četvrtak, 27 april, 2017.

Prefinjena tela

Umeće začinjanja

Starogrčko društvo, kao i sva druga, našlo je zakoniti put da napravi razliku između prirodnog i zakonitog oca, kao što to pokazuje zakon o usvojenju. Patrilinearni prenos, kao ideja koja ne uključuje samo transfer materije, razmatran je takođe i u okviru prirodnih nauka. Zahvaljujući svojim fizičkim svojstvima sperma je naginjala ka nematerijalnom. Smatralo se da je njena uloga agensa u začinjanju da obezbeđuje biološku osnovu za određenu osnovu filijacije.1

Prema Aristotelu, sperma je prenosnik kojim se prenosi oblik, oblik oca koji se reprodukuje u svom detetu. Na drugoj strani, žensko telo obezbeđuje materiju. Aristotel odnose oblika i materije shvata kao jedinstvo suprotnosti za koje postoji empirijska paradigma. Materija je ekvivalentna materijalu od koga zanatlija pravi predmet. U procesu stvaranja života, materija je krv, ona suvišna krv koja jednom mesečno ističe iz materice. Oblik, zahvaljujući spermi, obezbeđuje identitet bića koje će se roditi, jer obezbeđuje specifične osobine tog bića. Sperma utiče na žensku materiju izazivajući proces koagulacije i anatomske diferencijacije; ovaj proces se završava rođenjem deteta koje je nalik, ako nije i identično, ocu. Rađanje ženskog deteta ukazuje na nekakvu slabost oca, njegovu izuzetnu mladost ili starost, ili pak bolest, i predstavlja degeneraciju, kao da je u pitanju najniži stepen nakaznosti: majčinski doprinos je pasivan i telesan, suprotno od uloge oca koja je aktivna i uključuje oblikovanje. Ženska krv u potenciji sadrži telo deteta, jer krv kao potencijalna supstanca svih tkiva, hrani svaki deo tog tela. Međutim, krv žene sama po sebi ne može da otelotvori somatske mogućnosti koje poseduje. Potrebna joj je aktivnost muškarca da bi se pokrenulo razviće embriona.2

Da bi Aristotelova teorija bila koherentna nedovoljna je njegova tvrdnja da je ženska krv samo masa sirove, inertne i amorfne tečnosti. U suštini, muškarac ne prilaže nikakvu materiju. Muškarac naprosto prenosi identitet uz pomoć kretanja; svojom moći da oblikuje on prenosi dušu. Duša, oblik i kretanje; sperma je prenosnik tri načela koja biolozi smatraju donekle apstraktnim i iznenađujućim. Pokret kao fenomen (kinesis), u ovom slučaju se ne podrazumeva kao fizičko kretanje. Kad Aristotel tvrdi da "sperma u sebi sadrži kretanje koje tvorac izaziva", on time objašnjava da je kinesis analogan arhitekturi kuće.3 To je izvršenje projekta, kopiranje modela koji se obrazuje po obliku samog začetnika. Jedini fizički aspekt začeća jeste toplota, ali kako se vidi, Aristotel čak i ovo okreće u metafizičko svojstvo.

Prvo, da se zaustavimo i razmotrimo poređenje koje Aristotel pravi između čina izrade objekta i procesa stvaranja, jer je ono daleko više od skupa sporadičnih sličnosti: ono obrazuje sredstvo kojim se stvaraju živa bića.4 Pošto je po Aristotelu sperma oruđe (organon) koje sadrži "kretanje in actu"5 i pošto se "oblik i forma koje prenosi stolar otelotvoruju kroz kretanje u materijalu"6, moguće je zaključiti da ova sperma nije deo fetusa koji se razvija. Isto kao što nijedan deo bilo koje konkretne supstancije ne prelazi sa stolara na njegovo delo, da bi se pridodao drvetu na kome radi, tako ni najmanji deo sperme ne ulazi u obrazovanje embriona. Očeva sperma isto je što i stolareva alatka. Od tela zanatlije ili materije njegovog alata ništa ne prelazi na proizvod koji pravi. Tako da, takođe, od očevog tela ili materije sperme ništa ne prelazi na začeti proizvod. Ovaj silogizam po svojoj snazi sadrži kauzalni lanac razloga i svu slabost dokaza koji počiva na nedokazanoj analogiji. Ono što je bitno u ovoj sličnosti oživotvorenja i tehničkog rada nagoni filozofa da istakne kako sperma kao takva, nije neophodna za proces stvaranja. Spermatična tečnost je slučajni vektor jednog u potpunosti drugačijeg vida nasleđa. Da bi se stvorilo živo biće mora postojati otac, odnosno - duša, kretanje i oblik, ali za njegovo stvaranje nije neophodna spermatična supstancija.

"Žena uvek obezbeđuje materijal, muškarac obezbeđuje ono što uobličava materijal; po našem shvatanju to je ono što je specifično svojstvo svakog pola: ono što ih čini muškim ili ženskim. Stoga, je nužno da žena, ali ne i muškarac, obezbedi fizički deo, određenu količinu materijala, jer nije nužno da oruđa uđu u proizvod koji se pravi, ni da osoba koja ih koristi učini to isto."7

Ova genetska teorija koja se u potpunosti pripisuje ocu koji proizvodi ovaj specifični identitet, dovodi do paradoksa: poricanja neophodnosti postojanja sperme. Međutim, sperma po sebi, kao fizička realnost, neosporno postoji. Ovo izaziva osetljiva pitanja: "šta se događa sa ’telom’ sperme tokom procesa začeća?" Zabuna izazvana mešanjem oživotvoravanja i očinstva, prinudila je Aristotela da razmotri ovaj spermatični ostatak. Bio je prinuđen da objasni njegovu upotrebu i da se tako njega oslobodi.

Sperma se ne zamrzava

Postoje životinje, uglavnom kod insekata, koje za vreme parenja ne ispuštaju spermu. Umesto toga ženka podmeće svoju "matericu" na mesto na kome se nalazi muška oplodna moć.8Po Aristotelu, ovo je empirijski dokaz da sperma nije neophodna u uspostavljanju biološkog očinstva. Da li bi na osnovu ovoga trebalo zaključiti: da su mužjaci kod insekata, pošto ne poseduju spermatičnu materiju, bića izuzeci? To bi bila uznemirujuća predstava, jer nasuprot tome, sam model za sva živa bića, najsavršenije stvorenje od svih - sam čovek - jeste velika životinja koja rađa žive mlade i proizvodi spermu. Ono što Aristotel kaže jeste da su: "one (veće životinje) te koje emituju spermu zbog svoje toplote i veličine".9 Polna različitost postoji da bi se među višim životinjama onaj bolji ( tj. mužjak) mogao razdvojiti od onoga što je niže (tj. ženke): sperma je još jedan znak koji pokazuje nadmoć toplokrvnih životinja, koje su složene i samodovoljne. Ostatak hrane je prerađen i pretvoren u krv uz pomoć životne toplote; on proizvodi postepeno mešanje. Ukratko, sperma postoji zbog metabolizma i kao dokaz hijerarhije među životinjama.

Fenomen hlađenja, po svojoj prirodi i materijalnom sastavu, jeste polazište Aristotelove teorije o ovom problemu. "Zašto", pita se on, "sperma koja je bela i gusta, kada izlazi iz toplog tela postaje, u dodiru sa hladnim vazduhom, providna i tečna kao voda?" Ona se ne ponaša kao voda jer voda se na hladnoći kruti, a tečna postaje pod uticajem toplote. Uprkos izgledu koji dobija u spoljašnjem prostoru (u dodiru sa vazduhom), spermatična tečnost nije voda. Niti je sastavljena od vode i zemlje kao mleko koje je uvek belo i neprovidno; jer da jeste, ne bi se promenila prilikom hlađenja. Sperma je mlečna i vodnjikava, ali nije ni voda, ni zemlja-voda. Ovo je veoma čudno. Od čega se sastoji njena kratkotrajna gustina? Aristotelov odgovor jeste da je sperma zapravo mešavina vode i toplog vazduha ili daha (pneuma). Kada je topla ona je gusta i konzistentna, zbog vazduha koji u njoj formira nevidljive mehuriće: ono što treba da ukazuje na čvrstu, zemljanu prirodu, trebalo bi razumeti kao znak velike prefinjenosti. Sperma nije teška. Ona je izuzetno laka, kao sneg ili pena.

Stoga, Filozof mušku spermu prvo klasifikuje kao jednu od najrafiniranijih supstancija, jednu od onih kod kojih je tekstura materije razređena skoro do nestajanja. Promena koja se događa zbog hladnoće može se objasniti isparavanjem pneume.

"Ovi razlozi objašnjavaju ponašanje sperme. Kada izlazi iz unutrašnjosti ona je koherentna i bela jer sadrži veliki deo vrele pneume, zahvaljujući unutrašnjoj toploti životinja. Kasnije, kada isparavanjem izgubi toplotu, i kada je vazduh ohladi, postaje tečna i tamna jer voda, i čak i najmanja količina zemljanih materija koje sadrži, ostaju u spermi dok očvršćava kao što se to događa i sa sluzi."10

Sperma sadrži tragove zemlje, ali to samo u najmanjoj meri doprinosi tome da je ona čvrsta materija i ne potvrđuje verovanje istoričara i lekara Cesija Knitskog o spermi slonova: "on kaže da ona, kada se stegne, postaje toliko tvrda da se pretvara u ambru. To se ne dešava".11 "Mešavina vode i vazduha nikada ne može postati čvrsta niti se može zamrznuti, jer se vazduh nikada ne zamrzava."12

Iščezavajuće telo

Posmatrajući reakciju sperme na vazduhu, Aristotel utvrđuje njenu prirodu. Međutim, time još ne objašnjava šta se dešava unutra, u telu žene, kada se sveže ejakulirana pena susretne sa masom majčinske krvi; ne suva, isušujuća toplota vatre, nego toplota daha, životna toplota koja se nalazi kod svih živih bića i kod sunca, toplota koja daje "oca" organizmima koji se rađaju spontanim začećem. Tako dah zapravo deluje na krv. Ali, reći da je sperma plodna zato što sadrži quintessence analogous sa elementom od koga se sastoje zvezde, nije dovoljno za dokaz očinstva koje je apsolutno nematerijalno. Pneuma, mada neopipljiva, ipak je konkretna supstancija. Zato je neophodno saznati šta se događa sa telesnim delom sperme.

"Sledeća zagonetka koja se postavlja i koju valja rešiti je ova: uzećemo slučaj onih životinja kod kojih se sperma u ženku unosi putem mužjaka. Pretpostavimo da je istina da sperma koja se daje na ovaj način nije sastavni deo fetusa koji se formira, nego da je njena funkcija samo u sili - dynamis - koju poseduje. Dobro, ako je tako, šta se događa sa njenim telesnim delom (somotodes)."14

Pitanje je koliko jasno toliko i suštinsko, jer od njega zavisi legitimitet Aristotelove genetičke teorije: da bismo bili sigurni da otac ne prosleđuje ništa do identiteta duše, Aristotel mora da odbaci sve sumnje u vezi sa tim da telo ili telesni deo sperme potajno prenosi identitet. Dolazimo u iskušenje da pretpostavimo da se sperma meša sa krvlju, kao što se i ostale tečnosti međusobno mešaju u dodiru sa drugim tečnostima. Prema Hipokritovim teorijama o začeću, embrion se stvarno formira u mešanju muškog i ženskog spermatičnog soka. Ali, Aristotel celokupnu svoju biologiju gradi u protivrečnosti sa takvom simetrijom između dva pola. "Telo" sperme, deo očevog tela postaje opasnost koja može da potkopa celu njegovu teoriju o patrilinearnosti.

Jednostavno rešenje je da se nje oslobodi. I to je upravo ono što Aristotel i čini u nekoliko reči:

"Da razmotrimo telesni deo sperme (tes gones soma). (Onaj deo koji mužjak emituje i koji je praćen delom duševnog načela koje ima ulogu prenosnika...) Ovaj telesni deo sperme, utoliko što je vodnjikav i tečan, rastvara se i isparava; stoga ne bi trebalo da ga tražimo u trenutku kad izlazi iz ženke, ili kao sastavni deo fetusa koji se oblikovao, baš kao što ne bi trebalo da u mleku tražimo ostatke smokvinog soka koji zgrušava mleko. Smokvin sok se menja. On se ne zadržava u masi koja se zgrušnjava.15

Aura seminalis

Ovo "telo", po sebi nenametljivo, rastvara se i isparava: ono nestaje. Aristotel ne objašnjava kako je to moguće, unutar materice. Galen je međutim, tome, kao važnom detalju, posvetio veliku pažnju. Lekar je doveo u pitanje Filozofovu dedukciju ukazujući na jednu golu činjenicu: žene zapravo proizvode neku vrstu semena; menstrualna krv nije ona materija za koju Aristotelova embriogena teorija tvrdi da jeste. Muško seme se po sebi sastoji iz dva dela: pneume koja je pokretačka snaga, i fluidne supstancije koja je predodređena da se ukotvi u materici, da bi tamo obrazovala inicijalno, konkretno jezgro embriona. Kada sperma dođe u cev uterusa, materijal soka se pripaja tkivima i obmotava pneumu. Na taj način on sprečava njeno isparavanje, što bi joj se inače dogodilo već u matici, jer je dah veoma isparljiv. Po Galenu je najvažnije sprečiti i najmanji odvod, to da se i najmanja kap sperme izlije iz ženskog tela. U začeću, sperma jeste materijalni agens.16

Ovim opisom sperme Aristotel dolazi do neospornog zaključka: ova ne-materija je vazdušasta i tečna, tako da može da ispari i rastvori se, utirući time put biološki čistom očinstvu. Ali, čak i da ne postavimo pitanje koherentnosti Aristotelove teorije, antička zapadna misao prožeta je ubeđenjem da se muški sok animira vrelim dahom. Mnogo pre Aristotela, Pitagora je verovao da je sperma kap mozga; ova kap mozga sadrži vrelu paru, koja je izvor duše i osetljivosti embriona. Platon, za koga spermatična tečnost takođe vodi poreklo iz mozga, verovao je da je ona pena koja u penis dotiče putem kičmenog stuba. Presokratovac, Diogen Apolonski, bio je ubeđen da krv postaje vrela i lišena težine kada dospe u predeo stomaka: spermatična tečnost je naprosto njeno isparenje, spuma sanguinis.17 Čak su i ginekolozi koji slede Hipokritov Corpus18 primetili da je žensko telo u stanju da ispušta seme analogno onome koje emituje muškarac, i verovali su da ono ima istu penastu konzistenciju.19 Ukratko, uprkos različitosti shvatanja porekla sperme, ustanovile su se dve ideje: to je bila izuzetno rafinirana supstanca i nastajala je iz onoga što je u telu bilo najdragocenije i najživotnije, od krvi ili moždane materije. U ovoj bestežinskoj peni bila je koncentrisana suština muškarca.

Naravno, ovo je prednaučna grčka ideja koja je izašla iz upotrebe. Ali ona je bila važna predstava koja je dugo vremena odolevala, i koja je pripisivana različitim metodama začeća u evropskoj tradiciji. Posle Aristotela, tendencija da se pojavnost sperme kao pare vidi kao njeno suštinsko svojstvo i manifestacija njene izuzetne moći, imalo je dugu istoriju, od Galena do Lamarka (Lamarck). Prirodnjaci i lekari koji su doprineli najvećim otkrićima i napretku biologije, ne samo da nisu odbacili ovu ideju nego su je prilagođavali najrazličitijim teorijama. Biolozi su bez puno promišljanja ukazivali na auru seminalis, koristeći izraze sa nijansiranim varijacijama: spermatični duh, smrdljivi delovi, bazna para, eterična vatra, smrdljiva atmosfera...20 Ova teorija, održana tvrdnjom da "sperma ne može da se zamrzne jer se vazduh ne zamrzava", bila je istovremeno i ozbiljna i živopisna, ali je najzad doživela poslednji coup de grace u probnim epruvetama banki za spermu koje se koriste u procesu veštačkog oplođavanja.

Devičanski pečat

Izvesni fenomeni imaju sudbinu da postanu znaci: oni se u našim životima ponavljaju i iskrsavaju kao deo onoga što je opšte prihvaćeno i uobičajeno, a ipak - ili baš zbog toga- to su činjenice koje govore. Ono što govore i naglašavaju i stalno ponavljaju, to su stvari koje je potrebno deklarisati i zabeležiti kao prihvaćene vrednosti. Mislim na ritualne radnje, i verujem da je telo jedno od njihovih najomiljenijih oblika izražavanja. Da uzmemo za primer ono čemu će ova rasprava biti posvećena – brak nije samo ugovor. U staroj Grčkoj venčanje je bilo javna obznana seksualnog odnosa... njegov paravan. Vratićemo se na ovo. Nadalje, neka mesta u telu ili njegovi delovi, kao što ispunjavaju svoje prepoznatljive, korisne funkcije, takođe imaju ulogu označitelja. Čak i pre nego što uspemo da primetimo kako osoba pokazuje svoje telo, svesni smo da je anatomija sama po sebi označitelj, bilo putem fiziognomije, bilo proricanjem snova, a da i ne spominjemo medicinsku semiotiku ili sudsku medicinu. Da se vratimo našem primeru, razmotrite kako se pretpostavlja da stanje ženskih polnih organa ukazuje na to da li je defloracija izvršena ili ne. Ukratko, telo je načinjeno da operiše kao označitelj istovremeno putem rituala koji govore o njemu i znanjem koje čini da ono govori. Telo je realnost o kojoj govori ritual, a istovremeno je jedan od objekata koji najviše govori.

Da se zaustavimo i razmotrimo telo devojke u staroj Grčkoj na dan njenog venčanja. Gamos ili ceremonija venčavanja odigrava se kao teatarska reprezentacija defloracije, ili čak silovanja, kome su podvrgnuti polni organi parthenosa ( devojke koja je uglavnom devica). Komentator klasičnih dela nam pruža potvrdu kazujući da je buka epitalamija koji glasno pevaju mladini prijatelji sakupljeni ispred ložnice imala sasvim preciznu funkciju prikrivanja krikova koje je ispuštala mlada podvrgnuta nasilju penetracije.1 Pevanje prikriva krike. Ali, ako je suditi po epitalamijima koje je sačuvala tradicija, ono to čini na zadivljujući način jer ih prikriva bukom u obliku reči koje aludiraju na ono što se događa. Očekivali bismo ritual koji bi onemogućio da se mladini krici čuju, tako što bi se par povukao na udaljeno mesto, ili bio sklonjen. To bi bila ceremonija koja bi ih osamila, tako da bi polno nasilje moglo da se obavi daleko od indiskretnih ušiju. To je sigurno i bio model događaja u nekim okolnostima, tačnije samo u slučajevima "tajnih brakova", ili klanovsko dinastičkih zavođenja, tj. skrovitih sastanaka koji su se događali izvan braka. Kryptos gamos (tajni brak) bio je suprotnost pravom braku. Pravi gamos se u potpunosti predavao buci i slavlju, obavijen svetlošću, larmom i rečima koje prikrivaju polnost. Događaj koji se sa telom zbivao, bio je doslovno obmotan pesmom, koja je bila znak tog događaja, iako ga nije ni obznanjivala ni prikrivala. Nećemo se zadržavati na ovom čudnom poricanju, uz pomoć reči, polnih odnosa u onom obliku u kome su se oni uistinu događali. Primetićemo radije da je defloracija bila događaj koji je označavao žensko telo, i da je ritual venčavanja osiguravao da ovaj događaj ne prođe neprimećen.

Ritual priča priču o telu. Ali, kao što smo primetili, samo telo priča svoju vlastitu priču. U ovom slučaju, postoji prirodni simptom defloracije, jer žensko telo svedoči o onome što mu se dogodilo.U staroj Grčkoj čisto fizički znak tog seksualnog odnosa bila je trudnoća. Naduvavanje stomaka, nakon ovog događaja, otkrivalo je zavođenje ili nasilje. Ova semiotička posledica bila je ekstremno surova: postoje izveštaji o očevima koji su svojim kćerima, kako bi se osvedočili u njihovo devičanstvo, rasporili stomake ne bi li se uverili da unutra nema fetusa.

Naravno, reći ćete - trudnoća je bila tek jedan znak. Ali Grci koji su nam i ostavili ime za devičansku opnu svakako su poznavali umeće analiziranja hymena. Ova osetljiva opna, na latinskom tako prikladno imenovana kao signaculum (reč iz koje se gubi njena etimološka osnova – signum – kada se na engleski prevede kao seal), postoji izgleda iz jednog jedinog razloga: da devičansko telo označi pečatom koji, kada se jednom prelomi, ukazuje na gubitak nevinosti. Nije li defloracija upravo to? Prodiranje pečata, probijanje, ruina koja proizlazi iz himena i ukazuje na njega.

Model ireverzibilnosti

Ne bi smeli prebrzo da pređemo preko latinskog jezika i čitave tradicije u koju nas on uvodi, zato što je potrebno da steknemo jasnu predstavu o sličnostima i razlikama između nje i grčkih predstava o ovom problemu. Pročitajmo ponovo Petra Damijana, eminentnog stručnjaka za kanonsko pravo, koji je odigrao tako važnu ulogu u čitavom nizu rasprava ključnih za ponovno uspostavljanje važnosti čistote u hrišćanskoj misli. Njegovo Pismo o božjoj svemoćnosti,2 upućeno Didijeu (Didier), rektoru manastira Monte Kastina, kao i čitavoj monaškoj zajednici tog manastira, napisano je verovatno 1067. Prilikom jedne posete manastiru, u razgovoru za večerom, Didije je citirao opasku koju je Jeremija izrekao o svemoći Boga. Pretpostavlja se da je Jeremija rekao: "Govoriću otvoreno: iako Bog može da učini sve, on ne može da načini devicu od devojke koja to više nije. On svakako ima moć da joj olakša očaj, ali ne i da joj povrati krunu njene izgubljene nevinosti".3 Čak je i Njemu, koji je svemoćan, to nemoguće, coronare corruptam. Defloracija je činjenica, idealan model, jednak onome što je poznato kao fait accompli, i predstavlja problem koji dovodi u pitanje i samu božanansku svemoćnost. Može li Bog da poništi ono što se već dogodilo? Može li Bog da preokrene poredak događanja, da vrati unazad tok vremena, da učini da se ponovo dogodi ono što se već dogodilo? Pitanja kao što su ova izazivaju mnoge ozbiljne probleme: prvo, ona se odnose na sam pojam o božjem iskustvu trajanja. Petar Damijan odgovara da je za Boga sve trajanje u sadašnjosti; to je istovremeno prisustvo vremena, vremena koje protiče samo za smrtnike: sa božjeg stanovišta ne postoji nikakvo juče i nikakvo sutra, samo večno danas, sempiternum hodie. Otuda se problem ne može postaviti u obliku vraćanja, preokretanja redosleda onoga što se dogodilo pre i onoga što se dogodilo posle.

Dalje, stručnjak za kanonsko pravo odbacuje pretpostavku koju smatra pogubnom, a koju Didije ipak brani kako bi podržao Jeremiju. Ako Bog ne može da učini neki poseban čin, onda je to zato što on to ne želi. Damijan o tome piše:

"Ali, vi uzimate da je ono što je rečeno sigurno i dobro utemeljeno: Bog ne može učiniti devicom onu koja to više nije. Onda ćete, nakon dugih i dosadnih dokaza, praćenih mnogim problemima, naposletku svoje obrazloženje zaključiti sledećom formulom: Bog to ne može učiniti samo zato što on to ne želi."4

Didije je ovde između želeti i moći uspostavio odnos uzroka i posledice, a to je, bez sumnje, učinio iz pobuda koje su za pohvalu: naime, da bi božansku svemoćnost postavio izvan domašaja svake sumnje, zamenivši taj problem problemom njegove slobodne volje, slobodne volje svemoćnog. Ali Petar Damijan je takav korak opravdano smatrao nedostojnim. On tvrdi sledeće: "Ako Bog ne može da učini ništa osim onoga što želi, i ako štaviše, on i ne čini ništa osim onoga što želi onda on ne može učiniti apsolutno ništa od onoga što ne čini... Iz toga sledi da je Bog apsolutno nemoćan da učini sve ono što ne čini". 5

Ovo je paradoksalan i možda iznenađujući zaključak. Međutim, to je pravac rasprave kojim Damijan dolazi do ključne tačke. On zapravo pravi jedan korak kojim čitavu raspravu premešta u područje koje mu se čini važnim, područje etike. Ovde božja moć više nije u opasnosti da bude dovedena u pitanje: jedino merilo kojim se može izmeriti granica božjeg dela jeste bonum, dobro. Dakle, Bog može povratiti nevinost deflorisane žene, kao što može izvesti bezbroj drugih čuda. Ako se on uzdržava od toga, biće da je to zato što smatra da, iako je devičanstvo po sebi dobro, povraćaj devičanstva nije opravdan.

Nesreća je što po obeščašćenju (stuprum), devica mora ostati razdevičena, i bilo bi dobro kada bi Bog mogao u njoj da obnovi pečat nevinosti (si virginitatis in ea Deus signaculum reformaret); mada Bog to nikada ne čini – bilo zato da bi ženu držao u stanju straha; ili da bi učinio da se ona plaši da izgubi ono što više nikada ne može da povrati; ili, kao što je pravedno, zato da ono što je kao stvar od male vrednosti odbacila zbog telesnih uživanja, nikada ne bi mogla da povrati, ni suzama, ni kajanjem; ili, zato što bi, razmišljajući o posledicama svog pada (dum inseruinae suae signa superesse considerat), trebalo neprekidno da istrajava u potrazi za još strožijim načinima da izleči svoj jad – ako onda, iz ovih ili drugih razloga božanskog proviđenja, devica koja je razdevičena nikad više ne može da povrati svoju prvobitnu nevinost, to nije nikakav razlog za dokaz da svemogući Bog to ne može da učini; recimo pre, da on to ne želi, u saglasnosti sa Njegovom najvišom pravednom voljom, Njegovim slobodnim izborom.6

Stoga bi trebalo božanskoj mudrosti da pripišemo činjenicu da se žene nikada ne vraćaju u stanje devičanstva kada su ga jednom izgubile. Bog mudro izriče kazne za potcenjivanje vrednosti dragocenog blaga, kazne sa trajnim posledicama koje neprekidno utiču na duh, savest i kajanje krive žene, stalno je podsećajući na ono što se uistinu dogodilo. Za Biće koje je u stanju da izleči sve bolesti i ispravi sve nedostatke, bila bi dečija igra da izbriše ovaj znak-tužibabu. Da popravi "klauzulu" o devičanstvu (clausula virginea), to za Boga uopšte ne bi bio problem. "On koji je iz male količine sperme stvorio samo telo, on koji je u njemu oblikovao njegove različite delove na takav način da im da ljudsku formu, koji je, jednom rečju, načinio biće koje do tada nije postojalo – zar On ne bi mogao da učini da biće još jednom bude nedodirnuto, jer je kao takvo jednom već postojalo i bilo pokvareno?"7 Problem je u tome što bi ovaj jednostavan čin, koji za njegovog tvorca ne predstavlja ništa, imao ozbiljne posledice za deflorisanu ženu koja bi tada, možda, zaboravila na svoj lapsus.

Tako je za Petra Damijana, defloracija čin koji obeležava telo, koji u njemu ostavlja signum: prelomljen signaculum. Ali, jedina važnost ovog pisma nalazila bi se u prezentaciji jednog od mnogih primera božanske svemoćnosti, da nije činjenice da ono takođe obrazuje i model izražavanja stava jedanaestog veka prema fizičkom devičanstvu. Naravno da je devičanstvo mnogo više od himena, jer, kako nam kaže Damijan, moralni integritet je po sebi dovoljan da od prostitutke načini devicu. Ali, uprkos tome, samo integritas carnis uistinu može da učini potpuno savršenom povraćenu nevinost, jer bez nje, žena je zauvek prisiljena da se seća onoga što će joj od tada pa zauvek nedostajati.

Znak u koji je teško verovati

Položaj crkvenih otaca je veoma čudan. Sredinom četvrtog veka sveti Amvrosije je poslao uvređeno pismo biskupu Verone8, optuženom da je dozvolio da babica rukom pregleda jednu hrišćansku devicu. Izneo je dva razloga za svoj protest. Prvo, sasvim je neprikladno da čovek od crkve omogućuje babicama da preispituju intimu devica svojim profanim pregledom i proveravanjem. Sumnja je po sebi uvredljiva, a osim toga, dodir ruke mogao je dovesti devojku u iskušenje, ili čak – bože nam pomozi – da izazove katastrofu zbog koje se pregled i obavljao. Drugo, uz podršku medicinske ekspertize, Amvrosije je doveo u pitanje verodostojnost takve metode potvrđivanja. Istakao je da i sami lekari smatraju da je takvo ispitivanje sumnjive verodostojnosti: takvo je bilo mišljenje najcenjenijih lekara, a takođe neprijatno pitanje i za same babice. Zašto tragati za tako sumnjivim i nepouzdanim znacima kada se mogu naći drugi, mnogo jasniji, i to tako da se pri tome ne povredi čednost žene? Ima li ičega očiglednijeg od ukaljane vrline i izgubljenog devičanstva? Izgubljena čestitost je očigledna: stomak raste, a težina fetusa čini hod nezgrapnim, na stranu činjenica da ženina osramoćenost i stid odaju njenu nečistu savest. Može nas iznenaditi tako duboka nepoverljivost prema anatomiji, pogotovo što potiče od jednog od najzagriženijih pobornika hrišćanskog devičanstva. Jer, Amvrosijevi tekstovi zapečaćuju raspravu o problemu seksualne apstinencije, a naročito o problemu Hristovog rođenja. Njegova rasprava pod nazivom De institutione virginis u celosti je posvećena komentaru jednog Jezekiljevog stiha 44.2, "ova vrata neka budu zatvorena, i da se ne otvaraju (porta haecclausa erit et non aperietur)". Šta bi drugo mogla biti ova vrata ako ne Devica Marija, vrata koja su zatvorena zato što su devičanska? Marija je vrata kroz koja je Hristos dospeo na ovaj svet, devičanskim rođenjem, ne otključavši genitalnu bravu. Skromnost je ostala nedodirnuta, a pečat devičanstva nije slomljen.9Porta clausa, claustra, septum, signaculum: metafore se smenjuju jedna za drugom, tvoreći tvrđavu koju štite brave, zidovi i pečati. Et hortus clausus virginitas et fons signatus virginitas: devičanstvo je tajni vrt, zatvorena česma. Amvrosije devojkama savetuje da otvore svoj duh ali da zauvek sačuvaju pečat koji im je Bog dao na rođenju: aperi mentem, serva signaculum.

Fizička proveravanja devičanstva su nedovoljna jer se koriste kao pretekst za razne uznemiravajuće manipulacije, a ne pružaju nikakav siguran dokaz. Amvrosije ih ne shvata ozbiljno. Kako bilo, po njegovoj besedi o Devici Mariji, polni organi Device, dakle, svake device, zapečaćeni su. On ne sumnja u postojanje himena. Obrnuto, on je nužna pretpostavka za tumačenje Pisma: to je fizički detalj koji dolazak devičinog sina, koji mora biti Jedinstven, čini nečim čudesnim i uistinu misterioznim. Zbog ove barijere kroz koju se prolazi, a da se ona pri tom ne probija, rođenje Hrista je daleko divnije čudo od rođenja Perseja. I sumnjičava Saloma, kakvom je prikazana u apokrifnim Jevanđeljima, dodirnula je istinu jedinstvenog događaja kada je u božićnoj noći stavila prst između devičanskih usana.10

Kao i Amvrosije, i Avgustin i Kiprijan pokazuju krajnje gnušanje prema takvim vaginalnim pregledima, držeći da su oni postupci babica kojima nedostaje poštovanje za svetost devica.11 Ali, osim sveg ovog gnušanja i nepoverenja, njihovi tekstovi svedoče o njihovom pravom verovanju: naime, da su ženski polni organi označeni devičanstvom, znakom koji se ne iscrpljuje samo u uskosti vagine, koju opisuje Soran. Avgustin iznosi još jedno dragoceno obaveštenje za koje tvrdi da ga je pronašao kod Vara (Varra), a koje se odnosi na paganski Rim. On nam kaže, ne bez izvesne ironije, da su Rimljani poštovali mnoštvo bogova koji su vladali u različim prilikama. Određeni bog je bio odgovoran za određeni događaj. Tako su pojedine faze braka bile pod njihovom zaštitom:

Kada se sjedinjuju muškarac i žena vlada bog Jugatin. Ali, udata žena se mora dovesti u kuću, tada se uvodi bog Domicije. Da bi ona mogla da ostane pored muža koristi se boginja Manturna. Šta se još traži? Neka se spase ljudska čednost. Neka se ispolji želja krvi i mesa ali tako da se poštuje tajna stida. Zašto se bračna ložnica ispunja gomilom bogova kada su iz nje otišli čak i kumovi? Ne ispunja se zato što će se zbog njihovog prisustva više pažnje pokloniti čistoti, nego zato što će njihova pomoć ženi, tom prirodno slabijem polu, koji drhti u novoj situaciji, olakšati da bez muke daruje svoje devičanstvo. Jer tu su boginja Virginija, i bog-otac Subig, i boginja-majka Prema, i boginja Pertunda, i Venera i Prijap. Šta je ovo? ... Zar nije dovoljna sama Venera koja je po ovome i dobila ime; jer bez njene moći žena ne može da prestane da bude devica? I, naravno, ako je boginja Virginija tu da bi pomogla da se izgubi devičanstvo, ako je bog Subig tu da bi devicu postavio ispod muškarca, ako je boginja Prema tu da ženu, koja je već pod muškarcem, tu i zadrži i učini da se ona ne pomera, šta će tu boginja Pertunda? Neka pocrveni; pustite je neka ode. Pustite muža da i on sam nešto učini. Sramota je da bilo ko osim njega učini to po čemu je Pertunda i dobila ime.12

Pertunda je božanska personifikacija jednog osobitog zadatka ili operacije: pertundere znači perforirati, probušiti, penetrirati. "Nakon ručka sam se ispružio i probušio svoju tuniku i ogrtač", jadikuje frustrirani ljubavnik koga je njegova dama ostavila da se odmara.13 Ovaj rečit tekst kazuje da je za Rimljane, devičanstvo ukazivalo na prisutnost vela, jednog zategnutog tkiva, čime bi se objasnilo zašto je Soran, grčki lekar koji je predavao u Rimu, otvorio polemiku u kojoj je poricao postojanje himena. Time bi se takođe objasnilo zašto "anatomsku" etimologiju imena grčke svadbene pesme, humenaios, spominje Servije, autor komentara o Vergiliju, ali je ne spominje i Proklo.

Bilo kako bilo, iako su se crkveni oci izjašnjavali protiv fizičke provere nevinosti, prestali su da poriču legitimitet i osnovu ove skrivene semiotike. Obrazovanim lekarima i filozofima prirode prepušteno je da poriču postojanje signaculuma za koji se pretpostavljalo da ga je Bog dao ženama; oni su to i učinili, pozivajući se na gole činjenice: seciranje je poricalo postojanje himena, a posmatranja su razorila čitavu ovu fantaziju. S druge strane, lekari koji su imali praksu, postajali su etnografi i psiholozi kako bi otkrili razloge koji se nalaze iza jedne ideje toliko drage i muškarcima i ženama celog sveta.

Babice će sigurno potvrditi da znaju da razlikuju devicu od deflorisane žene i to po naborima i pregibima te opne. Ali, ubrzo se pokazalo da njihov izveštaj sumnjičavim sudijama sadrži grešku. Jer, babice ne mogu ništa zasigurno da kažu o ovoj opni, koja potvrđuje devičanstvo, jer neke od njih veruju da se ona nalazi na samom ulazu intimnih delova, druge da je u sredini grlića materice, a treće tvrde da se nalazi iza unutrašnjeg otvora. Neke tvrde da se on ne može videti i prepoznati pre prvog porođaja. Ali uistinu o jednoj stvari tako razređenoj, ništa se nije moglo reći sa sigurnošću. Tako krvarenje prilikom prvog polnog odnosa ne događa se uvek usled cepanja te opne, nego usled pucanja i pritiskanja sitnih krvnih sudova koji su isprepleteni i rašireni po čitavoj površini materice, u njenoj unutrašnjosti, po grliću, i koji se spuštaju u njene nabore koji su, kod onih koje nikada nisu začinjale, zatvoreni kao da su slepljeni.14

To su reči Ambraza Parea (Paré), pariskog lekara kasnog šesnaestog veka. On je bio iskusan obdukcionista tela umrlih devojaka, pažljivi čitalac Galena, Avicene i Almenzora, i interesovao se za seksualna pravila ponašanja. Odlučno je napadao stanovište koje je držao za rasprostranjenu zabludu:

"Kod nekih devica i mladih devojaka na grliću materice nalazi se izvesna opna koju su antički pisci nazivali hymen, koja onemogućava prodiranje muškarca, a ženu čini neplodnom. Mnogi, i to ne samo obični ljudi nego i učenjaci, smatraju da je ova kožica zaštitnik nevinosti ili ’devojčine glave’. Ali, ja nikada nisam uspeo da je pronađem, i to kod devojaka najrazličitijih uzrasta, od tri do dvanaest godina, koje sam imao u rukama u pariskoj bolnici".15

Pare je u neobrazovane uključio i nekoliko zavedenih "kolega" (kakvi su "čuveni i izvrsni anatomista" Renaldus Columbus), Afrikance iz Mauritanije (koji su nakon bračnog deflorisanja izlagali okrvavljenu posteljinu) i, iznad svih, babice i sudije koji su se pozivali na ovaj dokaz. Pogrešno razumevanje se rasprostranilo, a predrasude je teško ispraviti. Ova izmišljotina koja kruži među babicama preti da zamrači prosvetljenost medicine. Hirurg Pare nije bio ateista, ali nije oklevao da odbaci kao pogrešnu "izvesnost" zasnovanu na nesrećnoj zbrci između vrline i atresiae (stanja neperforiranosti).

Stvarno biće ili božanstvo iz priče?

Ambroaz Pare nije bio blasfemični i izolovani pobunjenik, iako je učestvovao u ovoj polemici. Podržavala ga je duga tradicija najvećih antičkih biologa i lekara, Hipokrat i Aristotel, Soran i Galen. Neki od njih – Aristotel i Galen – uopšte nisu spominjali devičanski himen, uprkos velikoj pažnji koju su poklanjali svim delovima tela, čak i onim najzanemarljivijim. Drugi su otvoreno govorili o opni koja je u nekim slučajevima zatvarala vagine devojaka, ali su je samopouzdano proglašavali za nešto patološko. Hipokratov Corpus je preporučivao da se ta opna, koja se ponekad nalazi kod devojaka, izleči hirurškim nožem.16 Soran je upravo model lekara koji su bili uvučeni u kontroverzu oko postojanja himena. On je, sa svoje strane, odlučno poricao njegovo postojanje.17 Na žalost, teško je otkriti identitet onih koje je ovaj rimski lekar napadao. Mada je lako pratiti promene u razvoju ove rasprave među anatomistima klasičnog doba u Evropi. Dok se Pare priklonio grčkoj zastavi, jednako poznati Gabrielis Falopius (Fallopius) je izabrao suprotan tabor: "Postoji nešto što u ženskom sinusu zavređuje posmatranje. Jer, neki anatomisti se rugaju onima koji tu smeštaju himen. Ali, po meni, ovi poslednji ne zaslužuju da budu ismejani, jer je to istina: moguće je videti vlaknastu (nervea), nemišićnu opnu koja se nalazi odmah iza uretre".18

Dva veka kasnije Didroova (Diderot) i Dalamberova (D'Alambert) Enciklopedija se pridružila borbi protiv onog što se smatralo za pseudonaučni, imaginarni i nametnuti pojam, koga prihvataju samo najneobrazovaniji i varvarski narodi. Vratimo se stoga, u zaključku, Bifonu (Buffon), tom "lekaru tako mudrom i prosvećenom". Ševalije de Žakur (Chevalier de Jaucourt) prenosi njegove reči u svom članku "Virginité" iz Enciklopedije:

"Gospodin Bifon nam saopštava da su muškarci, ljubomorni na slobode svih vrsta koje imaju, oduvek veoma cenili sve ono za šta su držali da je u njihovom isključivom vlasništvu i čiji su oni prvi vlasnici. A to je jedna vrsta ludila koja je devičanstvo devojaka učinila nečim stvarnim. Devičanstvo, koje je nešto moralno, vrlina koja se u potpunosti sastoji od čistote srca, postalo je fizički objekt koji se tiče svih i svakog. Ovaj problem oni su zatim prekrili mnenjima, običajima, ceremonijama, praznoverjem pa čak i presudama i kaznama. Sankcionisani su najnezakonitiji napadi i najnepravedniji običaji. Najskrovitije od svih delova tela podvrgli su pregledima sasvim neupućenih babica i izložili ih očima lekara, ne shvatajući da je upravo ovakva nepristojnost napad na ’devičanstvo’. Težiti ka tome da se ono spozna je nasilje; i ako se devojka postavi u nepristojan položaj koji je duboko mora postideti, onda je to istinska defloracija... Sama anatomija baca potpunu sumnju na postojanje ove opne poznate kao himen, a takođe i na myrtiform caruncles čije je prisustvo ili odsustvo dugo vremena ukazivalo na defloraciju ili devičanstvo, kako već u kom slučaju. Insistiram da anatomija opravda naše odbacivanje ova dva znaka, ne samo kao sumnjiva nego kao čiste izmišljotine mašte".

Devičanstvo, dakle, nije bilo "fizički objekt", niti je imalo "stvarnu egzistenciju". Njegova veza sa telom bila je potpuno metaforična: ono je bilo "čistota srca". Polni organi žene nisu bili obeleženi nikakvim znakom. Čak ni krv koja se prolivala prilikom prvog polnog odnosa, nije predstavljala nikakav "pravi dokaz" nevinosti. Upravo obrnuto, "ovaj trebalo-bi znak ne postoji u slučajevima u kojima je ulaz u vaginu prirodno proširen". Bifon, je, poput Parea, verovao da količina krvi koja ističe zavisi od veličine polnih organa dva partnera. Ali, bio je manje kategoričan od Parea, jer je, sa još nekim anatomistima, uviđao čitav niz mogućnosti: ponekad postoje četiri izbočine ili carincule, ponekad tri ili dve; ponekad se može primetiti neka vrsta kružnog ili polukružnog prstena; ponekad nabori ili nizovi malih pregiba. On je, sa strogo anatomskog stanovišta, išao toliko daleko da je prihvatio postojanje kože u obliku polumeseca koja raste oko vagine; što je, svakako, bilo veoma blisko definiciji himena koju su dali ginekolozi dvadesetog veka. Ali, on odbacuje reč "himen" kao sliku tanke opne razapete preko otvora vagine. Njegovo je uverenje da se, u periodu puberteta, vagina devojke sužava, kao posledica njenog rasta. Polni delovi, naročito usne, "otiču usled povećane količine krvi i tada, jer su povećane u veličini, nabreknu pritiskajući jedna drugu i prilepljujući se jedna uz drugu na svim mestima na kojima dolazi do njihovog neposrednog dodira. Na ovaj način ulaz u vaginu postaje uži nego što je bio". Ovo suženje može da poprimi različite oblike. Ali, bez obzira na njegov izgled, to je uvek fenomen koji je u vezi sa određenim starosnim dobom i neizvesnim i varijabilnim okolnostima. Zato mu ne treba pripisivati nikakvo semiotičko značenje.

Ovu analizu započeli smo ispitivanjem znakova za koje se pretpostavljalo da ukazuju na devičanstvo i defloraciju. Odgovor koji je dala evropska medicina, krajnje je skeptičan. U staroj Grčkoj nije postojalo znanje o himenu. U Rimu, Soran se upleo u raspravu koja će trajati sve do kraja osamnaestog veka. A od tada? Savremeni lekari razrešili su problem jednom za svagda: himen postoji. Ali, to što oni nazivaju himenom veoma se razlikuje od membrane koja zapečaćuje, i koju je Enciklopedija odbacila kao "boginju iz mašte". Ta vrsta himena danas postoji još samo u teškim duševnim patnjama neobaveštenih žena. Savremeno medicinsko znanje kaže da je himen nešto slično "suženju" koje su mnogi naučnici iz prošlosti zamenjivali slikom kapije devičanstva.

Prevela s engleskog Darija Kačić

(Iz: Fragments for a History of the Human Body, prir. Michel Feher sa R. Naddaff i N. Tazi, deo III, Love, New York 1989)
_______________________________

NAPOMENE - Prefinjena tela

1. Želim da naglasim da ovim ne mislim da sugerišem kako biološke činjenice određuju modus filijacije, nego da su izvesni modeli prokreacije, čiji je cilj prenošenje biološkog znanja i istine, već po sebi modeli filijacije.

2. Aristotel je svoju genetičku teoriju izneo u Generation of Animals, London and Cambridge, Mass., Loeb Classical Library, 1953, prev. A. L. Peck. Za analizu problema postavljenih u ovom tekstu, vid. S. Byl, Recherches sur les grands traites biologiques d’Aristote: Sources écrites et préjugés, Brussels 1980, i S. Campese, P. Manuli i G. Sissa, Madre materia, Turin 1983.
3. Generation of Animals, u daljem tekstu GA, 734b7-17.
4. Aristotle, Metaphysics, Mass. Loeb Classical Library, London and Cambridge 1968, prev. Hugh Tredennick, 7.9.1034b: "A isto je sa prirodnim oblikovanjem kao i sa proizvodima umeća. Jer seme proizvodi, kao što to čini ono što radi po umeću. Ono potencijalno sadrži formu".
5. "Njegove ruke pokreću oruđe kao što njegovo oruđe pokreće materijal. Na način sličan ovom deluje priroda kod mužjaka koji izbacuju seme, koristeći seme kao oruđe, kao nešto što ima kretanje u aktualnosti; kao kada su predmeti proizvedeni bilo kojim umećem, oruđa su u kretanju zato što je kretanje koje pripada umeću, na izvestan način, u njima" (GA 730b18-23).
6. Ibid., 730b14-15.
7. Ibid., 730b11.
8. Ibid., 738b20-25.
9. Ibid., 739a17-20.
10. Ibid., 732a22-23.
11. Ibid., 735b32-37.
12. Ibid., 736a4-5.
13. Aristotel nagoveštava da su u vezi sa ovim problemom izvedeni eksperimenti: "Vodene supstancije se zamrzavaju, ali sperma se ne zamrzava kada je izložena mrazu na otvorenom vazduhu" (GA 735a34-36). Razlog za ovu pojavu nalazi se u opštem svojstvu vazduha, naime u tome što se on ne zamrzava (GA 736a22-23).
14. "U svakom slučaju, sperma u sebi sadrži ono što je čini plodnom - ono što je poznato kao 'vruća' supstancija, a što nije vatra niti bilo koja slična supstancija nego pneuma koja se nalazi u spermi ili penastoj materiji, i prirodna supstancija koja je u pneumai; a ova supstancija je analogna elementu koji pripada zvezdama. Zato vatra ne stvara nikakvu životinju, i ne postoji nijedna životinja koja se oblikuje bilo u fluidnoj bilo u čvrstoj supstanciji dok je ova pod uticajem vatre; dok toplota sunca uzrokuje stvaranje, a isto tako i toplota životinja" (GA 736b33-737a3).
15. Ibid., 736a24-27.
16. Ibid., 737a7-16.
17. Galen, On the Use of Parts 14.3 i 10; On Seed, 2.2. Cf. P. Manuli, Madre materia, str. 172.
18. Diogen Laertius, Life of Pythagoras, London and Cambridge, Mass., Loeb Clasical Library, 1979, str. 28: "Sperma je kap mozga koja u sebi sadrži vrelu paru; a ova, kada se unese u utrobu, izbacuje iz moždane limfe, fluid i krv od kojih se oblikuju tkiva, kosti, kosa i čitavo telo, dok duša i čula dolaze iz same pare".
19. S. Byl, Recherches, str. 144-145.
20. Hippocratic Corpus, On Generation.
21. Ovu tradiciju up. sa P. Darmon, Le mythe de la procréation à l’âge baroque, drugo izdanje, Paris 1981, str. 75-77.

NAPOMENE - Devičanski pečat

1. J. A. Harbug, "Hymenaios (Brautlied)", Philologus 3(1948), str. 238-46; navedena je str. 238.
2. Up. G. Sissa, Le corps virginal, Vrin, Paris 1987, str. 110-26.
3. Peter Damian, Letter on Divine Omnipotence, 2.4.8.
4. Ibid., 596c-597a.
5. Ibid., 597a.
6. Ibid., 599d-600a.
7. Ibid., 601b.
8. St. Ambrose, u Epistula 5, Patrologia Latina, vol. 16, col. 891-98.
9. St. Ambrose, De institutione virginis, u Patrologia Latina, vol. 16, col. 319.
10. Protevangelium of James 19.1-20.2; Pseudo-Matthew 13.3-5.
11. St. Augustine, City of God, The Modern Library, New York 1950, 1.18; Cyprian, Epistula ad Pomponium de virginibus, in Patrologia Latina, vol. 4, col. 364.
12. Augustine, City of God 7.9.
13. Catullus 32.11.
14. Ambroise Paré, Concerning the Generation of Man, London 1649, odeljak 42.
15. Ibid.
16. Hippocratic Corpus 1.20.
17. Soranus, Gynaikeia 1.16-17
18. Gabrielis Fallopius, Observationes anatomicae, Venice 1561, vol. 2, 194.

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd