četvrtak, 29 jun, 2017.

U studiji Dalje od prirodnog tela: arheologija polnih hormona (Nelly Oudshoorn, Beyond the Natural Body: An Archeology of Sex Hormones, Routledge, London and New York 1994) Neli Audshorn, profesorka na Odseku za dinamiku nauke na Univerzitetu u Amsterdamu, iz istorijske i sociološke perspektive analizira proces istraživanja, proizvodnje i prodaje polnih hormona. Ovaj prikaz razvoja jedne naučne ideje predstavlja "kritičku dekonstrukciju procesa koji oblikuju nauku, tehnologiju i tela" jer pokazuje kako je nauka presudno obeležena društvenim okolnostima, jezikom i materijalnim uslovima. Istovremeno, Dalje od prirodnog tela preispituje i neke stavove feminističke teorije.

Studija počinje istorijskim periodom kojim se završava knjiga Tomasa Lakera Stvaranje pola: telo i rod od Grka do Frojda -; počinje dvadesetih i tridesetih godina ovog veka kada dolazi do burnog razvoja koncepcije polnih hormona. Govori nam o teorijskim polazištima, otkriću i koncepciji polnih hormona, njihovom testiranju, proizvodnji, prodaji i transformaciji u kontraceptivnu pilulu.

Uvodom su predstavljene teorijske osnove studije. Početna ideja knjige je u tome da je podela na pol i rod (sex/gender) ostavila polje biološkog (sex) neproblematizovano. Taj mit o ahistorijskom, "prirodnom" telu preispitale su feminističke teoretičarke poput Rut Habard, Evelin Foks Keler i Helen Longino i od njih Neli Audshorn usvaja ideju da ne postoji neposredovana prirodna istina o telu. Prapočetak ove studije je vezan za grupu posvećenu problemima ženske biologije, koja je inicirala izučavanje nove oblasti u okviru ženskih studija na Univerzitetu u Amsterdamu. S druge strane, autorka zauzima kritički stav prema prethodnim feminističkim studijama. Ona smatra da feministička teorija predstavlja nauku isključivo u terminima teksta i ideja, odbacujući njen presudni element -; materijalne uslove i činioce. Delo Tomasa Lakera, na primer, prikazuje pol i telo kao čisto jezičke konstrukcije. Drukčije nego većina feminističkih studija koja pitanja o polu, nauci i telu zadržavaju u okviru ideja, pretpostavki, slika, značenja i teorija, Dalje od prirodnog tela ističe i materijalni aspekt nauke. Jedno od ključnih pitanja koje autorka želi da istraži jeste neravnoteža u hormonalnoj koncepciji tela, tačnije, naglasak na ženskom telu kao hormonskom. Upravo u istraživanju materijalnih uslova u nauci ona pokazuje uzroke i posledice tog fenomena.

Autorka koristi i koncepciju prenaučnih ideja Ludvika Fleka kojom je naglašavana kulturalna uslovljenost naučnog znanja. Flek je pokazao da prenaučne ideje služe kao vodič za razvoj naučnih činjenica, ali i da se one u okviru naučnih koncepcija modifikuju i menjaju, što znači da između socijalnog okruženja i razvoja naučnih činjenica postoji dinamičan odnos. Pored toga, na razvoj određene ideje utiče i "disciplinarni stil" -; neka vrsta sporazuma u okviru jedne discipline o tome kako će biti definisani problemi, koja su rešenja prihvatljiva, kakve tehnike i slično. Tako se viđenje polnih hormona, na primer, razlikuje u biologiji, biohemiji i ginekologiji.

Drugo poglavlje, "Rađanje polnih hormona", bavi se poreklom koncepcije polnih hormona, pojavom polne endokrinologije, dualističkim shvatanjem i funkcijom polnih hormona, terminologijom i klasifikacijom. U dvadesetim i tridesetim godinama ovog veka polni hormoni su koncipirani kao supstance koje predstavljaju "hemijske glasnike" polnosti. Autorka pokazuje da je hormonalna teorija bila prihvaćena jer se uklapala u debatu o polnom razvoju organizma i predstavljala vezu između genetskog i fiziološkog shvatanja polne determinisanosti. Prenaučna ideja o muškosti i ženskosti oličena je u prvobitnom stavu da postoji po jedan hormon za svaki pol. Ta dualistička teorija je tokom dvadesetih godina ozbiljno poljuljana jer je otkriveno prisustvo ženskih hormona u muškom organizmu, a potpuno je odbačena u tridesetim. Novi model je značio da su svi organizmi, sa hemijskog aspekta, i muški i ženski, pa je polnost mogla da se definiše u terminima muško/muškost i žensko/ženskost, pri čemu se elementi ovih parova više nisu smatrali isključivim. To je dovelo i do jezičke dileme da li polne hormone uopšte treba tako nazivati.

Treće poglavlje, "Merenje polnih hormona", govori o eksperimentu u istraživanju polnih hormona -; o testovima za muške i ženske polne hormone, disciplinarnim stilovima, uticaju laboratorijskih testova na medicinsku praksu kao i o redefinisanju pojmova muškosti i ženskosti iz perspektive nauke. U početnim laboratorijskim eksperimentima polnim hormonima su nazvane supstance koje su podsticale oporavak kastriranih životinja. Metodi merenja hormona su kasnije bitno promenjeni i zahvaljujući ulasku drugih disciplina u ovo polje. Otkriće prisustva muških i ženskih polnih hormona u svakom telu podstaklo je razvoj kvantitativne teorije u endokrinologiji, pošto se organizmi mužjaka i ženke razlikuju samo u količini određenih hormona. Pri tome je pojmu ženskosti pripisana cikličnost, ali ne u smislu redovnosti već nestabilnosti, dok je kod muškosti naglašena stabilnost.

Četvrto poglavlje -; "Stvaranje polnih hormona" -; bavi se problematikom za laike neobičnom i često bizarnom u potrazi za materijalom, kao i stvaranju mreža između naučnika u laboratoriji i farmaceutskih kompanija. Potreba za istraživačkim materijalom povezala je različite grupe naučnika i učinila ih međusobno zavisnim. Naučnici iz laboratorija nisu mogli bez lekara na klinikama i farmaceutske industrije i obrnuto. Presudnu ulogu u stavljanju naglaska na žensko telo kao hormonalno odigrala je dostupnost materijala sa ginekoloških klinika, kao i mogućnost primene novih preparata na pacijentkinje. Tako je trivijalna činjenica da je bilo neuporedivo više pacijentkinja i ginekoloških klinika nego pacijenata i androloških ustanova, dalekosežno uticala na neravnotežu u viđenju ljudskog tela kao hormonalnog.

Peto poglavlje je priča o prodaji polnih hormona, pre svega o razvoju i ulozi moćne holandske kompanije "Organon", o plasmanu hormonskih preparata i pukotinama u naučnom i terapeutskom programu. Hormonski preparati su u početku plasirani kao neka vrsta leka koja traži poremećaj. Istorija njihove prodaje takođe pokazuje da se razvoj nekog preparata ne završava kada je plasiran, već da, naprotiv, može tek tada da počne.

Šesto poglavlje, "Preobražaj polnih hormona u pilulu" govori o ideji kontrole rađanja, testiranju novih preparata u tajnosti i na ženama iz Trećeg sveta. Za razliku od prethodnih poglavlja koja se uglavnom bave holandskim naučnicima, lekarima i farmaceutskom industrijom, priča o "piluli" jeste američka storija sa snažnim primesama politike i kulturnog imperijalizma. U otkrivanju kontraceptivne pilule presudnu ulogu su imale dve žene -; Margaret Sanger, aktivistkinja za ženska prava i pionirka kontrole rađanja, i njena prijateljica čijim je novcem Sangerova početkom pedesetih obezbedila razvijanje jeftinog i jednostavnog sredstva za kontracepciju. Priča koja je usledila, međutim, nije više bila tako prijateljski nastrojena prema ženama. Prva ispitivanja hormonskih sredstava kao kontracepcije obavljena su prikriveno, i to na ženama koje su se lečile od neplodnosti. Kasnije su preseljena u Portoriko gde su siromašne žene poslužile kao zamorčići u istraživanjima za novo sredstvo. Zbog neuspeha u održavanju kontinuiteta -; žene uključene u eksperiment stalno su ga napuštale " naučnici su se opredelili da rezultate istraživanja predstave u formi proučenih menstrualnih ciklusa, a ne brojem uključenih žena. Sama pilula je početkom šezdesetih plasirana najpre kao lek za probleme sa menstruacijom, uz upozorenje koje je jasno otkrivalo njena kontraceptivna svojstva. Uprkos tome, sve do osamdesetih je ispitivana potrebna doza hormona, da bi treća generacija pilule, iz devedesetih godina, sadržavala deset puta manje progesterona i tri puta manje estrogena u odnosu na prvu generaciju. To praktično znači da su, od trenutka kada se pilula pojavila na tržištu, žene širom sveta bile uključene u svojevrstan eksperiment.

Sa stanovišta feminističke teorije, način testiranja pilule pokreće važna pitanja o razlikama u statusu žena. To što prvo veliko i rizično ispitivanje nije obavljeno na ženama iz Evrope ili belim ženama iz Amerike, već na ženama iz Trećeg sveta jasno pokazuje da sve žene nisu u istom položaju. Ova činjenica potkrepljuje stav feminističke teorije da ne postoji monolitna kategorija "žene", već da i unutar nje ima bitnih razlika. Naučnici su, međutim, u težnji da stvore univerzalno sredstvo, naglašavali sličnosti među ženama, naročito odliku "cikličnosti". Ali, društveni i kulturalni uslovi još jednom su se pokazali presudni: sa izuzetkom Kine, pilula se koristi uglavnom u zapadnom svetu, među ženama iz srednjih i viših slojeva.

U sedmom poglavlju, pod naslovom "Snaga već postojećih struktura", nabrojani su uslovi potrebni da pilula zaista postane efikasno kontraceptivno sredstvo. To su: dobar sistem zdravstvene zaštite, navika da se koriste prepisani lekovi, redovne kontrole kao i mogućnost da se muškarci i žene dogovore oko zaštite. Iz toga se vidi apsurdnost i nemoralnost testiranja kontraceptivnih preparata na ženama iz Trećeg sveta. Pored toga, i upotreba hormona za lečenje simptoma menopauze izaziva brojne dileme, ne samo u vezi sa viđenjem starenja kao bolesti već i u vezi sa stvarnim rizikom od raka i drugih oboljenja. Otud autorka u ovom, završnom, poglavlju stvarnu vrednost hormonskih preparata procenjuje kao "mešoviti blagoslov".

U celini, Dalje od prirodnog tela pokazuje kako društveni uslovi utiču na naučna otkrića, ali i kako naučne koncepcije dobijaju oblik prirodnih fenomena. Predstavljajući međusobnu zavisnost nauke, polnosti i društva, ova izvanredno dokumentovana i teorijski ubedljiva studija predstavlja uzbudljivu i ne uvek prijatnu priču koja daje važne smernice za dalju raspravu o nauci, polu i telu.

Ženske studije br. 4

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd