utorak, 12 decembar, 2017.

Fizičko i seksualno zlostavljanje deo je globalnog procesa u kome ljudi gube svoju moć. To je jedna sistematska strategija kojom se žene i deca dovode u stanje bespomoćnosti da bi se njima moglo lakše upravljati. Ako je, na primer, ona poslednjih dvadeset i pet godina dobijala batine, a da to nikome nije mogla da kaže, ako je živela sa slomljenim kostima i slomljenom dušom, šta se dogodilo sa njenim mislima i njenom autonomnom inicijativom? Ako je potonula u stid i krivicu, možemo li očekivati da postane subjekt svog života? Nasilje nad ženama proizvodi mržnju, strah i gubitak kontrole. "Stigla sam do nule", kazala nam je jedna žena preko SOS telefona.

Rat je stvorio još više žrtvi koje ćute. U ratu smo videle da ratno nasilje i nasilje koje žene trpe u svakodnevnom životu, imaju nešto zajedničko. Sličnosti se mogu videti u logici tlačitelja i ratnika koji razliku stanja Drugosti tretiraju sa mržnjom, razaraju je i zloupotrebljavaju. Sličnosti se vide u iskustvima žena koje su zlostavljane zbog svog pola ili zbog svog etniciteta. Priče koje su nam govorile o njihovim traumama imaju slične referentne tačke bola i oporavka. Posle dve godine rada shvatile smo da traumatsko iskustvo stvara osećanje mržnje prema sebi i prema drugima, osećanje krivice, usamljenosti i osećanje dezorijentisanosti.

Logika rata i logika nasilja prema ženama imaju mnoge zajedničke strategije. Kontrola teritorije Drugog pomoću straha i nasilja jedan je od aspekta ove zajedničke logike. Drugi je zemlja "neprijatelja" ili telo žene. Znamo da sve žene nisu bile silovane, ali sve žene se boje silovanja, isto onako kao što ni svi muškarci u ratu nisu poginuli, ali svi žive u strahu od smrti. Tristo hiljada ljudi napustilo je Krajinu za dva dana, samo strah je mogao da stvori takav egzodus. Strah je oruđe.

Drugi aspekt zajedničke logike je princip ponosa i osvete. A osveta obično znači mučenje ili smrt. Iskustva SOS telefona širom sveta pokazuju da se muževi, u besu, svete ženama. To može da bude bes iz bilo kog razloga, počev od loše spremljenog obroka, do pogrešne političke situacije. Osveta i nasilje u porodici produžetak su patrijarhalnog poretka. Posle četiri godine rata, vidimo da nacionalne države počivaju na isključivom principu krvi i tla koji služi da se razdvoje ljudi i uspostavi dinamika dominacije. Ustavima se utvrđuje postojanje konstitutivne nacionalnosti i manjinske nacionalnosti, pa imamo "naše" i Drugo, "njihove" i neposrednu podelu na bolje i gore, moćne i one bez moći. U nacionalnim državama, etnička manjina služi da bi se definisala superiornost etničke većine, ako je nužno i kroz nasilje i mržnju.

"Istorija nam daje za pravo da u samoodbrani prvi pucamo", kažu nacionalne vođe u srpskim medijima. Ponos krvi i tla mora se kontrolisati. U porodici je "konstitutivna manjinska populacija" žena, i ona postaje ta Druga koju treba kontrolisati. "Svakog jutra udari svoju ženu, ako ne znaš zbog čega, ona će sigurno znati", kaže stara poslovica. Stoga zakoni koji obezbeđuju čistu porodicu i čistu naciju, postaju bič koji preti svakoj prljavštini: pripadnicima drugih nacionalnosti, mešovitim heteroseksualnim brakovima, deci iz mešovitih brakova, izbeglicama, homoseksualnim brakovima, antimilitaristima, dezerterima, nevernim ženama i drugim patrijarhalnim figurama. Kada me je u proleće ’95. godine lokalna banda u susedstvu pretukla zato što sam lezbejka, jedan od njih je rekao: "Ti prljaš moje ulice". Čišćenje postaje vrednost, ljudski život ne.

Ovu logiku kontrole i osvete ne viđamo samo na ulicama, već u konfliktima nacionalnih partija, u holivudskim filmovima, u svakom udžbeniku istorije... Tako kada se muž vrati kući i besno kaže: "Ti kučko", i gurne svoju ženu o zid, to je to. Tu je kraj. Pucaj prvi u samoodbrani. On obeležava svoju teritoriju, kontroliše telo žene. On je uzeo njeno telo kao da je njegova imovina. On prelazi preko naših granica, ulazi u nas. Tako počinje rat. On je isti onaj momak koji može da uzme oružje i da ubije, jer nikada nije naučio da su njegovo telo i telo žene različiti entiteti. Društveni poredak osigurava da potlačeni uvek budu dostupni tlačiteljima, otac može da uđe u vaginu svoje kćerke, da označi svoju imovinu i vlasništvo nad njom, zauvek joj uništavajući osećanje prema roditelju i domu. Vojnik ulazi u susedni osvojeni grad, označavajući svoje vlasništvo. Psihijatar ulazi u sobu pacijenta, bez kucanja, kao što to čine i mnoge majke. Roditelji koji biju decu, ulaze u njihova tela, a da ni okom ne trepnu, neki od njih čak kažu i "skidaj pantalone" kad počnu da ih tuku kaišem. Ako je seksualnost devojčice ovako uništena, to zovemo incestom. Integritet tela devojčice je tada nasilno narušen. Žrtve nasilja se boje autoriteta i lako postaju pokorne. Ako udata žena kaže: "To me ubija dvadeset i četiri časa dnevno", kakvu političku odluku za ovo društvo ona može da donese? Ako je strah njeno osnovno egzistencijalno stanje, ako celokupnu energiju koristi samo da preživi, zar to ne zadovoljava njenog muža kao i njene političare? Ako počinioci nisu nikada optuženi, i ako žrtve ne mogu da donose odluke za sebe, o kakvoj demokratiji da razgovaramo? Ako država ne može da garantuje bezbedno javno mesto na kome sve žrtve nasilja mogu glasno i jasno da iznesu svoja svedočenja, znajući da će počinioci biti izvedeni pred lice pravde - kakva onda elementarna ljudska prava država može da obezbedi?

Zar se nismo toliko puta pitale kako čovek u ratu može da siluje ženu koju mrzi? Kako on može da bukvalno uđe u njeno telo, jer mi smo mislile da ako nekoga mrziš, ne možeš ni da ga dotakneš. Pogrešile smo. Tada smo zaboravljale priče o incestu i silovanju u braku, zar su te žene govorile o ljubavi? Ili su osećale mržnju i izdajstvo? "Opljačkao je moje telo i moju dušu", rekla je jedna od njih. Mnogi su zauvek prihvatili da ne postoje granice ulasku u telo onih koji su manje moćni od njih. Tako bolje naoružana armija ulazi na "neprijateljsku" teritoriju. Tako muškarac ulazi u ženu i siluje je. I onda kada su drugi ubijeni, ili su postali bespomoćni, pobednici zakucavaju na gradske većnice ploče sa svojim imenima. Osvetili su se - mogu svoja imena da prošire na novu teritoriju. Na vratima svojih stanova to su već uradili. Čije prezime nosite? Retke su one među našim majkama koje su bile dovoljno neposlušne u odnosu na zakon oca. Tako i dalje imamo ratove. A očevi - zar nisu upravo oni iz pojmova ove civilizacije učili kako se osvajaju teritorije? Država im daje to pravo. Da na ženska tela utisnu svoja imena, da ih siluju, da ih tuku, da ih ubiju. Svaka država na ovom svetu ozakonjuje nasilje nad ženama i posmatra žene kao vlasništvo muškaraca. Patrijarhat će ratovati zauvek.

Ako želimo da napustimo logiku rata, treba da shvatimo da nasilje stvara krug mržnje: ugnjetene ostaju same i izolovane, "smrznute u vremenu i paralizovane besom", rekla je jedna žrtva incesta. Iskustva ugnjetenih zatvaraju se unutar mržnje i besa. Tlačitelj mrzi, ali on ima moć i načine da pokuša da prevaziđe svoj bol, on se sveti. Zato treba da razbijemo te krugove, da žrtvama nasilja obezbedimo prostor kako bi mogle da govore da su izašle iz oklopa stida i krivice, a mi ćemo im verovati. Da bismo uopšte mogle poverovati da logika osvete i kontrole može biti eliminisana, moramo dopustiti da se životne priče zlostavljanih, koje pritiskaju žene i decu, iskažu na ličnom, socijalnom i pravnom nivou. Ako toga nema krug je beskrajan, žene se svete deci ili sebi samima. Muškarci se svete ženama i deci ili etničkom Drugom. I onda svi ulaze u logiku rata. Neke osećajući se kao žrtve, druge sa umom agresora. A neki i kao žrtve i kao agresori. Potiskivanje besa i želju za osvetom treba transformisati u govor onih koje su preživele i u jezik pozitivnih javnih akcija. Treba početi od sebe - setite se nasilja koje ste doživeli. Ispričajte glasno šta vas je bolelo i ponižavalo sve ove godine. Koga vi ponižavate kad ste ljuti? Treba razbiti krug nasilja razbijajući porodične tajne, porodične tabue, porodične vrednosti koje skrivaju patnje žrtvi u dubokim rupama mraka i ćutanja.

A kada razbijemo ovaj krug, tek tada će deca i žene biti u stanju da se izdignu iz "ogromne povređenosti koja ih okružuje" i progovore, i bićemo zapanjeni onim što će reći. Mnoge od njih su već počele. I ako sva deca i sve žene iskažu svoje patnje prouzrokovane muškim nasiljem, i ako svi ljudi Drugih etničkih imena budu govorili o svojim progoniteljima, i ako svaka žena i muškarac budu rekli šta ih ponižava – videćemo tada da su nasilje preživeli i ugnjeteni i oni koji ugnjetavaju. Jedina razlika između jednih i drugih je moć. Tek tada, ako uspemo da čujemo jedni druge možda ćemo moći potrebu za osvetom transformisati u želju za pravdom. Tada će biti moguće da počnemo da zaustavljamo ratove i da počnemo da menjamo moć patrijarhata u nove oblike individualnih snaga i nove vrste socijalnih odnosa koji se neće zasnivati na dominaciji.

Lepa Mlađenović
Centar za ženske studije, Beograd
Novembar 1995.


Prevela s engleskog Zlata Komadina

(Tekst "Prljave ulice" napisan je za zbornik Women in A Violent World, koji će se pojaviti do kraja 1996. godine. Zbornik je uredila Kris Korin /Chris Corrin/, profesorka ženskih studija na Univerzitetu Glazgov, a posvećen je iskustvima ženskih grupa u radu sa ženama koje su pretrpele razne vrste nasilja.)

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd