sreda, 24 maj, 2017.

Trijumf bicikla... čini neophodnom androginu opremu koju su već iznosili poznavaoci slabijeg pola... Zar nikada nećemo moći naše izdavače i sociologe u suknjama da nateramo da shvate da žena nije ni jednaka ni podređena ni nadređena muškarcu, da je ona biće za sebe, druga stvar, po prirodi obdarena drugačijim funkcijama od muškarca s kojim ona ne može da se nadmeće u javnom životu? Žena postoji samo kroz svoje jajnike.
Victor Joze, 1895

O jeziku i telu

Dva tumačenja iste priče o smrti i želji koju je ispričao osamnaestovekovni lekar opsednut problemom razlikovanja prave od prividne smrti, međusobno udaljena pedeset godina, razdvaja interpretativna provalija.1

Priča počinje kada je jednog dana u seosku gostionicu došao mladi aristokrata, koga su porodične prilike prisilile da se zamonaši. Gostioničare nalazi ophrvane tugom zbog smrti njihove jedine kćerke, devojke velike lepote. Trebalo je da bude sahranjena tek sledećeg dana i ucveljeni gostioničari zamoliše mladog kaluđera da tokom noći pazi na njeno telo. To je i učinio, a učinio je i više. Opisi njene lepote podstakli su njegovu radoznalost. Povukao je mrtvački pokrov i umesto da nađe leš "izobličen užasima smrti", našao je da su njegova privlačna svojstva još uvek dražesno živa. Izgubio je sve obzire, zaboravio svoje zakletve i uzeo je sebi "iste slobode sa mrtvom koje bi mu sveti zavet braka dozvolio sa živom". Postiđen onim što je učinio nesretni, nekrofilni kaluđer ujutro je brzo otišao, ne čekajući na planirani pokop.Kada je došlo vreme sahrane, u stvari tek što je sanduk sa mrtvom devojkom bio spušten u zemlju, neko je osetio pokrete koji su dolazili iz sanduka. Poklopac je bio uklonjen; devojka je počela da se pokreće i uskoro se oporavila od onoga za šta se dokazalo da uopšte nije bila prava smrt nego samo koma. Suvišno je reći koliko su roditelji bili preplavljeni radošću što opet imaju svoju kćerku, iako je njihovo zadovoljstvo bilo umanjeno otkrićem da je ona trudna i da, štaviše, nije mogla da im pruži zadovoljavajuće objašnjenje o tome kako je dospela u takvo stanje. U neprilici, gostioničari su kćerku dali u manastir čim se beba rodila.

Uskoro na scenu zločina ponovo izlazi mladi aristokrata, prilično zaboravan u pogledu posledica svojih strasti; on je napustio sveti red jer je dobio nasledstvo i postao bogat. Gostioničare ponovo zatiče u stanju konsternacije, i odmah razaznaje svoj udeo u uzrocima njihove nove nesreće. Pohitao je ka manastiru i našao da je objekt njegove nekrofiličarske želje mnogo lepši živ nego mrtav. Zatražio je njenu ruku i svetim zavetom braka ozakonio njihovo dete.

J. J. Brije (Bruhier) je od svojih čitaoca zatražio da iz ove priče izvuku pouku kako samo naučna provera može sa sigurnošću da utvrdi da li je osoba stvarno mrtva, i kako čak i veoma intiman kontakt sa telom ostavlja prostor za pogreške. Ali, kada je Brijeov savremenik, uvaženi hirurg Antoan Lui (Louis), analizirao slučaj 1752. godine, došao je do drugačijeg zaključka koji se mnogo više dotiče predmeta ove rasprave.2 Na osnovu svedočanstva koje je sam Brije ponudio, Lui dokazuje da je bilo nužno zapitati se da li je devojka ipak živa: ona nije, kako je posvedočio mladi kaluđer, izgledala mrtva i štaviše, ko zna nije li ona dala neke "očigledne znake" kao dokaz svoje živahnosti, znake koje bi svaki osamnaestovekovni lekar ili čak laik očekivao u ovakvim okolnostima.

Brije je ranije u svojoj knjizi naveo brojne primere prividno mrtvih mladih žena koje su oživele i spasle se prevremenog pokopa ljubavnim zagrljajem; seksualna ekstaza, "umiranje" kako bi se to reklo u žargonu osamnaestog veka, za neke se pokazala kao put u život. Ljubav, ta "predivna, zadovoljavajuća Smrt i ... voljno odvajanje duše od tela", kako ju je nazvao jedan engleski lekar, stražarila je na kapiji groba.3 Ali bi, u ovom slučaju, osamnaestovekovnom posmatraču izgledalo krajnje neverovatno da je gostioničareva kćerka mogla da začne dete ne pokrećući se i time posvedočujući svoju smrt.4 Svaka medicinska knjiga ili neki od brojnih priručnika o porodiljstvu, zdravlju, ili braku, koji su kružili na svim jezicima Evrope, izveštavali su kao o opštem mestu da kada "seme iscuri u činu začinjanja (kako iz muškaraca tako i iz žena), tu istovremeno nastaje izuzetno škakljanje i zadovoljstvo u svim delovima tela".5 Jedan drugi popularni tekst obznanjivao je da bez orgazma "čist seks niti (bi) izazivao želju za bračnim zagrljajem, niti bi u njemu bilo uživanja, niti bi se njime začinjalo".6

Devojka mora drhtati, bar malo. Ako je ne bi odali njeni zarumeneli obrazi onda bi to sigurno učinili trzaji seksualnog orgazma. Brijeova priča je otuda priča o prevari, a ne o prividnoj smrti; gostioničareva kćerka i kaluđer prosto su skovali zaveru, zaključuje Lui, kako bi izbegli kaznu, simulirajući komu sve do poslednjeg trenutka pre pokopa.Priča je ponovo bila ispričana 1836, ali sada sa drugačijim obrtom. Ovoga puta stvarnost devojčinog komatoznog stanja nalik na smrt nije bila dovedena u pitanje. Upravo obrnuto, to što je zatrudnela pod ovakvim uslovima dr M. Rajan (Ryan) je naveo kao jedan od mnogih primera odnosa sa neosetljivom ženom, kako bi pokazao da je orgazam nebitan za začeće. (U drugoj priči, jedan konjušar je priznao da je došao u gostionicu i imao seks sa devojkom koja je tada ostala trudna, a spavala je tako dubokim snom pored vatre, da je on već odavno otišao pre no što se ona probudila.) Ne samo da nije potrebno da žena oseća zadovoljstvo kako bi začela, nije potrebno ni da bude pri svesti.7

Krajem prosvetiteljstva, u periodu proteklom između ponavljanja priče o gostioničarevoj kćerki, medicinska nauka i oni koji su u nju verovali, prestali su na ženski orgazam da gledaju kao na nešto što je važno za začeće. Začeće je, smatralo se, moglo da se dogodi potajno, bez ikakvih brbljivih cvokota ili znakova podstaknutosti; stara mudrost da "nezavisno od zadovoljstva ne postaje ništa što je ljudske vrste", bila je iskorenjena.8 Nekada znak procesa začinjanja, duboko usađen u tela muškaraca i žena, osećanje čija egzistencija nije bila podložnija raspravi od toplog, prijatnog rumenila kojim je bio praćen dobar obrok, orgazam je sada bio prognan u područje puke senzacije, na periferiju ljudske psihologije - slučajna, potrošljiva, neočekivana posebna nagrada za reproduktivni akt.

Otkriće polova

Negde u osamnaestom veku izumljen je pol, kakvim ga mi znamo. Reproduktivni organi su od paradigmatičnih mesta za pokazivanje hijerarhije koja odzvanja čitavim kosmosom, postali temelj nesamerljive razlike: "žena svoj način postojanja duguje svojim organima za rađanje, a posebno materici", kako je to rekao jedan osamnaestovekovni lekar.9 To nije bilo samo eksplicitno nepriznavanje starog izomorfizma nego, takođe, i mnogo važnije, odbacivanje ideje da iznijansirane razlike između organa, fluida i fizioloških procesa zrcale transcendentalni poredak savršenstva. Aristotel i Galen su prosto bili u zabludi kada su smatrali da su ženski organi niži oblik muških i da je žena, što je odatle sledilo, niži oblik muškarca. Žena je žena, objavljuje "moralni antropolog" Moro (Moreau) u jednom od mnogih novih pokušaja da se kultura izvede iz tela, svuda i u svim stvarima, moralnim i fizičkim, a ne samo u određenoj grupi organa.10

Organi koji su nekada delili jedno ime - jajnici i testisi/jaja - sada su bili lingvistički distingvirani. Organi koji nisu bili distingvirani imenom - na primer, vagina - sada su dobili svoje vlastito ime. Strukture za koje se mislilo da su zajedničke muškarcu i ženi - skelet i nervni sistem - sada su bile diferencirane tako da odgovaraju kulturnim modelima muškog i ženskog. I pošto je samo prirodno telo postalo zlatno pravilo društvenog diskursa, tela žena - tog večnog drugog - postala su bojno polje za redefinisanje prastarog, poznatog, temeljnog društvenog odnosa, odnosa žene prema muškarcu. Tela žena u svojoj telesnoj, naučno dostupnoj konkretnosti, u samoj prirodi svojih kostiju, nerava i, najvažnije, reproduktivnih organa, imala su da podnesu ogromnu, novu težinu značenja. Drugim rečima, dva pola su bila izumljena kao nova osnova roda.

Odsustvo strasti kod žena bilo je jedno od mnogih mogućih manifestacija ovog novostvorenog pola. Ženski orgazam, koji je bio telesni signal uspešnog začeća, prognan je na margine fiziologije, označitelj bez označenog. Nekada neosporna, rutina orgazmičke kulminacije polnog odnosa, sada je postala glavni predmet rasprave. Tvrdnja da su žene nestrastvene; ili, alternativni stav, da kao biološki određena bića, one, u ogromnim razmerama, daleko većim nego kod muškarca, poseduju sposobnost da kontrolišu životinjsku, iracionalnu i potencijalno destruktivnu jarost seksualnog zadovoljstva; i, zapravo, novo istraživanje prirode i kvaliteta ženskog zadovoljstva i seksualnog zavođenja - sve je to bilo deo ogromnog napora da se otkriju anatomska i fiziološka svojstva koja razlikuju muškarce od žena. Orgazam je postao igrač u igri novih polnih razlika.

To se nije dogodilo odjednom, niti se dogodilo svuda u isto vreme, niti je ta promena bila trajna. Kada se 1740. mlada princeza Marija Terezija zabrinula što nije odmah nakon venčanja zatrudnela sa budućim habsburškim carem, njen lekar joj je odgovorio savetom koji se nije razlikovao od onoga što bi Soran mogao ponuditi rimskoj matroni: Ceterum censeo vulvamSanctissimae Majestatis ante coitum esse titillandum" (Štaviše, mislim da bi vulva njenog najuzvišenijeg kraljevskog visočanstva trebalo da bude škakljana pre polnog odnosa.) Rodila je više od tuceta dece.11 Lekari devetnaestog i ranog dvadesetog veka jedva da su mogli da ponude više, a čak i danas lekari razuveravaju pacijente od uverenja koja datiraju od Hipokrata:

Dragi doktore Donahju: stidim se da pitam svog doktora: da li mogu da zatrudnim samo kada imam orgazam?

Odgovor: Trudnoća nastaje kada sperma susretne i oplodi jajašce. Orgazam s tim nema nikakve veze.12

Što se tiče jednopolnog modela, i on je takođe nastavio da živi. U osamnaestom i devetnaestom veku knjige poput Aristotelovo remek-delo, i Umeće bračne ljubavi, ili, u manjoj meri, Tajne žene, prenosile su galensko učenje stotinama hiljada laičkih čitalaca, bez obzira na to šta su o tome mogli misliti njihovi doktori. A i sami lekari su u različitim kontekstima govorili jezikom jednopolnog modela (poput onih koji su se uplašili da bi nemačke radnice vezane za neženstvena zanimanja mogle postati Mannweiber, muške žene).13

Postoje dva objašnjenja za to kako su izumljena dva moderna pola, kakvim smo ih zamišljali i kakvim ih još uvek zamišljamo: jedno je epistemološko, a drugo je, u širem smislu, političko.14 Epistemološko objašnjenje ima bar dve artikulacije. Prva je deo priče u kojoj su činjenice počele jasnije da se distingviraju od fikcije, nauka od religije, razum od lakovernosti. Telo je telo, govori nova grupa samoustanovljenih stručnjaka sa sve većim autoritetom, i ono može da čini samo određen broj stvari. Dojenje kaluđera, žene koje nikada ne jedu i luče slatke miomirise, promena pola po želji mašte, tela u raju bez polnih razlika, monstruozni porodi, žene koje rađaju zečeve, i tako dalje, sve je to sad postalo građa za fanatizam i praznoverje, iako nije bilo prognano toliko daleko izvan granica razuma da bi se shvatalo kao nezamislivo. Skepticizam nije nastao u osamnaestom veku, ali je podela između mogućeg i nemogućeg, između tela i duha, između istine i laži, i, otuda, između biološkog pola i teatarskog roda bila uveliko izoštrena.

Drugi deo epistemološkog objašnjenja je u suštini onaj koga je ponudio Fuko (Foucault): episteme "u kojoj su znaci i sličnosti bili međusobno isprepleteni u beskrajnoj spirali", u kojoj je "odnos mikrokosmosa prema makrokosmosu bio shvaćen i kao jemstvo tog znanja i kao granica njegove ekspanzije", završila se negde u kasnom sedamnaestom veku.15 Svi složeni načini na koje su sličnosti između tela, i između tela i kosmosa, potvrđivale hijerarhijski svetski poredak, bili su svedeni na jedan plan: prirodu. Važna je bila jedino glatka, horizontalna, nepokretna osnova fizičke činjenice: pol.

Ili, drugačije, kulturni rad koji je u modelu jednog tela obavljao rod, pao je sada na teret pola. Aristotelu nisu bile potrebne činjenice o polnoj razlici kako bi podržao tvrdnju da je žena niže biće od muškarca; ona je sledila iz a priorne istine da je materijalni uzrok inferioran u odnosu na eficijentni. Naravno, muškarci i žene su se u svakodnevnom životu identifikovali po svojim polnim karakteristikama, ali tvrdnja da je u procesu začinjanja muškarac bio eficijentni, a žena materijalni uzrok nije se u načelu fizički dokazivala; sama ta tvrdnja je bila drugačije izražavanje onoga što se mislilo da muškarac i žena jesu. Specifična priroda jajnika ili materice bila je sporedna za definisanje polnih razlika. U osamnaestom veku to više nije bio slučaj. Utroba na koju se gledalo kao na vrstu negativnog falusa, sada je postala materica - organ čija su vlakna, nervi i krvne žile obezbedili naturalističko objašnjenje i opravdanje društvenog statusa žena. Kontekst artikulacije dva nesamerljiva pola nije, međutim, bio ni teorija saznanja ni napredak naučnog znanja. Kontekst je bio politički. U enormno uvećanoj javnoj sferi osamnaestog i naročito postrevolucionarnog devetnaestog veka pojavile su se beskrajne nove borbe za moć i poziciju: među ženama i među muškarcima, i između njih, među feministkinjama i među antifeministkinjama i između njih. Kada je, iz mnogo razloga, već postojeći transcendentalni poredak, ili prastari običaj postao teško prihvatljivo sredstvo opravdanja društvenih odnosa, bojno polje uloga roda okrenulo se prirodi, biološkom polu. Na različitu polnu anatomiju pozivalo se kao na nešto što treba da podrži ili opovrgne sve raznovrsne zahteve u mnoštvu specifičnih društvenih, ekonomskih, političkih, kulturnih ili erotskih konteksta. (Želja muškarca za ženom i žene za muškarcem ili je prirodna - otuda slogan "suprotnosti se privlače - ili nije.) Bilo kako bilo, telo je postalo presudno.

Ali, nijedno shvatanje polne razlike nije trijumfovalo. Verovatno da je skoro isto onoliko ljudi verovalo da su žene po prirodi strastvene koliko i muškarci, koliko ih je verovalo u suprotno.16 Mi jednostavno ne znamo koliko je mnogo ljudi, zajedno sa osamnaestovekovnim moralnim antropologom Pjerom Ruselom (Pierre Rousselom) i devetnaestovekovnom engleskom feministkinjom Elizabet Volstenholm (Elizabeth Wolstenholme), verovalo da je menstruacija nečim uslovljena patologija civilizacije, a koliko ih je verovalo u suprotno, da menstruacija pokazuje moć koju materica ima nad životom žena, i da je ona otuda prirodna osnova rodne razlike.17 Na svakog ko je mislio da su crnkinje naročito seksualno privlačne zbog strukture svojih genitalija, dolazili su drugi koji su mislili da njihov grubi nervni sistem i suvi sekret za posledicu imaju "nedostatak genitalne osetljivosti".18

Proučavanje mikropolitika ovih alternativnih pretpostavki svakako bi bilo korisno, ali ne treba da izgubimo iz vida činjenicu da su sami termini ove debate bili novi: o razlikama o kojima se govorilo s obzirom na rod, sada se govorilo s obzirom na pol, na biologiju. Pre kasnog sedamnaestog veka nije bilo napisanih knjiga s naslovima kao što su De la femme sous ses rapports physiologiques, morals et littéraires, ili De la puberté... chez la femme, au point de vue physiologue, hygiénigue et medical, koje su tako eksplicitno svedočile u prilog biološkim temeljima moralnog poretka. U veku koji je sledio pojavilo se na stotine, ako ne i na hiljade takvih dela u kojima je artikulisana polna razlika.

Naučnici su učinili mnogo više od pukog nuđenja neutralnih podataka ideologiji. Ponudili su svoj prestiž čitavom poduhvatu; otkrili su ili su dokazivali aspekte polne razlike koji su do tada bili ignorisani. Štaviše, politika roda veoma je jasno aficirala ne samo tumačenja kliničkih i laboratorijskih podataka nego i njihove proizvodnje. S druge strane, određen broj novih istraživanja tradicije doveo je do znatnog uvećavanja znanja o razvojnoj i zreloj anatomiji muškog i ženskog tela, o prirodi ovulacije i proizvodnji sperme, o začeću, menstruaciji, a dvadesetih i tridesetih godina ovog veka, o hormonalnoj kontroli reprodukcije uopšte. Do prvih decenija ovog veka, moć nauke da predvidi učinak uspešnog parenja kod ljudi i životinja bila je značajno povećana. Ukratko, reproduktivna biologija napredovala je u svom razumevanju pola, i više nije bila "nezreli" poduhvat koji je služio kao konkurent društvenim interesima.Ali, moja je teza da novo znanje o polu ni na koji način nije sa sobom donelo prava povezana s polnom razlikom, koja je i načinjena u njihovo ime. Nijedno otkriće, ili grupa otkrića, nisu diktirali ishod dvopolnog modela iz istih razloga iz kojih anatomska otkrića renesanse nisu zbacila jednopolni model: priroda polne razlike nije podvrgnuta empirijskim proverama. Ona je logički nezavisna od bioloških činjenica, zato što je jezik roda već bio smešten u naučni jezik, bar kada se taj jezik primenjivao na bilo koju kulturološki rezonantnu analizu polne razlike. Drugim rečima, najveći deo opisanih stavova o polu bio je od početka natovaren kulturnim radom koji su obavljali ti stavovi. Uprkos novom epistemološkom statusu prirode kao čvrstoj podlozi razlika, i uprkos akumulaciji činjenica o polu, polna razlika u vekovima nakon naučne revolucije nije bila stabilnija no što je to bila ranije. Dva nesamerljiva pola bila su, i jesu, isto toliko proizvodi kulture koliko je to bio, i jeste, jednopolni model.Ideja jednog pola, to želim da naglasim, nije umrla. Ali je naišla na moćnu alternativu: biologiju nesamerljivosti u kojoj odnos između muškaraca i žena nije inherentno bio odnos jednakosti ili nejednakosti, nego pre razlike koja je zahtevala tumačenje. Drugim rečima, pol, kao primarna temeljna kategorija, zamenio je ono što bismo mogli nazvati rodom. Zapravo, uspostavio se okvir u kome su prirodno i društveno mogli biti jasno distingvirani.

Biološki pol

U kasnom sedamnaestom i u osamnaestom veku, nauka je uvela, terminima prihvatljivim novoj epistemologiji, kategorije "muško" i "žensko" kao suprotne i nesamerljive biološke polove. To se moglo osetiti u suptilnoj promeni izraza. Bifon (Buffon), naturalistički enciklopedista prosvetiteljstva, tumači nesigurno kao da oseća da je na vrhuncu ogromne transformacije: osobita saglasnost između delova za rađanje i ostalih delova tela mogla bi se nazvati (sa starima) "simpatija" ili (sa modernima) "nepoznat odnos u delovanju nerava".19 Pojam poretka i koherentnosti zamenjen je pojmom telesnih struna.

Opštije, do kraja sedamnaestog veka, različite intelektualne struje koje su izvele transformaciju ljudskog razuma poznatu kao naučna revolucija - bekonizam, kartezijanski mehanizam, empiristička epistemologija, njutnovska sinteza - radikalno su potkopale galenski način shvatanja tela koji je telo dovodio u vezu sa kosmosom.20 To je značilo napuštanje, između ostalog, anatomskog izomorfizma između muškarca i žene i, takođe, oslobađanje od naučnog jezika starih metafora koji je reprodukciju povezivao sa drugim telesnim funkcijama, prirodnim svetom i velikim lancem samog bića. Proces začinjanja sada se mnogo manje uverljivo mogao izraziti pojmovima sastojka za sirenje i sira; gvožđe i magnet izgubili su odjek metafora za seme i matericu. Penis kao ralo i materica kao njiva nisu sasvim osvojili prosvetiteljska gledanja na plodan snošaj. Stare slike izvedene iz poljoprivrede - vagina kao organ "u unutrašnjosti nabran, poput unutrašnje kože gornje vilice kravljih usta" - iščezle su iz dela namenjenih samosvesnoj sofisticiranoj publici.21 Štaviše, sam termin "začinjanje", koji je upućivao na svagdašnje ponavljanje Božjeg čina stvaranja sa svim žarom i svetlošću koja ga je pratila, oslobodio je prostor za termin "reprodukcija", koji je imao manje čudovišne, više mehanističke konotacije, iako nije sasvim dobro odražavao virtuoznost prirode. Kao što je rekao Fontanel (Fontanell), "Stavite Psa Mašinu pored Kučke Mašine i uskoro ćete imati treću malu Mašinu, ali dva sata će ležati jedan pored drugog tokom čitavih svojih života a da nikada neće proizvesti treći sat".22 Značaj koji su u osamnaestom veku imale nove teorije saznanja uopšte, a posebno one koje su se odnosile na telo, opšte je poznat. Naučna rasa, na primer - pojam na koji je biologija mogla da računa u govoru o diferencijalnim statusima pred licem "prirodne jednakosti", bilo dokazujući odvojeno stvaranje različitih rasa (poligeneza) ili, prosto dokumentujući razlike - razvijen u isto vreme i u odgovor na iste vrste pritisaka kao i pojam naučnog pola.23 Tvrdnje da crnci imaju jače, grublje nerve nego belci zato što imaju manje mozgove, paralelne su tvrdnjama koje su isticale da materica ženu prirodno usmerava kućnom životu. 24

Pulen de la Bar (Poullain de la Barre), jedan od najranijih pisaca ovog novog pravca, ilustruje okret ka biologiji, do koga je došlo slomom stare hijerarhije muškarca i žene. U njegovom slučaju okret ka biologiji je dvostruk. Na prvom mestu, de la Bar je odan kartezijanskoj premisi da je sopstvo misleći subjekt, duh, i da ono, radikalno nije telo. Odatle sledi da duh, to netelesno sopstvo, nema pol i da u stvari i ne može imati pol. Rod, društvena podela između muškaraca i žena, otuda svoj temelj mora imati u biologiji, ako uopšte i ima ikakav temelj. Njegova verzija Dekartovog radikalnog skepticizma vodi ga do istog zaključka. On nabraja stanovišta koja neupućeni drže za nesporna: da se Sunce okreće oko Zemlje; da je tradicionalna religija istinita; da je nejednakost između ljudi načelno vidljiva u "disparitetu stanja i uslova". I, "među ovim čudnim mišljenjima", piše on, "nema nijedne zablude starije ili univerzalnije" od "opšteg stava o razlici dva pola, i svega onoga što od njega zavisi"; neupućeni i učeni takođe misle da je "paradoks da žene" ne bi morale biti inferiorne muškarcima po "sposobnosti i vrednosti".25

Drugim rečima, uobičajena shvatanja polne razlike mogla bi prosto biti zablude, kao kada se kvadratni toranj vidi kao da je okrugao. Ne radi se tu o kartezijanskim jasnim i razgovetnim idejama, kao što je to bio slučaj kod Aristotela, nego pre o pitanju o kome bi se moglo odlučiti na istim osnovoma na kojima se odlučuje da li je Sunce centar Sunčevog sistema.26 Ako se pretpostavi da je polna razlika empirijska činjenica, čak i najčvršća i prividno najizvesnija stanovišta o ženama mogla bi se, daljim temeljnim ispitivanjem, ispostaviti kao pogrešna. Štaviše, nastavlja de la Bar, nikada se precizno ne može dokazati, istorijski objašnjiv uzrok zabluda: zato što je predmet "tek veoma malo bio raspravljan", zbog "parcijalnosti"; zbog manjka "suda ili ispitivanja". Za de la Bara zadatak je da se pokaže kako organske razlike koje odgovaraju društvenim kategorijama muškarca i žene nisu, ili ne bi trebalo da budu, važne u javnom životu. Za druge projekat je imao sasvim suprotan cilj. Ali, kakav god bio politički predložak, strategija je ista: u stvari, pol je svuda zato što se autoritet roda urušio.27

Politički teoretičari, počevši od Hobsa (Hobbes), dokazivali su da u prirodi, u božanskom zakonu, ili u transcendentnom kosmičkom poretku nema osnove ni za kakvu vrstu autoriteta - kralja nad podanikom, robovlasnika nad robom, ili muškarca nad ženom. Za Hobsa, kao i za Loka (Lockea), osoba je suštinski čulno biće, bespolno biće čije telo nema nikakav politički značaj. Pa ipak, za obojicu, muškarci završavaju tako što postaju glava domaćinstva i nacije. Muškarci, ne žene, potpisuju društveni ugovor. Razlog za ovu subordinaciju, žele da veruju Hobs i Lok, nije zasnovan na svetskom poretku; on ne nastaje iz staromodnih razloga kakvi su teza o nadređenosti duha nad telom ili istorijska dominacija Boga koji stvara Adama. Čini se da oni subordinaciju ne žele da pripišu ni "pukoj prirodi", po kojoj bi se dete verovatno pre potčinjavalo svojoj majci nego svom ocu. Umesto toga, subordinacija je, čini se, nastala u istorijskom dobu, kao posledica niza borbi koje su žene ostavile u inferiornom položaju. Lok prosto kaže da "od poslednje velike Odluke, Pravilo mora negde da se smesti, i da ono prirodno pada u deo muškarcu, kao sposobnijem i snažnijem".28 Kod Hobsa je to mnogo manje jasno, i možemo samo da nagađamo da ženu u ranjivu situaciju dovodi to što ima dete, da je to ono što muškarcu omogućava da potčini nju i njenu decu i da tako, ugovorom, ili, Hobsovom terminologijom, osvajanjem, uspostavi očinska prava.29 U svakom slučaju, on je odlučan u tezi da očinska prava ne nastaju, kao u starom modelu, iz samog Stvaranja. Koliko god bila problematična, tendencija ranih teorija društvenog ugovora jeste da subordinaciju žena muškarcima učine rezultatom operacije činjenicom polne razlike, i njenim utilitarnim implikacijama. Ono što je ovde važno to je superiorna snaga muškaraca ili, još važnije, česta onesposobljenost žena koja nastaje usled njihovih reproduktivnih funkcija.30 U ovim tumačenjima tela nisu znak građanskog društva, nego njegov temelj.

Ruso (Rousseau), pobijajući Hobsa, kreće sličnim biološkim pravcem. Hobs je, kaže on, grešio u tome što je borbu mužjaka za ženku (u životinjskom svetu) koristio kao dokaz prirodne ratobornosti u primitivnom ljudskom stanju. Istina je, priznaje on, između zveri postoji gorko nadmetanje da se stekne prilika za parenje, ali to je zato što veći deo godine ženke odbijaju muške usluge. Ako pretpostavimo da one sebe čine raspoloživima samo dva od dvanaest meseci, onda je to kao "da smo populaciju ženki smanjili za pet šestina". Ali žene nemaju takve periode apstinencije - u ljudskoj vrsti "ljubav nikada nije sezonska" - i zato muškarci nikada nisu u oskudici; čak i među divljacima ne postoje takvi "utvrđeni periodi strasti i odbacivanja" koji kod životinja dovode do "užasnog trenutka univerzalne strasti".31 Reproduktivna fiziologija i priroda menstrualnog ciklusa ovde imaju ogroman značaj, dok je priroda konceptualizovana u obliku pretpostavljenih razlika u seksualnoj receptivnosti žena i zveri.

I, da damo poslednji primer, Tokvil (Tocqueville) dokazuje da je u Sjedinjenim Državama demokratija uništila staru osnovu patrijarhalnog autoriteta i da je bilo neophodno ponovo trasirati, i to sa velikom preciznošću, "dva jasno razgraničena pravca delovanja za dva pola".32 Ukratko, gde god su granice bile ugrožene, ili gde god da su podignute nove, novo otkrivena temeljna polna razlika obezbeđivala je materijal.

Njegovo poreklo je bila nauka. U kasnom osamnaestom veku, anatomisti su po prvi put ponudili detaljne eksplicitne ilustracije ženskog skeleta kako bi dokumentovali činjenicu da polna razlika zadire dublje od površine kože. Dok je ranije postojala samo jedna osnovna struktura, sada ih je bilo dve.33 U oblasti koja je još uvek bila posebna, nervni sistem je davao uverenja da je telo "opažljivo i u unutrašnjosti konzistentno polje znakova", i da je ženska simpatija učinak ženskih nervnih vlakana.34

Genitalije, čija je pozicija označavala mesto tela na teleološki muškoj lestvici, postepeno su shvatane kao izraz nesamerljive razlike. Već u kasnom sedamnaestom veku možemo da otkrijemo tragove propasti starih predstava. Bartolin (Bartholin), koji se povremeno eksplicitno suprotstavljao galenovskom izomorfizmu, napravio je 1668. tri odvojena crteža ženskih genitalija: jedan je pokazivao čitav generativni sistem ali je što je značajno, izostavio vaginu, i spoljnju stidnicu; drugi je pokazivao odnos materice i jajnika, ponovo bez vagine; i, konačno, treći je pokazivao klitoris u obliku penisa, ali je, pokazivao otvorenu vaginu tako da je ona u najmanjoj mogućoj meri ličila na penis. Iako ove slike opovrgavaju antičku konstrukciju žene kao inferiornog, internalizovanog muškarca, oznake kojima su bile praćene još uvek su bile one starog poretka: "jaja žene" za jajnike, "odvodne cevi" za Falopijeve cevi, i začudo, metaforički naziv "rodnica i tok utrobe" za ono što će postati grlić materice i vagina. Iako se stare predstave očito više nisu mogle održati u životu, genitalije tu još uvek ne obavljaju rad označavanja, kao što će to činiti u ilustracijama napravljenim u sledećem veku.

Koliko su nove slike još uvek bile nepostojane jasno je iz dela R. de Grafa (R. de Graaf) (1641-1673). Njegovo otkriće jajčanih mehura postavilo je temelj mnogim budućim raspravama o polnoj razlici, ali njegove ilustracije ženskih genitalija bile su staromodnije od Bartolinovih. Čitava vagina se još uvek pokazuje potpuno vezana za grlić, kako je to bilo u renesansnim tekstovima, ali de Grafova slika vagine otvorene tačno ispod grlića, i jajnika čvrsto vezanih ligamentima pokušava da učini da celokupna slika manje podseća na penis no što je to bio slučaj sa njenim prikazima iz šesnaestog i ranog sedamnaestog veka.

U kasnom sedamnaestom veku, engleski anatomist Vilijam Kauper (William Cowper), poput Bartolina, napravio je odvojene crteže za klitoris, za stidnicu i "prednji deo vagina uteri", i za matericu i jajnike. Jedini trag stare formule je to što on deo vagine, iako "podeljene, kako bi moglo da se pokaže njeno crvenilo", uključuje u sliku materice (smanjujući time efekat penisa), kao i to što Bartolina nije sasvim usvojio ono što će tek postati moderna nomenklatura.

U stvari, "vagina" ili ekvivalentne reči (schiede, vagin) sada su označavale rodnicu ili udubljeni organ u koji se njegova suprotnost, penis, umetao za vreme koitusa; tim rečima su mladi oslobađali tek uspostavljene narodne jezike oko 1700. Druga genitalna nomenklatura takođe se specifikovala i ispunila značenjima. Na primer, u pornografskom, fantazmatičnom putopisu, objavljenom 1683, autor opisuje ženski oblikovano ostrvo koje ima moć nad svojim muškim stanovnicima preko humusne zemlje, ali nikako svojim seksualnim delovima. Samo trudna dolina, i ono što bi moralo biti materica - nikada se ne imenuje - dobijaju posebne oznake. Ali 1740, ovo erotsko ostrvo je ispunjeno očigledno modernim zemljišnim oznakama: "dve tvrđave nazvane Lba"; "metropolis nazvan klitoris".35 U međuvremenu se rasplela stara lingvistička mreža u kojoj su bile zamršene reči za matericu i mošnice, penis i vaginu, glavić i vulvu. Šta god da se tamo nekada nalazilo, naši prethodnici nisu imali potrebu da ga imenuju. Sve što je došlo kasnije bilo je neodvojivo od jezika, uveliko naučnog, preko koga je i stupilo u našu subjektivnost.Organi koji su bili zajednički za oba pola - jaja - dobili su vlastita imena, što je bio učinak otkrića sperme i jajašca, i nalazili su se u sinegdotskom odnosu prema svojim polovima. Negde u osamnaestom veku "testisi" su već sami mogli da označavaju nedvosmisleno muški organ; reč više nije zahtevala modifikatore "muško" ili "žensko". "Jajnici", a ne "ženska jaja" ili "ženski testisi", označavali su svoj ženski ekvivalent. Štaviše, izrazito politički jezik nekih ranih anatomskih opisa - Zacchianov opis beneficiuma klitorisa kao najvažnija pogrešna dijagnoza hermafroditizma, na primer - omogućio je više klinički jezik, jezik više usredsređen na sam organ devetnaestovekovne medicine: "lažni" hermafroditizam rezultat je "abnormalnog razvoja ili veličine klitorisa" čita se u jednom od naslova u jednoj enciklopediji iz ranog devetnaestog veka.36

Novi odnos između začinjanja i seksualnog zadovoljstva, i biološke mogućnosti za potvrdu nestrastvenosti žene koja odatle proističe, takođe svoje poreklo ima u kasnom osamnaestom veku. Čuveni eksperimentator Lazaro Spalanani (Lazaro Spallanani) uspeo je 1770. g. da veštački oplodi prepeličara, što je sugerisalo da, bar što se pasa tiče, orgazam nije bio nužan za začeće.37 Špric ne može da "komunicira ili da se traži u zadovoljstvu" primetio je jedan škotski lekar.

Orgazam i polna razlika

Mejbl Lumis Tod (Mabel Loomis Todd) - kasnije ljubavnica brata Emili Dikinson (Emily Dickinson) - izvela je 15. maja 1879. neverovatno precizan eksperiment. Njena hipoteza bila je da je plodna samo u trenutku vrhunca, jer nakon toga materica se zatvara, pa tako "nijedan fluid ne može da dođe do svoje plodne tačke". Da bi proverila ove stavove, kaže kako je sebi dozovolila da "primi fluid tačno šest ili osam trenutaka nakon što je moje najveće zadovoljstvo prošlo, i kada sam bila savršeno hladna i zadovoljena". Ustala je, i pošto je, navodno, sve seme njenog muža iscurelo, smatrala je da je sasvim sigurna; njihova kćerka Milisent (Millicent), rođena devet meseci kasnije, dokazala je da je pogrešila.38 Mejbl Tod je veoma pogrešila. Nasuprot pitanjima o anatomiji i polnoj razlici, na pitanje da li žena može da začne bez orgazma - ma koliko kulturno poželjna mogla biti "nestrastvenost" - moglo se pouzdano odgovoriti. A takođe i na pitanje da li ženski orgazam zatvara matericu. Empirijski dokazi mogli su rešiti i mnogo komplikovanija, i problematičnija pitanja: da li žene u načelu imaju orgazam za vreme odnosa, i da li uopšte imaju jake seksualne - ovde mislim heteroseksualne - nagone.39 Ali, iako je nauka zasigurno artikulisala nova shvatanja o ženskoj nestrastvenosti kao delu procesa uspostavljanja dva pola, ona je sve do ranog dvadesetog veka - čitav vek nakon napuštanja univerzalno prihvaćenog stanovišta koje je orgazam povezivalo sa začinjanjem, a žene sa strašću - nudila samo delimična i fragmentarna svedočanstva o orgazmu. Nove informacije, manje koherentna paradigma koju je ponudila reproduktivna biologija, nisu učinile da stara mudrost bude i zastarela.De Grafova pažljiva seciranja, koja su utvrdila da "ženska jaja pre treba nazvati jajnicima", nehotice su ojačala vezu između polnog odnosa i ženskog "lučenja", jer su pokazala da kod zečeva mehurići, za koje je Graf držao da su "jajašca", "uopšte ne postoje uvek u jajnicima ženki, već da se, obrnuto, u njima mogu otkriti samo nakon koitusa". Kao i drugi posmatrači tokom celog sledećeg veka, on je bio uveren da se ovulacija javlja isključivo kao rezultat polnog odnosa koji prosto, po prirodi, mora donositi zadovoljstvo: "...ako oni delovi stidnice (klitoris i usne) ne bi pružali tako predivnu senzaciju zadovoljstva, i tako veliku ljubav, nijedna žena ne bi bila voljna da se podvrgne tako neprijatnoj trudnoći koja traje devet meseci". De Grafovo stanovište bilo je, zapravo, uobičajeno renesansno stanovište, ako izuzmemo shvatanja o ženskoj ejakulaciji: umesto da bude shvaćena kao slabije, tečnije seme, ona je ovde shvaćena kao jajašce koje se nalazi u tekućini.40

Zapravo, bilo je veoma malo novih podataka o reproduktivnoj fiziologiji. "Načini začeća", kao što je primetio obstetičar Vilijam Smeli (William Smellie), 1779, "sasvim su nepoznati, naročito kod ljudske vrste, jer se retko javljaju prilike da se otvori trudna žena".41 Trebalo je prihvatiti one slučajeve koji se pojave, i od njih stvoriti što je moguće bolju priču.

Albreht fon Haler (Albrecht von Haller), na primer, jedan od divova osamnaestovekovne biologije, prosto je projektovao iskustvo o muškoj seksualnosti na ženu. To nije uradio iz nekog posebnog interesa, da bi potvrdio iskrivljenu simetriju galenovskog modela, nego zato što je sličnost između seksualno uzbuđene žene i seksualno uzbuđenog muškarca izgledala kao nešto tako zdravorazumsko:

"Kada žena, pozvana bilo moralnom ljubavlju, bilo putenom željom za užitkom, prihvati zagrljaje muškarca, ona pobuđuje konvulzivno suženje i trenje veoma osetljivih, nežnih delova koji se nalaze u blizini spoljašnjeg otvora vagine, na isti način na koji smo to već primetili kod muškarca."

Klitoris narasta, mehurići bubre, protok venske krvi je ograničen, a spoljašnje genitalije počinju da natiču; sistem radi "da bi zadovoljstvo doveo do vrhunca". U ovom procesu izbacuje se manja količina uljane sluzi ali, što je važnije, "povećanjem stepena zadovoljstva on uzrokuje veći priliv krvi u čitav genitalni sistem žene", što dovodi do "važne promene njegovih unutrašnjih delova". Ženska erekcija, i u unutrašnjosti i u spoljašnjosti. Sa dotokom krvi materica se stvrdnjava; Falopijeve cevi se uvećavaju i rastu "da bi se nabran otvor cevi privio na jajašce". Tada, u trenutku istovremenog orgazma, "vrelo muško seme" deluje na ovaj već uzbuđeni sistem, uzrokujući da se vrelo muško seme još više rastegne sve dok "okružujući i stiskajući jajnik u usijanom opštenju, ne pritisne i ne proguta zrelo jajašce". Izbacivanje jajašca, konačno ističe Haler svojim učenim čitaocima, koji su ovaj užaren opis verovatno čitali na latinskom, "nikada se ne događa bez velikog zadovoljstva za majku, niti bez snažne senzacije u unutrašnjim delovima cevi, koja buduću majku dovodi do nesvestice i stanja slabosti".42 Dokaz za ovaj scenario bio je oskudan, ali se ipak mogao naći u literaturi. Jedan engleski anatomista je, na primer, 1716. secirao ženu koja je upravo bila pogubljena, i pronašao je jednu cev "obavijenu oko jajnika"; nakon što je istražio kako se to moglo dogoditi, on je tvrdio da "je ona u zatvoru uživala muškarca, upravo pre no što je bila pogubljena".43

(...)

Ako sada razmotrimo pitanje o ženskoj nestrastvenosti kao suštinski epidemiološko pitanje o korelaciji između orgazma i ovulacije ili začeća, videćemo da se o obema stranama problema podjednako malo znalo. Niko pre dvadesetog veka nije ispitao nastup ženskog zadovoljstva za vreme heteroseksualnog odnosa i, kako je 1903. istakao Hevlok Elis (Havelock Ellis), "...čini se da je za devetnaesti vek bila rezervisana tvrdnja da je ženama prirođena nesposobnost da iskuse potpuno seksualno zadovoljstvo, te da su one naročito podložne seksualnoj anesteziji". On navodi rezultate studija koje su, skoro bez ikakvog dokaza, nastavljale da govore o ovom novom problemu.44 Adam Raciborski, francuski lekar koji je tvrdio da je kod žena otkrio spontanu ovulaciju, prosto obznanjuje da tri četvrtine žena samo trpe zagrljaje svojih muževa, baš kao što Vilijam Ekton (William Acton) usred svoje knjige o muškarcima zaključio kako nije potrebno da učini ništa više u prilog svojim tezama, osim da obznani "da većina žena nije pometena seksualnim osećanjima bilo koje vrste".45

Niko nije znao odgovor. Jedan engleski pisac je istakao u poglavlju o "relativnoj zaljubljenosti muškaraca i žena", da u oblasti "toliko određenoj delikatnošću i tišinom", većina ljudi "sudi o drugima u svetlu svojih vlastitih ograničenih iskustava". Ili, kako je to odvažnije mogao da kaže, u skladu sa onim što bi oni voleli da veruju. Njegov vlastiti odgovor, bez ikakvih činjenica koje bi ga podržale, jeste da postoje tri grubo podeljene klase žena: 1) one koje su strastvene i pristupačne koliko i prosečan muškarac; 2) one manje strastvene koje, ipak, "uživaju u seksualnom opštenju - naročito predmenstruaciju i odmah nakon prekida ciklusa"; 3) one koje nemaju iskustvo fizičke strasti ili prijatne senzacije, koje seks podnose iz dužnosti. On zaključuje, ne slažući se sa svojom početnom hipotezom, da je druga kategorija verovatno najbrojnija, a da je, prva najmanja.46 Kod Otoa Adlera (Otto Adler), nemačkog stručnjaka za te stvari iz kasnog devetnaestog veka, nalazimo još manje bezazlen slučaj poturanja ličnih ili društvenih predrasuda kao naučnih činjenica. On zaključuje da čak 40 procenata žena pati od "seksualne anestezije", a u tu je brojku uključio deset posto onih žena koje su prijavile da su masturbirale do orgazma, ili da su imale nekonzumirane ali ipak moćne seksualne apetite, kao i one žene koje su imale orgazam na stolu za pregled, dok je dobar doktor istraživao njihove genitalije.47

Poseban problem u istraživanju odnosa između seksualnog zadovoljstva i reprodukcije nije se vezivao samo za predrasude nego i za profesionalnu politiku i za doktrine o ženskoj nestrastvenosti i slabunjavosti, koje je nauka bila pozvana da podrži. Komparativni anatomista, zastupnik kontrole rađanja, Ričard Oven (Richard Owen) jadikovao je što su sve teorije o začinjanju "puke spekulacije", "...kada bi samo više vremena bilo utrošeno na sakupljanje stvarnih iskustava ljudi". Ali takav posao je za neupućene bio suviše težak, a učenima je bio ispod časti, ili su bar oni tako mislili. 48 Jedan nemački lekar, zamišljen nad problemom uključivanja jajnika u reprodukciju, naslućuje da bi možda "libido" mogao biti taj primarni posrednik. Kod životinja, rasuđuje on, jajnici se menjaju prema toploti; čuo je od svog kolege lekara kako je njegova žena dugo bila neplodna, da je "podnosila muške zagrljaje bez zadovoljstva", ali da je "jednom osetila libido i odmah zatrudnela". Iz svoje prakse on je, takođe, znao da žene ostaju u drugom stanju, a da ništa ne osete. Mora biti da su lekari od svojih pacijenata slušali "mnogo neverovatno zanimljivih ispovesti" čijim bi se poređenjem pronašao odgovor na to pitanje. Ali, na žalost, politika i lažna čednost stali su na put epidemiologiji.49 Jedan sicilijanski lekar prijavio je kako njegovi pacijenti ni o čemu ne govore toliko koliko o seksu, ali u njegovoj profesiji razmatranje takvih izveštaja nije dolazilo u obzir.50 Ako uvaženi lekari nisu imali direktan pristup informacijama o seksualnim iskustvima žena, ponekad su mogli da izveste šta su muževi ovih žena imali da kažu o tome. Jedan engleski pisac sa jasno istaknutom empirijskom žicom, upravo je to učinio. Četrdesetoro od pedeset dva muškarca reklo je da su seksualna osećanja njihovih žena bila uspavana pre braka. To nije rezultat koji iznenađuje, ako pretpostavimo da se svaki od ovih muškaraca ponosio svojim vlastitim bludničkim moćima; više iznenađuje to što je četrnaest muževa od pedeset dva prijavilo da njihove žene i dalje nisu osećale nikakvu seksualnu želju.51 Jasno je da su podaci izopačeni više nego nezadovoljavajućom tehnikom prikupljanja podataka.

Prvi sistematski, moderni izveštaj o seksualnim osećanjima žena sprovela je 1892. Clelia Duel Mosher, i on je zasnovan na odgovorima pedeset dve ispitanice. Istina, 80 posto prijavljenih orgazama navelo je jednog istoričara da osporava stereotip o frigidnoj viktorijanskoj ženi.52 Ali, kako je to napomenula Rozalind Rozenberg (Rosalind Rosenberg), većina žena je, takođe, prijavila određen otpor prema seksu, i izjavila da bi bile srećnije kada bi bile ostavljene na miru.53 Ukratko, skoro se ništa nije znalo o seksualnoj prijemčivosti žena uopšte, a još manje o njihovom odnosu prema ovulaciji ili začeću. (Verovatno se još manje znalo o seksualnoj prijemčivosti i navikama muškaraca, ali to je druga priča.)

Slično, epidemiologija neplodnosti i njen odnos prema orgazmu ostali su tajna. U starom bespolnom modelu, odsustvo toplote koje sugeriše nedostatak seksualne želje ili orgazma, shvatano je kao opšti, ali izlečiv uzrok neplodnosti. Trebalo je da u novom modelu koji je ispitivao samu egzistenciju ženske seksualne želje, takve stvari budu potpuno irelevantne. Ali nisu. Prvi sistematski izveštaj o ovom problemu, objavljen 1884, prihvata staru mudrost za početnu hipotezu. Metju Dankan (Matthew Duncan), poznati londonski hirurg ginekolog, bio je uveren da je izostanak seksualnog zadovoljstva glavni uzrok neplodnosti. Pa ipak, on je navodio da su 152 od 191 sterilne žene koje su s njim razgovarale (79 posto) rekle da su želele seks, a da je 134 od 196 (68 posto), prijavilo ako ne i orgazam, seksualno zadovoljstvo prilikom koitusa. Bez uporedne statistike za plodne žene, ove brojke malo šta znače, ali sugerišu nešto potpuno suprotno njegovoj početnoj hipotezi kao i to da Engleskinje nisu tek ležale na leđima misleći na probleme Ujedinjenog Kraljevstva.54

Osim Dankanovog izveštaja, s izuzetkom nekoliko impresionističkih izveštaja od kojih nijedan ne podržava novo shvatanje o nestrastvenosti, jedva da ćemo naći išta drugo, osim stare veze između želje i začeća. E. H. Kirš (E. H. Kirsch), nemački specijalista i banjski lekar, bio je uveren da je seksualno uzbuđenje kod žena "nužna karika u lancu koji vodi do oplođavanja". Ovo uverenje izveo je iz svojih istraživanja u 556 slučajeva prve trudnoće koja se, po njegovim nalazima, retko događala nakon prvog koitusa, a češće između desetog i petnaestog meseca braka (nepouzdana teza), kao i na osnovu svog ličnog iskustva po kome neverne žene pre začnu sa svojim ljubavnikom nego sa svojim mužem. Zaključivanje na osnovu podataka o prvoj trudnoći, o ulozi strasti zavisilo je od temeljnije teze da je većina žena do braka seksualno uspavana, te da se njihova sposobnost za erotsko zadovoljstvo polako rascvetava. Naravno, trudnoća koincidira sa punim cvatom.55 B. C. Hirst (Hirst) je 1901. godine ponovio improvizovanu kliničku doktrinu koja se tu motala već vekovima: idealan uslov za začeće je istovremen orgazam; obrnuto, u jednom od njegovih slučajeva, jedna udata žena je šest godina patila od frigidnog, besplodnog odnosa, ali je zatrudnela kada su se koitus i orgazam napokon poklopili.56 Međutim, još uvek je ostalo problematično kako to protumačiti. Komentarišući žensko zadovoljstvo, Reference Handbook of Medical Sciences (New York 1900-1908) povremeno tvrdi: "Začeće će se verovatno pre pojaviti ako se iskusi potpuno seksualno zadovoljstvo".

Ukratko, tokom devetnaestog veka skoro da nije bilo novih epidemioloških informacija o pojavi ženske seksualne želje i njenog odnosa prema začeću.

Prevela s engleskog Branka Arsić

(Iz: Thomas Laqueur, Making Sex, Body and Gender from the Greeks to Freud, Cambridge, Mass, str. 1-3; 149-161 i 181-192)
________________________________________

NAPOMENE

1. Jacques-Jean Bruhier, Dissertation sur l'incertitude des signes de la mort, Paris 1749, drugo izdanje, 1.74-79.
2. Antoine Louis, Lettres sur la certitude des signes de la mort, ou l'on rassure les citoyens de la crainte d'etre enterres vivants, Paris 1752, str. 53-54.
3. John Maubray, The Female Physician, London 1724, str. 49. Upor. takođe Philippe Aries, The Hour of Our Death, Knopf, New York 1981, str. 377-381, za vezu koja je u osamnaestom veku postojala između erotske literature i medicinske literature.
4. Nesvesno začeće, međutim, nije shvatano kao nešto nemoguće. Na ovu temu postoji čitava folklorna tradicija koju bi vredelo ispitati. Treba se setiti da je Lot bio toliko pijan kada je začinjao decu, da "... i on ne osjeti ni kad ona leže ni kad ustade" (Knjiga Postanja 19.31-35). U italijanskoj priči "Uspavana kraljica", najmlađi sin kralja Španije pronalazi "devojku anđeoske lepote" koju je neko "dok je spavala začarao". On se svlači i odlazi sa njom u krevet, i "provodi sa njom predivnu noć, a da ona za sve to vreme nije dala nijedan znak kojim bi pokazala da zna da je on prisutan"; nakon devet meseci ona je rodila sina. Up. Italo Calvino, Italian Folktales, Pantheon, New York 1980, str. 207-213.
5. Nicholas Venette, Conjugal Love; or the Pleasures of the Marriage Bed Considered in Several Lectures on Human Generation, London 1750, str. 41; ovaj engleski prevod doživeo je "dvadeseto izdanje". U osamnaestom veku bilo je bar dvadeset tri francuska izdanja, osam pre Venetove smrti, 1698. Up. Roy Porter, "Spreading Carnal Knowledge or Selling Dirt Cheap? Nicolas Venette’s Tableau de l'amour conjugal in Eighteenth Century England", Journal of European Studies, 14, 1984, 233-255.
6. Aristotle's Master Piece u The Works of Aristotle the Famous Philosopher, Arno Press, New York 1974, str. 9; Aristotle's Masterpiece or the Secrets of Generation Displayed, London 1684, str. 29. Ovaj tekst, pogrešno zasnovan na pseudo-aristotelovskoj Problemata, bio je kontinuirano preštampavan od sredine petnaestog veka sve do 1930, ako to još uvek nije slučaj. Up. D'Arcy Power, The Foundation of Medical History, Williams and Williams, Baltimore 1931, str. 147-178; Roy Porter, "The Secrets of Generation Displayed: Aristotle's Masterpiece in Eighteenth Century England", posebno izdanje Eighteenth Century Life, 11, 1985, 1-21; Janet Blackman, "Popular Theories of Generation: The Evolution of Aristotles's Works" u J. Woodward and  D. Richard, prir., Health Care and Popular Medicine in Nineteenth Century England, Croom Helm, London 1977, str. 56-88. Samo u Americi je do 1820. bilo više od dvadeset sedam izdanja; up. O. T. Beall, "Aristotle's Masterpiece in America: A Landmark in the Folklore of Medicine", William and Mary Quarterly, 20, 1963, 207-222.
7. Michael Ryan navodi kao izvor priče o konjušaru,  A Manual of Jurisprudence and State Medicine, London 1836, str. 246, 488; za slične priče čitaoce upućuje na E. Kennedy, Obstetric Medicine, London 1834, što je zaista bogat izvor. Priča o konjušaru je varijanta priče o radniku sa imanja, iz Montenjevog eseja "O pijanstvu": "kreposna udovica" uviđa da je na neobjašnjiv način trudna; obećava da će ocu deteta oprostiti i udati se za njega, samo ukoliko se on pojavi. Jedan od radnika sa imanja priznaje da joj je on došao jedne večeri "kad je ona toliko čvrsto spavala pored vatre i u tako izazovnom položaju da je on mogao da je uživa, a da je pri tom ne probudi". The Complete Essays of Montaigne, Stanford University Press, Stanford 1965, str. 246. Priče ove vrste, sve do devetnaestog veka nisu bile nikakav dokaz za opšte istine o odnosu orgazma i začeća. Up. takođe priču "Markiza O...", Heinricha von Kleista u kojoj junakinja jednog dana otkriva kako je neobjašnjivo zatrudnela. Mary Jacobus daje bogat izveštaj o ovoj priči u "In Parenthesis: Immaculate Conception and Feminine Desire", Body/Politics: Women and the Discourse of Science, prir. Mary Jacobus, Evelyn Fox Keller, and Sally Shuttleworth, Routledge, London 1990, str. 11-28.
8. Philo, Legum allegoriae, 2.7, nav. prema Peter Brown, "Sexuality and Society in the Fifth Century A. D.: Augustin and Julian of Eclanum", Tria Corda Scritti in onore di Arnaldo Momigliano, prir. E. Gabba, New Press, Como 1983, str. 56.
9. Claude Martin Gardien, Traite complet d'accouchements, et des maladies des filles, des femmes et des enfants, drugo izd., Paris 1816, 1.2-3, vid. u Erna Olafson, "Women, Social Order, and the City: Rules for French Ladies, 1830-1870:, Berkeley 1980, str. 97.
10. Jacques L. Moreau, Histoir naturelle de la femme, Paris 1803, prvo pogl. Moro kaže da svi organi, kako genitalni tako i drugi označavaju polnu razliku. Ali, on takođe kaže kako sledi Pierre Roussela koji, kako pokazuje Michele le Doeuff, genitalizuje čitavo telo osim genitalija. Le Doeuffov teorijski dokaz ove tvrdnje je da falocentričko stanovište mora da vidi razlike između polova svuda, ali da ih ne može videti na genitalnom nivou. Glavna teza zasnovana je na Rousselovoj - i Moreauovoj - poziciji po kojoj menstruacija nije prirodna funkcija ženskog reproduktivnog sistema, nego proizvod modernog luksuza. Up. "Les Chiasmes de Pierre Roussel", u Michele le Doeuff, Recherches sur l’imaginaire philosophiques, Pagot, Paris 1980, str. 190.
11. Nav. po V. C. Medvei, A History of Endocrinology, MIT Press, Cambridge 1982, str. 357. Jedan od holmskih (Jorkšir) župnika koji je pokušao da zavede jednu od svojih župljanki nakon božje službe govoreći Marti Hejt "... da bi ona mogla učiniti da on bude podvrgnut uživanju njenog tela zato što je on bio pijan i ne bi joj učinio ništa nažao", još uvek se pozivao na antičku teoriju po kojoj izuzetna toplota isušuje generativne elemente (Borthwick Institute MS RVII.I.360.1716). Topli eliksiri za izlečenje steriliteta, za izazivanje pobačaja, i uopšte oni koji čine sve ono što po pretpostavci čini toplota, još uvek su se naveliko prodavali preko londonskih novina sredinom osamnaestog veka.
12. Dr Paul G. Donohue, kolumna udruženja, 10. novembar, 1987. Zahvaljujem Bonnie Smith što mi je poslala ovaj novinski isečak. Lekarev odgovor promašuje poentu. Sve do tridesetih godina ovog veka, i čak, u izvesnoj meri, i danas, pitanje je da li orgazam kod žena igra značajnu ulogu u ovulaciji, kao što je to slučaj kod nekih sisara. Takozvani sistem izbora roda primećuje da "ženski orgazam nije neophodan ali da će uvećati vaše šanse da dobijete dečaka". Ženski orgazam snažno kontraindikuje začeće devojčice. Vid. Mother Jones, decembar 1986, str. 16.
13. Vid. Ursula Heckner-Hagen, "Women White Collar Workers in Imperial Germany, 1889-1914: Des Verband fur weibliche Angestellte", (M. A. thesis, University of California, Davis 1978), str. 62.
14. Dva objašnjenja su očigledno povezana. Uspeh lekara na račun sveštenika kao stručnjaka za javni moral, posledica je političkog razvoja koji je omogućila epistemološka revolucija.
15. Michel Foucault, The Order of Things: An Archaeology of the Human Senses (Pantheon, New York 1971), str. 32, 54-55. Ovo želim da sagledam kao razvoj koji je mnogo opštiji nego što to hoće Fuko; nova klasicistička epistema i dalje je bila pozadina nauke osamnaestog veka.
16. Za razliku od Peter Gaya u Education of the Senses (Oxford University Press, New York 1984), na primer, ja nisam zainteresovan za raspravu u The Works of Aristotle the Famous Philosopher, Arno Press, New York 1974, str. 9; Aristotle's Masterpiece or the Secrets of Generation Displayed, London 1684, str. 29. Ovaj tekst pogrešno zasnovan na pseudo-aristotelovskoj Problemata, bio je kontinuirano preštampavan od sredine petnaestog veka sve do 1930, ako to još uvek nije slučaj. Up. D'Arcy Power, The Foundation of Medical History, Williams and Williams, Baltimore 1931, str. 147-178; Roy Porter "The Secrets of Generation Displayed: Aristotle's Masterpiece in Eighteenth Century England", posebno izdanje Eighteenth Century Life, 11, 1985, 1-21; Janet Blackman, "Popular Theories of Generation: The Evolution of Aristotles’s Works" u J. Woodward and D. Richard, prir., Health Care and Popular Medicine in Nineteenth Century England, Croom Helm, London 1977, str. 56-88. Samo u Americi je do 1820. bilo više od dvadeset sedam izdanja; up. O. T. Beall, "Aristotle's Masterpiece in America: A Landmark in the Folklore of Medicine", William and Mary Quarterly, 20, 1963, 207-222.
17. O političkoj pozadini ove tvrdnje Wolstenholmove vid. Sheila Jeffreys, The Spinster and Her Enemies (Pandora, London 1985), str. 28-35, naročito 34-35.
18. Ideja o pojačanoj genitalnoj osetljivosti potiče još iz antike. Obrnuto stanovište deo je novih rasističkih rasprava o tome zašto su crnci, navodno, seksualno nezasiti, o odnosu belaca prema crnkinjama, itd. Up. unekoliko pornografsku Untrodden Fields of Anthropology, anonimnog Dr. Jacobusa (New York: Falstaff Press, n.d., ca.1900), str. 125, 238-239. U načelu, tu se mogu naći važne paralele sa post-osamnaestovekovnim raspravama o seksualnim i rasnim razlikama, pošto obe pokušavaju da proizvedu biološke temelje društvenih podela.
19. Comte George Louis Leclerd de Buffon, Natural History (London 1807, u originalu na francuskom, 44 vol., 1749-1804), 4.34.
20. Za iščezavanje galenizma kao modela koji organizuje znanje o telu, up. Oswei Temkin, Galenism: Rise and Decline of a Medical Philosophy (Ithaca: Cornell University Press, 1973), odelj. 4. U Londonu kasnog osamnaestog veka, kako to razjašnjava istraga vestminsterskog istražitelja naprasnih smrti,  puštanje krvi je još uvek bila prva pomoć u slučajevima koji se kreću u rasponu od davljenja i samoubistva vešanjem do obilnog krvarenja iz rana na glavi. Suštinski galenovska terapija za uspostavljanje prirodne ravnoteže još uvek je dominirala američkom medicinom u prve dve trećine devetnaestog veka, a Hipokrat je doživeo obnovu u Francuskoj ranog devetnaestog veka. Za Ameriku, vidi John Harley Warner, The Therapeutic Perspective (Harvard University Press, Cambridge 1986), str. 83-92.
21. Za opis ovog promenljivog slikovnog govora u popularnoj medicinskoj literaturi, vid. Robert A. Erickson, "The Books of Generation: Some observations on the Style of the English Midwife Books, 1671-1764", u Paul-Gabriel Bouche, prir., Sexuality in Eighteenth-Century Britain (Manchester University Press, Manchester 1982).
22. Za odnos između "rađanja" i "reprodukcije", vidi Francois Jacob, The Logic of Life: A History of Heredity, prev. Betty Spillman (Pantheon, New York 1974), odelj. 1. Navod je iz Bernard de Fontanelle, Lettres galantes: Oeuvres, 1.322-323, u Jacob, str. 63.U stvari, dominantno preformacionistička shvatanja nisu sa sobom povlačila reprodukciju: u izvesnom smislu, ništa po ovoj shemi nije bilo ni reprodukovano ni rođeno, nego je prosto izrastalo iz neke već postojeće stvari. Termin "reprodukcija" prvo je primenjivan na sposobnost polipa i drugih takvih stvorenja da reprodukuju svoje izgubljene delove.
23. Vidi Philip Curtin, The Image of Africa (University of Wisconsin Press, Madison 1964), str. 28-57.
24. Ovu tvrdnju preuzimam od S. T. von Soemmerring, Uber die Kopperliche Verschiedenheit des Negers vom Europaer, (Frankfurt 1785), str. 67, koji navodi, kao podršku svojim anatomskim proučavanjima - različiti delovi tela crnaca koje on analizira na raspolaganju su u njegovoj kolekciji - tvrdnju oca Charlevoira, koji izveštava o izuzetno ograničenim mentalnim sposobnostima crnaca Nove Gvineje: neki su glupi, a neki znaju da broje samo do tri.
25. Francois Poullain de la Barre, The Woman as Good as the Man: or, the Equality of Both Sexes, izvorno napisano na francuskom (De l'égalite des deux sexes: Discours physique et moral, 1673), i prevedeno na engleski, London 1677, str. 2-4.
26. Za Aristotela ne postoji ništa što bi nekog moglo da navede na zabludu u pogledu shvatanja da je eficijentan uzrok (onaj koji definiše muško) nadređen materijalnom uzroku ( onome koji određuje žensko).
27. Po mom shvatanju, novo prosvetiteljsko vrednovanje prirode, primenjeno na žene nije uvek pa čak ni većim delom, kako to sugerišu Bloh i Bloh, bilo konzervativno, nego je bilo otvoreno za čitav niz različitih primena. Vid. Maurice Bloch i Jean H. Bloch, "Women and the Dialectics of Nature in Eighteenth-Century French Thought", u Mac Cormack i Strathem, prir., Nature, Culture and Gender, str. 25-41.
28. John Locke, Two Treatises on Government, ur. Peter Laslett (University Press, Cambridge 1960), 1, par. 47, str. 209-210.
29. To je rekonstrukcija Kerol Pejtman (Sexual Contract, str. 49) krajnje nejasnog argumenta iz Levijatana. (Up. Kerol Pejtman "Bog je čoveku dao pomagača": Hobs, patrijarhat i bračno pravo", u Ženske studije 1/1995)
30. Za Loka vidi Lorenne M. G. Clark, "Women and Locke: Who Owns the Apples in the Garden of Eden?" u Clark and Lynda Lange, prir., The Sexism of Social and Political Theory (University of Toronto Press, Toronto 1979), str. 16-40. Očigledno je da se ne slažem sa Klarkovom po tome što Lokov projekt ne vidim prosto kao verziju ranijih napora da se utemelji inferiornost žena; štaviše, nalazim da korisni dokazi koje ona uvodi sugerišu novost Lokovog argumenta u vezi sa jednim veoma starim slučajem.
31. Jean-Jacques Rousseau, A Discourse on Inequality, prev. Maurice Cranston (Penguin, Harmondsworth 1984), str. 104.
32. Alexis de Tocqueville, Democracy in America, ur. Phillips Bradley (Knopf, New York 1945), 2.223.
33. Up. Londa Schiebinger, The Mind Has No Sex? (Harvard University Press, Cambridge 1989), str. 191-200.
34. Up. John Mullen, "Hypochondria and Hysteria: Sensibility and the Physicians", The Eighteenth Century, 25.2 (1984), 141-174, naročito 142. Vid. takođe Michel Foucault, Madness and Civilization (Vintage, New York 1988), str. 153, za odnos između simpatije i nerava, i između simpatije i poretka.
35. Pripisano Charles Cottonu, Erotopolis: The Present State of Betty-land (London 1684); Thomas Stretzer, Merryland (orig. 1740, Robin Hood House, New York 1932), 45-65. Za ove reference zahvaljujem Lisi Cody.
36. Robert B. Todd, Cyclopedia of Anatomy and Physiology (London 1836-1839) 2.685-686, 684-738.  Ključna francuska medicinska enciklopedija ovog perioda daje slične opise.
37. Lazzaro Spallanzani, Experiences pour servir ŕ l'histoire de la génération des animaux et des plantes (Genèva 1785), par. 123.
38. Dnevnik Mabel Loomis Todd, Yale University Library, May 15, 1879. Zahvaljujem Peteru Gayu što mi je obezbedio ovaj materijal.
39. Ne mislim da sugerišem kako je lako odgovoriti na ova pitanja. Kompetentni naučnici došli su do veoma različitih zaključaka na osnovu istog, do sada već velikog, kompleksa podataka o ljudima i primatima. Up. Donald Symons, The Evolution of Human Sexuality (New York: Oxford University Press, 1979), i pregled Sarah Blaffer Hardy, u Quarterly Review of Biology, 54, septembar 1979, 309-313.
40. Kao što je poznato, zečevi i nekoliko drugih relativno egzotičnih stvorenja - afrički tvor, nerc, kratkorepi rovac - koitalno su indukovani ovulatori. Ljudi i većina drugih sisara ovuliraju "ciklično" ili "spontano". Razlika nije bila jasna sve do dvadesetog veka. Regnier de Graaf, De mulierum organis generationi inservientibus, prev. George W. Corner u Essays in Biology in Honor of Herbert Evans (Berkeley: University of California Press, 1943), str. 55-92. Za koitalno indukovanje nasuprot spontanom ovuliranju, vid. A. V. Balbandov, Reproductive Physiology of Mammals and Birds (New York: Freeman, treće izd. 1976), str. 132-133, i R. M. F. S. Sadleir, The Reproduction of vertebrates, (Academic Press, New York 1973), str. 127-129. Savremeno shvatanje teži da oslabi strogu distinkciju između koitalno indukovane i spontane ovulacije i gleda na životinje kontinuirano. Za primenu ovog pristupa na ljude, vidi J. H. Clark i M. X. Zarrow, "Influence of Copulation on Time of Ovulation in Women", American Journal of Obstetrics and Gynecology, 109, april, 1971, 183-185.
41. William Smellie, A Treatise on the Theory and Practice of Midwifery (London 1779), 1.90.
42. Albrecht von Haller, Physiology: Being a Course of Lectures, vol. 2 (London 1754), str. 300-303. Haler je bio ovista kada je ovo pisao, ali su izveštaji spermaticista tu bili skoro identični. Tako Henry Bracken piše, "u činu začinjanja zadovoljstvo je tako izuzetno da menja tok krvi i životnih duhova, koji u tom trenutku pokreću sve one delove koji su do tada bili umireni". Midwife's Companion (London 1737). William Smellie daje suštinski isti opis (Treatise, 1.92).
43. O ovoj autopsiji izveštava Pierre Dionis, The anatomy of Humane Bodies (London 1716, drugo izd.), str. 237.
44. Havelock Ellis, Studies in the Psychology of Sex, vol. 3 (Philadelphia: F. A. Davis, 1920, drugo izd.), str. 193-194.
45. Adam Raciborski, De la puberté et de l'age critique chez la femme (Paris 1844), str. 486; Acton, Functions (četvrto izd.1865), str. 112.
46. Davis, Principles, str. 830. Ove spekulacije navode kasniji lekari, a ja sam ovde dodao kurziv da bih naglasio pretpostavku, opšte prihvaćenu u devetnaestom veku, da je menstruacija ljudski ekvivalent za toplotu i da su žene tada mnogo seksualno prijemčljivije.
47. Nav. u Peter Gay, The Bourgeois Experience, str. 161.
48. R. D. Owen, Moral Physiology, New York 1828, str. 44.
49. Josef Ignaz von Dollinger, "Versuch einer Geschichte der Menschlichen Zeugung", prev. A. W. Meyer, Human Generation (Stanford University Press, Stanford 1956), str. 37.
50. Guiseppe Pitre, Sicilian Folk Medicine, prev. Phyllis Williams (Lawrence, Kans.: Coronado Press, 1971), uvod.
51. Henry Campbell, Differences in the Nervous Organization of Man and Woman: Physiological and Pathological (London 1891), str. 200-201.
52. Carl Degler, "What Ought to Be and What Was", American Historical Review, 79 (December 1974), 1467-90.
53. Rosalind Rosenberg, Beyond Separate Spheres (New Haven: Yale University Press, 1982), str. 181, n. 6.
54. Matthews Duncan, On Sterility in Women, Gulstonian Lecture delivered at the College of Physicians, February 1883 (London 1884), str. 96-100.
55. E. Heinrich Kisch, Die Sterilitat des Weibes, Vienna and Leipzig 1886, str. 5, 16-17. Kisch je bio profesor medicine u Pragu, a preko leta glavni lekar u Marijenbadu.
56. Barton C. Hirst, A Textbook of Obstetrics, W. B. Saunders, Philadelphia and London 1901, str. 67. 

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd