subota, 24 jun, 2017.

APSTRAKT: Cilj ovog rada jeste feministička analiza kazne kroz ispitivanje mogućnosti ostvarivanja svrhe kažnjavanja izvršavanjem kazne zatvora na način na koji se to čini u savremenim zatvorima za žene. Kao osnova za to poslužila su saznanja do kojih se došlo istraživanjem sprovedenim u Ženskom odeljenju Kazneno-popravne ustanove Požarevac, kao i saznanja stečena uporednim istraživanjem zatvora za žene u SAD, Kanadi i Evropi.

Autorka zaključuje da su otvorene ustanove u zatvorima za žene još uvek retkost, i da se prema ženama primenjuje, tretman koji po stepenu primenjene kontrole i obezbeđenja stoji u apsolutnoj kontradikciji sa njihovom realnom društvenom opasnošću, pa više predstavlja sredstvo reprodukcije zavisnosti nego pripremu za normalan život na slobodi. Na taj način, izvršenjem kazne nad ženama u zatvoru ne ostvaruje se svrha kazne već se, naprotiv, stvaraju pogodni uslovi za njihovu dalju kriminalizaciju i/ili viktimizaciju.

Ključne reči: žene, zatvori, feministička analiza kazne.

Moderni sistem izvršenja kazne lišenja slobode polazi od prevaspitanja kao osnovnog cilja kazne i, u tom smislu, insistira na takvim uslovima izdržavanja kazne, koji omogućavaju da se osuđenički život u što većoj meri približi normalnom životu na slobodi i da tako predstavlja adekvatnu pripremu za konformističko ponašanje osuđenog lica po izlasku iz zatvora. Tako se danas razvija novi penitencijarni sistem na osnovama eliminisanja pregrada između zatvorenika i spoljnjeg sveta. Pored pozitivnih elemenata iz ranijih sistema izdržavanja kazne zatvora, posebno onih iz progresivnog sistema koji su pogodni da se uključe u sistem "normalizacije" života osuđenika (zakonsko normiranje i poštovanje prava osuđenika, radna terapija i profesionalno osposobljavanje, prava vezana za komunikaciju sa porodicom i organizovanje slobodnog vremena, omogućavanje informisanja o zbivanjima u slobodnom svetu i sl.) ovaj moderni sistem karakteriše i zajedničko izdržavanje kazne i stvaranje poluotvorenih i otvorenih ustanova.1

Stvaranje poluotvorenih, a pogotovo otvorenih ustanova, ima ogroman značaj u približavanju osuđenika životu na slobodi, i omogućava dosledniju primenu načela individualizacije izvršenja kazne zatvora. Otvorene ustanove se pokazuju kao posebno pogodne za osuđenike manje društvene opasnosti i takvih ličnih obeležja koja omogućavaju efikasniji tretman ukoliko se on bazira na poverenju i prostom nadzoru.

Kada se imaju u vidu krivična dela koja vrše žene, posebno okolnosti pod kojima ih vrše, i lična obeležja prosečne osuđenice, jasno je da su otvorene ustanove kao i tretman baziran na osposobljavanju za život na slobodi, odnosno na približavanju životu na slobodi, pravi oblik penitencijarnog reagovanja na njihovo kriminalno ponašanje. U stvarnosti, međutim, zatvori za žene su uglavnom zatvorene ustanove, a kontrola osuđenica u nesrazmeri je sa njihovom društvenom opasnošću i tretman koji se prema njima primenjuje pogodniji je za održavanje njihove ekonomske zavisnosti i društvene nemoći nego za njihovo osposobljavanje za normalan život na slobodi.

Analiza konkretnih manifestacija raskoraka između modernih trendova u izvršenju kazne zatvora i načina izvršenja te kazne u savremenim zatvorima za žene kao i sagledavanje mogućih konsekvenci tog raskoraka, posmatrano kroz prizmu borbe protiv kriminaliteta žena, predmet je naših razmatranja u ovom radu. Cilj ovog rada jeste ispitivanje mogućnosti ostvarivanja svrhe kažnjavanja izvršavanjem kazne zatvora na način na koji se to čini u savremenim zatvorima za žene. Kao osnova poslužiće nam saznanja do kojih smo došli sprovedeći istraživanje u jedinom zatvoru za žene u Srbiji, u Ženskom odeljenju Kazneno-popravne ustanove Požarevac, kao i saznanja stečena uporednim istraživanjem zatvora za žene u SAD, Kanadi i Evropi.2

Zatvor za žene u Srbiji

Da bismo se upoznali sa uslovima izdržavanja kazne zatvora u zatvorima za žene, posetili smo Žensko odeljenje Kazneno-popravne ustanove u Požarevcu u julu 1993.g. Tada je bilo evidentirano 67 žena na izdržavanju kazne zatvora u ovom odeljenju. Međutim, njih 6 je bilo privremeno poslato u Vaspitno-popravni dom Kruševac radi obavljanja poslova održavanja higijene i spremanja hrane, 8 ih je bilo u zatvorskoj bolnici, a jednoj osuđenici je upravo bila istekla kazna, tako da je faktički bilo svega 52 osuđenice. Radi prikupljanja podataka, posmatrali smo zatvorske prostorije i okolinu, razgovarali sa upravnicom zatvora, psihologom i sa osuđenicama. Osuđenice nisu bile prisiljavane na intervju i jedna od njih je odbila da sarađuje. Ostale osuđenice bile su veoma kooperativne, a neke su želele da govore ili pišu o svojim osećanjima i zapažanjima iako to nismo tražili od njih.

Socio-penalne karakteristike ispitivanih osuđenica

Većina osuđenica je ili nepismena (10 ili 19,6%) ili sa nekoliko ili svim razredima osnovne škole (27 ili 52,9%). 11 ili 21,6% osuđenica je završilo srednju školu. Samo su tri (5,9%) završile fakultet. Više od polovine osuđenica su domaćice (34 ili 66,7%). One koje su živele na selu, 7 ili 13,8% osuđenica, istovremeno su bile domaćice i poljoprivrednice. 10 ili 19,6% osuđenica pre dolaska na izdržavanje kazne radile su kao industrijske i zanatske radnice, prodavačice ili konobarice, a 10 kao službenice. Dve osuđenice bile su pravnice, i jedna je bila ekonomista.

Većina zatvorenica bila je stara između 25 i 45 godina (33 ili 64,7%). Najbrojnije su bile osuđenice starosti između 32 i 40 godina (13 ili 25,5%), 14 ili 27,4% osuđenica bilo je staro preko 46 godina, ali je svega 4 ili 7,8% osuđenica bilo mlađe od 24 godina.

U pogledu bračnog stanja, među osuđenicama ima najviše udovica (10 ili 34,5%) što je pretežno vezano za okolnost da su ubile muževe. Ostale osuđenice su ili razvedene (8 ili 27,6%), ili udate (7 ili 24,1%), a najređe neudate (4 ili 13,8%). Veći deo osuđenica ima decu (39 ili 76,5%).

Više od polovine osuđenica čine žene osuđene za ubistvo (56,9%), 23,5% za imovinska krivična dela (krađe, prevare, krađe po prodavnicama), 15,2% za ekonomska krivična dela, 3,9% za krivična dela vezana za drogu i 0,5% ili samo jedna za krivično delo protiv saobraćaja. Među osuđenicama koje su izvršile ubistvo većinu čine one koje su ubile muževe ili rođake koji su ih godinama fizički i verbalno zlostavljali, pa su izvršile krivično delo braneći se od trenutnog napada. Samo jedna osuđenica ubila je osobu koja joj nije bila bliska, a dve su počinile ubistvo iako nisu bile zlostavljane.

88,2% osuđenica je prvi put u zatvoru.

Organizacija i osoblje zatvora

Iako fizički odvojeno, Žensko odeljenje je, administrativno, deo zatvorskog sistema koji obuhvata i zatvor za muškarce. Na čelu Ženskog odeljenja nalazi se pomoćnica koja je podređena upravniku cele ustanove koja obuhvata i muški i ženski zatvor. Iz kasnijih izlaganja videćemo kako se položaj žena i nevidljivost njihovih problema na slobodi reflektuje na uslove pod kojima se izdržava kazna u zatvoru za žene. Ili, kako piše Karlen (Carlen) "...činjenica da kao žene one čine samo manjinsku grupu u okviru zatvorskog sistema učinila je da budu nevidljive i kao zatvorenice".3

Pored pomoćnice upravnika, osoblje zatvora čine još i dve psihološkinje, jedna pedagoškinja, jedna medicinska sestra i 5–7 zatvorskih službenika među kojima i dva muškarca koji kontrolišu ulaz.

Arhitektura i fizički izgled zatvora

Zatvor za žene u Požarevcu obuhvata dva paviljona za stanovanje, jedan paviljon u kojem su smeštene stare i bolesne osobe, zatim odvojeni paviljon za majke sa bebama i jednu malu zgradu u kojoj su smeštene radionice - sve to unutar zidova. Van zidova, a u sklopu zatvora, smeštene su službene prostorije zatvora, soba za čuvare i soba za prijem poseta. Dnevne sobe sa televizorima postoje u svim paviljonima, dok su kuhinja i trpezarija smeštene samo u jednom. U svim paviljonima postoje zajednička kupatila i primitivne vešernice, bez mašina za pranje veša. Kantina, prostor za postepenu akomodaciju novodošlih osuđenica, biblioteka i sala za gledanje filmova postoje samo u jednom paviljonu.

Sve zatvorske zgrade su malo zanemarene. Zidovi su ofarbani u belo i osuđenicama nije dozvoljeno ukrašavanje zidova ili držanje privatnih sitnih stvari. Takođe, sve sobe imaju samo neophodan nameštaj tako da izgledaju veoma monotono i depresivno.

Unutar zidova postoji i ruinirano sportsko igralište i lepa bašta puna cveća.

Mere obezbeđenja i kontrola

Opšti utisak je da mere obezbeđenja i kontrole u Ženskom odeljenju zatvora u Požarevcu nisu u srazmeri sa stvarnom društvenom opasnošću osuđenica. Sama zatvorska arhitektura, koju karakteriše smeštanje celog zatvorskog kompleksa unutar zidova, ne dozvoljava diferencijaciju tretmana. Dok u muškom zatvoru arhitektura zatvorskog zdanja omogućava stvarno razlikovanje između zatvorenog, poluotvorenog i otvorenog odeljenja, u ženskom zatvoru sve zatvorenice smeštene se unutar zidova. Konsekvenca toga je da je glavna razlika između onih osuđenica koje zaslužuju maksimalnu kontrolu (zatvoreno odeljenje) i onih koje zaslužuju minimalnu kontrolu (otvoreno odeljenje koje u suštini ne postoji) u tome da ove poslednje imaju ključ od vrata i mogu da idu van zidova u toku dana bez kontrole. Međutim, evidentno je da su one konstantno kontrolisane pošto moraju da prijave svaki izlazak i ulazak, i mogu da koriste samo jedan ulaz koji je stalno pod kontrolom zatvorskih čuvara.

U ovom zatvoru osuđenice se ne klasifikuju prema stepenu društvene opasnosti već prema poslu koji obavljaju. One osuđenice koje zaslužuju minimalnu kontrolu smeštene su zajedno sa osuđenicama koje zaslužuju maksimalnu kontrolu ukoliko su angažovane na sličnoj vrsti posla. Očito je da to izaziva tenziju u odnosima između osuđenica, pa ne iznenađuje što je čak 33,3% osuđenica izjavilo da je ponašanje drugih nešto što veoma teško podnose u zatvoru.

U  zatvoru postoji poseban deo za postepenu akomodaciju novodošlih zatvorenica na zatvorski život ali ne postoji postepena priprema osuđenica za život na slobodi (phasing out). Jedino što se u tom smislu čini jeste primena blažih mera kontrole prema zatvorenicama koje treba uskoro da izađu na slobodu.

Konformističko ponašanje osuđenica i osuđenika stimulisano je sistemom privilegija i kazni regulisanih zakonom. Međutim, pored formalnih načina stimulisanja konformizma i ostvarivanja kontrole nad osuđenicama, postoje i neformalni načini poput stimulisanja "cinkarenja" i provociranja konflikata među osuđenicama. Osuđenice izjavljuju da retko dobijaju privilegije i kazne. 37 ili 72,5% osuđenica nikada nije dobilo privilegije, a 44 ili 86,3% nikada nije kažnjeno. Na osnovu iskaza osuđenica o privilegijama i kaznama, stekli smo utisak da zatvorsko osoblje češće pribegava neformalnim načinima kontrole, odnosno stimulisanju konformističkog ponašanja osuđenica, kao lakšim, a možda, i efikasnijim.

Budući da se na njih, uglavnom, primenjuju pravila koja važe za zatvorene ustanove, osuđenicama nije dozvoljeno da nose svoju odeću, da se šminkaju, friziraju i zadržavaju svoje privatne stvari, izuzev fotografija, najnužnijih sredstava za higijenu i sl.

Obrazovanje i rad

Uslovi za obrazovanje u Ženskom odeljenju zatvora u Požarevcu su veoma loši, uprkos, kao što smo već pomenuli, velikom broju nepismenih i polupismenih osuđenica. Upravnica Ženskog odeljenja takvu situaciju opravdava malim brojem osuđenica koji nije dovoljan za organizovanje odeljenja u skladu sa specifičnim potrebama svake od njih. Program obrazovanja u zatvoru ne postoji. Radi organizovanja obrazovanja osuđenica mogu se angažovati samo nastavnici iz redovnih škola koji nisu motivisani da drže nastavu u odeljenjima sastavljenim od svega nekoliko osuđenica. Nasuprot tome, u muškom zatvoru, zahvaljujući većem broju osuđenika, obrazovni proces se organizuju lakše i uspešnije.

Ranije, kada su postojali bolji ekonomski uslovi, bilo je moguće organizovati elementarno obrazovanje i stručno osposobljavanje za pojedine zanate (obično su to bili tradicionalni ženski zanati, na primer, krojački), uprkos gore pomenutim teškoćama. Međutim, u vreme loših ekonomskih uslova u društvu uopšte, a posebno u zatvoru, to nije moguće zbog nedostatka finansijskih sredstava za nabavku knjiga i pribora, sirovina, za održavanje i popravku starih ili nabavku novih mašina i sl. Kao posledica toga u ovom zatvoru trenutno ne postoji nijedan oblik obrazovanja, odnosno stručnog usavršavanja osuđenica.

Glavna karakteristika svih poslova koji stoje na raspolaganju osuđenicama jeste da su to uglavnom tradicionalni ženski poslovi, da se pretežno odnose na održavanje funkcionisanja zatvora i da su slabo plaćeni. Kada osuđenice dođu u zatvor, tim stručnjaka (pedagog i psiholozi) utvrđuje njihove radne sposobnosti i deli ih u tri kategorije: osuđenice sposobne za teške fizičke poslove, osuđenice spsosobne za lake fizičke poslove i osuđenice nesposobne za bilo kakav rad (stare i bolesne).

Osuđenice određene da obavljaju teške fizičke poslove ranije su bile upošljavane na proizvodnji odeće i raznih predmeta za domaćinstvo (industrija i zanatstvo), a novac dobijen od prodaje tih proizvoda koristio se za potrebe zatvora. Međutim, u novije vreme, zbog nedostatka sirovina, industrijski pogoni i zanatske radionice retko rade. Zbog toga se ova kategorija osuđenica sada upošljava na poljoprivrednim dobrima i obavlja veoma teške poljoprivredne radove. Jedina dobra strana toga jeste što osuđenice tako mogu da izađu izvan zidova, ali to je iscrpljujući posao koji često nije primeren ženskoj fizičkoj konstituciji.

Takozvani laki fizički poslovi koji stoje na raspolaganju osuđenicama su najtradicionalniji poslovi karakteristični za neobrazovanu srpsku ženu: šivenje, vez, kuvanje, pranje veša, čišćenje, pranje i predenje vune, obrađivanje bašte, uzgajanje živine i sl. Samo jedna žena iz ove kategorije bila je angažovana na nešto "intelektualnijem" poslu. Osuđenica koja izdržava kaznu zatvora od 4 godine i 6 meseci za krivično delo pronevere i ima završenu srednju školu. Ona radi u zatvorskoj biblioteci i brine se o kulturnim aktivnostima drugih osuđenica.

Međutim, u postojećim ekonomskim uslovima, osuđenice retko mogu da šiju i da vezu. Samo najbesmisleniji ili nikakvi poslovi stoje na raspolaganju većini osuđenica iz ove kategorije. Zaprepašćuje činjenica da većina zatvorenica iz ove kategorije pere i prede vunu, a kada nema vune ne radi ništa. Međutim, još više nas je iznenadila činjenica da 38 ili 70,6% osuđenica uopšte nije zainteresovano za bilo kakav rad. Zapazili smo veoma nizak nivo samopoštovanja i interesovanja osuđenica za obrazovanje i stručno osposobljavanje.

Slobodne aktivnosti osuđenica

U slobodno vreme, prema sopstvenom kazivanju, osuđenice najčešće čitaju (47%),  ili se bave ručnim radom (41,2%) i to kada ima konca, odnosno vune, brinu se o cveću u bašti (11%), ili ne rade ništa (29%). Pored toga, glavna aktivnost u slobodno vreme je i gledanje televizije, a u poslednje vreme i gledanje filmova sa video-kaseta (koje biraju muškarci pa nisu uvek i po ukusu osuđenica). Postoje teškoće u snabdevanju novim knjigama za biblioteku, redovnom snabdevanju novinama i časopisima, gostovanjima umetničkih grupa i sl. Sportski tereni su ruinirani, nema dovoljno sportskih rekvizita, a zatvorenice se ne podstiču na bavljenje sportom pošto te navike nisu imale ni pre svog boravka u zatvoru.

Odnosi sa porodicom

Ukoliko se osuđenica porodi tokom izdržavanja kazne zatvora, ona se zajedno sa detetom smešta u posebni paviljom za majke sa decom i zadržava dete uz sebe dok ne navrši prvu godinu života.

Kada dete navrši godinu dana, ono se odvaja od majke i šalje, zavisno od porodične i socijalne situacije, njenoj porodici, starateljskoj porodici ili u Dom za nezbrinutu decu.

U skladu sa zakonom, osuđenice imaju pravo na posetu bliskih članova porodice jednom mesečno, ukoliko su u zatvorenom odeljenju, ili dva puta mesečno ukoliko se nalaze u poluotvorenom ili otvorenom odeljenju u delu zatvora koji je tome posebno namenjen. Druge mogućnosti za posete ili izlaske u grad radi viđenja sa članovima porodice ne smatraju se pravima već privilegijama koje stiču dobrim ponašanjem, a na sopstveni zahtev i na osnovu ocene pomoćnice upravnika.

U pogledu poseta osuđenicama ne postoji poseban tretman u odnosu na muževe i decu. Ne postoji odvojeno mesto za susrete sa decom niti za eventualne seksualne kontakte sa bračnim drugovima. Seks je u potpunosti ignorisan kao potreba osuđenica dok se njihova osećanja prema deci smatraju važnim ali ništa nije učinjeno da se kontakti sa njima olakšaju ili budu učestaliji. Čak i retki kontakti sa decom zavise od materijalnog statusa i volje porodice u kojoj su deca smeštena.

Mala deca su najčešće smeštena u porodici majke, u starateljskoj porodici ili u Domu, ali vrlo retko kod oca ili njegove porodice. U prvom slučaju, kontakti su obično redovni mada njihova učestalost zavisi od materijalne situacije u kojoj se nalazi porodica, a u poslednje vreme, zbog ekonomske krize, kontakti su postali ređi. Po rečima jedne osuđenice (čije dete živi sa njenim roditeljima u Beogradu), čak i osuđenice čije porodice ne žive daleko od Požarevca i koje su voljne da dovedu decu u posetu, nisu u stanju da to čine češće nego jednom u 4-5 meseci.

Situacija je potpuno različita kada se deca nalaze u starateljskoj porodici. Te porodice nisu zainteresovane da dovode decu u posetu osuđenicama i često svoje ponašanje opravdavaju svojom željom da zaštite decu od saznanja da im se majke nalaze u zatvoru. Dve osuđenice su izjavile da svoju decu nisu videle čak dve godine! Evidentno je da se tu ne radi samo o neadekvatnom ponašanju starateljskih porodica već, pre svega, o pasivnosti centara za socijalni rad i zatvorskog osoblja koji su dužni da vode brigu o kontaktima osuđenica sa decom.

Najteži je položaj onih osuđenica koje su ubile muža, a deca su im smeštena u očevoj porodici. Kontakt sa decom onemogućuje porodica ubijenog muža, čak nastoji da okrene decu protiv majke govoreći im da je majka rđava i da nije vredna njihove ljubavi i poštovanja.

Kao posledica lošeg stanja u ostvarivanju kontakata osuđenica sa svojom decom, ne iznenađuje podatak da je čak 48 ili 94,1% osuđenica izjavilo da je odvajanje od dece i porodice nešto što najteže podnose u zatvoru.

Zatvori za žene u svetu

Rezultati komparativnog istraživanja zatvora za žene u SAD, Kanadi i Evropi, pokazali su, da uprkos razlikama, svi zatvori za žene u svetu imaju nekoliko bitnih zajedničkih karakteristika.

Pre svega, opšta je pojava da se zatvori za žene smeštaju unutar zidina, dakle, u zastareloj zatvorskoj arhitekturi koja je u direktnoj vezi sa kontrolom i merama obezbeđenja koje su nesrazmerne društvenoj opasnosti osuđenica.5 Opšta je pojava i da se takva situacija nastoji opravdati malim brojem osuđenih žena u odnosu na broj osuđenih muškaraca i odsustvom finansijske računice da se ulaže u izgradnju, odnosno rekonstrukciju zatvora za žene.6 Usled toga kao i iz birokratskih razloga koji nalažu da se žene smeštaju u odgovarajuće ustanove, odnosno odeljenja, prema dužini kazne a ne prema njihovoj realnoj društvenoj opasnosti, penitencijarne ustanove za žene po pravilu ne omogućavaju diferencijaciju tretmana između malog broja veoma opasnih kriminalki i većine osuđenica koje predstavljaju malu ili nikakvu društvenu opasnost. Zatvorske građevine koje karakteriše maksimalno ili srednje obezbeđenje (ali bliže maksimalnom nego minimalnom obezbeđenju) predstavljaju pravilo kada se radi o zatvorima za žene. Bertrand7 s pravom ukazuje da se tu radi o svojevrsnoj diskriminaciji jer u muškim zatvorima struktura zatvorskih zdanja ili broj i raznovrsnost osuđenika omogućavaju klasifikaciju osuđenika i njihovu progresiju ka manjim ograničenjima. O neprilagođenosti zatvorske arhitekture društvenoj opasnosti osuđenih žena svedoči i podatak da je po arhitektonskom modelu postojećih zatvora za žene, nedavno u Kanadi sagrađen jedan zatvor namenjem vrlo opasnim kriminalcima, odnosno osuđenicima koji se smatraju toliko društveno opasnim da se pretpostavlja da mogu jedni drugima ugroziti živote.

Gotovo identična situacija postoji i u evropskim zatvorima za žene zatvorenog tipa: u Butzow-u u Istočnoj Nemačkoj, u Vechta u Zapadnoj Nemačkoj, u Ringe-u u Danskoj, u Hameenlinna-u u Finskoj, u Bredtveit-u u Norveškoj. U ovim zatvorima osuđenice su tretirane kao opasne kriminalke iako je većina njih osuđena za krivična dela koja ne predstavljaju životnu opasnost ni za koga. U 99% slučajeva osuđenice koje izdržavaju kaznu zbog krivičnih dela protiv života, a koje inače čine manjinu u zatvorskoj populaciji, radi se o pokušajima ubistva ili o ubistvima bliskih lica u afektu ili u samoodbrani gde su šanse za recidiv samo 1%. Imajući to u vidu, mere spoljašnjeg i unutrašnjeg obezbeđenja u ovim zatvorima za žene su preterane i skoro smešne: dvostruka vrata, višestruki alarmi, visoki zidovi itd.

Uočljivo je da se rigorozna kontrola vremena i prostora sprovodi čak i u ustanovama otvorenog tipa koje su namenjene ženama. Istraživački tim koji je posmatrao situaciju u američkim zatvorima, na primer, konstatovao je postojanje apsolutno rigorozne kontrole dolazaka i odlazaka kao i dnevnih aktivnosti u zatvoru za žene u Houston House u Bostonu kao i veoma ograničenu slobodu izbora zanimanja u okviru Programa za osuđene žene u zatvoru u Pitsburgu. Kako ističe Bertrand, čak ima indicija koje ukazuju na veću kontrolu u otvorenim nego u zatvorenim ustanovama. To se na neki način, možda, može objasniti malim brojem osuđenica u ovim ustanova što omogućava neku vrstu "totalne" kontrole ne samo kretanja, što je stvarnost i u zatvorenim ustanovama, već i načina korišćenja vremena u zatvoru uopšte. U evropskim zatvorima za žene zatvorenog tipa, na primer, skoro svuda postoji unutar zatvora odeljenje u kome osuđenice imaju slobodniji režim dolazaka i odlazaka, organizacije obroka i slobodnog vremena. Štaviše, u nemačkom zatvoru Vechta, spratovi ustanove služe za raspoređivanje osuđenica prema njihovom napredovanju - ne samo prema vremenu proteklom od njihovog dolaska već i prema njihovoj spremnosti da se ponašaju konformistički. Prema osuđenicama se na kraju izdržavanja kazne svuda primenjuje slobodniji režim.

Takođe, programi opšteg i profesionalnog obrazovanja su sasvim retki i loše organizovani pa ne iznenađuje što je u njih uključen mali broj osuđenica. Ovo je evidentno u zatvorima Tanguay i Kongston u Kanadi kao i u dva američka zatvora, Framingham i Waynesburg. Nasuprot tome, školske aktivnosti su sasvim dobro organizovane u jednom potpuno novom kvebeškom zatvoru (Orsainville) kao i u američkom zatvoru Shakopee u Minesoti. Poslovi koji ženama stoje na raspolaganju u zatvoru, i u svetu kao i u Srbiji, jesu najtradicionalniji ženski poslovi poput šivenja, tkanja, prepravljanja odeće, pletenja, rada u kuhinji i frizerskih poslova. Karakterističan je primer zatvora Ringe u Danskoj, u kojem je ručna izrada nameštaja, inače posao tipičan za prosečnu Dankinju, jedini posao koji obavljaju osuđenice. Međutim, treba primetiti, da u ovom zatvoru osuđenice koje ostvare pravo na blaži tretman, odvode na popravke nameštaja van zatvora, u gradu ili okolini. U Istočnoj Nemačkoj, istraživači su bili prijatno iznenađeni saznanjem da osuđenice svakoga dana izlaze iz zatvora da bi radile u fabrikama u gradu. Međutim, posle ujedinjenja Nemačke, zbog opšte nezaposlenosti, samo su dve od 14 osuđenica uspele da zadrže posao. Ostale su se brinule o bebama, pripremale hranu i čistile odeljenje.

Način na koji se u zatvorima obavljaju ovi poslovi je zastareo, kako po opremi i prostoru u kome se obavljaju tako i po zanimljivosti proizvoda. Izuzetak je američki zatvor Shakopee u kome postoje raznovrsne aktivnosti i nekoliko moderno opremljenih pogona u kojima se proizvodi sportska odeća po poslednjoj modi.

Programi za kontakte osuđenica sa decom i porodicom po pravilu ne postoje. Retke su zemlje koje omogućavaju duži boravak novorođenog deteta uz majku u zatvoru i posebne apartmane za primanje poseta bračnih drugova. U tome se znatno razlikuju evropski i američki zatvori. Naime, dok je u američkim zatvorima sasvim izuzetno moguće da dete koje se rodi u toku izdržavanja kazne ostane uz majku neko vreme (na primer zatvor Bedford Hills u državi New York i zatvor Shakopee), u kanadskim zatvorima to nije moguće, sa izuzetkom jednog otvorenog odeljenja zatvora u Britanskoj Kolumbiji. Na prisustvo dece u zatvoru primenjuju se ista pravila kao i kada su u pitanju supruzi: za produžene posete (2-3 dana) koriste se mali porodični apartmani u kojima osuđenica i njena porodica sami pripremaju obroke, gledaju televiziju, zabavljaju se i sl. Međutim, pošto postoji samo jedan takav apartman za ceo zatvor, neophodno je uvek vršiti rezervaciju unapred.

U evropskim zatvorima, međutim, češće se omogućuje ostajanje deteta uz majku u zatvoru. Tako u zapadnonemačkom zatvoru Vechta, majke sasvim male dece imaju pravo da budu sa njima u zatvoru u posebnim, privilegovanim uslovima (vrlo prijatan prostor, specijalna ishrana, veće sobe, svakodnevni izlasci sa detetom u selo ili grad). Pazi se da dužina kazne koincidira sa momentom kada dete dostigne određenu starost kada ne može više da ostane u zatvoru sa majkom. Slična praksa postoji i u zatvoru Hameelinna u Finskoj kao i u istočnonemačkom zatvoru Butzow. Tako nešto, međutim, ne postoji u Norveškoj niti u Danskoj, u kojoj je inače dozvoljen zajednički život muškaraca osuđenika sa ženama.  

Zatvori za žene i kriminalitet žena: reprodukcija zavisnosti

Analiza stanja u zatvorima za žene pokazuje odsustvo volje da se u ove ustanove, u kojima preovlađuju osuđenice male društvene opasnosti, omogući prodor modernih trendova u izvršavanju kazne zatvora. Otvorene ustanove u zatvorima za žene još uvek su retkost tako da se prema ženama primenjuje, po pravilu, tretman koji po stepenu primenjene kontrole i obezbeđenja stoji u apsolutnoj kontradikciji sa njihovom realnom društvenom opasnošću. Pripreme za uključivanje u normalan život na slobodi ili nema ili j ona neadekvatna. Način na koji je organizovan obrazovni proces i proces stručnog usavršavanja nigde u svetu ne stvara pretpostavke za ekonomski nezavisan život žene na slobodi. Ženama se, ili ne omogućava školovanje i stručno osposobljavanje uopšte, ili se osposobljavaju za najtradicionalnija ženska zanimanja za koja je najteže naći zaposlenje, i koja su najslabije plaćena. Ako se ima u vidu da je kriminalitet žena u najvećem broju slučajeva tesno povezan sa teškim ekonomskim položajem žena (kada vrše imovinska i ekonomska krivična dela), odnosno sa njihovom ekonomskom zavisnošću u odnosu na supruga, oca, svekra ili nekog drugog člana porodice (kada vrše krivična dela protiv života i tela, posebno ubistvo zbog dugotrajnog zlostavljanja od članova porodice), kao i sa njihovim niskim obrazovnim i socijalnim statusom koji im umanjuje sposobnosti i realne mogućnosti za traženje legalnih izlaza iz ekonomske, socijalne ili porodične situacije u kojoj se nalaze, jasno je da prvenstveno delovanjem na te faktore treba uticati na sprečavanje njihovog kriminalnog ponašanja u budućnosti. Danas najveći deo kriminaliteta žena vrše neobrazovane žene koje su se nalazile u odnosu zavisnosti prema drugima, dakle žene koje pokret za emancipaciju žena nije ni dotakao. Zbog toga, ono što je suštinsko za emancipaciju žene u društvu mora biti i suština procesa resocijalizacije u zatvoru. Realnost zatvora za žene, međutim, uglavnom pokazuje sasvim suprotnu tendenciju. Umesto da budu osposobljene i psihički osnažene za nezavisan živo>t na slobodi one se kanališu u zaštićene i zavisne uloge uz pomoć već postojeće zavisnosti da bi se u njoj dalje održavale pod izgovorom zaštite.8 Na taj način, umesto približavanja životu na slobodi i pripreme za konformizam, reprodukcijom zavisnosti stvara se pogodno tlo za dalju kriminalizaciju. Karlen primećuje da "najteža krivična dela proističu iz moći dok bespomoćnost proizvodi najtrajnije obrasce kriminalizacije".9 Uostalom, može li iko imati iluzije u pogledu poštovanja zakona po izlasku iz zatvora od strane, na primer, žene sa svega nekoliko razreda osnovne škole i bez ikakve kvalifikacije koja je uz to i samohrana majka dvoje dece (tipična osuđenica u Srbiji koja je u zatvor dospela zbog izvršene krađe). S obzirom da legalnih načina da prehrani sebe i decu očito teško može iznaći (a društvo joj kroz socijalna davanja u mnogim zemljama, a posebno u onim ekonomski nestabilnim teško može biti od značajnije pomoći), pošto joj ne manjka "tehnika", a ni odvažnost za one druge, ilegalne načine (jer je, ako ništa drugo, granicu između zakonitog i nezakonitog već jednom prešla, a neretko u zatvoru i usavršila) ne treba biti mnogo mudar pa shvatiti da će ovakva žena teško isplivati iz kriminalnog mulja. Čak i one žene koje su nakon dugogodišnjeg trpljenja nasilja rešile da prekrate muke ubivši svoje nasilnike, i za koje možemo reći da su situacione kriminalke, odnosno izvršiteljke ubistva na mah, teško možemo od njih očekivati da se neće, ako se ne osposobe za nezavisan život na slobodi, ponovo naći u ulozi kriminalke ili žrtve. Nisu nepoznati slučajevi da se ovakve žene, nemajući uopšte nikakve alternative, ponovo vezuju za primitivne i nasilne partnere i tako ulaze u začarani krug iz kojeg se retko izlazi neozleđen i/ili neuprljan kriminalom.

Nemamo, naravno, iluzije da zatvor može da ispravi sve nedostatke društva i promašaje na planu prevencije. Međutim, smatramo da on mora graditi mostove sa društvom na slobodi i da ih, posebno, nikako ne treba rušiti, a što je evidentno na primeru zatvora za žene koji nisu u stanju da na adekvatan način reše čak ni probleme vezane za održavanje onih najelementarnijih, porodičnih i emotivnih odnosa.

Umesto zaključka ili zašto kažnjavati

Posle svega je zaista teško ne zapitati se šta je svrha izvršenja kazne zatvora u zatvorima za žene. Ako je to odmazda za izvršeno delo, nesrazmerna je kako težini krivičnog dela tako i društvenoj opasnosti većine osuđenica. Ako je, kako stoji u zakonima, to specijalna prevencija i resocijalizacija osuđenih lica, pitamo se mogu li zatvori za žene, onakvi kakvi su, zaista uticati da te žene više ne vrše krivična dela i da se reintegrišu u normalan život društva. Teško je poverovati da se zatvor koristi kao zastrašujući efekat kojim bi se osuđenice odvratile od vršenja novih krivičnih dela, jer čak i u najlošijem zatvoru, život zatvorenica koje su živele sa mužem nasilnikom ili bez mogućnosti da izdržavaju porodicu, lakši je od života na slobodi. Jer, kako reče jedna osuđenica koja je nakon dugog maltretiranja ubila muža nasilnika, "to nije nikakva robija u odnosu na onu koju sam ja trpela pre nego što sam ovde došla".

Ako se, pak, izvršenjem kazne zatvora prema ženama postiže generalna prevencija, treba se zapitati koga kažnjavanje žene koja je ubila muža nasilnika, ukrala ili proneverila da bi prehranila porodicu, može da zastraši i odvrati od vršenja krivičnih dela? Ne, naravno, one koji su spremni da izvrše mnogo teža krivična dela i koji predstavljaju mnogo veću društvenu opasnost. Na one koji se nalaze u sličnoj situaciji društvene nemoći i zavisnosti od drugih takođe teško može da ima bilo kakvog efekta činjenica da je neko sličan u zatvoru jer će trenutna korist od izvršenja krivičnog dela uvek biti u prvom planu, dok će cena koja se kroz kaznu plaća neminovno biti potiskivana u drugi plan. Ako je svrha kazne da se kod građana koji mogu biti potencijalne žrtve kriminaliteta stvori osećaj sigurnosti da će kriminalci biti kažnjeni, teško je očekivati da njihov miran ili nemiran san ima bilo kakve veze sa kažnjavanjem žena poput onih koje čine većinu u zatvorima za žene širom sveta.

Možda je odgovor u tome da kriminalitet specifične fenomenologije i etimologije zahteva specifične i adekvatne načine reagovanja. Ništa, a najmanje finansijske i birokratske kalkulacije, ne može biti opravdanje za strožiji, neizdiferenciraniji i ciljevima resocijalizacije neprimereniji tretman u zatvorima za žene nego u zatvorima za muškarce. U protivnom bićemo i dalje suočeni sa besmislenom situacijom u kojoj više kažnjavamo one koji to manje zaslužuju i manje se brinemo o resocijalizaciji onih koje je lakše resocijalizovati. A rezultat je porazan za borbu protiv kriminaliteta i društvo u celini.

Vesna Nikolić-Ristanović
Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd
Septembar 1995.


LITERATURA

  • Lj.Arnaudovski "Penologija", Praven fakultet, Skopje, 1988
  • M.A.Bertrand et al."Etude comparee de prisons pour femmes en Amerique du Nord, en Grande-Bretagne et en Europe du Nord", Congres international de criminologie, Budapest, 24-29 aout 1993.
  • M.A.Bertrand "Categorisation of Female Prisoners: Phasing the Detention of Women, Building Prisons for the Future", International seminar on women in detention", Noordwijk, the Netherlands,1992
  • L.Biron "Les femmes et l'incarceration, le temps n'arrange rien", Criminologie, 1, 1992
  • P.Carlen "Women's Imprisonment - a Study in Social Controle", London, Routledge & Kegan Paul, 1983
  • P.Carlen, A.Worrall "Gender, Crime and Justice",Open University, Philadelphia, 1987
  • J.R.Chapman "Economic Realities and the Female Offender", Lexington, Mass: D.C. Heat, 1980
  • M.Milutinović, "Penologija", Savremena administracija, Beograd, 1977

_____________________________________________

NAPOMENE

1. M. Milutinović, "Penologija", Savremena administracija, Beograd 1977.2. M. A. Bertrand et al., "Etude comparée de prisons pour femmes en Amerique du Nord, en Grande-Bretagne et en Europe du Nord", Congres international de criminologie, Budapest, 24-29 âout 1993 (neobjavljeno).
3. P.Carlen, Women's Imprisonment - a Study in Social Controle, Routledge&Kegan Paul, London 1983, str. 4.4. M. A. Bertrand, "Categorisation of Female Prisoners: Phasing the Detention of Women, Building Prisons for the Future", International seminar on women in detention, Noordwijk 1992, p.16. 5. L. Biron, "Les femmes et l'incarceration, le temps n'arrange rien", Criminologie, 1, 1992, str.1226. Ibidem kao i Lj.Arnaudovski "Penologija", Praven fakultet, Skopje 1988, str. 220.7. M. A. Bertrand i dr., op. cit., str. 6.8. J. R. Chapman, "Economic Realities and the Female Offender", Lexington, Mass: D.C. Heat, 1980, p. 85.9. P. Carlen, A. Worrall, "Gender, Crime and Justice", Open University, Philadelphia 1987, str. 146. 

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd