subota, 21 oktobar, 2017.

ON

Vi filozofi postavljate pitanja bez odgovora, pitanja koja moraju ostati bez odgovora, da bi zaslužila da se nazivaju filozofska. Prema vama, pitanja na koja je dat odgovor samo su tehničke stvari. U početku su ona to i bila. Ona su zamenjena filozofskim pitanjima. Vi se okrećete ka drugim pitanjima na koja je izgleda potpuno nemoguće odgovoriti: koja se, po definiciji, opiru svakom pokušaju osvajanja razumom. Ili što je isto: vi izjavljujete da, ako je na prva pitanja bio dat odgovor, to je zato što su ona bila loše formulisana. Vi sebi dozvoljavate privilegiju da pitanja koja tehnička nauka smatra rešenima (u stvari ona se samo neadekvatno bavi njima), nastavljate da tretirate kao nerešiva, što će reći kao dobro formulisana. Za vas su rešenja samo iluzije, neuspesi da se očuva integritet zbog bića - ili takve neke stvari. Živelo strpljenje. Vi ćete zauvek istrajavati u sopstvenoj podozrivosti. Ali nemojte biti iznenađeni ako, zbog sopstvene neodlučnosti, svejedno završite tako što ćete zamoriti svoje čitaoce.

Ali nije to u pitanju. Dok govorimo Sunce stari. Ono će eksplodirati za 4,5 milijarde godina. To je samo nešto malo više od polovine njegovog očekivanog trajanja. To je kao čovek u ranim četrdesetim koji se nada da će doživeti osamdesete. Kada umre Sunce biće svršeno i sa vašim nerešivim pitanjima. Moguće je da ona ostanu bez odgovora sve do samog kraja, besprekorno formulisana, iako tada više neće postojati osnova za postavljanje takvih pitanja, kao ni mesto za tako nešto. Objašnjavate: nemoguće je misliti jasan i jednostavan kraj bilo čega, pošto je kraj granica, a da biste ga mislili, morate biti sa obe strane te granice. Dakle, ono što je okončano ili konačno mora neprekidno biti u našem mišljenju ako treba da bude mišljeno kao okončano. Ovo je istina za granice koje pripadaju mišljenju. Međutim, posle smrti Sunca neće biti mišljenja koje bi znalo da se njegova smrt već desila.

Ovo je, po meni, jedino ozbiljno pitanje sa kojim se danas suočava čovečanstvo. U poređenju s njim sve drugo izgleda beznačajno. Ratovi, sukobi, političke tenzije, promena mišljenja, filozofske debate, čak i strasti - sve je već mrtvo ako ova beskonačna rezerva iz koje sada crpite snagu da odlažete odgovore, ukratko, ako mišljenje kao traganje, umire zajedno sa Suncem. Možda smrt nije reč. Možda se neizbežna eksplozija koja dolazi, ona koja je uvek zaboravljena u vašim ponižavajućim intelektualnim taktikama, može posmatrati na izvestan način kao prethodno pojavljivanje koje čini ove ponižavajuće taktike posthumnim – čini ih uzaludnim. Govorim o onome što je izbrisano iz vaših dela - o materiji. O materiji uzetoj kao uređenje energije koja se uvek iznova, beskonačno, stvara, uništava i ponovo stvara. Mislim, na korpuskularnoj i/ili kosmičkoj skali. Ne govorim o poznatom, bezbednom zemaljskom svetu ili bezbednoj transcendentnoj imanenciji mišljenja u svojim objektima, analogno načinu na koji oko transcendira ono što je vidljivo ili habitus svog situsa. Za 4,5 milijarde godina doći će do smrti vaše fenomenologije i vaših utopističkih politika; neće biti nikoga da zvoni na posmrtna zvona, niti bilo koga da ih čuje. Biće suviše kasno razumeti da je vaše strasno, beskonačno zapitkivanje uvek bilo zavisno od "života duha", koji nije bio ništa drugo do skriveni oblik zemaljskog života. Oblik života koji je bio duhovni zato što je bio ljudski, ljudski zato što je bio zemaljski - koji potiče sa zemlje najživljeg od svih bića. Mišljenje pozajmljuje horizont i orijentaciju, bezgraničnu granicu i kraj bez kraja od telesnog, čulnog, emocionalnog i kognitivnog iskustva jedne vrlo sofisticirane, ali svakako zemaljske egzistencije, kojoj isto tako mnogo duguje.

Sa nestankom Zemlje, mišljenje će se zaustaviti - ostavljajući taj nestanak potpuno nemišljenim. Upravo je horizont taj koji će biti uništen, a sa njegovim nestankom nestaće i vaša transcendencija u imanenciji. Ako, kao ograničenje, smrt zaista jeste ono što izmiče i što je odloženo i čime se, usled toga, mišljenje stalno bavi od samog početka - ova smrt je još uvek samo život naših duhova. Ali, smrt Sunca jeste smrt duha, zato što je to smrt smrti kao života duha. Nema nikakvog ukidanja i odlaganja ako ništa nije preživelo. Ovo uništenje je potpuno drugačije od one vaše govorancije o "našoj" smrti, smrti koja je deo sudbine živih stvorenja koja misle. Uništenje je, u svakom slučaju, previše subjektivno. Ono će za sobom povlačiti promenu u stanju materije, što će reći, u obliku koji će poprimiti energije. Ova promena je dovoljna da učini potpuno bezvrednom vašu anticipaciju sveta posle eksplozije. Politički naučno-fantastični romani opisuju hladne pustinje našeg ljudskog sveta posle nuklearnog rata. Solarna eksplozija neće se dogoditi zahvaljujući ljudskom ratu. Neće ostaviti iza sebe opustošen ljudski svet, lišen ljudskih osobina, koji će bar i pored svega imati jednog preživelog, nekoga ko bi ispričao priču o onome što je preostalo, ko bi je zapisao. Lišeno ljudskih osobina još uvek implicira čoveka, mrtvog ali pojmljivog čoveka, koga je, zato što je mrtav u ljudskim terminima, još uvek moguće ukinuti u mišljenju. Međutim, u onome što preostane posle solarne eksplozije neće biti nikakve ljudskosti, neće biti živih stvorenja, neće biti inteligentnih, osećajnih, osetljivih zemljana koji bi tome bili svedoci, jer će oni i njihov zemaljski horizont biti uništeni.

Pretpostavimo da će tlo, Huserlova (Husserl) Ur-Erde, nestati u oblaku toplote i materije. Posmatrana kao materija, zemlja ni u kom slučaju nije originarna, zato što je podložna promenama svog stanja - promenama izdaleka ili izbliza, promenama koje potiču od materije i energije i od zakona koji upravljaju transformacijama Zemlje. Erde je uređenje materije/energije. Ovo uređenje je prolazno i traje, manje-više, nekoliko milijardi godina. Lunarnih godina. Što i nije tako dugo ako se posmatra u kosmičkim razmerama. Sunce, naša Zemlja i vaše mišljenje neće biti ništa drugo do isprekidana stanja energije, trenutno uspostavljeni poredak, osmeh na površini materije u udaljenom kutku kosmosa. Vi nevernici, vi ste zapravo vernici: vi verujete, previše verujete u taj osmeh, u saučesništvo stvari i mišljenja, u svrsishodnost svih stvari! Kao i bilo ko, i vi ćete završiti kao žrtve stabilizovanih odnosa poretka u tom udaljenom kutku. Vi ćete biti zavedeni i obmanuti onim što zovete priroda, podudaranjem duha i stvari. Klodel (Claudel) je ovo nazvao "co-naissance", a Merlo-Ponti (Merleau-Ponty) je govorio o šijazmi oka i horizonta, o tečnosti u kojoj pluta duh. Solarna eksplozija, puka misao o toj eksploziji, trebalo bi da vas probudi iz ove euforije. Pogledajte: vi pokušavate da mislite događaj u njegovom quod, u dolasku onoga "dešava se da" pre svake suštine, zar ne? Vi ćete potvrditi da je eksplozija Sunca sâmo quod, bez mogućnosti neke kasnije odredbe. O toj samoj smrti Epikur je trebalo da kaže ono što je rekao o smrti - da ja nemam ništa s tim, jer ako je ona prisutna, ja nisam, a ako sam ja prisutan, ona nije. Ljudska smrt je uključena u život ljudskog duha. Solarna smrt implicira nepovratno isključivo razdvajanje smrti i mišljenja: ako postoji smrt, ne postoji mišljenje. Negacija bez ostatka. Bez sopstva koje bi dalo smisao. Čist događaj. Propast. Svi događaji i sve propasti koje su nam poznate i o kojima pokušavamo da mislimo završiće kao ne više do bledi simulakrumi.

Ovaj događaj je neizbežan. Pa tako, ili, vas to ne zanima - pa ostajete u životu duha i u zemaljskoj fenomenalnosti. Kao i Epikur, vi kažete "sve dok to nije ovde, ja jesam, i nastavljate da filozofirate u prijatnom okrilju saučesništva između čoveka i prirode". Ali, opet, sa ovom sumornom primisli: après moi le déluge. Potop materije. Složićete se da postoji značajna tačka razilaženja između našeg mišljenja i klasičnog i modernog mišljenja zapadne civilizacije: očigledna činjenica da nema prirode, nego samo materijalno čudovište D'Alamberovog (D'Alembert) Sna, Timajeva chôra. Nekada se smatralo da smo sposobni da razgovaramo sa Prirodom. Materija ne postavlja pitanja, ne očekuje nikakve odgovore od nas. Ona nas ignoriše. Ona nas je stvorila onako kako je stvorila sva tela - slučajno i prema svojim zakonima.

Ili, vi pokušavate da anticipirate propast i da je otklonite značenjima koja pripadaju toj kategoriji - značenjima koja pripadaju zakonima transformacije energije. Odlučili ste da prihvatite izazov krajnje verovatnog uništenja sunčevog sistema i sistema vašeg sopstvenog mišljenja. Tada je sasvim jasno šta je još preostalo da se uradi - taj posao je u toku već neko vreme - posao simulacije uslova života i mišljenja koji čini da mišljenje ostane materijalno moguće posle promene stanja materije koja je propast. Ovo, i samo ovo je ono što se danas dovodi u pitanje u tehničkim i naučnim istraživanjima na svakom polju, od dijetetike, neurofiziologije, genetike i sinteze tkiva, do korpuskularne fizike, astrofizike, elektronike, informatike i nuklearne fizike. Bez obzira na to koji su tu neposredni ulozi: zdravlje, rat, proizvodnja, komunikacija. Za dobrobit čovečanstva, kako se to obično kaže.

Znate, tehnologiju nismo izmislili mi ljudi. Pre će biti obrnuto. Kao što priznaju antropolozi i biolozi, čak i najjednostavniji oblici života, infusoria (male, sićušne alge sintetizovane svetlošću na ivicama plimnih bara pre nekoliko miliona godina) već jesu tehnički pronalasci. Bilo koji materijalni sistem je tehnološki ako filtrira informacije korisne za svoj sopstveni opstanak, ako memoriše i prenosi te informacije i izvodi zaključke na osnovu određujućeg efekta ponašanja, drugim rečima, ako utiče i pravi intervencije na svojoj okolini kako bi osigurao bar svoje sopstveno trajanje. Ljudsko biće, po svojoj prirodi, nije drugačije od objekta ovog tipa. U poređenju sa drugim živim bićima njegova opremljenost za prikupljanje podataka nije izuzetak. Tačno je da je ljudsko biće omnizorno kada se bavi informacijama zato što poseduje izdiferenciraniji regulativni sistem (kodove i pravila obrade) i kapacitet skladištenja memorije koji je veći nego kod drugih živih bića. Najviše od svega: ono je opremljeno simboličkim sistemom koji je, kako arbitraran (u semantici i sintaksi), što mu omogućava da bude manje zavisan od neposredne okoline, tako i "rekurzivan" (Hofstadter), što mu dozvoljava da uzme u obzir (iznad i više od sirovih podataka) način na koji prerađuje takve podatke. To jest, samog sebe. Dakle, prerađivanje svojih sopstvenih pravila kao informacija i izvođenja drugih načina obrade informacija. Ukratko, čovek je živa organizacija, koja nije samo kompleksna, već, takoreći repleksna. On može shvatiti sebe kao medijum (kao u medicini), ili kao organ (kao u aktivnostima usmerenim prema cilju) ili kao objekat (kao u mišljenju – mislim, u estetičkom, kao i u spekulativnom mišljenju). On čak može apstrahovati sebe od samog sebe, i uzeti u obzir samo sopstvena pravila prerađivanja, kao u logici i matematici. Suprotna granica ove simboličke rekurzivnosti nalazi se u nužnosti kojom je on istovremeno prinuđen (bez obzira na meta-nivo njegovog delovanja) da utvrđuje pravila koja garantuju njegov opstanak u bilo kojoj sredini. Nije li to upravo ono što konstituiše osnovu vaše transcendencije u imanenciji? Do dana današnjeg ova sredina je bila zemaljska. Opstanak misleće-organizacije zahteva razmenu sa tom sredinom, takvu da ljudsko telo može sebe da perpetuira u njoj. Ovo je podjednako tačno za suštinsku meta-funkciju - filozofsko mišljenje. Na kraju krajeva, da bi mislili morate da dišete, jedete, itd. Još uvek ste pod obavezom da "zaradite za život".

Telo se može posmatrati kao hardver kompleksnih tehničkih pomagala kakvo je i ljudsko mišljenje. Ako ovo telo ne funkcioniše pravilno, onda tako kompleksne operacije, meta-pravila treće i četvrte moći, kontrolisane deregulacije koje vi filozofi toliko volite, nisu moguće. Vaša filozofija beskrajnog kraja, besmrtne smrti, bezgranične razlike, neodlučnosti, izraz je, možda izraz par exellence, samog meta-pravila. Ono kao da je uzelo u obzir sâmo sebe kao meta. Sve je to pno i krasno. Ali, ne zaboravite: ova moć referencijalne promene nivoa proizilazi samo iz simboličke i rekurzivne moći jezika. Sad, jezik je jednostavno najkompleksnija forma (živih i mrtvih) "sećanja" koja uređuju sva živa bića i čine ih tehničkim objektima bolje prilagođenim svojoj okolini nego što su to mehaničke celine. Drugim rečima, vaša filozofija je moguća jedino zato što je materijalna celina zvana "čovek" opremljena veoma sofisticiranim softverom. Ali, takođe, ovaj softver, ljudski jezik, zavisi od stanja hardvera. Međutim, i hardver će biti razoren u solarnoj eksploziji a zajedno sa njim u plamenu će nestati i filozofsko mišljenje (kao i svako drugo mišljenje).

Problem tehnoloških nauka može se odrediti na sledeći način: kako snabdeti ovaj softver hardverom koji će biti nezavisan od uslova života na zemlji.

Što znači: kako omogućiti mišljenje bez tela. Mišljenje koje nastavlja da postoji posle smrti ljudskog tela. Ovo je cena koju treba platiti ako eksplozija treba da bude shvatljiva, ako smrt Sunca treba da bude smrt kao i sve druge smrti za koje znamo. Misao bez tela je uslov za mišljenje smrti svih tela, solarnih ili zemaljskih, kao i smrti mišljenja koja su neodvojiva od tih tela.

Ali "bez tela" u ovom određenom smislu: bez kompleksnog živog zemaljskog organizma poznatog kao ljudsko telo. Očigledno, ne bez hardvera.

Dakle, teoretski, rešenje je veoma jednostavno: proizvodnja hardvera sposobnog da "podrži" softver koji je bar isto toliko kompleksan (ili repleksan) koliko i današnji ljudski mozak, ali u ne-zemaljskim uslovima. Ovo jasno znači pronalaženje "podrške" za predviđeno "telo" koja ništa ne duguje bio-hemijskim komponentama sintetizovanim na površini zemlje putem korišćenja solarne energije. Ili: učenje izazivanja ovih sinteza na drugim mestima osim Zemlje. U oba slučaja to znači učenje proizvođenja hardvera koji je sposoban da podrži naš softver ili njegov ekvivalent, ali takav koji se utvrđuje i podržava samo izvorima energije dostupnim u kosmosu uopšte.

Jasno je, čak i laiku kao što sam ja, da kombinovane sile nuklearne fizike, elektronike, kvantnih teorija i informatičkih nauka otvaraju mogućnost konstruisanju tehničkih objekata, sa svojstvom koje nije samo fizičko nego i kognitivno, koji "izvode" (to jest odabiru, proizvode i raspoređuju) energije koje su potrebne ovim objektima da bi funkcionisali drugačije od formi koje se generalno mogu pronaći svuda u kosmosu.

Toliko o hardveru. Što se tiče softvera kojim treba da su opremljene ovakve mašine, treba reći da je to problem istraživanja u oblasti veštačke inteligencije i kontroverzi koje prate ova istraživanja. Vi filozofi, pisci i umetnici prebrzo odbacujete patetičnu prošlost današnjih softverskih programa. Istina, misleće ili "predstavljačke" mašine (termin Monik Linar /Monique Linard/) su slabašne u poređenju sa običnim ljudskim mozgovima, čak i sa onim neuvežbanim.

Može se uputiti prigovor da su programi pohranjeni u takvim kompjuterima elementarni i da se može očekivati progres u informatici, veštačkim jezicima i u komunikologiji. To je verovatno. Ali glavni prigovor se tiče samog principa ovih inteligencija. Ovaj prigovor je sumiran u zaključku koji je predložio Hubert L. Drajfus (Dreyfus). Naše razočaranje ovim organima "bestelesnog mišljenja" potiče od činjenice da oni funkcionišu po binarnoj logici, koju su nam nametnule Raselova (Russell) i Vajthedova (Whitehead) matematička logika, Turingova mašina, MekKalohov (Mc Culloch) i Pitsov (Pitts) neuronski model, Vinerova (Wiener) i fon Nojmanova (von Neumann) kibernetika, Bulova (Bool) algebra i Šenonova (Shannon) informatika.

Međutim, kao što Drajfus pokazuje, ljudsko mišljenje ne misli u binarnom modusu. Ono ne radi sa jedinicama informacije (bitovi), već sa intuitivnim, hipotetičkim konfiguracijama. Ono prihvata neprecizne, dvosmislene podatke, koji izgleda da nisu odabrani prema prethodno ustanovljenim kodovima ili čitljivosti. Ono ne zanemaruje kontra efekte ili marginalne aspekte jedne situacije. Ono nije samo usredsređeno nego i lateralno. Ljudsko mišljenje može da razlikuje važno od nevažnog bez da vrši iscrpljujuća inventarisanja podataka i bez testiranja, putem pokušaja i pogrešaka, važnosti podataka za cilj kome se teži. Kao što je Huserl pokazao, mišljenje postaje svesno "horizonta", ono cilja na "noemu", na neku vrstu objekta, neku vrstu ne-konceptualnog monograma koji mu obezbeđuje intuitivne konfiguracije i otvara "ispred njega" polje orijentacije i očekivanja, "kostur" (Minski /Minsky/). U takvom okviru, možda pre shemi, ono ide ka onome što traži, "odabirajući", to jest, odbacujući i re-kombinujući podatke koji su mu potrebni; štaviše, bez da koristi prethodno utvrđene kriterijume koji unapred određuju šta je prikladno da se izabere. Ova slika neizbežno podseća na Kantov opis misaonog procesa koji je on nazvao refleksivno suđenje: način mišljenja koji nije vođen pravilima za utvrđivanje podataka, ali koji se sam pokazuje kao možda sposoban da naknadno razvija takva pravila na temelju "refleksivno" postignutih rezultata.

Ovaj opis refleksivnog mišljenja nasuprot utvrđenog mišljenja ne krije (u Huserlovom ili u Drajfusovom delu) ono što duguje opažajnom iskustvu. Polje mišljenja postoji na isti način na koji postoji polje vida (ili sluha): u njemu se duh orijentiše, kao što to čini oko u polju vidljivog. U Francuskoj je ova analogija bila centralna za Valonovo (Wallon) delo, na primer, kao i za Merlo-Pontija. Ona je "dobro poznata". Ipak treba naglasiti da ova analogija nije ekstrinsična nego intrinsična. U svojim procedurama ona ne opisuje samo mišljenje analogno iskustvu percepcije. Ona opisuje mišljenje koje napreduje po analogiji, i samo po analogiji, a ne logički. Mišljenje u kome su, dakle, procedure tipa: "baš kao ... slično tome...", ili "kao da ... onda", ili opet "kako je p za q, tako je r za s" privilegovane u poređenju sa digitalnim procedurama tipa "ako ... onda ..." i "p nije ne-p". Ovo su paradoksalne operacije koje konstituišu iskustvo tela, "stvarnog" ili fenomenološkog tela, u njegovom prostor-vreme kontinuumu čulnosti i percepcije. Zbog toga je pogodno uzeti telo kao model u proizvodnji i programiranju veštačke inteligencije, ako se namerava da veštačka inteligencija ne bude ograničena na sposobnost logičkog mišljenja.

Iz ovog prigovora je očigledno da ono što čini neodvojivim mišljenje i telo nije samo u tome da je telo nužan hardver mišljenja, materijalni uslov njegove egzistencije. Radi se o tome da je svaki od njih analogan drugom u odnosu sa svojom odgovarajućom (čulnom, simboličkom) sredinom, pri čemu je odnos u oba slučaja analogan. U ovom opisu postoje ubedljivi razlozi za neprihvatanje hipoteze (koju je jednom predložio Hilari Patnam /Hilary Putnam/) o principu "odvojivosti" inteligencije, princip kojim je on verovao da može da legitimiše pokušaj stvaranja veštačke inteligencije.

ONA

Ovo je nešto što nas može zadovoljiti kao filozofe. Nešto što umiruje deo naše brige. Polje percepcije ima granice, ali te granice su uvek izvan domašaja. Dok vizuelni objekt predstavlja jednu stranu oku, uvek postoje druge strane koje se ne vide. Direktno, usmereno viđenje je uvek okruženo zakrivljenim prostorom gde se vidljivost drži u rezervi, ali nije odsutno. Ovo razdvajanje je inkluzivno. Ne govorim o sećanju koje je uvedeno u igru najjednostavnijim pogledom. Kontinuirano viđenje čuva u sebi ono što je trenutak ranije bilo viđeno iz drugog ugla. Ono anticipira ono što će ubrzo biti viđeno. Ove sinteze rezultiraju identifikacijama objekata, identifikacijama koje nikada nisu potpune, sintezama koje sledeće gledanje uvek može da poremeti i poništi. U ovom iskustvu oko je svakako uvek u potrazi za prepoznavanjem, kao što je i duh u potrazi za potpunim opisom objekta na koji pokušava da misli: međutim, onaj koji gleda nikada nije u stanju da kaže da savršeno prepoznaje objekt, pošto je polje predstavljanja svaki put apsolutno jedinstveno, i pošto, kada pogled zaista vidi, nikada ne može zaboraviti da uvek postoji još nešto što mora biti viđeno, jednom kada je objekt "identifikovan". Opažajno "prepoznavanje" nikada ne zadovoljava logički zahtev za potpunim opisom.

U svakoj ozbiljnoj diskusiji o analogiji misli se na ovo iskustvo, ovu nejasnoću, ovu nesigurnost, ovu veru u neiscrpnost opažajnog, a ne samo na način transfera podataka ka prvobitno ne sopstvenoj površini upisivanja. Slično tome, pisanje zaranja u polje fraza, napredujući putem značenja skica, tumarajući u pravcu sopstvenog "značenja" i uvek svesno da, onda kada se zaustavi, odlaže sopstvenu potragu samo za trenutak (trenutak koji može da traje čitav život), i da, s onu stranu pisanja koje se zaustavilo, ostaje beskonačnost reči, fraza i značenja u latentnom stanju, obuzdanih u neizvesnosti, sa isto toliko stvari "koje treba reči" kao i na početku. Prava "analogija" zahteva da misleća ili predstavljačka mašina bude u svojim podacima, isto kao što je to oko u polju vizuelnog ili pisanje u jeziku (u širem smislu). Nije dovoljno da ove mašine prilično dobro simuliraju rezultate viđenja ili pisanja. To je stvar (da upotrebim privlačno odgovarajući izraz) "davanja tela" veštačkom mišljenju za koje su one sposobne. I to telo, istovremeno i "prirodno" i veštačko, treba da bude preneto daleko od Zemlje pre njenog uništenja, ako želimo da mišljenje koje će preživeti solarnu eksploziju bude nešto više od jadnog binarizovanog duha onoga što je ono bilo ranije.

Sa ove tačke gledišta svakako bi trebalo da imamo osnove da ne odustanemo od tehno-nauke. Ne znam da li je moguće postići takav "program". Da li je uopšte dosledno tvrditi da programirano iskustvo prkosi, ako ne programiranju, ono bar programu - kao što to čini pogled slikara ili pisanje? Na vama je da pokušate. Na kraju krajeva problem je za vas od velike važnosti. To je problem razumevanja običnog jezika putem vaših mašina. Problem sa kojim se susrećete naročito u oblasti interfejsa terminal/korisnik. U tom interfejsu postoji veza veštačke inteligencije sa naivnom vrstom inteligencije koja je stvorena putem takozvanih "prirodnih" jezika i zaronjena u njih.

Međutim, muči me jedno drugo pitanje. Da li je to zaista drugo pitanje? Mišljenje i patnja se poklapaju. Reči, fraze u činu pisanja, skrivene suptilne razlike i boja glasa na horizontu slike ili muzičke kompozicije u toku stvaranja (to ste i sami rekli) posvećuju nam se za tu priliku, a ipak nam uvek klize kroz prste. Čak i zapisane na stranici ili platnu, one "govore" nešto više nego što smo mi "mislili" zato što su one starije od sadašnje namere, preopterećene mogućnostima značenja - to jest, povezane sa drugim rečima, frazama, senkama značenja, bojama glasova. Upravo pomoću njih one konstituišu polje, "svet", "hrabri" ljudski svet o kome ste govorili, onaj koji pre podseća na neprozirnost veoma udaljenih horizonata koji postoje samo zato da bismo im "prkosili". Ako mislite da opisujete mišljenje onda kada opisujete odabiranje i sređivanje podataka, vi, u stvari, ućutkavate istinu. Zato što podaci nisu dati nego mogu biti dati, odabiranje nije izbor. Mišljenje, kao i pisanje ili slikanje, skoro da nije ništa više nego dozvoliti onome što može biti dato da vam se približi. U diskusiji koju smo u tom smislu vodili prošle godine u Siegenu, naglasak je bio na izvesnoj praznini koju od duha i tela dobija japanski umetnik-ratnik kada radi kaligrafiju, glumac kada glumi: neka vrsta odlaganja običnih namera duha povezanih sa habitusom ili uređenjima tela. Po tu cenu, tvrde Glen (Glenn) i Andreas (a možete zamisliti koliko brzo sam se složio sa njima, potpomognut Dogenom /Dôgen/, Didroom /Diderot/ i Klajstom /Kleist/) četkica se susreće sa "pravim" oblicima, glas i teatarski pokret su opremljeni "pravim" tonom i izgledom. Ovo izazivanje praznine, ovo uklanjanje - suprotno uobraženoj, selektivnoj i identifikatornoj aktivnosti - ne dešava se bez izvesne patnje. Neću da tvrdim da lepota o kojoj je Klajst govorio (lepota poteza, tona ili knjige) treba da se zasluži: to bi bila drskost. Međutim, ona treba da se priziva, izaziva. Telo i duh treba da budu oslobođeni tereta da bi nas dotakla lepota. Toga nema bez patnje. Sada je izgubljeno uživanje u onome što smo posedovali.

Ovde ćete ponovo primetiti da postoji nužnost fizičkog iskustva i povratka na egzemplarne slučajeve telesne askeze za razumevanje i razumljivost određenog tipa pražnjenja duha, pražnjenja koje se zahteva ako duh treba da misli. Ovo očigledno nema nikakve veze sa tabula rasa, sa onim što je Dekart (Déscartes) (sujetno) hteo da bude polazište saznajnog mišljenja - polazište koje paradoksalno, stalno i iznova može biti polazište. U onome što zovemo mišljenje duh nije "usmeren" nego suspendovan. Vi mu ne dajete pravila. Vi ga učite da ih prima. Vi ne raščišćavate teren da biste neometano gradili: vi otvarate čistinu za najtamniji deo senke skoro-datog u kojoj će on biti u stanju da modifikuje svoju konturu. Primer ovog rada može se pronaći mutatis mutandis u Frojdovom (Freud) Durcharbeitung. U kome se - neću dalje razvijati ovu problematiku - može videti patnja i cena rada mišljenja. Ova vrsta mišljenja ima veoma malo veze sa kombinovanjem simbola u skladu sa propisanim pravilima. Iako čin kombinovanja, dok traga i čeka svoje pravilo, ima mnogo veze sa mišljenjem.

Bol mišljenja nije simptom koji dolazi spolja da bi se upisao u duh, umesto u svoje istinsko mesto. Sama misao je ta koja odlučuje da bude neodlučna, koja odlučuje da bude strpljiva, koja želi da ne želi, ne želeći da stvori značenje na mestu onoga što mora biti označeno. Ovo je pozdrav dužnosti koja još nije imenovana. Možda ta dužnost nije obaveza. Možda je ona samo način prema kome će se pojaviti ono što još uvek ne postoji, reč, fraza, boja. Tako da je patnja mišljenja patnja vremena, onoga što se događa. Da sumiramo - da li će vaše misleće, vaše predstavljačke mašine patiti? Šta će biti njihova budućnost ako su one samo sećanja? Reći ćete mi da ovo jedva da je važno, ako one mogu da "postignu" bar paradoksalan odnos sa izgovorenim "podacima" koji su samo kvazi-dati, omogućeni, a koje sam upravo opisao. Međutim, ovo je malo verovatna pretpostavka.

Ako je ova patnja znak istinskog mišljenja, to je zato što mi mislimo u već-mišljenom, u upisanom. Zato što je teško ostaviti nešto u neizvesnosti ili ga ponovo preuzeti na drugačiji način, ono što nije bilo mišljeno još uvek se može pojaviti, a ono što treba da bude biće upisano. Ne govorim samo o rečima koje nedostaju u obilju raspoloživih reči, nego o načinima sastavljanja tih reči, načinima koje treba da prihvatimo uprkos artikulacijama na koje nas podstiče logika, sintaksa naših jezika, ili konstrukcije nasleđene našim čitanjem. (Sepu Gumbrehtu /Sepp Gumbrecht/, koga iznenađuje moje stanovište da bilo koja i svaka misao treba da zahteva i povlači za sobom zapis, kažem: mi mislimo u svetu zapisa koji su već dati. Nazovite to kulturom, ako hoćete. I ako mislimo, to je zato što još uvek nedostaje u tom obilju, i zato što se mora ostaviti dovoljno prostora za taj nedostatak čineći duh praznim, što dozvoljava da se dogodi ono nešto drugo što ostaje da bude mišljeno. Međutim, sa svoje strane, ovo se može "pojaviti" samo kao već zapisano.) Ono nemišljeno boli zato što se osećamo lagodno u onom što je već mišljeno. Mišljenje koje prihvata ovu nelagodnost je, da to grubo kažemo, pokušaj da se s tim završi. To je nada, koja podržava svako pisanje (slikanje, itd.), da će, na kraju, stvari biti bolje. Pošto kraja nema, ova nada je iluzorna. Dakle, ono nemišljeno treba da uznemiri vaše mašine, ono nezapisano koje ostaje da se zapiše nateraće njihovu memoriju da pati. Da li vidite šta hoću da kažem? Zašto bi one inače ikada počele da misle? Nama su potrebne mašine koje pate od tereta svoje memorije. (Međutim, patnja nema dobru reputaciju u tehnološkom megalopolisu. Naročito ne patnja mišljenja. Ona čak više ne izaziva ni smeh. Njene ideje više nema, to je sve. Postoji trend u pravcu "igre", ako ne izvođenja.)

Konačno, ljudsko telo ima rod. Prihvaćena je pretpostavka da je polna razlika paradigma nesavršenosti, ne samo tela nego i duhova. Naravno, postoji muškost u ženama kao i ženskost u muškarcima. Kako bi inače jedan rod uopšte imao ideju drugog ili osećanje koje potiče od onoga što nedostaje? Ono nedostaje zato što je prisutno duboko unutra, u telu, u duhu. Prisutno kao čuvar, ograničeno, gurnuto u stranu, na ivici vašeg pogleda, prisutno na nekom njegovom horizontu. Ono što izmiče, nemoguće da se pojmi. Opet se vraćamo na transcendenciju u imanenciji. Pojam roda koji dominira u savremenom društvu želi da zatvori ovu pukotinu, da sruši ovu transcendenciju, da prevaziđe ovu nemoć. Pretpostavljeni "partneri" (u uređenju zadovoljstva) sklapaju ugovor u svrhu zajedničkog "uživanja" same polne razlike. Ugovor obezbeđuje da ni jedna strana ne pati zbog ove veze, a da na prvi znak nedostatka (bilo kroz neuspeh izvođenja ili ne), defokalizacije, nedostatka kontrole i transcendencije, strane poništavaju ugovor - mada je to još uvek prejak izraz, one ga samo puštaju da propadne. Čak iako s vremena na vreme moda smešta "ljubav" nazad u inventar objekata koji su u opticaju, ona je kao "vrhunski" polni odnos rezervisana za superstarove i reklamirana kao poželjni izuzetak. U ovom uređenju vidim da tehno-nauka primorava mišljenje da zanemari različitost koju nosi u sebi.

Ne znam da li je polna razlika ontološka razlika. Kako bi to neko mogao znati? Moj skromni fenomenološki opis još uvek ne ide dovoljno daleko. Polna razlika se ne odnosi samo na telo koje oseća svoju nesavršenost, nego na nesvesno telo ili na nesvesno kao telo. To jest, kao odvojeno od mišljenja - čak i analoškog mišljenja. Ova razlika je ex hypothesi izvan naše kontrole. Možda (zato što, kako je to Frojd pokazao u svom opisu odložene akcije, ona upisuje efekte bez da je zapis bio "memorisan" u obliku sećanja) stvar stoji sasvim obrnuto? Ova razlika prvobitno postavlja polja percepcije i mišljenja kao funkcije čekanja, dvosmislenosti, kao što sam i rekao? Ovo najverovatnije definiše patnju u opažanju i razumevanju kao stvorenu putem nemogućnosti ujedinjavanja i potpunog određenja viđenog objekta. Onome što bi bez rodne razlike bilo samo neutralno iskustvo prostora-vremena percepcije i mišljenja, iskustvo u kome bi osećanje nesavršenosti nedostajalo kao nesrećno, ali koje jedino stvara jednostavnu i čistu kognitivnu estetiku; ovoj neutralnosti rodna razlika dodaje patnju napuštanja, jer to vraća neutralnosti ono što ni jedno polje viđenja i mišljenja ne može da sadrži - zahtev. Moć da se transcendira dato o kojoj ste govorili, moć koja je smeštena u imanenciji, svakako pronalazi način da to uradi u rekurzivnosti ljudskog jezika - mada takva sposobnost nije samo mogućnost, nego stvarna sila. Ta sila je želja.

Dakle, inteligencija koju pripremate da preživi solarnu eksploziju moraće da nosi u sebi tu silu na svom međuzvezdanom putovanju. Vaše misleće mašine moraće da se hrane ne samo radijacijom nego i neizlečivim raskolom roda.

Ovde ponovo treba postaviti pitanje kompleksnosti. Slažem se sa teorijom fizike da je tehnološko-naučni razvoj, na površini Zemlje, sadašnji oblik procesa negentropije ili usložnjavanja koji traje od kada je Zemlja počela da postoji. Slažem se da ljudska bića nisu, niti su ikada bila pokretači ovog usložnjavanja, nego posledice i nosioci ove negentropije, njeni nastavljači. Slažem se da će bestelesna inteligencija, u čije stvaranje je sve upregnuto, omogućiti odgovor na izazov procesu usložnjavanja koji upućuje entropijski talas plime i oseke, koji se, sa ove tačke gledišta, izjednačava sa budućom solarnom eksplozijom. Slažem se da će sa kosmičkim egzilom ove inteligencije mesto visoke kompleksnosti - centar negentropije - izbeći svoju najverovatniju posledicu, sudbinu koja je obećana svakom izolovanom sistemu drugim Karnoovim (Carnot) zakonom - upravo zbog toga što ova inteligencija neće dozvoliti sebi da ostane izolovana u svom zemaljsko-solarnom stanju. Slažući se sa svim tim, priznajem da ovu tehno-nauku ne pokreće nikakva ljudska želja da se sazna ili promeni stvarnost, nego kosmička okolnost. Međutim, obratite pažnju da kompleksnost ove inteligencije prevazilazi kompleksnost najsofisticiranijih logičkih sistema, pošto je to potpuno drugačija vrsta stvari. Kao materijalna celina, ljudsko telo sprečava odvojivost ove inteligencije, sprečava njeno izgnanstvo i samim tim njen opstanak. Ali, istovremeno, telo, naše fenomenološko, smrtno, opažajuće telo, jeste jedini dostupan analogon za mišljenje određene kompleksnosti mišljenja.

Mišljenje izdašno koristi analogiju. Ono to čini i u naučnom otkriću, naravno "pre" nego što je njegova operativnost fiksirana u paradigmama. Sa druge strane njegova moć analogije može takođe da se vrati, uvodeći u igru spontano analoško polje opažajućeg tela, obrazujući Sezanovo (Cézanne) oko, Debisijevo (Debussy) uho, da vidi i čuje ono što može biti dato, skrivene razlike, boje tonova, koje su "beskorisne" za opstanak, čak i za kulturni opstanak.

Ali, još jednom, ova moć analogije, koja analogno i uzajamno pripada telu i duhu, i koju telo i duh dele jedno sa drugim u umetnosti invencije, nekonsekventna je u poređenju sa nepopravljivom transcendencijom upisanom na telu rodnom razlikom. Ne samo proračun, nego ni analogija ne može da odbaci ostatak koji preostaje putem ove razlike. Ova razlika se čini da se mišljenje beskonačno nastavlja, i ne dozvoljava sebi da bude mišljena. Mišljenje je neodvojivo od fenomenološkog tela, iako je rodno telo odvojeno od mišljenja i pokreće mišljenje. U iskušenju sam da u ovoj razlici vidim prvobitnu eksploziju, izazov mišljenju koji se može uporediti sa solarnom katastrofom. Ali to nije slučaj, jer ova razlika izaziva beskonačno mišljenje - koje se kao takvo drži u rezervi u tajnosti tela i misli. Ona poništava samo Jedno. Morate pripremiti post-solarno mišljenje za neizbežnost i kompleksnost ovog razdvajanja. U suprotnom, za kormilom svemirskog broda Exodus, još uvek će biti entropija.

Prevela s engleskog Aleksandra Zdravković

(Iz: Jean-François Lyotard, The Inhuman, Polity Press, Cambridge 1991)

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd