manjka opreza, nemara) koju je počinio neko ko zbog toga nije mogao da snosi građansku odgovornost i nije mogao da plati odštetu. Problem je bio u tome kako da se u zakonu ustanovi pojam odgovornosti bez-krivnje. To je bila težnja zapadnih zakonodavaca, naročito nemačkih pravnika, koji su bili pod uticajem zahteva bizmarkovskog društva – društva za koje je bila karakteristična kako disciplina tako i svest o sigurnosti. U ovoj potrazi za odgovornošću bez-krivnje, zakonodavci su naglašavali izvestan broj važnih principa:

  • Prvo, odgovornost mora da bude ustanovljena, ne u skladu sa serijom grešaka koje su počinjene, nego u skladu sa lancem uzroka i posledica. Odgovornost je na strani uzroka, više nego na strani krivice. Na ovo su nemački pravnici mislili kad su govorili o Causahaftung.
  • Drugo, ovi uzroci su iz dva poretka koji se međusobno ne isljučuju: lanac preciznih i pojedinačnih činjenica od kojih je svaka indukovana prethodnom; i stvaranje rizika koje je svojstveno za delanje, opremu, poduhvat.
  • Treće, budući da su prihvaćeni, rizici se moraju umanjiti na najsistematičniji i najrigorozniji mogući način. Međutim, oni sigurno neće nestati; ništa što je karakteristično za delovanje modernog društva nije bez rizika. Kao što je Salej (Saleilles) rekao: "kauzalni odnos povezan sa čisto materijalnom činjenicom koja se u sebi pojavljuje kao avanturistička činjenica, koja u sebi nije neregularna, niti oprečna običajima modernog života već prezriva spram tog ekstremnog opreza koji paralizuje delovanje, u harmoniji je sa delovanjem koje je danas imperativ i stoga nanosi poraz mržnji i prihvata rizike, to je zakon života danas, to je opšte pravilo, a zakon je napravljen da bi reflektovao ovaj savremeni pojam duše, u smislu njegove uspešne evolucije".
  • Četvrto, budući da je ova odgovornost bez-krivnje povezana sa rizikom koji nikada u potpunosti ne može biti eliminisan, odšteta nije zamišljena da bi je sanskcionislala, kao neka vrsta kažnjavanja, nego da popravi njene posledice i takođe ima tendenciju da na asimptotički način eventualno umanji njene rizike. Eliminisanjem elementa krivnje u okviru sistema odgovornosti građanski zakonodavci su u zakon uveli pojam kauzalne verovatnoće i rizika i sproveli su ideju sankcije čija je funkcija bila da brani, da zaštiti, da izvrši pritisak na neizbežne rizike.

Na prilično čudan način, ova depenalizacija građanske odgovornosti konstituisala bi model krivičnog zakona na temelju osnovnih stavova koji su formulisani u 'kriminološkoj antropologiji'. Uostalom, šta je "rođeni zločinac" ili degenerisana, ili zločinačka osoba, ako ne neko ko prema uzročnom lancu, koji je teško rekonstruisati, nosi posebno visok stepen verovatnoće za zločin, a time i rizik zločina? Dakle, kao što se može utvrditi građanska odgovornost bez ustanovljavanja krivice, nego samo procenom nastalog rizika, i protiv kojeg je neophodno izgraditi odbranu, (iako on nikada ne može biti eliminisan), na isti način se pojedinac može smatrati odgovornim pred zakonom, a da ne mora da se odredi da li je on delovao slobodno, i stoga, da li je bilo krivice, nego pre povezujući počinjeno delo sa rizikom zločinstva koje sačinjava samu njegovu ličnost. Pojedinac je odgovoran budući da samim tim što postoji on jeste tvorac rizika, iako nije u krivnji, jer nije na osnovu svoje vlastite slobodne volje izabrao zlo pre nego dobro. Svrha sankcije, stoga, neće biti da kazni pravni subjekt koji je voljno prekršio zakon; njena uloga će biti da smanji, koliko je god moguće – ili eliminacijom, ili isključivanjem, ili različitim restrikcijama, ili terapeutskim merama – rizik zločina koji je predstavljen u individui koja je u pitanju.

Glavna ideja Odbrane društva, kako je to izložio Princ (Prinz) početkom dvadesetog veka, razvijala se transferom formulacija koje su svojstvene novom građanskom pravu na krivično pravosuđe. Istorija konferencija o 'kriminološkoj antropologiji' i konferencija o krivičnom zakonu, na prelasku u dvadeseti vek, hronika konflikata između pozitivističkih naučnika i tradicionalnih pravnika, i iznenadni détente koji se dogodio u vreme Lista (Liszt), Saleja i Princa, ubrzani nestanak italijanske škole nakon toga, ali takođe i smanjenje otpora koji su pravnici pružali psihološkom pristupu kriminalu, uspostavljanje relativnog slaganja oko kriminologije koja bi bila pristupačna pravu, i sistema sankcija koji bi uzeo u obzir znanje iz kriminologije – sve ovo je, čini se, ukazivalo da je traženi momenat "naglog obrata" upravo pronađen. Ovaj "obrat" jeste ključni pojam rizika koji zakon asimiliše preko ideje odgovornosti bez-krivnje, i koji antropologija, ili psihologija, ili psihijatrija, može da asimiliše preko ideje nakažnjivosti bez slobode. Termin, "opasno biće", koji je od tada središnji, verovatno je uveo Princ, na sednici Međunarodne Unije za Krivično Pravo, u septembru 1905. godine.

Ja ovde neću da navodim brojne zakonske propise, pravila, i uredbe, koji su stavili na snagu, na ovaj ili onaj način, ovaj pojam opasnog stanja individue u kaznenim institucijama širom sveta. Dopustite mi samo da naglasim nekoliko stvari.

Prvo, od velikih zločina bez razloga u ranom devetnaestom veku, rasprava se, zapravo, nije vodila toliko oko slobode, iako je to pitanje bilo uvek prisutno. Stvarni problem koji je svuda bio na snazi, bio je problem opasne individue. Da li postoje individue koje su urođeno opasne? Na osnovu kojih znakova se one mogu prepoznati i kako bi trebalo reagovati na njihovo prisustvo? Tokom prošlog veka, krivični zakon se nije razvio iz jedne etike slobode u nauku o psihičkom determinizmu; naprotiv, on je uvećao, organizovao i kodifikovao podozrivost prema opasnim individuama i njihovo licemerje, od retke i monstruozne figure monomanijaka do uobičajene svakodnevne figure degenerisanog, perverznjaka, konstitucionalno poremećenog, nezrelog, itd.

Takođe se mora primetiti da se ova transformacija dogodila ne samo od medicine ka zakonu, kao pritisak racionalnog znanja na starije proskriptivne sisteme; već da se ona takođe vršila preko kontinuiranog mehanizama sažimanja i interakcije između medicinskog i psihološkog znanja i institucije suda. Ovo drugo nije ono koje je podleglo. Čitav niz stvari i pojmova rođen je na granici između njih i iz njihove razmene

Ovo je tačka koju bih želeo da naglasim, jer, čini se da je većina tako formiranih pojmova operativna u zakonskoj medicini ili u psihijatrijskoj ekspertizi po pitanju zločina. Ali, nije li još nešto uvedeno u zakon osim neizvesosti problematičnog znanja – naime, osnovni elementi još jednog tipa zakona? Jer moderni sistem sankcija – najupečatljivije od Bekarije (Beccaria) – daje društvu pravo na individue samo zbog onoga što one čine. Samo čin, koji je u zakonu definisan kao kršenje, može da rezultira sankcijama koje se usklađuju, naravno, prema okolnostima i namerama. Ali, donoseći sve više u prvi plan ne samo zločinca kao počinioca dela, već i opasnu individuu kao potencijalni izvor dela, ne daju li se društvu prava nad individuom na temelju onoga što ona jeste? Naravno, ne više na temelju onoga što ona jeste po zakonu (kao što je bio slučaj u društvima pod Ancien Regime), već na temelju onoga što je ona po prirodi, u skladu sa svojom konstitucijom, karakternim crtama, ili svojim patološkim karakteristikama. Forma pravde koja ima tendenciju da bude primenjena na ono što neko jeste, to je ono što je nečuveno kada se misli o krivičnom pravu o kakvom su reformisti u osamnaestom veku sanjali, a koji je imao nameru da sankcioniše, na potpuno egalitaran način, prekršaje unapred jasno definisane zakonom.

Na ovo bi se mogla staviti primedba da je uprkos ovom opštem principu čak i u devetnaestom veku pravo na kažnjavanje bilo primenjivano i variralo je na temelju, ne samo onoga šta su ljudi činili, nego i na osnovu toga šta su, ili šta se pretpostavljalo da oni jesu. Teško da su veliki moderni zakonicii bili ustanovljeni kada su pravljeni pokušaji da se oni ublaže zakonodavstvom, kao što su zakoni koji se bave olakšavajućim okolnostima, recidivizmom, i uslovnim oslobađanjem. To je bila stvar uzimanja u obzir počinioca nezavisno od dela koja su počinjena. A potpuna i uporedna studija zakonskih odluka bez sumnje će lako pokazati da su na krivičnoj sceni prekršioci prisutni barem koliko i njihovi prekršaji. Forma pravde koja bi bila primenjena samo u odnosu na ono što neko čini, verovatno je čisto utopijska i nije nužno poželjna. Ali bar od osamnaestog veka, ona je konstituisala rukovodeći princip, juridičko-moralni princip koji sprovodi moderni sistem sankcija. Stoga nije postojalo pitanje, i koje još uvek ne može postojati, o tome da se on iznenada ostavi po strani. Samo neprimetno, polako, i u tom smislu odozdo i fragmentarno, sistem sankcija se oblikuje na temelju onoga šta neko jeste. Bilo je potrebno skoro sto godina da bi pojam "opasne individue", koji je potencijalno bio prisutan u pojmu monomanije prvih psihijatara bio prihvaćen u sudskom mišljenju. Nakon sto godina, iako je ovaj pojam postao središnja tema u psihijatrijskoj ekspertizi (u Francuskoj, psihijatri, koji se smatraju stručnjacima, govore o opasnosti individue mnogo više nego o njenoj odgovornosti), pravo i zakon odbijaju da mu daju mesto. Revizija krivičnog zakona, koja je sada na snazi u Francuskoj, jedva da je uspela u tome da stari pojam demencije (koji počinioca dela ne smatra odgovornim), zameni pojmovima razboritosti i kontrole koji su, na posletku, samo još jedna verzija iste stvari koja gotovo nimalo nije modernizovana. Ovo možda ukazuje na slutnju o groznim opasnostima koje su inherentne ovlašćenju zakona da interveniše protiv individua zbog onoga što one jesu; iz toga može nastati zastrašujuće društvo.

Međutim, na funkcionalnom nivou, sudije sve više imaju potrebu da veruju da sude čoveku kakav jeste i u skladu sa onim što on jeste. Scena koju sam opisao na početku svedoči o tome. Kada čovek dođe pred svoje sudije bez ičeg drugog osim svojih zločina, kada nema ništa drugo da kaže osim "ovo sam ja učinio", kada o sebi nema šta da kaže, kada sudu ne čini uslugu ispovedajući mu neku vrstu tajne vlastitog bića, tada sudska mašina prestaje da funkcioniše.


Sa engleskog prevela Tatjana Popović

(Michel Foucault, “The Dangerous Individual”, Michel Foucault: Politics, Philosophy, Culture, ed. by Lawrence D. Kritzman, Routledge, New York & London, 1990, pp. 125 - 151)

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd