četvrtak, 27 april, 2017.

Knjiga Ženska prava su ljudska prava (izdavač SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja, Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja i Centar za ženske studije i komunikaciju, Beograd 1994) sačinjena je od predavanja koja je autorka dr Zorica Mršević održala na Ženskim studijama u Beogradu, školske godine 1992/93 i 1993/94. Sadržaj ove informativne, zanimljive i iznad svega intelektualno inspirativne rasprave o ženskim pravima u širem kontekstu ljudskih prava, podeljen je u šest poglavlja.

Prvo poglavlje u kojem se razmatraju neke relevantne istorijske činjenice u vezi sa pravnim statusom žena i njihovom borbom (latentnom ili manifestnom) protiv diskriminacije i društvenog ugnjetavanja, započinje romantičnom uspomenom na nišu, kinesko žensko pismo nastalo krajem prošlog veka u provinciji Hunan. Pismo nišu predstavljalo je oblik otpora vladajućem i represivnom konfučijanskom patrijarhatu u kojem su životi žena bili sudbinski određeni trima poslušnostima: prvo ocu, a potom mužu i sinu. To nije velika literatura, ali je njena funkcija bila važna, jer je ženama omogućavala deljenje sličnih iskustava, davanje podrške, empatičko razumevanje, uzajamnost i emocionalnu razmenu. Doživotno prijateljstvo između žena (sestrinstvo ili laotang) podrazumevalo je kontinuiranu razmenu nišu napisa. Autorka ovo poglavlje nastavlja obrazlažući značaj ženske borbe za pravo glasa kroz istoriju, upozoravajući da ovo danas gotovo opšteprihvaćeno pravo ne povlači ista građanska i politička prava za žene kao i za muškarce. Socijalne implikacije ove činjenice ponekad poprimaju drastičan oblik nepravde.

U drugom poglavlju identifikuju se modaliteti nasilja nad ženama kao glavni oblici kršenja ženskih ljudskih prava, i insistira se na činjenici da je osnovno pravo žene da bude zaštićena od nasilja, počev od onog "kućnog" (koje često, daleko od očiju javnosti, ostavlja užasne fizičke posledice, prouzrokuje trajnu patnju, gubitak samopoštovanja, osećaj manje vrednosti, krivice i stida, a ponekad ima i smrtni ishod), preko seksualnog zlostavljanja, uznemiravanja i silovanja, pa sve do onih oblika koji imaju karakter ropstva, kao što je to prinudna prostitucija ili međunarodna trgovima ženama.

Treće poglavlje je posvećeno analizi tzv. "domaćeg" ili "kućnog" nasilja. Izlažući neke dramatične i zastrašujuće podatke sakupljene tokom četvorogodišnjeg rada SOS telefona u Beogradu, i preuzete iz nekih sličnih inostranih iskustava, dr Zorica Mršević sugeriše da odgovor na pitanje zašto žene tolerišu i podnose nasilje leži u sistemu vrednosti nametnutom odozgo, koji se prenosi s generacije na generaciju i održava snagom društvenog pritiska.

U četvrtom poglavlju raspravlja se o silovanju (koje je, kako je to potvrđeno u mnogim istraživanjima, čin agresije, a ne čin seksualne gratifikacije), neizlečivoj traumi incesta, međunarodnom prometu ženama (sex trafficing), o seksualnom uznemiravanju i ucenjivanju (sexual harassment), koje se sve češće inkriminiše.

Problem tzv. reproduktivnih prava žena i slobode planiranja porodice izloženi su u petom poglavlju. Autorka insistira na tome da ženska ljudska prava ne mogu biti realizovana ako se ne prošire i na tako važno polje kao što je to humana reprodukcija. Ova oblast uključuje pravo na informacije, adekvatnu edukaciju u sferi porodičnog planiranja, kao i pravo na medicinske usluge i tretman. Odluka o materinstvu mora biti stvar slobodne volje svake žene.

Poslednje, šesto poglavlje obuhvata širok krug tema vezanih za samoorganizovanje žene. Polazeći od činjenice da su životi izuzetno velikog broja žena određeni nasiljem, dr Zorica Mršević upozorava da je nužno šire razviti svest o tome da nasilje nije samo lični problem žena koje ga trpe, već socijalni fenomen koji po dimenzijama i stepenu razornosti posledica koje izaziva zaslužuje snažnu društvenu intervenciju. Nije potrebno posebno naglasiti da su iz ideja feminističkog pokreta nastali mnogi centri za intervencije u krizama, SOS telefoni, skloništa za pretučene žene, kao i savetovališta za pružanje dugoročne pomoći žrtvama silovanja i incesta. Širom sveta osnovane su ovakve institucije samoorganizovanim volonterskim radom žena. U tom kontekstu važno je istaći značajnu funkciju SOS telefona u Beogradu, koji od 1990. godine nastoji da pruži pravovremenu i adekvatnu pomoć ženama izloženim nasilju, kao i veliku informativnu, edukativnu i problemsko-analitičku funkciju knjige Ženska prava su ljudska prava, autorke dr Zorice Mršević, čija važnost nadilazi pomenuti kontekst.

Nota bene za kraj: Ne treba biti feministkinja da bi se razumeli argumenti i poruke ove knjige.

Leposava Kron
Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd
Oktobar 1995.  

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd