utorak, 25 april, 2017.

Definicije

I Pod uzrokom samoga sebe razumem ono čija suština obuhvata postojanje, ili ono čija se priroda ne može shvatiti drukčije, nego kao postojeća.1

Ova definicija Boga se može prevesti i ovako: koji je samom sebi svoje pravo mesto, koji se okreće iz unutrašnjosti u spoljašnjost i tako konstituiše svoje sopstveno obitavanje. Jedinstven i nužan. Usamljen. Ali po-sebi. Samodovoljan. Bez potrebe za drugim da bi dobio svoj "prostor-vreme". Ljudi mogu, eventualno, da posmatraju ili da pokušaju da posmatraju Boga na njegovom mestu; oni mu ne daju njegovo mesto.

To takođe znači: onaj čija se priroda mora misliti kao postojeća, ili: onaj koji sebi daje svoj sopstveni omotač preokretanjem izvan njegove suštine, egzistira nužno. Onaj koji samom sebi daje svoj prostor-vreme postoji nužno.

Otuda:
- Mi ne postojimo nužno, zato što mi ne dajemo samima sebi naš omotač.
- Muškarac postoji nužnije od žene, zato što on od nje dobija svoj omotač.

Dva puta:
- u svojoj nužnoj fetalnoj egzistenciji ili preko nje,
- u svojoj ulozi ljubavnika. Da li slučajno? Osim za sreću? I iznova postajući neophodan za razmnožavanje.

Obmotan kao fetus, kao ljubavnik, kao otac.

Ali:
- muškarac dobija taj omotač. Istina, po prirodi! Može se isto tako napraviti preokret. On ne daje sebi svoj omotač, osim ako je njegova priroda u tome da bude začet u ženi. Suštinski začet u ženi.
- Žena bi bila omotač (koji ona daje). Ali ona ne bi imala ni esenciju ni egzistenciju, pošto ona jeste mogućnost esencije i egzistencije: raspoloživo mesto. Ona bi bila uzrok same sebe - i to na manje kontingentan način nego muškarac - kada bi sebe obmotavala, iznova obmotavala, omotačem koji ona može da "dâ". Omotačem koji je deo tih "atributa" i "afekata", ali koji ona ne koristi kao uzrok same sebe. Ako bi se ona obmotavala onim što daje, ona se ne bi mogla zamisliti drugačije nego kao egzistentna. To se dešava na jedan određeni način: ono od čega žena pati, proizlazi iz činjenice da muškarac ne shvata da ona ne postoji. Njima je tako neophodno potrebno da one postoje. Da bi mogli sebe da misle ili predstavljaju kao uzrok samog sebe, potrebno im je da misle da im omotač "pripada". (Naročito posle "kraja Boga" ili "smrti Boga", ako je istina da je Bog odrediv jednom epohom istorije, ako ne i granicom svog mišljenja.) Za takvo pripadanje - bez jamstva Boga - treba da onaj koji daje omotač egzistira nužno. Dakle, materinsko-feminino nužno egzistira kao uzrok uzroka samog sebe muškarca. Međutim, ne i za samu sebe. Ona neminovno egzistira, ali kao uslov a priori (rekao bi Kant) prostora-vremena muškog subjekta. Uzrok koji se nikada ne otkriva pod pretnjom da će se njegov identitet pocepati, propasti. Ona ne postoji neminovno kao žena, zato što je, kao žena, njen omotač uvek poluotvoren (ako se muškarac danas misli kao Bog, po Majsteru Ekhartu, žena bi postala jedan prilog ili kvalitet božje reči).

II Konačnom u svojoj vrsti naziva se ona stvar koja može biti ograničena drugom stvari iste prirode. Na primer, jedno telo naziva se konačnim, zato što uvek zamišljamo drugo veće telo. Tako je jedna misao ograničena drugom mišlju. A telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom.2

Odatle bi sledilo:
- da je Bog beskonačan i neograničen, zato što ne postoji ništa drugo iste prirode,
- da je muškarac konačan i ograničen

i ljudima iste prirode

i onim što je veće, dakle,

- (svojom) majkom, iako on na to ne misli,
- (svojom) ženom, iako on na to ne misli zbog opsega mesta-omotača;
- i Bogom: ali on može biti dovoljna neznalica da ne želi znati da su svet i mišljenje uvek veći od njega u nekom trenutku x. Bog ograničava muškarca stvaranjem i samodovoljnošću mišljenja?

U polnoj razlici bi istovremeno postojali konačnost, granica, zbog susreta dvaju tela, i dve misli, i beskonačnost i neograničenost ako "Bog" interveniše.

Ako nema dva tela i dve misli, po Spinozi, mogla bi postojati loša beskonačnost: misao jednog bi ograničavala telo drugog, i obratno. Nema više ni konačnosti, ni granica, ni pristupa beskonačnom. U najboljem slučaju, ima li materije formirane putem čina? Što bi se desilo skoro jedanput, zatim još jednom, još jednom, još jednom, još jednom... Mnoštvo formiranja ženskih rodova bez pristupa bilo konačnom bilo beskonačnom.

Ako su muškarac i žena telo i misao, oni sebi daju konačnost, granicu i mogućnost pristupa božanskom putem razvoja omotačâ. Sve većih i većih omotačâ, sve širih i širih horizonata, ali svakako kvalitativno sve neophodnijih i različitijih omotača. Ali uvek premašenih omotača: jedan postaje uzrok drugoga dajući mu biće zahvaljujući sebi. Ono otvoreno treba uvek da bude uređeno da bi moglo biti takvo. Ono takođe treba da bude uređeno prema jednoj kvalitativnoj razlici. Esencija nikada ne treba da bude potpuno ostvarena u egzistenciji - rekao bi Spinoza? Možda se, za muškarce, to kretanje odvija naopako? Oni egzistencijom mogu da otkriju esenciju? Oni ne razvijaju svoju esenciju u egzistenciji, nego bi, pomoću egzistencije, oni možda došli do toga da konstituišu neku esenciju.

U polnoj razlici, dakle, treba imati kraj, granicu i napredak; ono što uslovljava dva tela, dve misli, dovodi ih u odnos i u koncepciju jedne razvijenije perspektive.

Naravno, za Spinozu, telo nije ograničeno mišlju, niti je misao ograničena telom. To dvoje ostaju "paralelni" i ne poklapaju se. Pitanje polne razlike, pitanje koje treba misliti naročito posle i sa "smrću Boga" i epohom ontološke diferencije, zahteva preispitivanje rascepa između tela i misli. Čitava istorijska ili istoriografska analiza filozofije pokazuje kako se biće još ne izjašnjava ni o telu ni o puti (što Hajdeger potvrđuje u seminaru o Heraklitu). Misao i telo ostaju odvojeni. To povlači važne empirijske i transcendentalne posledice na društvenom i kulturalnom nivou: diskurs i misao bivaju privilegije muškog stvaraoca. I to ostaje "pravilo". Pritom, zadaci tela ostaju, sve do danas, obaveza ili potreba ženskog subjekta. Pukotina između njih dvoje proizvodi ludu misao u njenoj iskorenjenosti i telo (ženu i decu) koje je teško i pomalo "idiot" zbog nedostatka jezika.

Ljubavni akt, dakle, upućuje na puteno ubadanje duše nasuprot telu? Svakako, osvajanje može biti darivanje. To znači već izaći iz paralelizma. Dva pola se prepliću na način leta, skrnavljenja, jednog manje ili više mehaničkog susreta koji kao svoj ulog ima pravljenje deteta. Jednog tela? Tela? Dokle god misao ne može da ograniči telo, i obrnuto, nema mogućeg seksualnog čina. Kao uostalom ni misli, imaginarnog ili simboličkog puti. Empirijsko i transcendentalno su razdvojeni (kao zadaci žene i muškarca?) i telo pada na jednu stranu, a jezik na drugu.

III Pod supstancijom razumem ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata; to jest ono čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari, od koga mora biti obrazovan.3

Spinoza ovde govori o Bogu. Samo je Bog u sebi, shvaćen pomoću sebe; bez potrebe za nekom drugom stvari da bi bio formiran. Samo Bog stvara svoju egzistenciju polazeći od svoje esencije; što takođe znači da se on proizvodi pod formom pojmova bez potrebe za pojmovima drugačijim od njega da bi bio formiran.

Samo je Bog u sebi, pomoću sebe, u jednom samoodređenju povezanom sa po-sebičnošću. U sebi pomoću sebe upućuje na definiciju mesta koje se sâmo razvija? U sebi shvaćeno pomoću sebe znači sposobno da sebi dâ i ograniči svoje mesto? Nikada određeno niti ograničeno ničim drugim do sobom. Ono se auto-aficira samim sobom, eventualno, u srednjem-pasivnom modusu, ali nikada nije pasivno aficirano drugim. Ono ne poznaje pasivnost. Ono nikada nije moć, rasprostrto telo, na raspolaganju činu nekog drugog osim njega samog.

To znači da je, ako se ova definicija može primeniti samo na Boga, ona definisana, on je definisan, čovekom a ne samim Bogom. Dakle, Bog se pojmovno određuje polazeći od čoveka. On sâm ne izgovara svoj sopstveni pojam, osim kroz čovekova usta. Naravno, u određenim tradicijama i epohama, Bog označava samog sebe: u rečima, u tekstu zakona, u inkarnaciji pod različitim modusima. Ali, najčešće je čovek taj koji imenuje u obliku pojmova i koji smešta Boga na to mesto što se tiče stvaranja pojma.

Čovek se takođe shvata samim sobom bez da bilo ko, osim Boga, formira njegov pojam. Ali odnos čoveka prema Bogu, Boga prema čoveku, često izgleda cirkularan: čovek definiše Boga koji ga određuje.

Tako neće biti sa ženom, koja ne odgovara nijednom pojmu. Bez oblika ili fiksirane ideje, rekli bi Grci, a naročito bez pojma koji bi sebi dala. Materija, ili prostor pojma, ona njim ne raspolaže, ne može da se zamisli niti da zamisli drugo, i morala bi, u principu, da prođe preko muškarca da bi imala odnos sa samom sobom, sa muškarcem, sa svetom i sa Bogom. Ako je ona sposobna za to.

Aksiome

I Sve što jeste, jeste ili u sebi, ili u nečem drugom.4

Biće je određeno mestom koje ga obuhvata:
- bilo da je omotač esencija egzistirajućeg ili egzistencije (v. "O Bogu", Definicije, I5). Ono što jeste, jeste u sebi.
- bilo da ono što jeste, jeste u nečem drugom, da zavisi od esencije druge stvari ili od njene supstancije: nije uzrok sebe.

Ono što jeste određeno je onim u čemu se nalazi - onim što ga obuhvata, što obmotava njegovu egzistenciju.

II Ono što ne može da se shvati pomoću drugoga, mora se shvatiti samo sobom.6 Treba se podsetiti komentara "Definicija", III, Definicije supstance.

Ne biti u sebi znači biti pomoću nečeg drugog. Uvek se radi o problemu mesta, o neophodnosti dobijanja mesta (osim ako se ne radi o biću Boga), prelaska iz srednjeg-pasivnog u pasivno, iz auto-afekcije u hetero-afekciju, iz samo-određenja, samo-stvaranja, u determinaciju, kreaciju, dakle prokreaciju nečim drugim. Iz nužne cirkularnosti, samodovoljnosti svog začinjanja pomoću Boga, u razliku onoga što može biti začeto pomoću, dakle, u nečem drugom.

III Iz datoga određenoga uzroka nužnim načinom sleduje posledica; i obratno, ako nije dat nikakav određeni uzrok, nemoguće je da sleduje posledica.7

Sve se dešava u lancu kauzalnostî, u genealogiji jednog postoji. Da bi postojala posledica, nužna posledica, treba da postoji neki već dati, već postojeći, uzrok. Ali, dati uzrok proizlazi iz jedne esencije koja nije data kao takva? Ne kod Spinoze? Ili, Bog i priroda su ko-esencijalni?

Kakav odnos postoji između date i otkrivene stvari? Data, ono postoji, problem srednjeg roda i činjenica da će Bog biti stavljen u srednji rod kao indeterminatum, non datum.

Ali - ponavljam moju hipotezu - ako se žensko ne manifestuje kao uzrok, ono ne stvara posledice. A ipak je materinsko-žensko isto tako i uzrok uzrokâ. Na svoj način, jedan indeterminatum? Ukoliko je uvek iza data. Iza onoga što je već determinisano u lancu uzrokâ. Ili još: lanac uzroka ostaje neotkriven na strani ženskog. Njega tek treba razotkriti. Materinsko-žensko bi se razvijalo, nudilo, manifestovalo u formi nedeterminisanih data, koje nisu date kao takve. Iz nje ne bi proizlazile posledice. Sve to je moguće zbog nedostatka misli o telu i puti. Zbog nedostatka recipročnog određenja jednog drugim, a ne paralelizma koji sprečava da se ono /određenje, determinacija/ upiše u trajanje materinskog-ženskog kao uzroci i posledice. To je ono što inače ostavlja ono muško izgubljeno u lancu uzrokâ u onome što se tiče njegovog tela, puti, njihovih odnosâ sa poimanjem, sa uzrokom sebe osim preko apsolutne uzročnosti koja je Bog.

Što se tiče ženskog, ovo odsustvo upisivanja njenih uzroka i posledica u lanac uzrokâ povlači za sobom, na primer, Aristotelovo shvatanje stvaranja žene kao slučaja. Genetska aberacija. Bolest. Monstruoznost. Ili još: dete se začinje samo muškarčevim semenom. Žensko seme nije neophodno. Ona nije uzrok i pre ometa mogućnost rađanja (v. između ostalih ovaj čudan citat iz Aristotela, koji je ipak lekar: "Što takođe pokazuje da ženka ne ispušta spermu kao mužjak i da proizvod nije mešavina to dvoje, nego da ženka često začne ne osećajući zadovoljstvo za vreme koitusa; i kada, nasuprot tome, njeno zadovoljstvo nije bilo manje, i kada su mužjak i ženka išli istim stopama, nema rasta ukoliko se oticanje onoga što zovemo menstrualna krv ne dešava na pogodan način").

Žensko bi bilo čista "raspoloživa" materija. Čisto sabiralište, ne nepomično. Čak ni mesto? Uvek srasla sa jednim strašnim primitivnim haosom, kome čak ni sâm Bog nikada ne treba da se približi. Pod pretnjom da će trpeti opskurne posledice? Da li je žensko posledica (posledice) bez uzroka? Nužna posledica. Tu bi se radilo samo o akcidentalnom uzroku muškarca? Genetska greška. Ili Božji hir? Porađajući ženu iz tela muškarca.

IV Saznanje posledice zavisi od saznanja uzroka, i obuhvata ga u sebi.8

Saznanje posledice obuhvata, obmotava saznanje uzroka jednim retroaktivnim procesom? Ali, obmotavajući ga, ono ga skriva, prekriva, i možda porađa jednim zaobilaženjem ili vraćanjem rađanja?

Saznanje posledice, koje obmotava saznanje uzroka, može da podseti na materinsko-žensko, a u najfizikalnijim posledicama rađanja, vraćajući se na "muško", na njegovu misao /tog materinskog-ženskog/, i premašuje ga /ono "muško"/. Umesto da bude mišljeno kao uzrok, materinsko-žensko maskira uzrok? Ona ga natkriljuje jednim velom (velom iluzije puti? Majinim velom?). Skriva ga. Treba dešifrovati, probiti, tumačiti saznanje posledicâ da bi se stiglo do saznanja uzrokâ. Obrnuto saznanje? Zašto data nisu već mišljena kao posledice? Uzrok već uzrokovan. Počev od Boga? Uzrok je već posledica, ali posledica Boga. Nema posledice bez uzroka, tačno, ali uzrok je već jedna data posledica, dakle posledica posledice. Genealogiji uzrokâ odgovara hijerarhija posledicâ. Dva paralelna lanca koji se nikada ne ukrštaju, ali koji se ipak uzajamno određuju, naročito recipročnim zamotavanjima-odmotavanjima. Ono što je uzrok sebe jeste samom sebi svoj sopstveni omotač, koji se razvija u egzistenciju (egzistencije), ali je ono obmotano našim znanjem njegovih posledica. Dok nam ono otkriva svoju egzistenciju, mi ga obmotavamo-prekrivamo saznanjem posledica, počev od koga mi tragamo za saznanjem njega ili njegovog (njegovih) uzroka.

Saznanje posledice obmotava saznanje uzroka? Iz perspektive saznanja, posledica premašuje uzrok. Dvostruko kretanje "teologije", silazno i uzlazno. Ako ima uzroka sebe, esencija obmotava egzistenciju; a ako nema uzroka sebe, saznanje posledice obmotava saznanje uzroka. Ako pođem od stvorenjâ, vraćam se na lanac posledica (sve do nekog nestvorenog uzroka, čije nam saznanje, ili krajnji uzrok, izmiče?); ako pođem od Boga, spuštam se niz lanac uzroka, počev od neke causa sui.

Nema posledice bez već datog uzroka. Tome se pridružuje pitanje čuda kod Spinoze. Mogu se imati posledice bez data: neobjašnjive, "čudnovate". Pre nego što će se odlučiti za jedno "čudo", Spinoza ispituje našu nesposobnost da opazimo opseg lanca uzročnosti, a naročito da analiziramo odnos između slučajnosti i nužnosti. Verovanje u "čudo" ili u "slučaj" često dolazi iz slabosti, skučenosti polja saznanja (upor., na primer, Etika, Postavka XXXIII, primedba 1: "jedna stvar ne može se nazvati slučajnom ni iz kakvog drugog razloga, sem s obzirom na nedostatak našeg znanja"9).

V "Stvari koje nemaju ničeg zajedničkog među sobom, ne mogu ni da se uzjamno razumeju jedna iz druge, ili, pojam jedne ne obuhvata u sebi pojam druge stvari."10

Pojam je jedna delatnost shvatanja, opažanja i poimanja, koja se obavlja nad nekom raspoloživom materijom ili moći. Pojam je aktivniji od opažanja, ili, tačnije, pojam obeležava aktivni a opažanje pasivni pol duha. Otuda i činjenica da žensko, ako prilazi duhu, tradicionalno ostaje u opažanju, i da je pojam privilegija muškog.

Često mi je postavljano pitanje: ako postoji polna razlika, šta ostaje kao mogući put između muškarca i žene? Što znači da njihovi odnosi nisu polni. Spinozističkim terminima rečeno, to znači pretpostaviti da žena ne može poimati. Ili muškarac? (Ono što je isključeno, pošto je Spinoza zamislio svoj sistem...)

Ako polna razlika postoji, znači li to da nema ničeg zajedničkog između muškarca i žene? Postoji bar dete kao posledica, to znamo. U mišljenju, naravno, dete je još uvek mišljeno kao posledica muškarca, muškog semena, iako biologija zna da to ne ide tako. Misao još uvek misli ovulu kao pasivnu, žensko telo kao pasivnost, ženu kao onu koja ostaje u opažanju, ponekad samo kao ono opaženo.

Šta bi to bilo zajedničko muškarcu i ženi? Poimanje i opažanje. Dvoje. I bez hijerarhije između to dvoje. Dvoje mogu i opažati i poimati. Trpeti i biti aktivni. Trpeti sebe i razumeti sebe. Dobijati i obmotavati sebe. Postajući otvoreniji od slobode svakog (svake) od njih. Sloboda i nužnost su uzajamne. Svaki (svaka) daje onom drugom nužnost i slobodu. Po sebi, za sebe i za drugo.

Ako postojim, to znači da odgovaram jednoj nužnosti. Znači, dakle, da bi trebalo da budem slobodna. Da bi tako bilo, pojam muškog ne bi trebalo da obuhvata pojam ženskog, koji nema nužnosti ako jeste jedino posledica za muško ili posledica muškog.

Između muškarca i žene, kolike god da su razlike i činjenica da pojam jednog (jedne) ne može obuhvatiti pojam drugog (druge), neke tačke mogu da se izgrade, preko dva puta:

- putem rađanja,
- putem Boga.

Ali, istorijski, ženskom, u Knjizi Postanja, nedostaje pojam. Ono je predstavljeno kao da je bilo porođeno iz čovekove obmotanosti Bogom. Dok žena obmotava muškarca pre njegovog rođenja. Bog bi bio onaj koji interveniše radi recipročnog ograničavanja omotačâ? Otuda nužnost da se ponovo prođe preko pitanja o Bogu kako bi se moglo ponovo razmisliti o polnom činu.

Pukotine na omotačima između muškaraca i žena bi uvek trebalo da se posreduju Bogom. Neveran Bogu, muškarac pravi zakon za ženu, zatvara je u svoj pojam, u svoje pojmove, ili bar prema tim pojmovima umesto da je pokrije samo za Boga, čekajući Boga. Žena, koja je obmotavala muškarca pre rođenja, vreme koje bi on mogao da živi izvan nje, nalazi se okružena jednim jezikom, mestom koje ona ne može da pojmi, a iz koga ne može da izađe.

Da muškarac hoće da postoje muškarac i žena nije ništa novo: to je davnašnja želja da se omotač izvrne na naličje. Ali, u toj volji za ovladavanjem svime, on postaje rob i diskursa i majke-prirode.

Preveo s francuskog Aleksandar Zistakis
(Iz: Ethique de la différence sexuelle, Éditions de Minuit 1984, str. 85–95)
_____________________________________________

NAPOMENE

1. Spinoza, Etika, prev. K. Atanasijević, Beograd 1983, str. 3. Svi navodi iz Etike biće dati prema ovom prevodu, izuzev u slučajevima kada francuski prevod značajnije odstupa od našeg, i kada je to odstupanje, kao u ovom slučaju, relevantno za tekst Luce Irigaray (nap. prev.).
2. Ibid.
3. Ibid.
4. Spinoza, op. cit., str.4.
5. Ibid.
6. Ibid.
7. Ibid.
8. Ibid.
9. Op. cit., str. 34.
10. Ibid., str. 4.

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd