četvrtak, 27 april, 2017.

APSTRAKT: U ovom tekstu učinjen je pokušaj da se ispita Spinozino shvatanje tela, ne samo kao jedno od mnogih u istoriji filozofije, uopšte ne kao shvatanje koje ostaje unutar stereotipa koji istorija filozofije proizvodi, a po kome telo ne misli, a duh misli, i mesto je rođenja subjekta, itd.

Analiza Spinozinih stavova o telu i o odnosu tela i duha pokušava da pokaže da telo, uprkos paralelizmu reda modusa u atributima, postaje uslov mogućnosti duha, sama njegova suština. Ova vrsta preokreta odnosa, sa svoje strane, takođe otvara put Spinozinom pokušaju da utemelji novi način mišljenja.

Ključne reči: telo, afekcija, želja.

1) Prirodno, treba raspravljati o prirodnim stvarima...

Kakva gužva u mojoj glavi, kakva galerija crknutih.
Semjuel Beket

Potrebno je da raspravljamo o prirodnim stvarima, kaže Spinoza. A jedna od njih je svakako telo, "stvar" o kojoj se neprirodno malo raspravlja, koju u raspravama uvek potisnu Bog, duh, ideja, uzrok, pojam, mišljenje i još mnoge druge, neprirodne "stvari". Bez sumnje, bilo je "veoma odličnih ljudi" koji su veoma odlično o mnogim stvarima pisali, a naročito su odlično pisali o "pravom načinu ‘ivota". Skoro, međutim, da nema nijednog koji je određujući pravi način ‘ivota odredio i pravu prirodu tela i prirodu onoga od čega je telo satkano - afekcija i afekata. Što uopšte ne znači da svi ti veoma odlični ljudi nisu određivali prirodu i moć tela, da je snaga tela njihovu dušu ostavljala ravnom, da su iz čistog ravnodušja odredbu tela izostavili iz svojih programa o "pravom načinu ‘ivota". Obrnuto, to samo znači da prirodu tela nisu "veoma odlično" odredili, da su je ostavili veoma loše određenom, dakle, neodređenom. Ništa to nije neobično, štaviše, sasvim je predvidljivo i izvodljivo iz načina na koji su određivali prirodu, duh i, naravno, prirodu duha. Jer, kada raspravljaju o telu i o njegovim moćima oni "izgleda ne raspravljaju o prirodnim stvarima koje idu za opštim zakonima prirode, nego o stvarima koje su izvan prirode".1 Oni, Spinoza ih naziva protivnicima tela, o telu raspravljaju kao o elementarnoj nepogodi nastaloj poremećajem ravnoteže elemenata, kao o katastrofi koja napada prirodne zakone zato što je izvan prirodnih zakona i zato što tim zakonima nije ozakonjena. Kao i svaki gerilski otpor, telo je ilegalno i nepredvidljivo, nered opasan po uređene. Telo je ilegalan, nenormalan, neprirodan i opasan atentator na prirodno, a prirodan je, prirodno, duh. Jasno, telo je neprirodno zato što je skroz-naskroz prirodno i kao takvo protivno čovekovoj prirodi koja je "neprirodna", koja je upravo u distanciranosti od prirodnog, neposrednog, telesnog. Moderan čovek je neprirodan, on je čista "afektacija", čista misao koja sebe misli, čisti um, čisti duh koji je posvećen samododirivanju - sasvim prosto, moderan čovek je subjekt, a njegovo uranjanje u telesno nije ništa drugo do iskliznuće iz vlastite prirode, napuštanje sebe, pad u bolest i ludilo. Otuda je sasvim prirodno što svi ti "protivnici tela" drže "da je čovek u prirodi kao država u državi", da "čovek nad svojim radnjama ima apsolutnu moć", "da nije opredeljen ni sa koje druge strane osim od samog sebe", da su telo, afekti i afekcije protivni razumu, da su "prazni, besmisleni i strašni" (E, III, predgovor). To svakako nije sve što oni drže i što ih pridržava, ali Spinoza se ne upušta u pojedinosti, ne razvija njihove stavove do detalja, čak im ni imena ne spominje (sa izuzetkom "veoma slavnog Kartezija"/E, III, predgovor/), nema za to naročitog razloga, svi su verovali u apsolutnu moć duha nad telom i njegovim radnjama, svi su pogrešno, sasvim pogrešno, iznosili "duboku" misao koja je, u dubinama u kojima se mislila, smislila da "duh može i bez tela". Ako je verovati Beketovoj (Beckett) tezi da duboke misli obično dolaze u proleće, onda je u filozofiji večito proleće, u njoj se neprekidno rascvetavaju ovakve i njima slične duboke, vrlo duboke misli, u čitavim buketima. Ali, nakon "istinskog određenja" tela, verovao je Spinoza, treba se nadati da filozofiji ovako duboke misli više neće dolaziti, bar ne tako duboko. Spinoza je imao razloga za ovakvu veru, jer on je napustio sporo, tromo i teško kretanje "dubine", otisnuo se iza "linije", u spoljašnjost i njenu "površinu", i "postigao je nečuvene brzine i tako blistava sažimanja da se može govoriti samo o muzici, tornadu, vetru i strunama".2 Znao je da će negde iza linije, u ovom letu kroz spoljašnjost, "biser morati da mu padne na dlan".3

To mu se i dogodilo. Biser je imao oblik tela.

2) Duh, to telo

"It's good you'r joining it in 'couse it's just making us up."
Edie Veder

Ne može se sasvim razumeti, Spinoza to i ne razume jer je to po sebi nerazumljivo, kako se uopšte može braniti teza o potčinjenosti tela duhu, i kako se, povrh toga, može verovati da se ovom tezom izriče nešto smisleno. A opet, filozofi su toliko nespremni da ovu stvar nepristrasno procene, "toliko su čvrsto oni uvereni da se telo, na sam mig duha, čas kreće, čas miruje, i da vrši mnoge radnje, koje zavise od same volje duha, i od njegove veštine da neku izmisli (E, III, 2, primedba), da Spinoza mora da ih razuverava i da im dokazuje nešto sasvim suprotno, i potpuno istinito.

Pre svega, telo nikada ništa ne radi po odluci volje duha, iako uvek nešto radi, i stalno je nečim zaposleno. Telo radi po nalozima koje samo sebi izdaje. U to nas uveravaju ‘ivotinje i mesečari. Za životinje se svakako ne bi moglo reći da su umne, da ih pokreće "čisti um", pa ipak se "kod ‘ivotinja opažaju mnoge pojave, koje veoma nadmašuju ljudsku oštroumnost". Slično je i sa mesečarima, "koji u snu", onda kada njihov duh spava, "čine vrlo mnoge stvari, koje se u budnome stanju ne bi usudili da čine. To dovoljno pokazuje da samo telo, prema samim zakonima svojeprirode, može mnogo, čemu se njegov duh divi" (E, II, 2, primedba). Telo ima svoju vlastitu prirodu i svoje vlastite zakone koji nisu zakoni duha, koji ga pokreću da čini ono što duh nikada ne bi mogao da čini i čemu duh može samo da se divi. To da se telo pokreće po zakonima svoje vlastite prirode znači da ono samo sebe pokreće, da telo pokreće telo, a ne da "se telo, na sam mig duha, čas kreće, čas miruje". Duh ne pokreće telo, nikada, duh ne može da učini da telo miruje, duh u telu ne izaziva nikakve "prohteve", duh ne uzrokuje promenu stanja tela, duh ne može da probudi telo, kao što ne može ni da ga uspava, duh ne može da preoblikuje telo, da učini telo radosnim ili - alosnim, da učini da telo deluje ili trpi - prosto rečeno, duh ne aficira telo. Duh može telu doživotno namigivati ali ga ipak nikada neće zavesti. Telo je neosetljivo na duh. "Iz toga izlazi da kad ljudi kažu kako ova ili ona radnja tela proističe iz duha, koji ima vlast nad telom - oni ne znaju šta govore, i ne rade ništa drugo, nego lepim rečima priznaju - ne čudeći se tome - da ne znaju istiniti uzrok te radnje" (E, III, 2, primedba).

A istinski uzrok svake radnje tela je samo telo. Kao što je i istinski uzrok svake radnje duha sam duh. Formula odnosa duha i tela glasi - "niti telo duh, niti duh telo" (E, III, 2, dokaz). Pa ipak, duh nije toliko neosetljiv na telo, koliko je telo na duh. Obrnuto, duh uopšte nije imun na telo, i "pokreće" se i na najmanji "mig" tela. To svakako ne znači da je telo "uslov mogućnosti" duha, ili da je duh učinak rada tela, jer duh je svoj vlastiti učinak, duh radi i proizvodi ono što ga čini duhom - ideje; "pod idejom razumem pojam duha koji duh obrazuje, zato što je on stvar koja misli" (E, II, def.3). Duh svojim vlastitim radom obrazuje ono što ga sačinjava, obrazuje samog sebe obrazujući ideje, ali te ideje, i to je razlog zbog koga je duh uvek strašno osetljiv na telo, nikada nisu ideje o ideji, ili ideje o samom duhu, nego su uvek i isključivo ideje o telu: "Predmet ideje koja sačinjava ljudski duh jeste telo..." (E, II, 13). Duh nema nijednu ideju koja ne bi bila ideja tela, "predmet našega duha jeste telo koje postoji, i ništa drugo", duh misli samo telo, i misli samo o telu. Duh je opsednut telom. Što znači da je duh opsednut sobom. Zato što duh nikada, osim kada poludi, nema nijednu ideju koja ne bi bila ideja tela, zato što ne postoje "čiste ideje", zato što su sve ideje zauvek zamrljane telom, njegovim stanjima, njegovim prohtevima, njegovim delovanjima, njegovim strastima, duh koji u postupku samorefleksije reflektuje svoje vlastite ideje uvek reflektuje ideje o telu. Duh se sebipojavljuje u liku tela; duh "poznaje samog sebe samo ukoliko opaža ideje stanja (afekcija) tela" (E, II, 23), opažaj ideje stanja tela je samoopažaj duha, (samo)refleksivna ideja duha je ideja ideje tela. Telo je ono što se reflektuje u samorefleksiji duha; u samom srcu duha, tamo gde se duh sebi samome otkriva u samospoznaji, blješti telo.

Zato duh ne može da učini ništa što nije učinak činjenja tela. Kada telo miruje i duh miruje, kada se telo kreće, kreće se i duh, kada telo spava i duh spava, kada telo hoće, hoće i duh i hoće ono što hoće telo, kada telo želi i duh želi, uvek ono što ‘eli telo; "duh, kad je telo nepokretno isto je tako nesposoban za mišljenje. Jer, kad telo miruje u snu, duh, zajedno sa njime, ostaje utonuo u san, i nema, kao u budnome stanju, moć da iznalazi. Zatim, verujem da su svi već iskusili kako duh nije uvek podjednako sposoban da misli o istome predmetu; nego, što je telosposobnije da predstavu ovoga ili onoga predmeta u sebi izazove, tim je i duh sposobniji da posmatra ovaj ili onaj predmet" (E, III, 2, prim.). Sposobnost duha da posmatra i saznaje zavisi od sposobnosti tela, da izaziva iproizvodi predstave. Telo provocira i produkuje predstave, telo je krcato predstavama, koje su uvek predstave drugih tela; kroz telo kolaju "slike" svih najrazličitijih tela koja su ga ikada dotakla, menjajući ga, komponujući ga ili dekomponujući ga. I ne radi se tu ni o kakvoj posebnoj moći čovekovog tela, sposobnost tela da predstavlja je sposobnost tela kao takvog, "ne odnosi se više na ljude nego na druge individue, koje sve - iako u različitim stepenima, imaju dušu" (E, II, 13, prim.). Svako telo ima dušu, "jer od svake stvari, postoji u Bogu, nužnim načinom, jedna ideja čiji je uzrok Bog" (ibid.). Ovo omnia animata, međutim, ne znači da "sve stvari misle, dakle, da je suština stvari mišljenje"4, jer duša ne misli, duša oseća. Zato to da sva tela imaju dušu znači da sva tela imaju moć da budu aficirana i da aficiraju, da su sva tela pokrenuta žudnjom, da sva tela poznaju afekte radosti i žalosti, da su sva tela ‘iva. Sva tela ‘ude, radosna su i žalosna su. Tela osećaju i strašno su osetljiva - na druga tela.

I pošto su sva tela osetljiva, pošto sva imaju sposobnost predstavljanja drugih tela, to onda sva tela mogu da saznaju onom prvom vrstom saznanja koje je "nepotpuno, nejasno i bez reda za razum", saznanjem koje nastaje iz predstava koje telo o drugim pojedinačnim telima obrazuje svim čulima koja poseduje. Tela nejasno, čulno, predstavljanjem, saznaju druga tela, saznanjem koje Spinoza određuje kao iskustvo. Sva tela imaju iskustvo o drugim telima. Tela su iskusna. Iskustvo o drugim telima telo zadobija znakovima, ne imperativnim, ne interpretativnim, jer tela ne tumače jedna druga, nego indikativnim. Indikativni znaci označavaju tek "trenutno stanje naše promenljive konstitucije"5, trenutno stanje našeg tela i prisutnost drugog tela koje mu svojim delovanjem ukazuje na svoju prisutnost. "Naše" telo trpi delovanje drugog tela, trpljenje je znak prisutnosti drugog tela. "Naše" telo deluje na drugo telo i radosno je. Trpljenjem drugog tela, delovanjem na drugo telo, naše telo ne može da sazna ništa o prirodi prisutnog tela, suština delajućeg ili podnosećeg tela ostaje skrivena telu koje trpi ili deluje, ono saznaje samo efekte koje delajuće telo u njemu proizvodi, ono saznaje samo efekte koje u njemu proizvodi njegovo vlastito delovanje na drugo telo. Ovi efekti, nastali kao posledica rada koje jedno telo obavlja na drugom, jesu znaci, prirodni, izravni tragovi koje tela ostavljaju jedna u drugom, upisujući se jedno u drugo, tragovi kojima jedno telo obaveštava drugo da se nalazi u njegovoj blizini, što uvek znači u njemu, da u njemu deluje, i da u njemu radi. Obaveštenja, međutim, nikada nisu posredna i "uvijena". Tela ne znaju za predviđanje i proračunavanje, i nikada nisu čula za a priorno saznanje. Ne postoji način na koji bi telo moglo da izbegne delovanja drugih tela, da se sačuva od trpljenja. Jer, dok ne trpi telo uopšte i ne zna da mu je neko drugo telo prisutno, "živi" u naivnoj veri da je samo, da na vidiku nema drugog tela koje mu se približava. A kada bude saznalo da nije samo, kada bude saznalo za drugo telo u svojoj blizini, biće to samo tako što će ga pretrpeti, u sebi. Telo mora aktualno pretrpeti i podneti drugo telo da bi saznalo za njega, da bi se obavestilo o njegovoj prisutnosti. Ova obaveštenja, indikativni znaci koje jedno telo upisuje u drugo, jesu način na koji, između sebe, tela "razgovaraju", na koji razmenjuju informacije jedna o drugima. Sva tela, biljna, ‘ivotinjska ili ljudska, imaju moć da razmenjuju ove bolne informacije. Zato što su sva tela neverovatno živa.

Što ne znači da sva tela, imaju "izvrstan duh, kakav je ljudski". Time se ne kaže da sva tela nisu imala sreću da budu povezana sa tako izvrsnim duhom kakav je ljudski, nego obrnuto, time se kaže da nisu svi duhovi imali sreću da budu povezani sa jednim tako izvrsnim telom kakvo je ljudsko. Jer, moć i snaga duha ne zavise od moći i snage duha, od sposobnosti duha da se samoproizvede kao moćan i snažan, nego pre svega i jedino, od moći i snage tela. "Samo, to napominjem uopšte: što je neko telo sposobnije od ostalih da u isto vreme mnogo radi ili da trpi, tim je i njegov duh sposobniji od ostalih da u isto vreme opaža mnogo stvari. A što više delatnosti jednoga tela zavise od njega samoga, i što manje druga tela sa njime u delanju sudeluju, - time je njegov duh sposobniji da razgovetno shvata" (E, II, 13, prim.). Drugim rečima, ukoliko je telo adekvatni uzrok svojih radnji, njegov duh će imati više adekvatnih ideja, i ukoliko je telo tek delimični uzrok svojih radnji, njegov duh će biti "snabdeven" neadekvatnim idejama.6 Dakle, što telo, kao adekvatni uzrok svojih delovanja, bude više smanjivalo stepen trpljenja i u sebi povećavalo stepen radosti, to će njegov duh biti sposobniji da saznaje razgovetno. U radosnom telu sposoban duh. "Iz ovoga možemo da upoznamo nadmoćnost jednoga duha nad drugima", koja se duguje nadmoćnosti jednog tela nad drugima. Iz toga, takođe, možemo da upoznamo da je ono čime se ljudski duh razlikuje od ostalih, i čime nadmašuje sve ostale, priroda ljudskog tela.

Pa ipak, iako stvari sa telom i duhom ovako stoje, "protivnici" tela nisu spremni da odustanu od teze da postoje neke "izvrsne" delatnosti čiji uzrok nikada ne može biti telo, ma koliko ono bilo sposobno da deluje, delatnosti čije samo postojanje pokazuje, ako već i ne dokazuje, da su one u apsolutnoj vlasti duha: umetnost, govor i moć donošenja odluka, to je ono što je "iz samih zakona prirode, ukoliko se ona posmatra samo kao telesna, nemoguće izvesti".

 3) Telo, fabrika u kojoj se proizvodi umetnost

Ako prošlo nije poništeno u prisutnom, ne živite. Proživljavate emocije na način jednog zombija, a život prolazi pored vas. Zato je za mene skulptura telo. Moje telo je moja skulptura.
Luiz Buržua

Ali, oni koji ovako govore o telesnosti, ne pokazuju tek neku lošu volju prema telu, oni pokazuju jedno potpuno nepoznavanje tela, dramatično neznanje o onome šta sve telo može da uradi. Reći da je duh uzrok "zgrada, slika i drugih stvari ove vrste" i da "ljudsko telo ne bi bilo u stanju da sagradi jedan hram kad od duha ne bi bilo opredeljeno i vođeno", to znači priznati "da se ne zna šta telo može" (E, III, 2, prim.). Jer, telo može i to, da stvara umetnost. Telo proizvodi umetnička dela, kao što je i samo jedno takvo delo: "ovde još dodajem sklop čovekovog tela koji po veštini daleko nadmašuje sve što je ikada stvoreno ljudskom umetnošću" (Ibid.). Naravno, Spinoza ovim ne ‘eli da kaže kako je upoređeno s telom i njegovim moćima, svako umetničko delo bezazleno. On hoće da kaže da je ono bezazleno da bezazlenije biti ne može ukoliko ostane daleko od tela, ukoliko sledi samo "zakone duha". Umetničko delo je umetničko samo ukoliko uspe da poput tela sledi "zakone telesne prirode", da poput tela produkuje predstave, da poput tela sebe uspostavi u mašinu za otelotvoravanje i proizvodnju afekcija. Podsećamo: duh je utoliko sposobniji da posmatra stvari ukoliko je "telo sposobnije da predstavu ovoga ili onoga u sebi izazove". I dalje, telo je utoliko sposobnije da izaziva predstave ukoliko je sposobnije da deluje i trpi, da aficira i da bude aficirano, budući da predstave i nisu drugo do afekcije "Predstave jesu afekcije čovekovog tela..." (E, III, 27, dokaz). Biti aficiran znači predstavljati, predstava je afekcija, stanje čovekovog tela. Ovo treba shvatiti sasvim doslovno - predstava nije predstava afekcije, a još je manje ideja afekcije. Ideju afekcije obrazuje duh, ideja afekcije se zove afekat. Predstava, sa svoje strane, jeste upravo afekcija sama, trag koji u telu ostavlja drugo telo, i koji može ostaviti samo i jedino telo, zato što samo drugo telo može da promeni stanje u kome se telo nalazi. Afekcija koja je tako upisana u aficirano telo jeste predstava aficirajućeg tela, pod uslovom da ideja te afekcije aficirajuće telo predstavlja kao još uvek prisutno. Ne radi se, dakle, uopšte o tome da je predstava "slika" spoljnjeg tela, ili njegov odraz u duhu, kao što se, takođe, ne radi ni o tome da predstava na bilo koji način re-produkuje oblike tela koga aficira. Predstave nisu "figurativne", one nemaju nikakvog posla sa radom u-obličavanja, njima se ništa ne prozire i ne vidi, njima se oseća, jednim osećajem koji menja stanje tela. Termin predstava zadržan je još samo zarad zadržavanja samog, samo "da bismo zadržali uobičajene reči", i zato što smo zadržali uobičajene reči mi ćemo se koristiti terminom predstava, ali ćemo odustati od toga da zadržimo uobičajeno značenje uobičajenih reči, pa ćemo "afekcije čovekovog tela, čije nam ideje spoljnja tela predstavljaju, kao da su nam prisutna, nazvati predstavama stvari, iako one ne obnavljaju oblike stvari" (E, II, 17, prim.). Predstava ne obnavlja oblike zato što sa oblicima nema nikakve veze. Predstava je uvek ono što jeste - afekcija tela. Predstava menja stanje tela. "I prema tome, ako predstavimo sebi da je neko, sličan nama, stavljen u neki afekt, ta predstava izražavaće jednu afekciju našega tela, sličnu ovome afektu. Dakle, time što predstavljamo sebi da je jedna stvar, slična nama, stavljena u jedan afekt, mi ćemo biti stavljeni u sličan afekt, kao i ona. A ako mrzimo jednu stvar, sličnu nama, onda ćemo, utoliko, biti stavljeni u afekt, suprotan, a ne sličan njenom" (E, III, 27, dokaz). Ako telo sebi predstavi da je drugo telo, koga voli i koje mu je slično, u stanju ‘alosti, i ono samo će samom predstavom ‘alosti biti stavljeno u taj afekat. Predstaviti sebi da drugo telo nešto boli, znači dovesti sebe u stanje bola. Telo koje sebi predstavlja stanje drugog tela, samim tim predstavljanjem aficira sebe, stavlja se u stanje u kome se nalazi drugo telo. Predstava više ne znači ispred-sebe-stavljanje, nego obrnuto, ukidanje distance, u-sebe stavljanje, sebe-stavljanje-u drugi afekat, u drugo stanje... "mi ćemo biti stavljeni u...".

I pošto predstava menja stanje tela, istovremeno izražavajući ovu promenu, to onda ponoviti predstavu, izazvati ponovo jednu predstavu, znači ponovo proizvesti afekciju, nanovo se aficirati, aficirati se afekcijama kojima je telo već bilo aficirano. Telo to može da radi, i samo telo to može da radi, jer telo je ne samo ono koje predstavlja, nego, na izvestan način, i ono koje pamti. Pamćenje "nije ništa drugo nego izvesna veza ideja, koje sadrže u sebi prirodu stvari što se nalaze izvan čovekovog tela. Ta veza vrši se u duhu, prema redu i vezi afekcija čovekovog tela" (E, II, 18, prim.). Da bi duh mogao da se seća, telo mora da se seti, pre nego što se duh priseti, telo mora sebi da predstavi ono čega se seća, da u sebi izazove afekcije, da se aficira. A telo se sebe ne seća zato što postoji volja da se seti. Volja nije drugo nego razum, i da bi razum mogao da povezuje ideje onoga čega se seća, telo je već moralo da se priseti. Telo se seća bezvoljno, u odsustvu volje; svega čega se duh seća telo se već setilo, i duh se seća samo onoga čega se telo već prisetilo, štaviše, duh može da se seća samo onoga čega se telo seća, onoga na šta ga je telo prisililo da se podseti. Zato "ne stoji u slobodnoj moći duha da se seća jedne stvari, ili da je zaboravi" (E, III, 2, prim.). Biće zaboravljeno samo ono što je telo odlučilo da zaboravi, i u pamćenju će ostati samo ono što je telo odlučilo da upamti. I kada se telu "prohte" da se, bezvoljno, nečega priseti, onda ono, bezvoljno, sebe stavlja u stanje u kome se već nalazilo. U isto ono stanje u kome se već nalazilo, ne u slično stanje, ne u stanje koje nekako i po nečemu podseća na prošlo stanje. "Čini se da je bezvoljno pamćenje pre svega zasnovano na sličnosti između dve senzacije, između dva momenta. Ali, još dublje, sličnost nas vraća na strogi identitet kvaliteta koji je zajednički dvama senzacijama ili senzacije zajedničke dvama momentima, prošlom i sadašnjem."7 Ne postoje slične senzacije, senzacije su uvek ili beskrajno različite ili identične. Zato, kada se telo seća ono u sebi ne izaziva afekciju sličnu nekoj prethodnoj, jer bi tada izazvalo afekciju potpuno različitu od prethodne, a pamćenje bi u tom slučaju bilo tek drugo ime za postupak proizvodnje novih afekcija. Setiti se za telo znači proizvesti senzaciju identičnu prethodnoj; prisetiti se nekog ranije iskušenog bola znači nanovo iskusiti taj bol, prisetiti se neke ranije istrpljene radosti znači ponovo pretrpeti tu istu radost. Pamćenje otuda nije drugo do moć tela da ponovo proizvede i ponovo istrpi one afekcije koje je već istrpelo. Pamćenje je moć tela da prošlo učini sadašnjim, da prošlu afekciju učini prisutnom i da tako, tim prisustvom, iznova promeni stanje u kome se samo nalazi. Ne postoji bezazleno pamćenje, svako sećanje menja stanje tela koje se seća. "Duh predstavlja neko telo iz toga razloga, što čovekovo telo od tragova spoljnjeg tela na isti način biva aficirano, i u istostanje stavljeno, kao što je bilo aficirano kada su izvesni njegovi delovi od samoga spoljnjega tela dobili udar" (E, II, 18, dokaz). Telo je stalna spremnost da se ponovo primi ono što je već bilo dobijeno, telo je moć da se ponovo proizvedu svi udari kojima su ga druga tela već darovala, i da se ti udari iznova istrpe, tačno onako kako su bili istrpljeni u "prvom udaru". Svaki udar je "prvi udar", i ma koliko jedno telo darovalo drugo udarima, ti udari nikada ne slabe, nikada nisu predvidljivi, a to što se događaju znači da nisu mogli biti izbegnuti. Upravo tako radi pamćenje, i tu je svaki udar premijeran, zato što je telesno pamćenje nepogrešivo, zato što ono ne izobličava, ne ublažava, ne oslabljuje. Senzaciju bola ili zadovoljstva telo će ponoviti "besprekorno", tačno onakvu kakva je bila. "Taj telesni udar u srce što nam ga zada takav rastanak i čiji bol usled strašne moći pamćenja koju ima telo, postaje savremenik svih doba našeg ‘ivota u kojima smo patili..."8 To da ono prošlo postaje savremenik "svih doba našeg ‘ivota", pokazuje nam temeljnu razliku između telesnog pamćenja i "voljnog" pamćenja. Voljnom pamćenju suštinski izmiče biće prošlog kao prošlog. "Voljno pamćenje se ponaša kao da je prošlost kao takva bila obrazovana tek pošto je prošla", što znači da mu "na ovaj način izmiče suština vremena", koju je uspelo da zahvati telesno pamćenje. Jer, ako isti trenutak nije koegzistirao sa sobom kao prisutan i kao prošli, on nikada ne bi prošao, nikada ne bi došlo novo prisutno da ga zameni.9 Samo telo, telesnim pamćenjem, uspeva da otkrije ovu bit vremena, to da je prisutno prošlo u trenutku u kome je prisutno, i obrnuto, da je prošlo prisutno u saprisustvu sa prisutnim, ma koliko davno da je prošlo.

Ova "strašna moć tela" da prošlo učini prisutnim, od tela čini spomenik, ono što čuva blok čulnih utisaka, ne, naravno, u liku uspomene na ono što je prošlo i čega više nema, nego u liku prisutnih, sadašnjih čulnih utisaka. Uostalom, sama narav čulnih utisaka je takva: "čulni utisak i sam vibrira zato što sažima vibracije: on je spomenik". I umetničko delo je, međutim, takođe spomenik. "Tačno je da je svako umetničko delo jedan spomenik, ali spomenik ovde ne znači ono što čuva uspomenu na prošlost, već blok sadašnjih čulnih utisaka koji bivaju sačuvani samo zahvaljujući sebi samima i koji jednom događaju podaruju sklop koji ga veliča... Ne piše se uspomenama iz detinjstva, već blokovima detinjstva...".10 Na ovu sličnost Spinoza je smerao kada je telo uporedio sa umetničkim delom. Onako kako je Bog stvorio telo, kao moć aficiranja i bivanja aficiranim, tako će i telo stvoriti umetničko delo. Spinoza se i ovde poziva na primer mesečara. Oni koji poriču da telo stvara "ljudsku umetnost", i sami ne znaju šta sve telo može, mada bi nešto o tome mogli da saznaju posmatranjem ponašanja mesečara. Kao što mesečarovo telo radi dok je njegov duh uspavan, tako i umetničko delo nastaje u stanju uspavanosti duha i ‘ivahnosti tela. Telo koje radi produkuje predstave koje otelotvoruje, materijalizuje ih; telo materijalizuje afekcije i tako čini da afekcije aficiraju. Umetničko delo je afekcija proizvedena afekcijom, koja ima moć da aficira na veoma veliki broj načina. Tako će umetničko delo postati večno, ne kao nepromenljiva istost, nego kao večna promenljivost. Jer, ono neće otrgnuti afekt od afekcije i zamrznuti ga u materijalu, i biti "večno", tj. trajati onoliko dugo koliko traje materijal u koji je smešten afekat, nego će biti "blok" afekcija koje su uvek prelazak iz jednog stanja u drugo - ono će biti rad aficiranja i bivanja aficiranim, preobličavanja drugog (tela) i samo-preobličavanja, ono će prelaziti iz jednog stanja u drugo. A to što veština sklapanja ljudskog tela daleko nadmašuje sve što je ikada stvoreno u "ljudskoj umetnosti" ne znači da ljudska umetnost ne bi mogla da sklopi jedno delo savršeno onoliko koliko je savršeno telo; to samo znači da "ljudska umetnost" jedno takvo delo nije sklopila, a nije ga sklopila zato što je dela sklapala po zakonima "misleće prirode", a ne telesne, zato što duh nije dao telu da radi. Problem te umetnosti je upravo u tome što je "ljudska", suviše ljudska, što se nije ugledala na način delovanja Boga, što je nastala iz slabosti duha, a ne iz moći i snage tela, što je nastala po "zakonima" duha odvojenog od tela, duha koji telo pokušava da smetne s uma, duha koji unifikuje, proračunava, meri i premerava, katalogizuje, periodizuje, istorizuje... Bez sumnje, samo je duh mogao da dođe na tu monstruoznu i sasvim neadekvatnu ideju o istoriji umetnosti, o istoriji epoha i stilova; "raznovrsni su oblici kojima se nepromenljivost teši zbog svoje bezobličnosti",11 a jedna od njih svakako je i ta ideja o dominantnim karakteristikama epoha i stilova. Nikakvih epoha i stilova međutim, ne bi više moglo biti u "neljudskoj" umetnosti načinjenoj po načelima telesne prirode. Svako bi umetničko delo bilo epoha za sebe, zato što bi svako produkovalo afekcije beskrajno različite od svih ostalih, jer dva tela nikada nisu aficirana na isti način i nikada ne aficiraju na isti način. Kuće, slike, hramovi, gradovi, svi bi oni onda morali biti otelotvorenje afekcija, i sami bi bili afekcije: tela-sklopovi-fabrike sposobni da aficiraju i da budu aficirani na "zaista veoma mnogo načina". Svaka kuća i svaki hram bili bi beskrajno različiti jedan od drugog, i nalazili bi se u gradovima od kojih ni jedan ne bi bio nalik drugom. Nešto poput japanskog grada, u kome "ne postoje očigledni, neposredni zakoni o gradnji ili ukrašavanju; čini se da svaka kuća ima sopstvenu fantastičnu ljupkost; ništa nije u potpunosti nalik nečem drugom, i sve zbunjuje neobičnošću".12

Upravo tako se ponaša Bog, taj idealni umetnik koji, ma pod kojim atributom da ga posmatramo, čini da iz njega "sleduje beskonačno mnogo stvari na beskonačno mnogo načina".

 4) O čemu govori žuta marama sa crvenim jagodama?

There's a bird that nests inside you, sleeping underneath your skin, and when you open up your wings to speak I wish you'd let me in; you can look outside your window, he doesn't have to know, we can talk awhile, baby, we can take it nice and slow.
Adam Duric

Telo ne govori, govore oni koji nalaze da je govor u vlasti duha. "Oni znaju iz iskustva da u samoj moći duha stoji kako da govori tako i da ćuti", ali oni ne znaju dobro. Doduše, može se razumeti koja je ‘elja opredelila ovo "znanje", može se razumeti da bi možda i bilo bolje da je govorenje i ćutanje uistinu u vlasti duha; onda bi se verovatno izgovaralo samo ono što je "dobro za ljudske stvari", i bilo bi uvek prećutano ono što tim stvarima škodi. "Po ljudske stvari bilo bi zacelo bolje kada bi u čovekovoj moći podjednako stajalo da ćuti, kao da govori. Ali, iskustvo uči dovoljno i predovoljno da ljudi ništa manje ne drže u svojoj vlasti nego /svoj/ jezik" (E, III, 2, prim.). Jezik se nalazi u vlasti onoga što nije u vlasti duha - tela. Telo govori, na dva načina.

Pre svega, da bi duh uopšte mogao da se služi rečima, prvo mora da ih se seti, da ih učini prisutnim. "Jasno je, mi ne možemo da izgovorimo reč koje se ne sećamo". Ali, "ne stoji u slobodnoj moći duha da se seća jedne stvari ili da je zaboravi" (ibid.). Sećanje je, znamo već to, područje moći tela. Otuda se duh seća samo onih reči kojih se telo setilo zato što je tim rečima telo nešto htelo da kaže; takođe, duh ne može da se seti onih reči koje je telo odlučilo da zaboravi. Telo je ono koje donosi odluku o tome šta će i kada biti rečeno, u skladu sa svojim vlastitim stanjima i prohtevima koje hoće da izrazi. Telo sebe izražava jezikom. I obrnuto, jezik je izraz tela. To nam svake noći dokazuje san. Dok sanjamo mi govorimo, tačnije, jer u snu je duh uspavan, dok sanjamo govori naše telo, i govori uvek ono što želi da kaže: "ali, kad sanjamo da govorimo onda verujemo da govorimo iz slobodne odluke duha, a ipak ne govorimo" (ibid.). To što govorimo onda kada duh ćuti uverava nas da je govor u potpunoj vlasti tela.

Ali, telo ne govori samo rečima, telo izumeva i u svojoj vlasti drži i jedan drugačiji govor, gestualni. "(...) ili, ako govorimo, to se događa jednim spontanim pokretom tela" (ibid.). Svaki kret tela obrazuje jedan čulni znak,13 kojim jedno telo nešto saopštava drugom telu. To, međutim, što se ovako saopštava, to uopšte nije znak, u onom smislu u kome metafizika poima znak, u onom smislu u kome znak, i pre i posle Spinoze, znači ono opšte.14 Kret tela, telo koje govori spontanim kretnjama, govori iz jednog poretka koji je pre poretka znak /svest/ opštost, ono govori iz "haosa" konkretnosti, logikom konkretnog koja probija temelj svake metafizike ukoliko je ovaj u pokušaju smanjenja distancije između opšteg i pojedinačnog, u pokušaju proždiranja pojedinačnog koje obavijeno opštošću postaje ono čime se može ovladati, što je raspoloživo. Telo govori iz jednog poretka koje je uvek već apsolutno neraspoloživo, kojim se nikada ne može ovladati, telo govori iz čiste otvorenosti, iz onoga što bismo mogli imenovati kao poredak označitelja, koji je uvek usidren u "somatskom", u otvorenosti tela, u goloj, čistoj materijalnosti bilo tela bilo slova, svejedno je. Jer, označitelj je u somatskom, štaviše, uslov njegove mogućnosti je "čulno somatsko"; uslov njegove mogućnosti je otvorenost očiju, usta, ruku, otvorenost sobe, odškrinutost vrata. To je otvorenost koja znači samo i jedino otvorenost i koja proizvodi samo otvorenost, nikakav drugi smisao, nikakvo značenje. Otvorenost se otvara se otvara se otvara, kako bi ovo otvaranje otvorenosti proizvelo dalja otvaranja, koja se otvaraju... površinom mora otvorenosti, otvorenosti se otvaraju u talasima, kao talasi. Logika otvorenosti je logika talasa. Zato je ta logika označitelja-otvorenosti (a Spinoza se svakako odupro zavodljivoj mogućnosti čišćenja označitelja od some), ženska logika par exellence. To je logika otvorenosti govora rastrojene Ofelije, "govor njen nije ništa, ali oblikom svojim neodređenim goni slušaoce na misli"; to je, takođe, i logika shizofrenične Nicole Warren: "katkada pevam ili se igram sa životinjama...", ne služim se pojmovima, ne koristim znake, uvek opšte, ne pričam, "pričanje je muško", kada pričam onda sam već postala muško, "kad što govorim, kažem samoj sebi - verovatno mora da sam Dick", kad što govorim prestajem da postojim kao označitelj, kao otvorenost, postajem dick, zatvaram se u zatvorenost jednog običnog dicka, kad govorim postajem Dickole. Tako "sam bila već i vlastitim sinom", kad pričam postajem svoj muž, svoj sin, svoj otac, postajem svoj omiljeni filozof, ponekad postajem Frojd; to je, takođe i logika Džini, logika Talasa: "Evo, moje telo, drug moj, što uvek daje znake, grubo i crno 'ne', ili zlatno 'dođi', brzim strelama ustreptalosti daje znak. Neko kreće prema meni. Da nisam podigla ruku? Da ga nisam pogledala? Da nije moja ‘uta marama sa crvenim jagodama zaplivala i dala mu znak?" Svakako, i marama je mogla dati znak, jer ne daju samo ljudska tela jedna drugima (čulne) znakove, ne upisuju se samo ljudska tela jedna u druga - sva tela se između sebe sporazumevaju i utiskuju se jedna u druga, sva tela se čas kreću čas miruju, sva tela tako menjaju jedna druga, i o tome se obaveštavaju. "Sva su mi čula na opezu. Evo, osećam grubost niti na zavesi koju razmičem; a sada osećam na dlanu hladnu, gvozdenu ogradu i na njoj potklobučenu farbu... osećam miris ljubičica... osećam... A sada evo čujem krckanje i lomljenje granja i pucketanje parožaka, izgleda kao da su sve šumske zveri krenule u lov, sve se vinule visoko da se bace dole među trnje. Jedna me je probola. Jedna se zarila duboko u mene." Zver je ušla u mene, upravo je jedna zver doputovala u moje telo, i upravo je nešto od mog tela otputovalo u zver; jednim putovanjem, jednim odašiljanjem iz otvorenosti u otvorenost, za koja su sposobna samo tela koja se, samom ovom otvorenošću menjaju: "uopšte, termin promena označava dezintegraciju objekta, ali ne apsolutnu, nego u smislu otpočinjanja; kao kada kažemo da se neka biljka promenila u pepeo, ili da su se ljudi promenili u zveri".15 Sve što je telo aficirano je i aficira, svako se telo dodiruje sa drugim telima, svakim dodirom drugog tela telo se menja, jer ne postoje nevini dodiri, a svaki dodir je jedna kretnja koja govori. I vegetativna i animalna i ljudska i astralna tela govore istim "jezikom". Jezikom koji, u svojoj otvorenosti, dolazi odasvud, i odašilje se u svim pravcima, ka drugim telima. To svakako nije jednoznačan govor, nema govora o tome, to nije govor koji je čuo za problem istine i laži. Sve što telo kaže je istinito, sve što telo kaže je istovremeno istinito, jer telo uvek istovremeno govori i "ne" i "da", i povrh toga još kaže i "možda". Govor tela, međutim, nije spekulativan, telo ne saopštava neko "ne" koje će se prevladati u nekom "da" i obrnuto, telo ne poznaje prevladavanja i rad "ukidanja". Telo nikada nije čulo za preboljevanje. Preboljevanje je izmišljotina duha, sa svoje strane telo nepogrešivo zna da preboljevanje ne postoji. "Misao" tela je mnoštvena jednim mnoštvom koje nikada neće biti posredovano u jedinstvo, ona je protivrečna jednom protivrečnošću koja istrajava u svojoj protivrečnosti i koja se nikad i uvek nikad neće umiriti u pomirenju. Tela ne znaju za pomirenja, tela su uvek u agonističkoj agoniji. Zato se taj govor tela ne može razumeti: "ali mi koji ‘ivimo telom vidimo obrise stvari telesnom maštom. Ja vidim stenje na blještavom suncu. Nisam u stanju da svu ovu ‘ivotnu stvarnost prenesem u neku pećinu, da tamo stavim tamne naočari, pa da tačno po stepenima pomešam njene boje, ‘utu, plavu i boju ćilibara u jednu jedinu supstanciju".16 Razum ukida logiku konkretnog, apstrahuje male razlike, u kojima je, na njegovu nesreću, sva istina, takođe mnoštvena i sebi protivrečna. Govor tela definitivno ne razumeju razumni u pećini, oni koji su već uhvaćeni u logiku svesti-znaka, oni koji su se prepustili obrazovanju apstrakcija, transcendentalija i univerzalija, oni kojima će Spinoza posvetiti polemičke stranice svoje Etike, da bi ih obavestio kako im je istina izmakla. Taj govor čiste otvorenosti koji se ne može razumeti može se, jednom sličnom otvorenošću, samo osetiti, onda kada su sva čula na oprezu, i može se osetiti kao govor koji je uvek i najmanje dvosmislen. Kakav bi uostalom, drugačiji i mogao biti govor žute marame sa crvenim jagodama ako ne dvosmislen, ako ne bi istovremeno značio i da i ne; naposletku, zar otvorena vrata sobe ne znače uvek i "crno Ne" i "zlatno Dođi"?

I zato, "oni koji veruju da govore, ili da ćute ili da rade nešto iz slobodne odluke duha, ti sanjaju otvorenih očiju" (E, III, 2, prim.), i u tom snu ne vide da je logika talasa, logika označitelja uvek usidrena u telu, u stravi neartikulisanosti, u užasu otvorenosti; ne vide da je upravo telo mesto erupcije jezika, mesto iz koga jezik iznenadno provaljuje, sa koga se spontano pojavljuje, mesto iz koga reči i pokreti teku i odašilju se. U talasima. U svim pravcima. Ka svim telima.

 5) Odluke koje donosi telo

Čak i ako osećamo izvesnu obavezu da idemo, vrlo lako možemo ne biti u stanju da to učinimo.
Džon Kejdž

To što je telo mesto erupcije govora znači da je govor nagon, kaže Spinoza. Govori se zato što je nagon tela za govorom toliko jak da ga nijedan drugi, jači nagon ne može suzbiti. Duh nije slobodan da odluči o tome da li će govoriti ili ne, kao što duh i inače nije slobodan da donese bilo kakvu odluku. Sve odluke koje za svoje učinke imaju činove, donosi telo, u skladu sa svojim vlastitim stanjem. "Ljudi misle kako su slobodni samo iz tog razloga, što su svesni svojih radnji, a ne znaju uzroke od kojih su opredeljeni" (E, III, 2, prim.). To, međutim, što imamo svest o svojim radnjama ni izdaleka ne znači da poznajemo uzroke tih radnji, a još manje znači da je sam duh uzrok tih radnji. Jer, ideja duha je uvek i jedino ideja tela, što znači da duh uvek zadobija samo posledice, samo znanje o trenutnom stanju svoga tela, čije uzroke suštinski ignoriše. Da bi se spoznali uzroci neke radnje oni bi morali biti aktualni, prisutni na takav način da istiskuju svoje vlastite posledice. Ali, duh suštinski ima samo ideju o trenutnim stanjima tela, duh ima samo ideje o delovanju spoljašnjeg tela na naše, tj. samo ideje o afekcijama i ideje o idejama afekcija. Otuda, ljudi pogrešno pretpostavljaju da ono što neku radnju čini slobodnom jeste znanje o njoj, jer takvo znanje zapravo uvek već izostaje, ono je "suštinski" nemoguće, kao što ljudi pogrešno pretpostavljaju da je svaka radnja izraz slobode duha i učinak ove slobode. Čak su i neki tako izvrsni filozofi kakav je na primer bio "slavni Kartezije", branili ovu zaista nerazumnu tezu da "duh opaža sve pokrete što se proizvode u telu, i spoljnje predmete", kao i da duh, samo time što hoće može da ga pokreće. Teško je poverovati da je čak i Dekart, tako oštrouman, mogao stati iza jedne ovakve zablude; "doista, ne mogu dovoljno da se načudim da je jedan filozof - koji se čvrsto odlučio da sve izvodi samo iz principa... - sam uzeo pretpostavku tajniju od svakog tajnog kvaliteta" (E,V, predgovor), pretpostavku o moći misli i mišljenja, misli kao takve. Doista je tajna kako je Dekartu išlo "od mišljenja" da misli misao koja je misao o misli, kada već ne postoji misao koja ne bi bila misao o telu, kada je već svaka ideja "suštinski" ideja tela, nekog njegovog stanja. Mogućnost mišljenja mišljenja, mogućnost "čistog mišljenja" otuda mora ostati nešto tajnije od najtajnijeg, a samo je ova mogućnost temelj "moći" duha, njegove "slobode", samo bi ona mogla da utemelji i opravda ideju o nezavisnosti duha, o duhu "po sebi", o duhu koji samim sobom sebe misli, i koji nikada nije proizvod stanja tela. Dekart, međutim, nije mogao da osigura i učini jasnom i razgovetnom jednu ovakvu mogućnost, već i zato što je takva mogućnost nemoguća, već i zato što je ona protivna samoj suštini duha, koja je u tome da je duh upravo ideja o trenutnom stanju tela. Uzimajući zabludu za istinu, Dekart se, poput svih koji slično misle o moći duha, legitimisao kao ludak, jer ludaci i nisu drugi do oni koji su u zabludi, i koji zabludu drže za istinu. Ludaci su, na primer, oni koji misle da govore iz slobodne odluke duha, kao što su ludaci, takođe, i oni koji misle da bilo šta čine iz slobodne odluke duha (E, III, 2, prim.).

Jer, nikada i ništa duh ne čini iz svoje vlastite slobodne odluke, zasnovane na njegovom vlastitom prohtevu. Duh uopšte nema prohteve, jedini prohtevi duha su prohtevi tela. Duhu se hoće samo i jedino ono što se hoće telu. Telo je mesto prohteva, u telu je, uostalom, usidren temeljni conatus, onaj koji modus održava kao modus - žudnja. Telo žudi, stalno i bez prekida, ‘udnjom koja se, kada duh za nju sazna, naziva požuda; ‘udnjom čiji se objekti menjaju u zavisnosti od načina na koje je telo aficirano ili aficira, žudnjom čiji je jedini i osnovni cilj uvećanje radosti tela, što znači uvećanje moći tela. Samo telo "zna" šta je za njega "dobro", samo telo zna da je za njega uvek dobro ono za čim žudi, ma za čim da žudi, jer radost/moć tela ne uvećava se ovim ili onim konkretnim objektom ‘udnje, nego zadovoljenom žudnjom/požudom. Zadovoljena požuda dokaz je moći, velike snage tela, ne duha, dokaz njegove veće, uvećane snage postojanja. I pošto duh postoji samo onoliko dugo koliko postoji telo, i pošto se uvećanjem moći tela uvećava i moć duha ("A pošto se suština duha sastoji u tome što on potvrđuje stvarno postojanje svoga tela, i pošto mi, pod savršenstvom, razumemo samu suštinu jedne stvari, sleduje, dakle, da duh prelazi većem ili manjem savršenstvu, kad se dogodi da on o svome telu, ili o jednome delu njegovom nešto potvrđuje, što sadrži u sebi više ili manje stvarnosti nego ranije." /E, III, Opšta def. afekata, objašnjenje/), to će duh uvek potvrđivati prohteve tela, koji uvek doprinose većem savršenstvu tela, zato što manifestuju njegovu moć i njeno uvećanje. Ne postoji duh koji bi telu mogao da kaže "ne". Ali, to da se duh "odlučuje" za prohteve tela, ne znači da je ova odluka naknadna, ona ne podrazumeva uvid duha u prohteve tela, refleksiju duha o mogućim posledicama (ne)zadovoljavanja ovih prohteva. Duh ne razmatra ove prohteve, duh ovim prohtevima govori "da" u trenutku u kome se prohtevi u telu javljaju samo iz jednog jedinog razloga - zato što su se ti prohtevi u telu javili. Otuda odluka duha nije ništa drugo do samprohtev tela i nastaje istovremeno sa prohtevom. "Odluke duha nisu ništa drugo nego sami prohtevi koji su baš zbog toga različiti, prema različitom sastavu tela"(E, III, 2, prim.). Sastav tela proizvodi specifičan prohtev, dakle, prohtev je učinak tela koja čine telo i sastav ovih tela. Promene u sastavu tela proizvode promenu prohteva, a odluka duha je stoga tek drugo ime za prohtev tela, i menja se sa promenom prohteva. Zato "odluke postoje u duhu nužno", što znači da je duh uvek prisiljen na odluku, promenom prohteva koju ne može da kontroliše, i da svoju odluku nikada ne donosi slobodno. Gospodar odluke je prohtev tela. Sa svoje strane, duh čak ne može ni da odluči da ne odlučuje.

6) Želim, strasno, to objašnjenje...

Oh, to nisu pojmovi kao vaši, bili su to pojmovi kao moji, u skokovima, u
znojenjima i drhtajima, u koje nije ulazio ni atom razložnosti ili hladnokrvnosti.
Semjuel Beket

Želim, strasno, to objašnjenje o načinu na koji može da se dokaže, a priori, na osnovu pojma protežnosti, sva raznolikost stvari, piše Čirnhaus Spinozi (pismo 82). Za sada, po onome što sam čuo da se može u matematici, stvari stoje ovako: matematika ima moć da "iz neke stvari, uzete po sebi, odnosno iz njenog pojma, izvede, u najboljem slučaju, samo jedno od njenih svojstava" (ibid.). Stvari, dakle, uopšte ne stoje dobro, ukoliko bi bilo dobro da se iz pojma jedne stvari, stvar može saznati, tj. saznati sva njena raznolikost. Zaista, strasno ‘elim da bude moguće da se nezavisno od iskustva, da se nezavisno od procesa aficiranja, ne samoaficiranja, nešto može saznati; bilo bi dobro kad bismo mogli saznavati i zadobijati istinu, a da pri tome budemo daleko od onoga što saznajemo, da ga ne podnosimo i ne trpimo, da ga ne iskušavamo, radosno ili ne, svojim vlastitim telom. Tada bismo mogli saznavati nedodirnuti onim što saznajemo, tada bismo bili strašno osigurani protiv svih susreta sa onim što saznajemo. Svi bismo tada mogli postati Dekart, jer Dekartovo je mišljenje "da se sva raznolikost stvari može izvesti, na osnovu pojma protežnosti" (ibid.). Ali, iz određenog pojma ne može biti izvedeno mnoštvo (različitih) svojstava, dakle, istina o onome što saznajemo. "Meni se čini da je to nemoguće."

Dobro vam se čini, to što vam se čini, odgovara Spinoza. Ne možemo da postanemo Dekart, pa ni sam Dekart nije uspeo da postane Dekart. U to me uverava nemogućnost spoznaje tela. Znamo da telo može da stvara, da govori, da donosi odluke, što znači da o telu jedva nešto znamo, jer ove su moći tela tek mali deo svega onoga što telo može da čini. Ne zna se, međutim, šta sve telo može. Niko još nikada nije saznao kakve su sve moći tela, i za šta je sve telo sposobno. Jer, "niko dosad nije sklop/strukturu tela tako tačno spoznao da je sve njegove funkcije mogao da objasni" (E, III, 2, prim.). Što nije slučajno, što je neizbežno, što je uslovljeno samom prirodom sklopa koji telo jeste. Jer, telo je sklop mnogih tela koja su sklopovi mnogih tela ("Čovekovo telo sastavljeno je iz vrlo mnogih individua /različite prirode/, od kojih je svaka veoma složena" /E, II, postulat I/). Taj sklop je, dakle, sklopljen od tela koja se, kao i svi konačni modusi, kreću ili miruju, koja se, ovim kretanjem, sudaraju, odbijaju, koja se naslanjaju jedna na druge, povezuju jedna s drugima u određen sklop, koji telu daje formu; i sklop koji se menja. Jer, tela od kojih je sklopljen sklop tela, čas miruju, čas se kreću, i kreću se nekad sporije, nekad brže, i u ovim kretanjima susreću se sa drugim telima, koja do tada nisu obrazovala sa njima nikakve relacije. Tako nastaju novi sklopovi, drugačije strukturirane strukture, drugačija tela. Tela se stalno preobličavaju, postajući druga tela koja postaju druga tela... ljudi u zveri i zveri u ljude. Tela su stalno u procesu strukturiranja i prestrukturiranja, komponovanja i dekomponovanja, formiranja i deformiranja. Tela stalno umiru, rađajući ovim umiranjem druga tela, nove oblike, nove sklopove. Tela su stalno u procesu postajanja drugim telima. "Ali ovde treba napomenuti da, prema mome shvatanju, telo umire onda kad su njegovi delovi tako raspoređeni da dobijaju među sobom drugi odnos kretanja i mira. Jer ja se ne usuđujem da odričem kako ljudsko telo, i kad se održi cirkulacija krvi i druga obeležja, zbog kojih se smatra da telo živi - ipak može biti promenjeno u drugu, od njegove potpuno različitu prirodu. Naime, nijedan razlog ne primorava me da pretpostavim kako telo umire samo tada kada postane leš (kad se promeni u leš)", (E, IV, 39, prim.). I leš je tek jedna nova struktura, čiji će ekstenzivni delovi biti pokrenuti kretanjem drugih ekstenzivnih delova i ovim kretanjem odneseni u nove strukture. Tela nikada ne umiru, tačnije, zato što se stalno menjaju, tela uvek umiru. Što znači da su tela uvek i neizbežno ‘iva, jednim ‘ivotom koji se ne održava u ‘ivotu proizvodeći smrt, nego uvek i iznova proizvodeći ‘ivot.

Upravo je kucnuo čas da odbacimo sve one, zaista nikakvim naporom tela ili duha shvatljive, stavove filozofa koji život smeštaju u dušu. Jedan užasan strah opredelio ih je da ovako misle. Pribojavali su se, naime, da ako je život negde drugde, izvan duše, da onda i bog i duše moraju biti smrtni; jedino je nejasno čime je opredeljeno njihovo mišljenje da je bog netelesan, nematerijalan, netvaran. A ovim su strahom bili pokrenuti i Sokrat, i Platon, i Aristotel, i Dekart. Aristotel je razlikovao vegetativnu, čulnu i razumsku dušu, iz čega je izveo zaključak da žive samo biljke, životinje i ljudi, zato što samo one imaju dušu i zato što je život u duši, i zato što je samo duša živa, i zato što je telo, po sebi, bez duše, potpuno mrtvo. Ali, stvarno, ne možemo ulaziti u analizu ovakvih stavova, kaže Spinoza, ne možemo tešiti uplašene filozofe, i uveravati ih da će oni, baš oni, sa svojom vlastitom individualnom dušom, zauvek ‘iveti i u večnosti filozofirati, darujući nam i dalje, ovakve proizvode svojih strahove. Nećemo čak ni tumačiti ovakve misli, mirno ćemo proći pored njih, ostavljajući ih tamo gde jesu; štaviše, nećemo se čak potruditi ni da ih opovrgavamo, jer, kako bi se razumno mogao opravdati pokušaj da se opovrgavaju tvorevine bujne mašte? "Nikakav napor nećemo ulagati u odbacivanje ovakvih shvatanja, jer što se tiče tri vrste duša pripisivanih biljkama, ‘ivotinjama i ljudima, već smo dovoljno pokazali kako one predstavljaju tek fikcije, budući da smo pokazali kako u materiji ne postoji ništa osim mehaničkih sklopova i delanja".17 Nema govora o tome da je materija neživa i inertna, to su fikcije i njih ćemo ostaviti onima koji te fikcije drže za istinu, a znamo već kako se takvi zovu. Materija je ‘iva, što znači da je sve ‘ivo, a ne samo ono što ima duh, "život bi valjalo pripisivati takođe i telesnim stvarima nepovezanim sa dušom", duša nije nikakav uslov mogućnosti života, život živi i u materiji koja nema "dušu"; život je mehanički sklop koji deluje i radi (otuda omnia animata znači - sva tela su živa i imaju moć preobličavanja). Život je bezdušna i svakako bezlična mašina koja radi, radi, radi. I radi. Što ne znači da se ova mašina ne kvari. Kvari se, i kvar na mašini naziva se leš. Jasno, kao i svaki kvar i ovaj se može popraviti, delovi pokvarene mašine raznose se, preuzimaju ih druge mašine, postaju delovi drugih mašina koje ispravno rade i čiji rad potpomažu.

Telo se menja na dva načina. Moguće je da tela - ekstenzivni delovi od kojih je telo sastavljeno, između sebe, bez priliva novih ekstenzivnih delova, stupe u drugačije odnose, bilo time što oni sami postaju veći ili manji, bilo time što zadržavaju istu brzinu kretanja, menjajući pravac u kome se kreću. Ovakva promena znači samo da je telo, u sebi, promenilo ritam, da je promenilo ubrzanje, da se usporilo ili ubrzalo, ali ona čini da telo i nadalje očuva svoju celovitost, tj. da "telo zadrži svoju prirodu bez ikakve promene svoje forme" (E, II, pom. stav V, VI, VII). Ali, u svom kretanju, telo takođe susreće i druga, spoljnja tela, koja ga aficiraju i koje ono aficira. Spoljašnje telo s kojim se telo nužno slučajno susrelo može mu, u ovom susretu, predati svoja kretanja, može se u njega upisati na takav način da u njemu ostavi "svoje" ekstenzivne delove u takvom iznosu koji će promeniti formu tela. Modus tada više ne može da potvrđuje dotadašnje relacije između svojih delova, modus = forma koju uspostavljaju relacije ekstenzivnih delova tada se "razbija", uspostavljaju se sasvim nove relacije koje se grade i od "novopridošlih" ekstenzivnih delova; nastaje novi modus sa sebi svojstvenom relacijom tela; "Dakle, ono što čini da se održava odnos kretanja i mira, koji delovi ljudskog tela imaju među sobom, to održava oblik ljudskoga tela i prema tome, čini da ljudsko telo na mnogo načina može biti aficirano, i da opet ono samo spoljnja tela na mnogo načina može da aficira... Dalje, ono što čini da delovi čovekovoga tela dobijaju drugi odnos kretanja i mira, to čini da ljudsko telouzima drugi oblik;" (E, IV, 39, dokaz). (Ovakav ishod, naravno, nije nužan. Moguće je da iznos razmenjenih ekstenzivnih delova bude toliko mali da ne prekine postojeće relacije unutar konačnog modusa. Modus tada zadržava svoju formu.)

Telo-forma je, otuda, uvek elastični omotač koji omotava tela čiji ga odnosi obrazuju, a ta tela omotavaju tela od kojih su sama sastavljena, i tako u nedogled. Iza omotača je uvek i samo drugi omotač. Omotač omotava omotač koji omotava omotač, i u svakom omotaču previjaju se i pregibaju drugi omotači. Svi ovi omotači-forme, usled kretanja u kome se nalaze, probijaju jedni druge, omotavajući se na druge načine. To znači da sva tela, zato što su živa, prelaze jedna u druga, probijaju jedna u druga, formirajući se i deformirajući se, prihvatajući novu silu, više ili manje moći (delovanja ili trpljenja), koju su im ubrizgala druga tela. Tu se uopšte ne radi o pukoj smesi, mešavini, masi ili zbrci, tu se uvek radi o proizvodnji novih individua, o beskrajnom rađanju novih oblika od kojih je svaki "uzet po sebi savršen", o proizvodnji savršenstava se tu radi. Ne postoje nesavršena tela, nema "nižih" i "viših" tela, niže i više materije, "koristim vaše izraze" (o nižoj i višoj materiji), "iako ne razumem zašto je materija koja se nalazi ’niže’ lošija od one koja je više" (pismo 56, Bokselu)18. Sva ova "po sebi savršena" tela koja rađaju nove oblike, nalaze se u procesu stalne inter-akcije, međusobnog dodirivanja, međusobnog dohvatanja, sustizanja, prihvatanja, probijanja - tela probijaju jedna u druga i prolaze jedna kroz druga. Tela su pasaži. Ali ne prolaze glatko, u ovim prolazima ona jedna u drugima ostavljaju svoje moći da budu moćna i svoje moći da budu nemoćna, svoje moći delanja i trpljenja. Nijedno telo nije pasivno i tromo, svako je telo interakcija. A kada se jedan omotač probije i rascepi onda se iz otvora ovog rascepa pomaljaju novi, savršeni oblici. To da su sva tela, i tvrda i meka i tečna, elastična, jer se upisuju jedna u druga i probijaju jedna u druga, znači da su sva tela varijabilna, promenljiva i nestalna. Tela su varijacije. Tela nisu glatki poligon po kome klize ekstenzivni delovi ostavljajući ih nepromenjenima, tela nisu supstrati koji u "dubini", u biti ostaju sebi isti, dok se po njihovoj površini menjaju odnosi mirovanja i kretanja njihovih vlastitih delova, tela nisu medij na kome se bore sile ovih ekstenzija - telo je uvek i samo određeni, promenljivi kvantitet sila mirovanja i kretanja, čiji uzajamni odnosi tenzije, naslanjanja i odupiranja menjaju i preobličavaju telo. Telo je sklop relacija. Ništa drugo. To drugo je materija koju je Bog podelio u jednake partikule.19 Ono što telo čini telom samo je određeni odnos između mnoštva ovih istih partikula. Dakle, telo je forma. Kako se vidi, materija uopšte ne čeka da je oplode forme i iz potencije prenesu u aktualnost, materija samu sebe oplođuje i iz sebe, samom sobom, svojim vlastitim silama kretanja i mirovanja, porađa individue koje se zovu tela. Materija je tvoriteljica oblika, materija je aktivni princip koji uobličava oblike, svojom vlastitom moći, ma šta da o tome kaže Aristotel. Štaviše, šta god da on kaže, to je tako malo važno, da je zapravo, potpuno nevažno, "autoritet koji imaju Platon, Aristotel i Sokrat, za mene nema nikakvog značaja", iz njihovih su filozofija mnogi kasnije stvarali učenja o "unutrašnjim svojstvima, intencionalnim oblicima, supstancijalnim formama, i o još hiljadu sličnih gluposti" (pismo, 56). Sve ćemo to ostaviti po strani, i u središte izneti ‘ivu materiju koja je aktivna, koja se kreće ili miruje, koja proizvodi individue koje nazivam telima, od kojih, takođe, nijedno nije pasivno, jer ne postoji ništa što je pasivno, jer je sve što postoji delatno i aktivno, čak i kada užasno trpi, kada je nepodnošljivo žalosno.

Postaje jasno: da bi se spoznao sklop tela, da bi se tom spoznajom tačno odredilo šta sve telo može, nisu dovoljni pojmovi. Ne postoji takav pojam, još uvek ne postoji takav pojam iz koga bismo mogli da poznamo moć tela, jer ta moć je promenljiva, ona varira od sklopa do sklopa, i svaki sklop stalno otkriva nove mo(gu)ć(nost)i. Svaki sklop ima drugačiji "iznos" moći. Svi pojmovi koje smo do sada obrazovali, sve transcendentalije, univerzalije, apstrakcije, upravo apstrahuju razlike koje postoje između sklopova, razlike koje postoje između tela, razlike koje se beskrajno umnožavaju. Te razlike nisu mislive onim čime mislimo, na način na koji mislimo. Samo iskustvo može da nas nauči svemu onome što telo može, jer samo iskustvom možemo da registrujemo sve tenzije i sve suprotnosti i promene koje telo proizvodi i u kojima je njegova istina. I kada Spinoza kaže da nikoga još do sada iskustvo nije naučilo šta sve telo može da radi, onda on ne kaže da još niko do sada nije bio prepušten takvom iskustvu. Jer, takvo iskustvo je nužno, nužni su slučajni susreti tela sa telima, telo ne može da izbegne druga tela, telo ne može da izmakne proletima, preletima, preobličavanjima, promenama... Kada Spinoza kaže da još nikoga iskustvo nije naučilo svemu onome što telo može, onda on kaže da još uvek nije izumljeno mišljenje koje bi moglo da misli ovo iskustvo, da još uvek nije izumljeno mišljenje koje bi proizvodilo pojmove koji bi hvatali i poimali sve ove male razlike i suprotnosti, sve ove transformacije i deformacije kroz koje tela prolaze i koje tela proizvode. Da se još uvek nije dogodila invencija pojmova u kojima vibriraju razlike, i to zauvek. Da bismo saznali telo neophodno je da proizvedemo nove, drugačije pojmove. Neophodno je izumeti novo mišljenje.

Branka Arsić
Filozofski fakultet, Beograd
Oktobar 1995.
_______________________________________

NAPOMENE

1. Baruch de Spinoza, Etika (u daljem tekstu E), knjiga III, predgovor, BIGZ, Beograd 1983.
2. Ž. Delez/F. Gatari, Šta je filozofija?, Sremski Karlovci 1995, str. 62.
3. Dž. Keruak, Na putu, Novi Sad 1988: "...I želeo sam da se otisnem. Negde u malom mozgu znao sam da će biti devojaka, vizija, svega; negde iza linije biser će morati da mi padne na dlan".
4. C. Brunner, Die Attribute, u Spinoza in neuer Sicht, prir. Leo Sonntag i Heinz Stolte, Verlag Anton Hain, Meisenheim am Glan 1977, str. 44.
5. G. Deleuze, Spinoza, Praktische Philosophie, Merve Verlag, Berlin 1988, str. 143.
6. E, III, definicije i postulati.
7. G. Deleuze, Proust and Signs, New York 1972, str. 58.
8. M. Prust, Nestala Albertina, U traganju za iščezlim vremenom, Beograd 1983, str. 13.
9. "To je odredba nevoljnog pamćenja: ono internalizuje kontekst, ono prošli kontekst čini neodvojivim od sadašnje senzacije", G. Deleuze, Proust and Signs, nav. izdanje, str. 58.
10. Ž. Delez/ F. Gatari, Šta je filozofija, nav. izdanje, str. 211.
11. S. Beckett, Malone umire, Zagreb 1969, str. 36.
12. L. Hearn, O želji da se uhvati mesec, SIC, Beograd 1987, str. 9.
13. Spinoza je, međutim, čulne znakove, u drugoj knjizi Etike, podvrgao kritici, zato što je čulnim znacima nemoguće zadobiti istinu. To ne znači da je kritikom znakova Spinoza zadobijanje istine odvojio od tela. Obrnuto, istina se zadobija telima, ali ne čulnim znacima, nego "opštim pojmovima", koje duh obrazuje iz onoga što je telima zajedničko. Telo će, dakle, i dalje ostati uslov mogućnosti zadobijanja istine.
14. Spinoza se i ovde rukovodi nalogom - zadržati uobičajene reči, promeniti im uobičajeno značenje.
15. B. de Spinoza, The Principles of Descartes' Philosophy, appendix, The Cogitata Metaphysica, part II; Open Court, La Salle, Illionois, 1974, str. 167.
16. V. Vulf, Talasi, Nolit, Beograd 1983, str. 161.
17. B. de Spinoza, Cogitata Metaphysica, u The Principles of Descartes' Philosophy, nav. izdanje, str.151. Prethodno objašnjenje na koje Spinoza ovde upućuje, nalazi se u analizi materije i tela, sprovedenoj u Principima Dekartove filozofije (međutim, bez izravnog upućivanja na Aristotela), koja dolazi do uvida da se materija sastoji isključivo od materijalnih korpuskula, da u materiji nema ničeg osim materije, koju živom čine sile kretanja i mirovanja. Pošto su te sile imanentne samoj materiji, materija je živa i delatna, a živom je čini njena vlastita moć preobličavanja/kretanja. Up. B. de Spinoza, The Principles of Descartes’ Philosophy, postulat III dela, kao i postavke I i II, istog dela, sa dokazima.
18. "Niže" i "više" može da znači samo ono što doslovno znači, prostorni raspored. Iz njih se brišu svi slojevi značenja koji bi "niže" vrednosno odredili kao lošije. Jer, svaka je stvar po samoj sebi, po svojoj suštini, savršena. To zato što se "u prirodi ne dogadja ništa što bi moglo da joj se uračuna u nedostatak. Jer, priroda je uvek ista, i njena snaga i njena moć delanja jeste svuda jedna i ista; to će reći, zakoni i pravila prirode, prema kojima se sve događa i sve iz jednih oblika menja u druge, jesu svuda i uvek isti". (E, III, predgovor). Priroda ne poznaje manjke, nedostatke i defekte.
19. B. de Spinoza, The Principles of Descarte's Philosophy: "U početku je sva materija bila podeljena u jednake delove", III deo, 2 postavka, dokaz. Ovo učenje Spinoza je zadržao i u Etici, II, postulati I-IV. 

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd