ponedeljak, 11 decembar, 2017.

APSTRAKT: Minimalistička proza koja je poslednje dve decenije uzela maha u američkoj književnosti ne može se adekvatno sagledati ni proceniti, ako se ne osvrnemo na prozu En Biti. Ova spisateljica prisutna je u književnom životu od polovine sedamdesetih, autor je pet romana i pet zbirki priča, ali i pored kritičarskih apoteoza njenom književnom umeću još uvek nije bila predmetom opsežne studije ni valjanog književnoteorijskog iščitavanja. Iako se koristi sličnim pripovednim strategijama kao Rejmond Karver, Bitijeva se od njega razlikuje po tematici: pre svega, u centru njenog interesovanja je žensko iskustvo i ženski senzibilitet. Osuđene na marginalnost i nevidljivost, njene junakinje su neretko slučajni svedoci tuđih tragedija i statisti u tuđim životima. Njihova inhibiranost nije posledica siromaštva srca nego prejakih, a nekanalisanih, emocija; oklevanje da u presudnom trenutku učine ono što žele ostavlja trajan beleg indiferentnosti i inertnosti. Priče En Biti satkane su od teško čitljivih i nesigurnih signala o postojanju i znakova života koje njene junakinje daju; istraživanje savršenstva malih stvari, neprimetnih a važnih, najbitnija je umetnička misija ove spisateljice.

Ključne reči: minimalizam, En Biti.

Tematskim brojem o minimalizmu britanski književni časopis Granta je 1983. obznanio rađanje novog realističkog stila u američkoj prozi. U pitanju je svojevrsna književna "zona sumraka" koja o naličju američkog sna, običnom čoveku i masovnoj kulturi govori sa mnogo prividne ravnodušnosti, objektivnosti i suzdržanosti. Takav hiperrealistički prozni izraz nametnuo se kao jedan vid pobune protiv realizma - pisci "prljavog realizma", "koka kola realizma", "hik šika" ili pak "postvijetnamsko-postliterarno-postmodernističko-radničko-neoranog hemingvejizma",1 i kako se sve ovaj stil ne zove, odbijaju da falsifikuju iskustvo kako bi ga učinili dramatičnim. Teme poput rata u Vijetnamu ili bračnih i profesionalnih brodoloma običnog čoveka prepuštene su tišini umesto senzacionalizmu, a fokusira se jednolično i trivijalno u ljudskom životu. Pisci minimalizma (i pored svih navedenih - duhovitih i manje duhovitih - imena, kritičari ih tako najradije zovu) pokušavaju da prikažu realnost onakvom kakva jeste, mirnom, tupom i ravnom kao linija smrti, i odbijaju da život intenziviraju i univerzalizuju kako bi svoju prozu učinili napetom i dramatičnom. Pripadnike ove prozne škole, koja uključuje tako različite pisce kao što su Rejmond Karver, Frederik Bartelmi, Bobi En Mejson i Meri Robinson, duhovito nazivaju "namrgođenim nećacima Ernesta Hemingveja i Rejmonda Čendlera" ili pak "hroničarima nacionalnog mamurluka".

Razmatranje ovog još uvek poetički i terminološki neadekvatno izdiferenciranog književnog pravca koji Džon Bart i Lari Mekaferi nazivaju "ranohemingvejskim neorealizmom",2 odnosno "drugim talasom postmoderne",3 a manje taktičan kritičar poput Bila Baforda "prljavim realizmom", ne može zaobići stvaralaštvo En Biti.4 Ova spisateljica sa istoka Amerike osoben je književni fenomen sa više razloga. Naime, još od prvih priča objavljivanih u časopisu Njujorker 1974. godine pa sve do danas, njena tematika, stil i forma ostaju bezmalo neizmenjeni u svojoj hotimičnoj usredsređenosti na seizmografsko beleženje jednolične svakodnevice običnih ljudi. No, uprkos nepobitnom talentu, umetničkim dometima i popularnosti, En Biti nema i adekvatnu kritičku recepciju. Redovno pominjana u istorijama američke književnosti, ona još uvek nije bila predmet ozbiljne kritičke studije.

Paradigme likova i situacija u prozi En Biti postaju sve zanimljivije što su njihova istovetnost i ponovljivost uočljivije. Repetitivnost motiva i reciklaža likova mogu biti vidljivo potencirani, poput razvoda, preljube, abortusa, "vijetnamskog sindroma", ili suptilno udenuti u naraciju i naoko nevažni, kao trovanje otrovnim bršljanom koje se javlja u romanu Uklapanje i priči Drugo pitanje ili pak čupanje obrva da bi oči došle do izražaja u Uklapanju i Studenim zimskim prizorima. Likovi pripadaju istom društvenom sloju, imaju iste potrebe i probleme. Bitijeva nije slučajno nazvana "hroničarem američkog života posle šezdesetih" i glasnogovornikom tzv. "baby boom" generacije, jer njena se proza bavi isključivo odrastanjem i sazrevanjem post-hipi generacije, nespremne na promene i rizike koje sa sobom nosi svakodnevni život.

Bitijeva neguje prepoznatljiv minimalistički stil - kratke ravne rečenice, non-sequitur, fokusiranje banalnih detalja savremene popularne kulture, kombinaciju humora i trivijalnosti u opisu života junaka. Ona pribegava "efektu nedostajanja" - govoru fragmenta, verbalnom tvrdičluku i krajnjoj ekonomičnosti. U njenoj prozi nedostaju centralna tema, dosledna karakterizacija likova i jasan vremenski plan: umesto toga, registruju se trivijalni pojmovi, trivijalni momenti, naoko nevažne situacije, slede se nemotivisane digresije, naraciju zamenjuje ekspozicija, opis epifanijsko fokusiranje banalnog detalja, a pripoveda se isključivo u sadašnjem vremenu.

I pored nepobitnih podudarnosti u stilu, Bitijeva se od doajena minimalizma Rejmonda Karvera razlikuje pre svega po geografskim i društvenim koordinatama u koje smešta svoje junake: dok Karver govori o radničkoj klasi sa severozapada Amerike, kasirkama i kelnericama iz Oregona i Portlanda, Bitijeva sa ironičnim uživljavanjem opisuje tuge, zadovoljstva i strahove blaziranih Njujorčana i ostalih pripadnika više srednje klase sa istočne obale Amerike, ljude koji ne moraju da zarađuju za život niti da razmišljaju o budućnosti, ali čija egzistencijalna sigurnost nije garancija duševnog spokoja. Junaci En Biti ili lutaju nasumice od uzbuđenja do uzbuđenja ili su inertni, napuštaju posao ili ga otaljavaju, a kratkotrajni spas od letargije nalaze u pušenju marihuane, rok muzici i crnom vinu. Tema njenih pet priča i pet romana su potraga za stabilnošću i sve strategije te potrage - psihološke, emotivne, fizičke. Jednostavno rečeno, junaci En Biti pokušavaju da život učine što lakšim i bezbolnijim.

Izuzetno suptilna percepcija i živa imaginacija likova iz ove proze nisu samo vid karakterizacije nego i činioci pripovedne strategije. Tako, na primer, korišćenjem muzičkih ili vizuelnih motiva kao robgrijeovskih "poruka o stanju duše" En Biti stvara zanimljive objektivne korelative koji funkcionišu selektivno - tačnije, zavisno od čitaočeve senzibilnosti i prijemčivosti. U romanu Uklapanje ponavlja se pesma "Srce od stakla" grupe Blondi kao metafora emotivne krhkosti glavnih junaka, a reči pesme "Dok suze teku" i hrapavi glas pevačice Marijen Fejtful na samom početku romana Neko kao ti nagoveštavaju emotivne potrese koje će nehotice prouzrokovati i istrpeti dvoje ljudi koji tu pesmu slušaju. Pri kraju ovog drugog romana glavni junak gleda "Izdaju", film po scenariju Harolda Pintera u kome se priča o ljubavnom trouglu pripoveda od kraja prema početku, i nazire u ispremetanoj hronologiji ekvivalent haosa sopstvenog života.

Junaci En Biti nespremni su na promene, rizike i bilo kakve žrtve zarad postizanja unutrašnjeg mira: umesto da se upuste u nova iskustva, oni radije biraju status quo koji vodi letargiji i emotivnoj otupelosti. Kad sazna da je u drugom stanju, Džejn iz priče Plejbek ne usuđuje se da svog ljubavnika Džejsona natera da bira između svoje žene i nje, i taj strah od iskušavanja čini abortus jedinim mogućim rešenjem. Junakinja priče Nauk padanja između sebe i voljenog čoveka stvara jaz osujećene nežnosti, očekujući da će je on spasiti i od samog njenog straha od ljubavi. Devojka iz priče Drugo pitanje nakon veze sa oženjenim čovekom posvećuje se negovanju prijatelja koji umire od side. Zato nije neobično što se junaci En Biti opsesivno vezuju za svog psa, biljku ili neki drag predmet: jer, kao što u Karverovim pričama televizor stalno radi iz razloga što je lakše gledati u njega nego komunicirati sa bližnjima, tako i likovi iz proze En Biti nalaze oduška u druženju sa neživim objektima i nemuštim stvorenjima. Junaci romana Uklapanje i Studeni zimski prizori obožavaju svoje pse, a čitaocu je jasno da je takva odanost psu ili zamena za ljubav, ili kompenzacija neuspešne veze. U priči Zdela taj mehanizam zamene i kompenzacije je najvidljiviji: Andrea brižljivo čuva i pazi keramičku posudu, poklon od bivšeg ljubavnika zbog kog nije imala hrabrosti da napusti muža. Junaci biraju pakao sopstvenog sveta i poznato zlo sa kojim umeju da se nose. Kao i kod Karvera, ono što je teško, izazovno i neobično postaje normalno. Najnormalnija stvar na svetu je osobenjaštvo, bolna i zbunjujuća samoća, a preovlađuje reagovanje inhibicijom: junaci En Biti žive od jednog do drugog neurotičnog oklevanja da učine najprirodniju stvar na svetu - ono što žele.

Bitijeva o svojim junacima govori s mešavinom sentimentalnosti i ironije, istinske saosećajnosti i duboke groteske, a i sama ritmičnost njene sintakse i fragmentarnost strukture odaju smušenost junaka i njihovu dobro prikrivenu histeričnost. En Biti govori jezgrovito a ne slikovito, računa više na čitaočevu intuiciju nego na imaginaciju, više daje znake nego što dočarava slike. Ričard Ford kaže da je njena proza "muzika sfera urezana na mikročipove".

Na koji način ta muzika dopire do čitalaca, pokazuje jedan detalj iz romana Uklapanje: Džonu, umetničkom savetniku jedne marketinške firme, stiže katalog slikara koji nudi svoje usluge. Dok lista katalog, već upola rešen da ga odbije, Džon na jednoj stranici nalazi vlas crne kose. Da li je vlas pala slučajno ili ju je umetnik tu namerno ostavio kako bi video da li je katalog uopšte otvaran? Džon odlazi do svoje plavokose sekretarice, uzima jednu vlas njene kose i stavlja je na isto mesto gde je bila ona crna, piše negativan odgovor, pa katalog sa propratnim pismom šalje na poštu. Proza En Biti visi upravo o toj jednoj tankoj vlasi: možda je njen primalac neće ni primetiti, možda će je primetiti a neće shvatiti zbog čega je tu, a možda će razumeti suptilnu poruku. A poruka glasi: "ko razume, shvatiće".

***

"Prijatelji moju polomljenu ruku uporno nazivaju ’slomljenim krilom’", kaže junakinja priče Tamo gde me budeš našao. "Leva ruka koja, savijena na grudima, miruje zahvaljujući povoju od plavog šala zavezanog oko vrata i suviše je teška da bi ličila na krilo. Ta nezgoda dogodila mi se dok sam trčala za autobusom. Pokušala sam da ga zadržim da ne krene tako što sam počela da mašem rukama u vazduhu, i tada sam se okliznula i pala."5

Junakinja osporava poređenje ruke u gipsu sa ptičjim krilom zato što želi da potisne osećaj bespomoćnosti i inferiornosti. Međutim, dok se priseća kako je slomila ruku, ona sebe i nehotice opisuje kao pticu, jer mahanje kojim pokušava da zaustavi autobus podseća na mahanje krilima. Opsesiju gubitkom ravnoteže otkriće i njen ironičan opis sebe same: "Ja sam žena od trideset i osam godina koja ne radi i čiji je odnos sa njenim povremenim ljubavnikom toliko labav da je emotivni kolaps moguć koliko i pad na poledici".6

Junakinja je svesna da je nesamostalna, nezaštićena, bez pravog uporišta u životu i da ne ume da se brine o sebi. Svesna je, isto tako, da njena nesigurnost proističe otud što nema hrabrosti da zauzme stav i jasno kaže šta želi. Njen ljubavnik Frenk gaji lekovito bilje, čvrsto uveren u profitabilnost i ispravnost svog zanimanja, a ona krišom soli jelo u kuhinji da on ne vidi i ne usuđuje se da mu kaže da joj smeta jak, aromatičan miris njegovih ruku. Osećaj zaštite koji su joj muškarci pružali pretvorio se u osećanje inferiornosti i sputanosti. Dok joj brat Hauard pomaže da se obuče i ušuška ("ovo je čitav protokol, jer je meni stalno hladno" kaže ona, i doista: cela priča prožeta je osećanjem fizičke bespomoćnosti i straha od hladnoće), ona se oseća "kao ptica čiji kavez s večeri pokrivaju platnom" - "počinjem da verujem da je moja ruka slomljeno krilo: odjednom sve izgleda tako tužno da osećam kako mi se oči pune suzama".7

Osećanje inferiornosti pred Hauardom sagledavamo iz drugačijeg ugla kad se otkriju paralelne ljubavne priče brata i sestre. Hauard priznaje da se upustio u vezu sa svojom studentkinjom, vezu koja komplikuje njegov ionako frenetičan život sa trećom ženom i dvoje dece iz njenog prethodnog braka. Avantura je ostala nedorečena, možda nerealizovana ali emotivno snažna:

Sve je to bilo prilično šašavo (...) Dogodila se tolika strast, tako brzo. Možda obmanjujem sebe, ali mislim da joj nikada nisam pokazao koliko mi je do nje u stvari stalo. Shvatila je da mi znači, ali... ali nije znala da mi zastaje dah, razumeš?8

Priča o avanturi na prvi pogled deluje kao kliše, ali emotivni naboj i osećanja koja Hauard ne ume da izrazi daleko su od trivijalnog viđenja bračnog izleta. On je romantična duša koja nije uspela da iživi strast niti da pregori iluzije o ljubavi na prvi pogled i instinktivnom prepoznavanju srodnih duša. Dok Hauard neke susrete i situacije smatra sudbinskim, njegova sestra ima utisak da se takve stvari dešavaju "kao u nekom lošem filmu":9 u nju se u restoranu netremice zagleda jedan muškarac koji joj docnije u hotelu ostavlja posetnicu i nekoliko poruka sa istovetnim tekstom: "Ko ste Vi? Molim vas, javite mi se." Ona se ne upušta u avanturu, ali sačuva njegovu posetnicu; nekoliko meseci docnije muškarcu pošalje svoju fotografiju, bez imena i adrese. Hauard taj doživljaj smatra božjim znakom; nagovara sestru da pronađe tog čoveka sa istim žarom s kojim ju je nagovarao da njegovom kolegi kog će tek upoznati ne kaže da je "zauzeta", jer je "fin dečko i treba mu pružiti šansu".10 Hauard veruje u nagle promene i uzbudljive nove ljubavi koje vrebaju u nenadanim momentima naših života, živi u uverenju da se siva svakodnevica svakog časa može prometnuti u vatromet uzbuđenja. On veruje u čarolije, ali njegova sestra život posmatra realistički: "čarobni susret" sa muškarcem u restoranu za nju je samo hotimično propuštena avantura za jednu noć, "kinetička energija" koja struji između dvoje ljudi samo je trenutno seksualno uzbuđenje, a muškarac iz snova verovatno je - oženjen. Ipak, ona je svesna da su sve to samo njena nagađanja; priznaje bratu da ju je jednog letnjeg dana preplavio osećaj da taj muškarac misli na nju, čime delimično daje za pravo njegovom osećanju sudbinske predodređenosti. Tako se pokazuje da je granica između romantične mašte i trezvenosti nejasnija nego što se na prvi pogled čini: život doista liči na loš film utoliko što je pun nemotivisanih, nelogičnih i neobjašnjivih događaja; iskrene nade u romantičnu ljubav ostaju izneverene, kao u Hauardovom slučaju, a čuda se dešavaju onima koji ih je traže. Junakinja je svesna da emotivni idealizam vodi padu na poledici stvarnosti, ali ipak zadržava u sebi mrvicu tog idealizma, baš kao što čuva posetnicu muškarca koji je nikada neće pronaći.

U završnoj sceni priče, vidimo junakinju kako posmatra svog brata:

Vratili smo se kući, i dok Hauard ide ispred mene po stazi popločanoj kamenom, hodam sporije nego što to činim na hladnoći, kako bih sebi dala vremena da se setim na šta me on u ovom trenutku podseća. Setim se istog trena kad mi pažnju privuče ostrvce leda na koje se plašim da ću se okliznuti. Hauard me podseća na onaj kip u sudnici, ne znam mu ime, na skulpturu žene s povezom preko očiju i s terazijama pravde u ruci. Kesa s ledom u levoj ruci, kesa s ledom u desnoj - ali od poveza ni traga.11

Poslednja epifanična slika u priči stupa u korelaciju sa metaforama poledice, ptica slomljenih krila i okliznuća: za razliku od svoje sestre koja panično maše rukama pokušavajući da održi ravnotežu, ali time ne sprečava prelom ruke a verovatno ni emotivni kolaps, Hauard hoda sigurno. On podseća na kip boginje koja terazijama odmerava pravdu, ali s bitnom razlikom - njegove oči ostaju otvorene: Hauard ne dozvoljava nepristrasnost kad su emocije u pitanju, on odbacuje racionalnost, dok njegova sestra nema hrabrosti da se prepusti toku događaja.

Možda je bespredmetno pitanje da li En Biti u ovoj priči suprotstavlja "muško" i "žensko" viđenje ljubavi. Ako toga ima, onda je u pitanju obrtanje stereotipa, jer se Hauard u emotivne veze upušta nenadano i impulsivno, bez imalo oklevanja i dvoumljenja, a njegova sestra trezveno promišlja svaku svoju emotivnu reakciju. Krutost i inertnost koje su posledica toga možda mogu da spasu od promašaja, ali ukidaju i pravu radost u ljubavi. Junakinja oseća neku vrstu inferiornosti spram muškaraca koje poznaje upravo zato što oseća da su oni razvili spontanost, impulsivnost i princip akcije kakav je njoj stran. Ona je osuđena na pasivnost (pažnju muškarca u restoranu privukla je nehotice), zavisnost (od novca koji je nasledila od oca, od želja i volje svog ljubavnika Frenka) i nevidljivost - kao što je ne primećuje vozač autobusa dok maše rukama i pada, tako i u sopstvenom životu ostaje statista.

Žene En Biti suočavaju se sa sličnim problemima zbog svoje prirodne pasivnosti, zavisnosti i nevidljivosti: neodlučnost i oklevanje u prelomnim trenucima njihovog života ostavljaju trajan beleg indiferentnosti i tuposti. Njihovo ponašanje u graničnim situacijama u potpunom je neskladu sa snagom njihovih emocija.

Jedna od graničnih situacija modernog doba jeste i sida: tema "kuge XX veka" i motiv "HIV pozitivnosti" ulaze na velika vrata u književnost i film, pa se i En Biti pozabavila tom temom u priči Drugo pitanje. Glavna junakinja i pripovedačica ni u ovoj priči nema ime: znamo je samo pod nadimkom Rak, skraćeno od "rakun". Ona neguje svog prijatelja Ričarda, filmskog producenta, koji umire od side u jednoj bostonskoj bolnici. Susret sa bolešću i strahotama laganog propadanja za Rak je paradoksalni spas od ispraznog života i besciljne veze sa oženjenim muškarcem.

Dok je junakinja priče Tamo gde me budeš našao prividno pristala da živi lagodno i ne radi ništa, Rak ima bizarno i dobro plaćeno zanimanje kojim se povremeno bavi. Ona je "manekenka na parče" - fotografišu samo njene ruke. Zato mora da nosi bele rukavice koje je štite od ogrebotina i lomljenja noktiju. Upravo zbog tih rukavica Ričard ju je nazvao "rakunom". ©titeći svoje "šapice", Rak se štiti od svih mogućih životnih potresa. Međutim, kako priča odmiče, ona se sve direktnije suočava sa bolom, patnjom i smrću.

Na početku priče, Rak bezmalo ravnodušno registruje prizore povraćanja, mučnine i šoka u sobi za transfuziju, ali se zato usredsređuje na stih iz pesme koju Tina Tarner peva na radiju - "Prekršiću sva pravila". Njeno prisustvo među ljudima obolelim od side je nemotivisano i gotovo bespredmetno: čoveka zbog koga je tu, Ričarda, upoznala je sasvim slučajno kod frizera i on joj je povremeno, kad nestane tople vode, ustupao svoje kupatilo. Rak se, poput mnogih junakinja En Biti, oseća kao uljez i posmatrač tuđih života. Kao što je uljez u ordinaciji za davanje transfuzije, ona je uljez u poslovno-emotivnoj vezi dva homoseksualca, Ričarda i Neda, uljez u životu oženjenog muškarca s kojim je bila u vezi, uljez u sceni između dve sestre kojima umire majka na kraju priče:

"Majka nam umire, a nju baš briga", reče devojka. Oči joj se napuniše suzama.

(...)

Devojka se okrenula prema meni: ispod očiju je imala mrlje od maskare u obliku polumeseca, nos joj se crveneo, a jedna strana usne bila je viša od druge. U njenom pogledu videla sam da sam samo slučajni prolaznik. Isto tako slučajno zatekla sam se kod Ričarda onog dana kad je namršten izašao iz kupatila sa zavrnutim rukavom košulje i upitao: "©ta misliš, od čega mi je izašao ovaj osip na ruci?"12

Ned krši pravila kad pokuša da zamisli šta bi se desilo kad bi se vreme moglo zaustaviti. On i Rak zbližavaju se mimo svake logike i očekivanja: ona je heteroseksualka, povučena, trezvena, pomalo preosetljiva i potpuno nesklona ekscesima, dok je Ned provokativni homoseksualac čiji je život satkan od neverovatnih avantura. U pokušaju da jedno drugo iznenade, oni prepričavaju anegdote koje sasvim nehotice otkrivaju njihove prave prirode. Nedova avantura sa jednim mladićem, posle koje nag beži kroz prozor i laže svog ljubavnika da je bio opljačkan, po umeću zataškavanja mangupluka jeste tipična muška "lovačka priča". Ned bahato prepričava svoju seksualnu avanturu, a samo dve stvari padaju u oči kao pomeranje od stereotipa: činjenica da se radi o istopolnoj ljubavi i podatak da je njegov ljubavnik Sander 1985. umro od side. Rak priča kako je prilikom ljubavnog čina nehotice pokidala bisernu ogrlicu ljubavnikove supruge. Kad je shvatila šta je učinila, progutala je nekoliko bisera kako ogrlica, kad se ponovo naniže, ne bi bila iste dužine: "Želela sam da ona nikada ne uspe da stavi oglicu preko glave ako to pokuša (...) Htela sam da zna da se nešto dogodilo."13 Njen čin je pasivna provokacija, očigledan dokaz ženske nevidljivosti - uznemirujuće nevidljivosti.

Oba događaja pripadaju prošlosti - Nedov ljubavnik je umro, a Rak se više ne viđa sa Harijem. Njihove reakcije u datim situacijama ipak nisu u skladu sa njihovim svakodnevnim ponašanjem: i pored toga što je Ned drzak i razmetljiv, on se ne usuđuje da Sanderu ispriča zbog čega je ostao nasred ulice go i bez prebijene pare, nego izmišlja fantastičnu priču o lopovima, jer Sander, kao Njujorčanin, zna "da se svemu mora verovati".14 Pak, opet, ne pokušava da zameće tragove: ona guta bisere da bi na posredan način ljubavnikovoj supruzi pružila dokaz o svom postojanju. No, kao što Ned neustrašivo laže, tako i Rak istinu "saopštava" krajnje uvijeno - njeno gutanje bisera poruka je koliko i vlas umetnuta u stranice knjige, teško čitljiv i krajnje nesiguran znak. Iako reakcije odudaraju od ponašanja junaka, one su u skladu s njihovom prirodom.

Ovakve minimalističke strategije junakinja za spisateljicu su važno svedočanstvo o njihovom istančanom senzibilitetu kome preti da zauvek ostane nepročitan. Rad ovakve svesti isuviše je tih i suptilan za običan život u kome se verifikuju samo očiglednosti: tako Nedova bombastična priča nalik na crtani ili akcioni film može da posluži da zabavi društvo. "Tu priču sam već znala", kaže Rak. "Ned ju je ispričao jednom davno, na nekoj žurci, kad je bio pijan. Bila je to jedna od njegovih omiljenih pričica, zato što ga je predstavljala kao promućurnog i divljeg, a i zato što je uhvaćen na delu. Njegove se dogodovštine nisu mnogo razlikovale od onih koje su mi poveravali moji drugovi sa koledža, a koje su se ticale izlazaka i seksualnih osvajanja, i bile nedorečene kako bi poštedele moju preosetljivost."15 Anegdotu o biserima, osim Rak, zna samo Ričard - to je potres koji niko nije osetio, ali koji je na seizmografu ipak precizno zabeležen. Objašnjavajući svoj čin, žena pokazuje prstom na očiglednost koju niko nije primetio, i time zaokružuje pripovednu strategiju En Biti - ono što je malo i neprimetno često je ono najvažnije.

Nakon ispričane priče Rak počinje da masira Ričarda, ne primećujući da je prekršila još jedno pravilo. Kad Ričard upita šta je s njenim šapicama, shvatiće da čini dve nedopustive stvari: zaboravila je da namaže ruke i stavi rukavice, što mora da čini svakog dana da joj koža na rukama ne bi ispucala, i masira ga, a to po ugovoru sa kompanijom za koju radi ne sme da čini. Ovo kršenje pravila je uvod u inicijaciju: negujući samo svoje ruke i štiteći se od svih manuelnih poslova, Rak se lišavala jednog dela ljudskog iskustva; negujući Ričarda, ona se vraća zaboravljenim funkcijama tela i duše.

Zato će, nekoliko dana kasnije, kada sretne dve devojčice u toaletu bolnice, znati kako treba da se postavi prema ljudskom bolu. Da uteši uplakanu devojčicu, Rak će je zagrliti, prisloniti čelo uz njenu glavu i provući svoje prste kroz njene. Nedugo potom, Ned će je uzeti za ruku s rečima: "Mene sreća oduvek prati, a i tebe sreća prati. Treba čvrsto verovati u to."16 Priča se završava mirnim, pasivnim promatranjem, kao što je i počela - samo što je pripovedačica sada potpuno drugačija osoba:

Sklonio je ruku i ugledala sam je - savršeno oblikovana šaka, glatka koža, tanki prsti. Na zglobu jednog prsta bila je mala crna mrlja. Liznula sam srednji prst druge ruke da vidim mogu li je odstraniti nežnim trljanjem. Ta mrlja od maskare koja mora da je tu dospela sa ruku devojke u toaletu kad su nam se prsti nežno spleli u nespretnom zagrljaju. Sve ovo vreme dok smo Ned i ja sedeli i pričali ja sam gledala u tu devojku. Nalazila se u istom kafeu: videla sam kad su dve devojke ušle sa svojim mladićima. Kosa joj je bila uredno začešljana, oči sjajne a šminka besprekorna. Iako se druga sestra trudila da privuče pažnju dvojice mladića, obojica su upijali svaku njenu reč.17

Mrlja na ruci, beleg humanosti, saosećajnosti i aktivnog učešća u životu pokazuje da Rak nije samo uljez koji je pukim slučajem svedok tuđih tragedija. I onaj ko se tu slučajno zadesi može da pomogne: mrlja pokazuje da se nešto promenilo, da je njena uteha bila delotvorna - devojka blista, njena šminka je besprekorna. Ričard je u komi iz koje se neće probuditi, bitka sa životom je izgubljena utoliko pre što se čak ni ne zna da li su mu tokom eksperimentalne terapije uopšte davali novi, navodno čudotvorni, lek protiv side ili ne. S te strane, zvuči ironično Nedova vera u sreću. Međutim, Rak više neće da preispituje sudbinu, nego samo da veruje u ono što je očigledno: jedan stisak ruke može mnogo da promeni, a ako je Ričard na samrti, devojka je od njenog dodira oživela. Pravila se moraju kršiti da bi se živelo.

Proza En Biti satkana je od "mirijada utisaka"- o kojima govori Virdžinija Vulf, od bezbroj neosetnih svakodnevnih potresa koji lagano ali uporno menjaju konfiguraciju čovekovog karaktera. Njeni junaci opažaju i intenzivno doživljavaju sve mikropromene u sebi i svojoj okolini, rizikujući neprepoznavanje i nerazumevanje zato što vide ono za šta su drugi slepi. Stoga ne bi bilo blizu istini ako bismo određenje "minimalistički" uzeli kao sinonim siromaštva i skučenosti. Sve ono naizgled trivijalno i neprimetno što menja ove likove jesu zapravo sitnice koje smo zaboravili da prepoznajemo.

Vladislava Gordić
Odsek za anglistiku,
Filozofski fakultet, Novi Sad
Juli 1996.
_________________________________________

NAPOMENE

  1. Vidi Ann-Marie Karlsson, The Hyperrealistic Short Story: A Postmodern Twilight Zone in Danuta Zadworna-Fjellestad and Lennart Bjork (eds), Criticism in the Twilight Zone: Postmodern Perspectives on Literature and Politics, Stockholm, Almqvist ad Wiksell International, 1990, str. 144.
  2. Džon Bart, Ponovni pohod postmodernizmu, Pismo, VIII (1992), 29/30, str. 299.
  3. Larry McCaffery (ed.), Postmodernism: A Biobibliographical Guide, New York, Greenwood Press, 1986.
  4. En Biti (Ann Beattie, 1947) autor je pet romana: Studeni zimski prizori (Chilly Scenes of Winter, 1976), Uklapanje (Falling in Place, 1980), S ljubavlju (Love Always, 1986), Slikajući Vila (Picturing Will, 1989) i Neko kao ti (Another You, 1995), i pet zbirki priča: Izobličenja (Distortions, 1976), Tajne i iznenađenja (Secrets and Surprises, 1978), Kuća u plamenu (The Burning House, 1979) Tamo gde me budeš našao (Where You’ll Find Me, 1986) i Ono što beše moje (What Was Mine, 1991).
  5. En Biti, "Tamo gde me budeš našao", Ono što beše moje, Beograd, Rad, 1994, str. 65.
  6. Ibid., str. 67.
  7. Ibid., str. 72.
  8. Ibid., str. 81.
  9. Ibid., str. 78.
10. Ibid., str. 73.
11. Ibid., str. 82-83.
12. En Biti, "Drugo pitanje", Ono što beše moje, str. 126.
13. Ibid., str. 121.
14. Ibid., str. 123.
15. Ibid., str. 121.
16. Ibid., str. 128.
17. Ibid., str. 128.

Ženske studije br. 4

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd