četvrtak, 29 jun, 2017.

I

U oblasti medija vlada interesantno mišljenje da kada žena intervjuiše onda je to prokletstvo za onoga koga intervjuiše, a blagoslov za instituciju za koju ona radi.1

U poslu koji podrazumeva prikupljanje podataka od drugih, žene se smatraju kompetentnijim od muškaraca. Intervjuisani spremnije daju informacije ženama, daju više informacija no što bi ih dali muškarcu, prema ženama su otvoreniji. Kako to objasniti?

Ovde dolaze do izražaja osobine ženskog stila i, verovatno, negativno vrednovanje žene u profesionalnom životu. I da krenemo od negativnog vrednovanja: pošto u našem društvu žene imaju niži status od muškaraca onda se i ono što one čine vrednuje niže od onoga što muškarci čine. To znači da se prilikom istovetnih aktivnosti ono što muškarac čini više vrednuje od onoga što radi žena. Intervju koji se daje muškarcu važniji je od intervjua koji se daje ženi sa istim profesionalnim statusom; govor koji drži muškarac važniji je od govora koji drži žena u analognom položaju; ispitivanje koje vrši muškarac je važnije od ispitivanja koje vrši žena. Dakle, kad žena intervjuiše to je manje prestižno nego kada intervjuiše muškarac. Stoga će on ženu proceniti kao bezazlenog sagovornika, očekivaće manje kompetentnosti, pa će s njom slobodnije razgovarati, manje oprezno no što bi to činio s muškarcem. On će se osećati nadmoćnijim, pa će se prema onoj sa nižim statusom ophoditi snishodljivo, možda šarmantno flertujući, a o sebi će davati informacije koje u sličnoj situaciji muškarcu ne bi dao. Muškarci sa ženama govore otvorenije nego s muškarcima,2 oni sa ženama govore i o svojim osećanjima i problemima - kol-gerle i prostitutke imaju o tome šta da kažu (v. Biermann, 1980) - dakle, o temama koje s drugim muškarcima jedva dotiču. Žene su tu da saslušaju, da uteše, da nahrane, da leče. Osim toga, privatne informacije zadržavaju za sebe, pošto ih, uopšte, ne mogu koristiti, jer one nemaju pristupa javnosti.3

Ova predstava o podsticajnom razgovornom ponašanju žena i intimnijom razgovornom situacijom sa ženama izgleda da stvara interferenciju u situaciji intervjua - intervjuisani ima problem, kao pacijent koji je suočen sa lekarkom,4 da ženu uvrsti u kategoriju novinarka/intervjuistkinja ili u kategoriju žena. On se ponaša isto kao i muški pacijent i ženu prvenstveno svrstava u kategoriju žena, pa prema tome postupa i sa svojim informacijama. Pošto su žene tako nevažne, pošto jedva mogu da naude i stvarno nanose malo štete,5 čovek im može više poveriti.

Osobenosti ženskog stila podstiču na predrasude intervjuisane muškarce. Žene u ulozi onih koji uzimaju intervju mogu da usmeravaju razgovor, pa u ovoj situaciji imaju veću moć i viši status, prividno se odriču dela svog autoriteta, uspostavljaju ravnopravnost sa intervjuisanom osobom. Ovo odricanje od moći koja im pripada na osnovu njihove uloge zapažala sam i kod voditeljki; još ga nikada nisam uočila kod voditelja. Kasnije ću se na to vratiti. Ova "ravnopravnost" koju muškarci verovatno shvataju i kao podređenost žene, dovodi do toga da muškarci govore slobodnije, otvorenije, subjektivnije i više. Žene saosećaju sa svojim sagovornikom i omogućavaju mu da se ugodnije oseća, da zna da je u prijatnoj, zaštićenoj atmosferi, i da može govoriti slobodnije nego s muškarcem.

Ženski i muški stil se razlikuju po jednoj veoma važnoj osobini: ženski stil omogućuje veći protok informacija,6 veće osećanje ugodnosti među sagovornicima, i stvara atmosferu humaniju od one koju poznajemo iz diskusija koje vode muškarci.

U takozvanim nedominantnim situacijama u kojima se ne bije bitka za vlast - a takvih je u našem društvu malo, jer se borba za nadmoć ne vodi samo u političkim debatama i raspravama, već i u dijalogu između učiteljica i đaka, lekarki i pacijenata, roditelja i dece, pripadnika crkvene opštine, članova neke partije - stoga je za muškarce povoljnije da mogu slobodnije govoriti, da imaju širi izbor tema, da mogu govoriti o ličnim teškoćama, izražavati osećanja, i sve to im omogućuje prisustvo žena. Razgovor među muškarcima omogućuje to u manjoj meri ili nikako. Vredi tragati za ovim razlikama.

II

Šta spada u muški stil? Koje se osobine pripisuju ovom stilu? Kod dečaka od 8-13 godina koji učestvuju u jednom grupnom projektu, Gudvin (1980) utvrđuje zanimljive razlike i poredi ih sa ponašanjem devojčica u analognoj situaciji: dečaci u odnosu na druge dečake često koriste direktive, to jest uputstva za ponašanje u obliku eksplicitnih imperativa kao što su:

Dodaj mi klešta!
Idi odavde!
Začepi!

Ovim neublaženim direktivama oni pretpostavljaju svoj viši status i svoja veća prava u odnosu na sagovornika i istovremeno ga uspostavljaju, ako zahtev ne bude odbijen. Status u grupi se, između ostalog, utvrđuje i putem ovih jezičkih postupaka i njihovih posledica - uspostavlja se hijerarhija u odnosu na određene aktivnosti, određenu igru.

Sasvim je drugačije sa devojčicama kod kojih se ne stvara hijerarhijska organizacija grupe, jer cela grupa zajednički učestvuje u igri. U vezi sa nekom grupnom aktivnošću devojčice govore:

Tražimo od njih flaše!
Pustite nas u radnju!
Dođite vi, potražićemo neke!
Hoćemo da ih išaramo.

One se, dakle, obraćaju celoj grupi, same sebe solidarno uključuju u aktivnost, sebi ne pripisuju viši status od onoga koji imaju sagovornice, predlažu zajedničke aktivnosti umesto da od drugih traže da se ponašaju na određeni način.

Njihovi predlozi se ublažavaju i primenom određenih sintaksičkih konstrukcija:
Mogle bismo da potražimo flaše.
Možemo da uradimo to tako.
Možda bismo mogle doći sutra i pogledati.
Ako se koriste jači direktivi kao:
Moramo prvo da ih operemo!
često se navodi razlog za radnju, koji svedoči da bi ona celoj grupi bila od koristi:
Moramo prvo da ih operemo, jer su prepune bakterija.
Nasuprot tome dečaci često pojačavaju uputstva za aktivnosti tako što ih potkrepljuju ličnim željama i potrebama:
Čoveče, hteo bih klješta sada.
Čoveče, rekao sam da je ovde prepuno. Ne mogu to da izdržim.

Već se ovde pokazuje kooperacija kod devojčica u odnosu na rivalstvo kod dečaka, jednakost po rangu kod devojčica u odnosu na hijerarhiju kod dečaka.

Kao potvrda ovih rezultata kod dečaka se konstatuje:

- da se odmah tokom prvih dogovora uspostavlja hijerarhija među dečacima u kojoj se utvrđuju oba prva mesta (Aries, 1976);
- da se razgovor pretvara u verbalni dvoboj ili predstavu koji zahtevaju gledaoce i u kojima treba utvrditi pobednika (Silberman 1975);
- da naročito pogoduju teme u okviru kojih se mogu razvijati kontraverzne teme (Silberman, 1975);
- da se izbor teme ograničava na one bezlične (Reiter, 1975).

Čini se da dečaci iz raspoloživih jezičkih sredstava biraju drugačija sredstva od onih koja biraju devojčice. Oni iz jezičkog repertoara biraju one mehanizme koji im obezbeđuju više moći, autoriteta, kojima sami sebe mogu da prikazuju pozitivnije i značajnije i kojima uspostavljaju svoju vlast nad drugima. Pošto oni uopšte uzev u našem društvu imaju više vlasti i autoriteta od žena, pa se ionako pozitivnije vrednuju, ova se pozitivna interpretacija proširuje i na druge oblasti, tako da se npr. kod dečaka ublažavanja shvataju kao "understatement", elokvencija, retorička kompetencija itd., ili se pak ćutanje kod muškaraca shvata kao snaga ili nadmoć, a kod žena, naprotiv, kao nesigurnost, odnosno neznanje.

U lingvistici su ova različita tumačenja "identičnih" iskaza u zavisnosti od pola govornika premalo izučavana.

III

Dejl Spender (Dale Spender, 1980) je kritikujući Robin Lakof najubedljivije dokazivala da pol govornika više znači od puke jezičke karakteristike iskaza. Različite antropološke studije potkrepljuju ovu ideju, tako što pokazuju da žene iz različitih kultura imaju različite govorne stilove, no bez obzira na to da li govore direktno ili indirektno, kontrolisano ili nekontrolisano, tečno i elaborirano ili oklevajuće i neartikulisano, njihov stil govora se niže vrednuje od stila muškarca i povezan je sa manjom moći. Tako Elinor Kinan (Elinor Keenan, 1974) izveštava o različitim govornim stilovima žena i muškaraca u Malagasi, gde, suprotno definiciji ženskog govora Lakove (1975), žene govore direktno, konfrontirajući se, bes iskazuju otvoreno i direktno, služe se jakim jezikom; nasuprot tome muškarci govore indirektno, izbegavajući konflikt, smišljeno i kontrolisano. I žene i muškarci više cene "zaobilazni" govorni stil muškaraca, njega preferiraju u svakodnevnim razgovorima, a u političkom govoru je jedini mogući način. Stoga žene ne mogu učestvovati u političkim razgovorima. Nasuprot tome, kod Volofa u Senegalu žene ne mogu da učestvuju u razgovoru, jer uopšte ne poseduju moć govora, dok se moćna kasta muškaraca odlikuje neartikulisanošću i nemoći u govorenju (Irvine, 1978). Izgleda da se prilikom govornog ponašanja događa slično što i sa profesijama i zanimanjima: čim se žene u dovoljnom broju bave određenom profesijom, one gube prestiž (na primer, lekarski poziv u Sovjetskom Savezu, nastavnički poziv u Americi, učiteljski poziv u Nemačkoj). Ukoliko se neka govorna aktivnost ili osobina (glas predstavlja odličan primer) pripisuje SAMO ženama, utoliko se može niže vrednovati. Slično je i sa zanimanjima kojima se bave samo žene - ona su po statusu najniža i najgore su plaćena.

Želela bih da pokažem na primeru ogovaranja različito vrednovanje iste govorne delatnosti. Mada žene međusobno razgovaraju o važnim aspektima svog života ili života nekog grada ili sela, gotovo da izlažu svoj životni put, svoju porodičnu istoriju, istoriju odnosa ili istoriju sela, time što govore o prošlim događajima, mada razmenjuju važne informacije o robi, cenama, obdaništima, školama, profesionalnom iskustvu, o lekovima, bolnicama itd., mada, kako kaže Harting (1975, 302), bez međusobnog razgovora žena jedva da bi postojalo nešto što bi se moglo nazvati seosko društvo, njihov se govor ipak obezvređuje kao ogovaranje i osuđuje se. Slične se aktivnosti kod muškaraca koji govore o svom poslu i iskustvu definišu kao razmena informacija, odnosno politika. U antropološkoj literaturi nalazimo interesantne nove poglede na ženske razgovore, i nove definicije za ogovaranje (rekla-kazala). U svojoj analizi francuskog sela Reiter (1975) ženske razgovore vidi na pozadini razdvojene javne i privatne sfere. Privatna sfera unutar porodice pripada ženama. Javna sfera počev od poljoprivrede do seoske krčme, pijace i različitih službi, pripada muškarcima. Škole, kooperative, crkve, opštinski poslovi bez izuzetka potpadaju pod mušku kontrolu. Usled odvojenosti ovih lokaliteta dobijaju se i različiti sadržaji razgovora koje vode žene i muškarci. Reiter piše:

"Oba pola se izrazito drugačije odnose prema informaciji i ponašanju. Skrivene iza zavesa i zamandaljenih vrata, žene govore samo o sopstvenom domenu. Njihova tema razgovora se skoro uvek tiče rodbine. Informacije o rodbini su njihov specijalitet. Porodične veze ih čvrsto vezuju za ograničen prostor i određuju njihovu pretežnu ulogu u životu, ulogu koja je mnogo ograničenija od muškarčeve. One ne mogu da učestvuju u socijalnim, ekonomskim i političkim aktivnostima, kojima dominiraju muškarci" (Reiter, 1975, 264).

I dalje:

"Pa i informacije koje kontrolišu muškarci sasvim se razlikuju od onih kod žena. Obično su teme njihovih razgovora u kafani ili u poseti drugom selu bezlične. Muškarci govore o poljoprivredi, politici, o vremenu, lovu, a ponekad pričaju o doživljajima drugih muškaraca. Ali oni ne pričaju o porodicama, ne raspravljaju o nekim životnim krizama, ne prepričavaju događaje koji potvrđuju informacije o umrlim ili živim rođacima" (Reiter 1975, 266).

Pošto su obe sfere na poseban način razdvojene, i to tako da muškarci imaju pristup u obe teritorije, dok su žene ograničene na svoju teritoriju, i pošto se obe teritorije različito vrednuju - u seoskoj sredini se status i moć zasnivaju na količini zemlje koju seljak poseduje, i na njegovom uspehu u poljoprivredi - to su i sadržaji ženskih razgovora i njihovi razgovori uopšte manje vredni:

"Domeni informacija i ponašanja, koji se odnose na zemlju ili porodicu konceptualno su razdvojeni: žene poseduju porodice, muškarci poseduju zemlju. Ova razlika u informaciji može da pomogne u održavanju muškog statusa i muške privilegije" (Reiter, 1975, 266).

Porodica se podređuje javnoj delatnosti, političkim i privrednim aktivnostima i sve dok je to tako, razdvojeni domeni nisu jednaki domeni.

I Hartig (1975) u analizi jednog španskog sela ukazuje na različite socijalne domene žena i muškaraca: pošto žene rade drugo, bave se drugim ljudima na drugim mestima, one i sa jezikom čine druge stvari. Opisuje verbalnu aktivnost koju žene moraju da obavljaju kod kuće i koja se, kao i domaći poslovi, svakodnevno ponavlja:

"Kao žena i majka, žena mora beskrajno da ponavlja objašnjenja, odgovore i instrukcije. Ponekad viče, ponekad gunđa, jer muškarci i deca imaju tendenciju da ne čuju što im češće nešto govorimo" (Hartig, 1975, 289).

Pošto žene emocionalno zavise od svoje dece, a finansijski od svojih muževa, one moraju da usvoje verbalne strategije pomoću kojih mogu na subverzivan način da pokrenu druge na akciju. Prema supruzima to su, po mišljenju Hartig, taktike kao što su razbijanje pitanja ili zahteva na više fragmenata, da bi se postepeno dobio potpun odgovor, ili taktika da se ne traži nešto direktno, već lagano približavanje molbi - zakukuljeno, da bi se izbeglo grubo odbijanje:

"Supruzi tada misle da su im žene verbalno rafinirane i da manipulišu pa se te osobine pripisuju ženama kolektivno. Ali ova verbalna rafiniranost i subverzivnost posledica su potčinjenog i zavisnog položaja žene u pogledu njene kontrole informacija, sredstava, što predstavlja prilagođavanje na takav položaj" (Hartig, 1975, 293).

Tako i ogovaranje predstavlja taktiku i tehniku samoodbrane. Muškarci imaju za sebe i za ono što smatraju važnim uređene formalne institucije za kontrolu i uklanjanje konflikata: ugovore, zakonske sisteme, policiju, sudove, crkvu. Žene u konfliktnim situacijama skoro da se i ne obraćaju ovim institucijama, u krajnjoj liniji zatražiće savet od sveštenika. Čak i da im se obrate nije sigurno da će ih saslušati, jer ove su institucije obavezne principu muške nadmoći i dominacije. One ne mogu da očekuju ni da će muškarci neki konflikt koji je za ženu važan, smatrati važnim, da je neće ismejati, da joj se neće rugati i da se prema njoj neće ophoditi s visoka. U takvom položaju, bez sopstvenih efikasnih informacija one moraju da pribegnu sredstvu koje im je na domak ruke - jedino njihovo sredstvo, kaže Hartig, jeste njihov jezik. Ovaj jezik muškarci smatraju opasnim, zlim i grešnim. Žene svojim jezikom deluju politički. Naime, pomoću "ogovaranja" one mogu da razore reputaciju muškarca, a reputacija i prestiž su važni u svim zajednicama, jer određuju ponašanje drugih i odnose koji se mogu uspostaviti. Zato se u ogovaranju krije potencijalna moć da se poremete i sruše definicije muškaraca, muške hijerarhije. Ogovaranje je političko sredstvo nemoćnih i zato se ogovaranje određuje kao greh, lukavstvo, pakost, podmuklost. Ali Hartig trezveno konstatuje:

"Kod Oroela je ogovaranje sranje, ne zato što je to stvarno sranje, već zato što to žene čine" (Hartig, 1975, 303).

IV

U razmatranju verbalne aktivnosti žena već smo pronašli nekoliko osobina ženskog stila koje se, možda, mogu uopštiti: žene radije govore u privatnim razgovorima, u manjim grupama, na privatnim mestima, o ličnim temama kao što su porodični odnosi, srodstvo, o događajima unutar životnog i porodičnog ciklusa, o ljudima iz njihovog okruženja i o njihovom ponašanju, o krizama, teškoćama i problemima. Izgleda da je u razgovorima žene manje važno da se međusobno nadmudruju oko raznih definicija događaja, odnosa i ličnosti, sve dok neko ne pobedi, već je važnije da se postigne zajednička definicija događaja, zajednička procena i vrednovanje, kako bi se ostvario podsticajni model međusobnog govorenja u kome se žene uzajamno slažu, podstiču i ohrabruju na govorenje, omogućavajući jedna drugoj da budu saslušane

I šta se dešava kada se ovaj govorni stil susretne sa muškim stilom koji Silverman (1975, 35) opisuje ovako:

"Karakteristika života u zajednici jeste govor muškarca u javnosti. Ova vrsta govora se neguje kao posebna sposobnost, čak i kao umetnost govora, argumentisanja, igre reči ... Poželjno je da u tome učestvuje 5-6 muškaraca jer u diskusiji treba da učestvuju dvojica-trojica dok ostali predstavljaju publiku ... u tu svrhu odgovara svaka razgovorna tema u kojoj mogu da se zastupaju različiti aspekti i suprotni stavovi".

Tamo gde muškarci govore da bi se predstavili, da bi se odmerili s drugima, da bi pobedili, a žene govore da bi ostvarile nešto zajedničko, ženski stil govora nema šanse.

Muškarci u razgovore sa suprotnim polom unose svoj stil, pa ako su u većini ili makar slušaoci sa statusom, oni određuju situaciju tj. u razgovorima dolazi do takmičenja, borbe za reč, za pobedu. Malo je verovatno da bi uključivanje žene u mušku grupu bitno izmenilo karakter razgovora, pre bih mogla da zamislim kako prisustvo žena utiče na isticanje (show off) verbalne sposobnosti, samoveličanje, želju za imponovanjem. Treba i njih impresionirati. Predstava poprima šire dimenzije, a pridošle žene se, naravno, svrstavaju u publiku.

Pretpostavljam da se različite strategije koje su žene i muškarci razvili u kontaktu sa istim jezikom u različitim grupnim stilovima, ispoljavaju i u privatnom razgovoru između žena i muškaraca. Žena će u odnosu na samo jednog sagovornika, dakle u njoj bliskoj situaciji, primeniti svoj uobičajeni podsticajni stil govora, a muškarac je, po mogućnosti, uopšte neće prihvatiti kao pravog partnera, pa će, bez borbe pobediti u svojoj igri koju je sam stvorio. Ako je pak prihvati kao protivnika, on će u svojoj igri pobediti u jednostranoj borbi, pošto se žena ne bori, već pušta da on pobedi. Međutim, ako bi žena htela stvarno da nametne svoj govorni stil pa da od muškarca zahteva isto toliko podrške i zanimanja za njene teme i njenu ličnost koliko ona njemu poklanja, podjednako visok govorni status, nju će smatrati dominantnom i moraće je vratiti na svoje mesto. Odnosi se mogu prekinuti zbog jednostavnog zahteva za uzajamnošću i simetrijom u podsticanju i pažnji.

Sem radova Fišmenove, malo znamo o privatnim susretima žena i muškaraca, i o njihovim razgovorima. Jedva da nešto znamo o razgovoru odraslih žena i muškaraca različitog statusa koji se ne poznaju, a prvi put međusobno razgovaraju (Vest je 1979. ispitivala samo vrlo mlade studentkinje i studente, dakle lica istog statusa).

Možemo se pozvati na ova malobrojna istraživanja i osloniti se na lična iskustva pa da pokažemo kako prolazimo u privatnoj konfrontaciji sa muškim stilom. Ovoga puta bih se ograničila samo na jednu činjenicu: "nepoželjni" iskazi koji se muškarcima omaknu pred ženama suviše su česti da bi bili samo greške, već oni ukazuju na borbene namere. Prilikom sednice pravnika neki se anonimni čovek obratio srdačno i snishodljivo jednoj pravnici: "Jeste li vi koleginica ili supruga?" Ona je odgovorila: "Ako Vi niste suprug, onda sam koleginica".

Za vreme lingvističkog skupa u Pasau, koji i u Bavarskoj slovi kao najzabitija provincija, upitao me je jedan lingvista, pošto sam se izvinila zbog kašnjenja na prijem, objašnjavajući da sam sa koleginicom Lujzom Puš davala intervju od sat i po: "Lokalnoj štampi?" Ja sam odgovorila: "Ne, već agenciji Rojter. Da li si ti dao intervju lokalnoj štampi?"

Svaka žena može da navede brojne rimere kada već u prvom ili među prvim iskazima jednog razgovora, dakle sasvim nemotivisano s muške strane, dolazi do "topping-a", tj. do nadmetanja, iako uopšte nema razloga za nadmetanje. Kao da se ovde radi o prihvatanju borbe, kada treba odmah pokazati ko je jači, čak i u situacijama koje nisu rivalske. Možda muškarci kao svoju odrednicu razgovora unose takmičenje i prepirku u situaciju koja bi inače mogla biti prijateljska i miroljubiva.

V

Napuštam ova razmišljanja o govornim situacijama između žena i muškaraca, koje su premalo izučavane, da bih prešla na ispitivanje javnih govornih situacija preko radija i televizije, da bismo na konkretnom materijalu ponovo tragali za različitim stilskim osobinama. Radio i TV diskusije spadaju u govorne modele muškog stila, sem ako su eksplicitno ženski razgovori. Pošto u radio i TV diskusijama uglavnom učestvuju muškarci i oni ih vode, samo se po sebi razume da je ove komunikacijske situacije prožeo muški stil, što nam se sada čini prirodnim. Svi mi, saradnici u medijima, i slušateljke i slušaoci smatramo da je radio ili TV diskusija dobra onda kada se mišljenja oštro sukobljavaju, kada dolazi do verbalnog duela, kada se nešto događa, tj. ako se učesnici upuštaju u verbalni dvoboj.

Čak su neki programi tako organizovani da se ovo očekivanje optimalno zadovolji: diskusija se pretvara u "šou". Dakle, radio i TV diskusije često nisu toliko u službi ozbiljnog razgovora, već više služe iznošenju mišljenja, produkciji provokativnih iskaza i duhovitih odgovora, koji su usmereni na to da nadmaše druge, ukratko oni služe za zabavu publike - podijum se pretvara u cirkus ili u borbenu arenu. Ali čak i u relativno mirnim, ozbiljnim razgovorima muškarci imlicitno polaze od toga da se MORA kontroverzno diskutovati i doći do JEDNOG stava da bi razgovor bio interesantan.7 Pa čak i kada se namera razgovora eksplicitno navodi, kako je učinjeno u podnaslovu TV diskusije "Previranja u operi: razgovor između političara i novinara" ova definicija nije dovoljna muškim učesnicima da bi odustali od zapodevanja kavge (vid. Tromel-Plotz, 1982, poglavlje 12). Nasuprot tome za žene je obavezujuća definicija govornog događaja kao RAZGOVORA u TV diskusiji. To se vidi u diskusiji "Između poštovanja i prezira: imaju li žene budućnost u crkvi? Novogodišnji razgovor". One u tom razgovoru stvaraju atmosferu uzajamnog prihvatanja, poništavaju razlike u ulogama i statusu, naglašavaju njihova zajednička iskustva i osećanja. Jedini muški učesnik malo ometa ovaj proces i postignuće. Žene su verovatno više zainteresovane za to da prenebregnu razlike, da postignu nešto zajedničko, da dođu do rezultata. Mnoge autorke i autori ukazuju na ovaj kooperativni aspekt ženskih razgovora.8

Ova TV diskusija me je fascinirala načinom na koji su učesnice stvorile dobru, otvorenu, prijemčivu atmosferu bez agresije, kako su jezičkim ili neverbalnim sredstvima stvorile razgovornu klimu u kojoj niko nije potisnut, da su sve podjednako često dolazile do reči i govorile podjednako dugo, da nije prekršeno ni jedno pravilo učtivosti i diskusije, pri čemu su se mogle reći vrlo lične stvari, i kako je sve to bilo moguće uz minimalno uplitanje voditeljke.

Za mene se postavljalo lingvističko pitanje: kako se stvara ovakva razgovorna situacija koja se tako upadljivo razlikuje od borbene atmosfere muških diskusija, da su neke studentkinje na prvi pogled stekle utisak da je razgovor dosadan jer se "ništa ne događa". Ili, drugim rečima, kako žene uspevaju da vode razgovore dok muškarci priređuju diskusije?

U ovoj TV diskusiji,9 iz čije analize iznosim nekoliko aspekata, učesnice su bile feministkinje, tj. feministički orijentisane žene. Jedini muški učesnik se bavi feminističkom teologijom, čije zauzimanje za ravnopravni tretman žena u crkvi (u instituciji koja baš nije prijateljski naklonjena ženama) možemo samo da pretpostavimo. Učesnice u diskusiji iz svog feminističkog angažmana u ovaj razgovor, verovatno, unose pretpostavku jednakosti, očekivanje da se jednakost može uspostaviti čak i ako postoje statusne razlike. Kako pojedinci doprinose uspostavljanju jednakosti? Voditeljka na razne načine prenosi moć koja joj na osnovu njene uloge pripada. Na taj način ona pre postaje učesnica u razgovoru no što ga usmerava. Ona doduše otvara razgovor i zaključuje ga, ali u međuvremenu ga vrlo malo strukturira, a pre svega jedva da nekome daje reč: za vreme trajanja diskusije voditeljka je samo četiri puta dala reč i to svakoj učesnici i učesniku jedanput. Kada voditeljka daje reč to je sredstvo ostvarivanja moći, kojim se određuje ko će kada govoriti (često postavljanjem pitanja), i ako se to poklopi sa prekidom, kada je neko dovršio svoje izlaganje, voditeljka se skoro u celosti odriče svoje mogućnosti kontrole. Odmah na početku ona nedvosmisleno stavlja do znanja da ona neće primenjivati ovaj način strukturiranja. Kao uvod pročitani su tekstovi iz istorije crkve, pa se ona onda obraća ženama kao grupi:

Vod.: "Tako, sada znamo. Odnosno žene to znaju. Za vreme čitanja teksta nekoliko puta ste se nasmejale. Da li to znači da treba samo da se smejete, ili možda postajete i ljute? Ili jednostavno kažete, to je istorija, to je prošlo, danas je bolje?"

Sledi tajac. Niko nije eksplicitno prozvan. Niko ne uzima reč samoselekcijom, pre no što će je voditeljka možda ipak dati. Ni ona se ne upliće ponovo, već čeka. Ćutanje traje 8 sekundi što je izuzetak za početak jedne TV diskusije. U svakoj drugoj prilici bi se neko, ili više njih osećali ponukani da premoste tišinu, neko bi prigrabio reč, ne bi mogli izdržati tišinu. U svakoj standardnoj TV diskusiji reč u prvoj rundi ionako dobija lice sa najvišim statusom, pa do slične situacije uopšte i ne dolazi. Ovde, naprotiv, voditeljka daje vreme da razmisle o pitanju, vreme da tragaju za osećanjima, vreme da svare pitanje, vreme i TV publici da se pripremi za učestvovanje u razmišljanju, da na primer, gledaoci i sami odgovore na pitanje, pre no što im se odgovor iznese. Međutim, uspeh ove voditeljkine namere - kao uvek u razgovoru - zavisi od saradnje učesnika u diskusiji. Mogli su da je upropaste da su odmah počeli da govore. Ali oni su dali vremena sebi i drugima, uključujući i publiku. Ova pauza od osam sekundi pokazuje:

"da se učesnici uzajamno poštuju,
da su spremni da prihvate druge i njihove intencije,
da pažljivo slušaju.

I muški učesnik se uzdržava, sigurno iz obzira prema situaciji, ali možda i zato što je ostalo nejasno da li se voditeljkino obraćanje odnosi i na njega ili ne. U njenom prvom iskazu:

"Tako, sada znamo",
ono ZNAMO je dvosmisleno, ali on može da se oseća uključenim. Ispravka u drugom iskazu:
"Odnosno žene to znaju",
njega isključuje. Zatim ostaje nejasno da li ga uključuje ono Vi u rečenici:
"Vi ste se nekoliko puta nasmejale."*
Ni kamera ne razjašnjava da li se i on na nekom mestu nasmejao.

Interesantno je da prva učesnica (F1) koja odgovara na voditeljkino pitanje nije žena sa najvišim statusom u grupi. Trebalo je da najstarija (F3), na osnovu svojih godina i ranga uzme sebi pravo da govori prva, ali, slično kao i muškarac, ona se svesno uzdržava i pruža mlađim ženama mogućnost da prve u razgovoru priđu temi. Da to nije slučajno, da druga žena nije omaškom istupila pre nje, vidimo iz toga što ona pušta i drugu ženu, i tek kao treća uzima reč. Vidimo, dakle, da se tri osobe sa najvišim statusom u razgovoru odriču moći koja im pripada po ulozi, polu i statusu. Međutim ni ovde nije dovoljna namera da se pomoću govornih postupaka ukine hijerarhija: potrebna je podsticajna recipročna reakcija ostalih učesnika. Oni moraju da smognu hrabrosti, da se osmele da prihvate ponuđeno, tj. da ne očekuju da im voditeljka da reč, i da ne polaze od toga da je samo po sebi razumljivo da prve priloge treba da daju muškarci, a zatim žena sa najvišim statusom. U stvari obe mlađe žene uzimaju reč, prihvataju ponudu drugih i time sebi prisvajaju viši govorni status. Jednakost u rangu se postiže sporazumno. Tako da oni sa višim statusom umanjuju moć, a oni sa nižim statusom uzimaju moć. Hijerarhija se ukida. To se vidi tokom celog razgovora, u kojem se uspostavlja ravnoteža u broju učešća i u trajanju govorenja, gde jedva da ima prekidanja ili drugih uskraćivanja prava na govorenje, gde niko ne dominira.

Učesnici muški obojene diskusije u tu govornu situaciju ulaze sa sasvim drugim pretpostavkama. Ovde se očekuje da jedna strana treba da pobedi, da treba odrediti pobednika. Svako, dakle, želi pobedu za sebe ili za svoju ekipu. Voditelji postaju sudije i stoga ne mogu da prenesu moć. Ponekad su u nedoumici, jer su naklonjeniji jednoj strani više nego drugoj, pa bi i sami rado učestvovali u igri, u raspravi. Veoma se razlikuju ženski i muški voditeljski stil, sa uočljivom razlikom u stavu prema suprotnoj strani, pri čemu se muški stil karakteriše kao nadmoćan, agresivan, istrajan, određen.10 Malobrojne žene koje se pojavljuju u takvim diskusijama - a to važi za sadašnji sastav većine političkih foruma, bar za političke diskusije - suočene su sa situacijom da se stil kojim vladaju prihvata kao slabost. Ne preostaje im ništa drugo nego da se prestroje i da pokušaju da pobede, tj. da tuku muškarce njihovim sopstvenim sredstvima. Mnoge političarke idu tim putem, ali samo ostaju na pokušaju da pobede.11 One ne mogu da prevaziđu dilemu da ih prvenstveno vide kao ŽENE pa stoga, čak kada bi to i mogle, ne mogu da se bore kao muškarci. Međutim, borba postaje još teža, jer one kao posebno odabrane žene odlaze na neki skup sa dodatnim premisama. Često su odabrane da nešto urade jer nije bilo muškaraca, i ta očekivanja ih opterećuju, jer moraju da se potvrde kao stručnjaci, kao žene, kao predstavnice različitih grupnih interesa, dakle, da vode borbu na različitim frontovima. U situacijama kada kao stručnjaci moraju da budu kompetentne, agresivne, nadmoćne, dominantne, kao žene moraju da budu apsolutno neagresivne, popustljive, da dozvoljavaju da neko dominira nad njima, a kao predstavnice neke institucije da budu autoritativne, diplomate, možda defanzivne, možda agresivne. To mogu da prate i dodatni zadaci, naročito kada žena nastupa sa muškarcima iz svog kruga ili sa svojim šefom. Tada sve ograde koje suprotna i voditeljska strana imaju protiv nje, važe i od njenih kolega i njenog šefa. Ona mora da se saglasi sa normalnom, implicitnom podelom rada, po kojoj muške kolege preuzimaju interesantne radove, a ona manje tražene, prema kojoj šefu pripadaju najvažniji radovi i njega ni na koji način ne sme da nadmaši. Ovakvi primeri i zadaci koji se nikada ne odnose na muškarce, a za žene su obavezni, postaju prepreka u diskusijama: žene ne mogu da zadovolje ova protivurečna očekivanja i više ne mogu da budu fleksibilne i spontane. One su sa svih strana, kada bi trebalo da se bore, sputane i nemoćne. U tako nepovoljnim situacijama može da dođe do emocionalnog, verbalnog ili motoričkog ispada besa, koji se može degradirati i kvalifikovati kao histeričan.

Svodeći možemo reći da se pretpostavke žena pri uključivanju u diskusiju vođenu ženskim stilom razlikuju u velikoj meri od onih kojima se uključuju u diskusije koje se vode u muškom stilu. Za muškarce su isto tako drugačije pretpostavke, ako učestvuju u diskusijama ženskog stila, što je do sada bila retkost, ili muškog stila. Ženske diskusije i muške diskusije se kao komunikativni događaji ne podudaraju: ženski razgovori versus muških diskusija.

Ukratko bih se sada još zadržala na onim drugim osobinama razgovora kojima se ostvaruju pretpostavke jednakosti i odsustva hijerarhije u ženskim razgovorima i kako se razvija harmonična atmosfera kada se svi očevidno dobro osećaju. Loša, neprijateljska atmosfera nastaje kada ljudi jedni drugima osporavaju pravo na govorenje, a sebe smatraju važnijim od drugih. U našem jednočasovnom razgovoru bila su samo tri prekida, od kojih dva idu na račun voditeljke, a treći na račun učesnice F2. Drugo ometanje prava na govorenje dolazi od muškarca. Voditeljka ga je prekinula da bi se nadovezala na raniji prilog učesnice F2, pa joj je dala reč. Muškarac se nije obazirao na davanje reči drugom i nastavio je da govori. Time on ne pokazuje samo nepoštovanje prava na govorenje F2, već i to da se ne potčinjava dodeli reči voditeljke. On, doduše, dozvoljava da ga ona prekine, ali se ne obazire na to kome ona daje reč, već nastavlja da govori, kao da do prekida nije ni došlo. To je potvrda za konstataciju Vestove (1979), da prekidi čak i od strane žena sa visokim statusom ne ugrožavaju muškarca.

Ako izuzmemo ove prekide, za vreme razgovora preuzimanje reči je teklo sasvim usklađeno, bez povreda pravila i sa minimalnim uplitanjem voditeljke. To znači da su se učesnice mogle pouzdati da će ostvariti svoja prava ne pribegavajući agresivnim upadima. Ovo saznanje dovodi do smirivanja nasuprot napetoj atmosferi u situacijama kada ljudi moraju da troše energiju da bi došli do reči. Omogućuje se koncentrisanje na sagovornika i na sadržaje, jer je formalno omogućeno da svaka učesnica, svaki učesnik, dobije reč.

Emocionalno dobra atmosfera vrlo je važna za naše uspehe i kreativnost, a jača se zajedničkim otkrivanjem osećanja. Voditeljka svojim prvim pitanjem na to podstiče, pita ih za osećanja. I žene, jedna za drugom, to prihvataju:

Vod.: Tako sad znamo. Odnosno žene to znaju. Vi ste se nekoliko puta nasmejale za vreme čitanja teksta. Da li to znači da treba samo da se smejete, ili to kod vas izaziva bes? Ili prosto kažete, to je istorija, to je prošlost, danas je bolje?

F1: Dakle, mene takve stvari dovode do besa...
F2: ... da imam osećanje da prosto ne mogu izdržati očekivanje.
F3: ... prema mnogim od onih tvrdnji ja sam svoj život potpuno promašila, i to u meni naravno izaziva ogorčenje, jer ja tako ne mislim.

One prihvataju iznošenje emocija, razvijaju ih i emocionalno se podržavaju. A ova podrška opet omogućuje da se govori o ličnim, emocionalnim doživljajima i iskustvima. Ovakva otvorenost kod jedne žene, omogućava i drugima više otvorenosti.

Slično se zajednički razvija sadržaj teme, tako što se stalno vraćaju na ono što je neka druga učesnica rekla, s tim da se ono dograđuje, a druga učesnica dopunjuje, čime opet druge dobijaju mogućnost da nastave razgovor. To se postiže čestim eksplicitnim nadovezivanjem na druge učesnice ili pozivanjem na njih. Naročito je velikodušan stav žene F3, koja iako ima najviši status, nadovezuje se na druge, solidariše se s njima, povlađuje im i produžuje njihove teme:

F3: Da, tu bih mogla da se nadovežem...
F2: Kod mene se uz to možda desilo još i nešto drugo...
F3: Da, morala bih da kažem da...
F2: Da, i ja bih imala još...

To se događa i kada se vraćaju na neku temu, kako je ne bi preskočili. I ovde žena sa najvišim statusom pazi da istakne od koga preuzima temu, tako što se poziva na F2, dok muškarac koji takođe preuzima temu od F2 govori kao da je on uvodi kao novu:

F3: ... ali, dakle, trenutno se moje nade preusmeravaju prema - Vašoj (obraća se F2), da, drugoj liniji, i zapravo stičem utisak da nama ženama danas u osnovi - treba mnogo prostora i vremena - i, rekla bih čak - i intimnosti među ženama, da bismo uopšte mogle da formulišemo ono što bismo htele...

Kao treće, dolazi do razvijanja zajedničke teme, uzimanjem u obzir sadržajnih aspekata, koje su već drugi izneli:

F2: ... izbor tekstova... je povezan sa onim što ste vi rekli, gospođo Kratinger, čovek jednostavno oseća da je jasno određen...
F3: ... ja bih se nadovezala na ono što je gospođa Kratinger malopre već rekla...
F3: I ja sam za to, što Vi naravno...
F1: Dirnulo me je da ste maločas pričali o tome, o tradiciji...

M: ... u mistici, već ste to spomenuli...

U ovom razgovoru dolazi do upadljivo velikog broja takvih pozivanja. I ovde nije interesantno samo to da se žene češće pozivaju na prethodnog govornika nego muškarac, već i to da on sa F1 postiže maksimum pozivanja. Žene se na njega pozivaju skoro dva puta češće nego on na njih. Sledeća tabela pokazuje aktivna i pasivna pozivanja učesnika, bez voditeljke.

Tabela 1 - Uzajamno pozivanje učesnika diskusije

Ako pođemo od toga da se više pozivaju na važniju sagovornicu, njen prilog, nego na manje važne, onda ovaj razgovor pokazuje kako je teško skrenuti svoju pažnju sa onog što muškarac kaže. Čak i u ovom razgovoru koji karakteriše međusobno podržavanje žena, muškarcu i onome što on govori poklanja se više pažnje nego ženama. Ovu podršku on dobija bez nekog svog posebnog doprinosa ili sa minimalnim doprinosom - on se samo jednom poziva na F1 i F3, a dva puta na F2. Nasuprot tome se F1, na koju se pozivaju isto onoliko često kao na njega, isto toliko puta aktivno poziva na druge.

Poslednja osobina, koja podjednako ukazuje na slaganje na emocionalnom i na sadržinskom planu su podržavajuće minireakcije kao da, mhm, upravo tako, itd., kojih je ovaj razgovor prepun. I ovde su žene te koje ovim partikulama ohrabruju druge za vreme njihovog izlaganja da nastave, stavljajući im do znanja da ih slušaju i da se slažu. Ilse Grundler13 je u ovom razgovoru izbrojala 150 takvih mini iskaza, samo tri je izrekao muškarac (čak i ovi se po sadržaju pre odnose na njegove sopstvene ideje), tj. 147 potiču od žena. I opet se većina odnosi na iskaze muškarca: 75 je izrečeno za vreme njegovog izlaganja (vreme izlaganja ne prelazi bitno vreme F1 i F3, i malo je ispod vremena F2), 30 dok je govorila F2, po 20 dok su govorile F1 i F3, 5 je upućeno voditeljki: Ovim podrškama žene izražavaju snažno želju da prihvate muškarca, da ga uključe i da reduciraju razlike.

Vidimo dakle da samo prisustvo muškarca koji čak i ne ometa aktivno, ipak predstavlja faktor smetnje čak i unutar okvira koji određuju žene i koji je prožet njihovim stilom. Jednakost koju su žene mogle da uspostave u pogledu dužine vremena govorenja i prava na govor, nije se mogla održati u pogledu sadržajne i emocionalne podrške: one su muškarcu pružale više podrške nego ženama. A ni muškarac nije mogao da bude fer u pogledu podrške: od žena je primio više podrške no što im je sam pružio. Teško je prevazići našu uobičajenu podelu rada, čak i u razgovorima.

Kao što žene ne mogu da se oslobode šeme da muškarcima pružaju više podrške nego ženama, tako i muškarac unosi elemente muškog stila u ženski orijentisane razgovore, npr. on se nikad ne nadovezuje, on se ženama obraća kao grupi, a sam se isključuje (dok žene kažu mi i sagovornica se uključuje), on je jedini (kao političari u diskusiji "Sukobi u operi") koji ih ne oslovljava sa Vi*, sem toga, on upotrebljava uključujuće mi kao npr. u:

M: Dakle, u tome se mi verovatno slažemo...
Uostalom, mislim da nam je svima jasno...
... tu najposle moramo jednom...

On govori manje lično, malo iz sopstvenog iskustva, već "objektivno", "realno" i "distancirano" o položaju žene, o crkvi, o društvu. On relativizira, modifikuje, koriguje, poučava, navodi na razmišljanje, što ukazuje na različitost postupaka kod žena i muškaraca.

Iz repertoara govornih postupaka muškarci biraju kombinaciju koja u celini predstavlja izlagajući, eksplicirajući, upoređujući, relativizujući, procenjujući, modifikujući i dosadni stil.

Htela bih da to ilustrujem sa nekoliko govornih postupaka. Na prilog F2 koja je govorila o muškom modelu koji u crkvi mora da preuzme kada hoće da sarađuje ili da učestvuje u diskusiji, M odgovara:

M: Pitam se da li je to tipično crkveni problem, nije li to i društveni problem? Ne postoji li u osnovi isto fiksiranje uloga i u normalnom društvenom ophođenju? I to se onda jednostavno nalazi i u crkvi, i u crkvi se možda ispoljava još malo uočljive, ili imate utisak da se ovde društveno ipak već mnogo poboljšalo i mnogo toga se razvija u drugom pravcu pa da crkva na svoj retardirajući, za tradiciju vezani način upravo tada koči i sprečava razvoj, ili je crkva jednostavno odraz društva?

Na početku izlaganja podržan je sa trostrukim mhm, i sa tri da, zatim signali slušateljki izostaju. U svom odgovoru voditeljka iznosi pro forma priznanje,

Vod.: Mislim da se to sa sigurnošću može tvrditi. Ali ja sam htela...
pa se vraća na jednu od tema F2.

Uopšte nas ne čude ovakve reakcije, jer usled stalnog modificiranja i relativiziranja muškarčevo stanovište postaje sve nejasnije. Ovde dolazi do izražaja snaga žena, što dozvoljavaju da tako nesiguran, upitan, razvodnjen i zapleten prilog propadne. Kad on ispočetka svoju poziciju još uobličava u retorička pitanja i kao odgovor na kritiku F2 ovu kritiku odmerava tako što ih poučava:

M: ... to je veći, naime društveni problem,
i objašnjava,

M: ... da fiksiranje uloga postoji i u društvu,
on zatim ublaženo priznaje,

M: ... da se u crkvi to možda još malo neskrivenije pokazuje.

Postavlja i pravo pitanje, koje kao napredni, kritički muškarac zapravo više ne bi trebalo da postavlja:

M: Imate li utisak da je društvo odmaklo i da crkva sputava ovaj razvoj?

No, pošto ne može da postoji ono što ne treba da postoji, on odmah postavlja završno pitanje koje pokazuje njegovu poziciju:

M: Nije li crkva ipak samo odraz društva?

Time on brani instituciju i tako deluje kočeći i reakcionarno, dok su žene na mnogo aktivnijim pozicijama sa mišljenjem da bi trebalo da crkva deluje kao primer, i da bude ispred društva. On upravo odgovara na muški način, što F2 napada, i tako ga još jednom potvrđuje.

Uvijena u retorička pitanja, pomešana sa pravim pitanjima, modifikovana pomoću: u suštini, onda jednostavno, jednostavno, možda, pomalo, reklo bi se, upravo onda, jednostavno, izranja jedna neodređena, nejasna, ali u suštini konzervativna pozicija, koja je u tom okviru neprikladna i neinteresantna. Govorni stil se može uporediti sa "winding speech" koji je Elinor Kinen predstavila na primeru muškaraca jednog sela na Madagaskaru. Kroz ovu specijalno žensku diskusiju, vidimo da se ovaj stil govora ne vrednuje visoko i žene to pokazuju svojim reakcijama, dok je u drugim kontekstima kao npr. na univerzitetu, ili u diplomatiji, neobavezujući stil koji malo kazuje i ni na šta ne obavezuje preferiran.

Važno je uočiti ovde da ovaj muškarac objašnjava, poučava, ali da se iza toga kriju samo njegova prava pitanja i njegova neopredeljenost za pojedine, različite pozicije. U muški orijentisanoj diskusiji on bi s ovim prilogom verovatno imao uspeha. Mi govornim aktivnostima muškaraca pridodajemo autoritet, čak i kad ga oni nemaju. Čak se i njihova nesigurnost interpretira kao smišljenost; ako iznose neosnovane tvrdnje, one važe kao informacije; ako ponavljaju tuđe argumente, oni se prihvataju kao novi, nasuprot tome informacija od žene se prima kao poučavanje ili ispravka, pa se odbija; retorička pitanja kod žena se primaju i na njih se odgovara kao na prava pitanja; ako se priključe nekom muškarcu, žene od njega očekuju podršku.

Druga obeležja muškog govornog ponašanja pokazuju se kada ovaj muškarac svojim pitanjima upućenim celoj grupi ili sumiranjem rečenog preuzima voditeljsku ulogu, pa dolazi u sukob sa ulogom voditeljke. Pre svega, u čisto ženskoj grupi jedinom muškarcu se nudi uloga voditelja (još uvek, vrlo često, žene kod ne-feministički orijentisanih ženskih zasedanja ovu ili slične uloge poveravaju muškarcima, da bi priredba dobila na težini: muškarac će postati izvestilac ženske grupe, muškarac će održati uvodni referat, otvoriti zasedanje, izreći uticajne reči u javnoj diskusiji - pa se povlači, a da od žena nije ništa čuo ni naučio).

Muškarčeva gestikulacija ponekad deluje dobronamerno snishodljivo, iako tada eksplicitno prigovara, ispravlja, dopunjuje i koriguje, kao npr. prilikom priloga žene sa najvišim statusom:

F3: ... pri čemu mi se misao, koju ste vi izrekli, gospodine Bomer, čini veoma važnom, da se radi o razgrađivanju vlasti u crkvi.
M: I u društvu!
F3: I u društvu, naravno.
M: Mhm, mhm.

Kod njega nema eksplicitnog slaganja, pozitivnog vrednovanja i indirektnih komplimenata kako ih žene iskazuju, npr.:

F1: To što ste rekli mnogo mi se dopada.
F1: Dirnulo me je to što ste ispričali...

F3: ... jer u osnovi i ja patim od onog što ste rekli, da je crkva odraz društva.
F3: ... važno je, što ste rekli.

I ovde vidimo gore pomenutu asimetriju. Muškarac dobija pozitivne ocene za svoj iskaz, i prima ih kao same po sebi razumljive, dok on ne iznosi ni jednu, niti uzvraća dobijene komplimente.

Ovde smo videli situaciju u kojoj se osobine ženskog stila predstavljaju kao sposobnost, a osobine muškog stila kao nesposobnost.

Mada ovaj muškarac sigurno predstavlja izuzetak po svom senzibilitetu za žene i njihov položaj, način govora, i kod njega se pokazuje da u razgovoru ne poseduje određene kompetencije. On ne ume ni da se priključi, ni da se uključi, ne ume da podržava ni onoliko koliko je sam podržan, o svojim ličnim iskustvima jedva ume da govori, ne ume da oslovljava žene, da ulazi u njihov način mišljenja, da pozitivno vrednuje ono što one kažu.

Sposobnost žena da prenesu vlast, da redukuju razlike i autoritet kako bi uspostavile jednakost, da uzajamnim podržavanjem stvore dobru atmosferu koja pogoduje ispoljavanju dostignuća i kreativnosti i u kojoj protiče više informacija. Žene poseduju sposobnost da druge zaista saslušaju i udube se u njihova osećanja i sadržaje. Ove sposobnosti nemaju veliku vrednost samo u TV diskusijama, već i u brojnim pozivima počev od psihologije, medicine, žurnalistike do nastave i podučavanja.14 O tome koliko ja znam, nema istraživanja. Neke studije upućuju samo na posledice koje jezičke kompetencije žena imaju u školskoj nastavi (prema Good et al., 1973), razredi sa učiteljicama su opušteniji i u njima se više diskutuje. Prema Kajanderu (1976), učenice i učenici koledža su kod ženskih nastavnika bili aktivniji, inicirali su više kontakata i postavljali su više pitanja nego kod muških nastavnika, i dobijali su više povratnih informacija. Karp i Džoels (1976) su utvrdili po odeljenjima koledža da su učenici u svim razredima aktivniji od učenica, ali učešće učenica je raslo kod ženskih nastavnika. Mek i Ričardson (1980) beleže u grupi od 30 univerzitetskih profesora i profesorki da je nezavisno od struke, težine, veličine skupa, odnosa u broju studentkinja i studenata bilo veće prisustvo kod profesorica nego kod profesora. Prema Sajksu (1971), učenice i učenici starijih razreda osnovne škole su kod nastavnica imali više puta priliku da reaguju, češće su uzimali reč, postavljali im više pitanja i inicirali više privatnih razgovora sa njima.

Nedostaju istraživanja o delovanju ženske kompetencije u drugim pozivima, npr. kod pravnica, sudinica, psihoanalitičarki, lekarki itd.

Što ove stvarne sposobnosti ne vrednuju pozitivno čak ni oni koji ih koriste, ne zavisi od žena, već od patrijarhalne ideologije po kojoj rad žena vredi manje od onoga što čine muškarci. Tako je u studiji Meka i Ričardsona (1980), zabeleženo da je smatrano kako su profesorke ljubaznije od muškaraca, ali i manje kompetentne i to srazmerno sa povećanjem broja studenata! Ukidanje ovakvog vrednovanja i čvrstih struktura na kojima se zasniva, koje uvek iznova automatski uspostavljamo u svakoj govornoj situaciji, do sada sam doživela samo tamo gde su feministkinje bile u velikoj većini (prosta većina nije dovoljna), ili gde su muškarci bili svesni svog govornog ponašanja. Primer za to predstavlja analizirana TV diskusija o ženskoj teologiji. Pošto je presudan udeo medija u stvaranju slike o ženi i muškarcu danas, i kako će ih videti, slušati i vrednovati u budućnosti, bio bi važan doprinos za promenu našeg društva kada bi se ženski razgovori češće prikazivali da bi se saznalo: da ne postoji samo antagonistička svađalačka atmosfera diskusija kojima dominiraju muškarci, nego da postoji i smirena razgovorna atmosfera u kojoj slušamo i možemo nešto naučiti, u kojoj se razgovara kooperativno i podsticajno, i u kojoj se možemo ugodno osećati. Među ženama dolazi do pravih razgovora.

Ali pošto smo daleko od toga, htela bih na kraju da se pozabavim načinom unošenja elemenata ženskog stila u muški stil, kako se mogu izmeniti muški orijentisane razgovorne situacije u kojima pojedinačno nastupaju i žene, tako da žene uživaju približno ista prava kao i muškarci. Ja govorim o razgovorima u javnosti, mnogo toga se, naravno, događa i u sferi privatnoga. Stoga je potrebno da postanemo svesne koliko automatski i nepromišljeno govorimo, toliko da muškarcima dajemo više prava, da postanemo svesne da bi, zapravo trebalo da imamo podjednaka prava, da treba drukčije da govorimo da bismo ih osvojile. Trebalo bi da nam bude jasno da nas nejednako vrednuju kada prisvajamo ista prava i drukčije govorimo. Za to je bezuslovno potrebno da nam drugi priznaju naša prava, da nam zaista daju ista prava i da nas drukčije slušaju.

Postavivši za cilj ravnopravan tretman žena u javnim razgovorima formulisala sam zahteve, koje navodim na kraju. Oni su upućeni obema stranama, ženama i muškarcima. Sa istupanjima u javnosti događa se slično kao i u umetnosti gde se ideje i dela žena ne uključuju u prenošenje na kasnije generacije, da bi se potom tvrdilo da žene nemaju šta da doprinose. Muškarci nisu dozvoljavali i ne dozvoljavaju ženama da učestvuju u razgovoru, a zatim tvrde da mi žene ne umemo da govorimo. Posledice toga su da mi žene nemamo iskustva, ni tradicije i nemamo u sebe poverenja. One malobrojne koje hoće da učestvuju sprečavaju do te mere, da se predrasude da one ne umeju da govore potvrđuju. Žene koje ne dozvoljavaju da ih sprečavaju i zaista govore su "kao muškarci". Sledi dakle nepobitno i neosporno da žene ne umeju da govore.

Zato su moji zaključci, možda, više upućeni muškarcima nego ženama, pošto su muškarci oni koji određuju ko sme i ko ume da govori; trebalo bi da oni izmene svoje definicije i svoje ponašanje više nego mi. Nama preostaje aktivan otpor prema instrukcijama prenesenim iz prošlosti, i protiv sopstvenih pravila, otpor koji se često definiše kao hladnoća ili nedostatak samokontrole, kao agresija ili emocionalnost, u svakom slučaju kao nekompetencija.

VI

Zahtevi za izjednačavanje položaja žena u javnim razgovorima:

"Oprobani način kojim se obezbeđuje pasivnost žene je da se primeti kako bi one mogle da budu uspešnije i uticajnije, samo kad bi bile ’dostojanstvenije’, pristojnije, kako priliči ženi, kad bi ostale šarmantne. Trebalo bi da žene iskazuju prezir za ovu vrstu zastrašivanja u obliku dobrog saveta. Žene će politički biti mnogo efikasnije ako budu grube, kreštave - i po seksističkim merilima - neprivlačne. Biće izložene podsmehu - trebalo bi da to stoički podnose. Trebalo bi čak tome i da se raduju. Jer upravo kad se njihovi postupci opisuju kao ’smešni’, a njihovi se zahtevi kao ’preterani’ i ’iracionalni’ odbijaju, militantne žene mogu da budu sigurne da su na pravom putu."15

1. Naše automatsko ponašanje u razgovorima u kojima su zastupljena oba pola, pred užom ili širom javnošću, ima tendenciju iskazivanja veće pažnje muškarcima i onome što oni kažu, nego ženama i njihovom iskazu. Muškarcima dajemo više prostora za predstavljanje nego što ga dajemo ženama, a njihovim iskazima pridajemo više značaja nego iskazima žena. Muškarci isto tako zahtevaju više pažnje, uzimaju više prostora, a svojim postupcima i ponašanjem svom izvođenju pridaju veći značaj. Za razgovore između žena i muškaraca uspostavljaju se različita očekivanja i konstituišu se različita konverzaciona prava. Muškarci imaju veća prava u razgovorima, žene moraju da se zadovolje sa manjim pravima.

Zahtevi za ravnopravnost žena u javnim razgovorima imaju stoga za cilj da žene u razgovorima uživaju ista prava kao muškarci, tj. da mogu da govore isto kao muškarci, da budu saslušane kao muškarci, shvaćene i vrednovane kao oni, tako da kad žena i muškarac čine isto, da to približno i bude isto. Naša iskustva pokazuju da nas ne slušaju sa toliko poštovanja kao muškarce, da se naši interesi izvrgavaju ruglu, da se naši predlozi ne uvažavaju, sve dok ih neki muškarac ne parafrazira, da naše teme propadaju, jer naši prilozi propadaju. Mnoge od nas na ponovljena iskustva reaguju ćutanjem u prisustvu muškaraca, otkazivanjem i povlačenjem u ženske razgovore. Alternativa takvom ponašanju je traženje istih prava u razgovoru sa muškarcima. Ovakvi zahtevi problematizuju povlastice muškaraca, a to opet pomaže drugim ženama da prekinu sa svojim ćutanjem.

2. U međuvremenu je porasla svest o diskriminisanju žena putem jezika; u medijima, školama, izdavačkim kućama, političkim i kulturnim savezima postoji sve veće interesovanje za pozitivno prikazivanje žena, za njihov ravnopravan jezički tretman kod ponude radnih mesta, u udžbenicima i zakonskim tekstovima.

Stoga je vreme da se pozabavimo specijalnim područjem naše govorne prakse gde se naše ponašanje odvija visokoautomatizovano i uz malo svesti, područjem potiskivanja žena u razgovorima učesnika polno mešovitog sastava. Iako u Americi postoje brojne formulacije uputstava za izbegavanje seksističkog govora, o ravnopravnom tretiranju žena u razgovoru ni u Americi se nije ozbiljno razgovaralo. Seksizam ne nalazimo samo u jeziku, u formulacijama u kojima se žene i ne pojavljuju, u kojima su potisnute ili čak omalovažene, već i u razgovorima i upravo u njima. Upravo se u svakodnevnim razgovorima žena i muškaraca omalovažavanje formira, potvrđuje i reprodukuje.

3. Kao što su Uputstva za izbegavanje upotrebe seksističkog jezika16 identifikovala seksistički jezik i predlagala alternativni fer-jezik, trebalo bi da ovi zahtevi otkrivaju seksističko govorno ponašanje i da pokažu mogućnosti za promenu.

Kako govorimo?
U ulozi učesnice u razgovoru i slušateljke naše automatsko, rano usvojeno, nesmišljeno govorno ponašanje u odnosu na muškarce ima sledeće osobine:

- dozvoljavamo muškarcima da dominiraju (dozvoljeno im je da se verbalno produciraju);
- dozvoljavamo muškarcima da pobeđuju time što sebe onemogućavamo;
- štitimo muškarce, branimo ih, spašavamo im čast kada je njihova dominacija ugrožena;
- iskazujemo muškarcima poštovanje, respekt i učtivost (slušanjem, ne-prekidanjem, ličnim oslovljavanjem);
- njihovim temama pridajemo veći značaj, nego našim sopstvenim;
- pomažemo im da razvijaju svoje teme, a zapostavljamo sopstvene teme;
- svemu što oni kažu pridajemo veći značaj nego onome što same govorimo, tako što izlažemo kratko, govorimo brzo i tiho, pazeći da njih nikako ne prekidamo, ali dozvoljavamo da nas prekidaju, ili se uopšte i ne usuđujemo da govorimo u javnosti.

Kako bi drugačije trebalo da govorimo?
Prisvojiti ista prava koja priznajemo muškarcima značilo bi:

- da ne moramo u svakom slučaju dozvoliti muškarcima da pobede, i mi možemo ponekad mirno da dominiramo u razgovoru, tj. da sebe potvrđujemo, čak sebe i pozitivno prikažemo i svoja dostignuća hvalimo, možemo nekad mirno kritički posmatrati muškarca, čak i kritikovati ga, smemo nekad i verbalno napasti muškarca i nadjačati argumentima;
- da tražimo da nam se kao partnerima u razgovoru ukazuje poštovanje kao i muškarcima;
- hoćemo da nas kao sagovornice shvataju podjednako ozbiljno, tj. da možemo govoriti podjednako dugo i često kao muškarci, da možemo istrajavati na našem pravu na govorenje, i ne dozvoliti da nas prekidaju, da možemo ukazivati na nepravilnosti u razgovoru i na eventualne povrede pravila.

Ali, šta se dešava ako govorimo drukčije?
Kad dvoje čine isto, to nije isto. Ženama koje sebi uzimaju ova prava, uspeh nije automatski zagarantovan, naprotiv:

- kao sagovornice smemo da zahtevamo isto toliko poštovanja koliko se ukazuje muškarcima;
- ako žena govori podjednako dugo i često kao neki muškarac, smatraće je za brbljivu, blagoglagoljivu, dominantnu;
- ako neka žena sebe po autoritetu i dostignuću predstavi tako kako to čine muškarci, smatraće je neskromnom i arogantnom;
- ako žena čvrsto istrajava na svom gledištu, ili je čak i ironična, sarkastična, agresivna, smatraće je neženstvenom, kastriranom;
- ako žena upotrebi jake izraze u iskazivanju svog neraspoloženja, ljutnje ili besa, smatraće je nevaspitanom i vulgarnom. Znamo šta se krije iza zabrane upotrebe grubog jezika, iza zahteva da se govori dopadljivo i neagresivno:
- putem zabrane govorenja i propisa kako da se govori vrši se kontrola. Ženama koje ne smeju da iskažu svoja negativna osećanja lakše se vlada. Naravno da znamo zašto žena ne sme da govori tako dugo i često kao muškarac, zašto mora da bude uzdržljiva, skromna i kada sebe predstavlja: ko sme da govori može da izvrši uticaj, može da navede druge da slušaju, može vladati njima. Ko se prilikom predstavljanja pokaže značajnijim i bude prihvaćen, biće iznad ostalih i moći će da utiče na njih i vlada njima.

Zato nam se ne dozvoljava da uzmemo ista prava, da i mi vladamo. Zato nemamo uspeha kada samosvesno i autonomno govorimo, već nas negativno vrednuju.

Ako obezbedimo ista prava, oni koji vladaju gube svoje privilegije. Još nikada neka grupa nije odustala od svojih privilegija bez borbe.

Isto činjenje, dakle, još ne garantuje isti uspeh.

Moraju nas drukčije slušati, drugi nam moraju priznati ista prava.

Žena govornik ne postiže uspeh samo kvalitetom svog govora, već, i to pre svega, time kako je slušaju i vrednuju. Gde žene ne smeju da učestvuju u razgovoru, gde ih ne slušaju, sasvim je nebitno koliko dopadljivo, inteligentno, ili utemeljeno one govore. Uspeh žene-govornika zavisi od onih koji s njom učestvuju u razgovoru. Oni, žene kao i muškarci, moraju joj priznati ista prava, moraju je ozbiljno shvatati, poštovati, slušati je radi onoga što govori, a ne zato što je žena. Ako čini isto što i muškarac, moraju je na isti način i vrednovati.

Za žene u ulozi slušateljki to znači da drugoj ženi i njenom iskazu pruže isto toliko pažnje, podsticaja, podrške, zaštite i poštovanja kao i muškarcu, da joj priznaju kompetentnost i uspeh, onoliko koliko se očekuje kada je muškarac u pitanju.

Za muškarce u ulozi slušaoca to znači: da stvarno saslušaju prilog žene, ne čekajući samo priliku da sami mogu govoriti, da slušaju sadržaje, da saslušaju, a da ne reaguju na to što žena govori (npr. da li se drži svih pravila u datoj situaciji, kako izgleda itd.), da je podjednako poštuju, kako bi to činili u odnosu na muškarca u datoj situaciji, da očekuju autoritet i kompetentnost žene, kako je uobičajeno kod muškaraca.

To za muškarce i žene nadalje znači da podrže ženu-govornika, ako joj se ne priznaju ista prava kao muškarcu, dakle da skrenu pažnju na jednak tretman, da nastoje na jednakom tretmanu, da joj pruže sigurnost, da je kao govornika poštuju.

Primeri pozitivnog slušanja su:

a) Korektno predstavljanje žena (npr. isto oslovljavanje kao kod muškaraca: titula, prezime, nikakve irelevantne informacije iz privatnog života), i uvođenje u razgovor tako da se od početka razgovora nalaze u poziciji kompetentnog sagovornika, da im je autoritet od početka uspostavljen, a da ne moraju tokom razgovora da uspostavljaju svoju kompetenciju u odnosu na negativna očekivanja.
b) Uključivanje žena kao sagovornica i lično oslovljavanje, ne polaziti od toga da one nemaju šta da kažu, ne gurati žene u zapećak. Davati ženama reč i voditi računa o signalima koji pokazuju da žena želi da dobije reč.
c) Tokom razgovora treba isticati kompetentnost žena, naglašavati njihovu nadležnost i navoditi njihove uspehe.
d) Ne prekidati žene. Ne dozvoljavati da ih muškarci prekidaju, pomagati ženama da opet dobiju reč. Davati ženama dovoljno vremena da bi mogle smišljeno govoriti, ne ometati njihovo izlaganje i ne dozvoljavati da se ono remeti, omogućiti im da do kraja izlože što su naumile.
e) Priloge žena shvatati ozbiljno, pozivati se pre svega na njih i time odavati priznanje vrednosti njihovog priloga; parafrazirati priloge žena i proširivati ih, postavljati pitanja i time pružati mogućnost za dalja izlaganja, pozitivno vrednovati priloge žena i nadovezivati se na njih.
f) Žene zaista slušati i njihove zaključke shvatati isto tako ozbiljno kao i muške. Pratiti njihove teme, zauzimati se za njih, ne trivijalizovati ih ili proglasiti ih za tričarije.
g) Ženama odavati isto poštovanje kao muškarcima. Ni na koji način ne učiniti žene smešnim, ni u kom slučaju ne potcenjivati to što kažu, nikako ne ignorisati ono do čega im je stalo. Ne ophoditi se sa ženama ironično ili sarkastično i ne dozvoliti da se to čini.
h) Prilikom napada na žene, identifikovati se s njima i pružati im podršku.

4. Pošto u razgovorima između žena i muškaraca u politici, u školi, u porodici svakodnevno dolazi do izražaja niži rang žena, pošto se u razgovorima donose odluke od životne važnosti po nas, pa nas onda lupe po glavi, bilo u diplomatiji za pregovaračkim stolom ili u bolnici, postaje važno da nas čuju, smernice za izbegavanje seksističkog govora više nisu dovoljne. Smernice formulišu implicitnu molbu: pridržavajte ih se ako je moguće ili gde ste za to raspoloženi. Zahtevi za ravnopravnošću u javnim razgovorima odgovaraju hitnosti i težini naše stvari.

Međutim, zahtevi odmah i izazivaju otvoreni otpor. Ovakav otpor onih koji drže vlast je razumljiv i pokazuje da smo na pravom putu.


LITERATURA

Aries, Elizabeth J. (1976), "Interaction Patterns and Themes of Male, Female and Mixed Groups", Small Group Behavior 7 (1): 7-18.
Biermann, Pieke (1980), "Wir sind Frauen wie andere auch!" Prostituierte und ihre Kampfe, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt.
Breitling, Gisela (1980), "Die Spuren des Schiffs in den Wellen. Eine autobiograpshische Suche nach den Frauen in der Kunstgeschichte", Berlin: Oberbaum.
- (1983): "Sprachbilder - Bildsprache. Gedanken uber Redekonvention und weibliches Selbstverstandnis", Vortrag, 1982, Karl-Hoter-Symposion, erscheint in einer Vortragssammlung der Hochschule der Kunste, Berlin, 1983.
Dato, Daniele (1975), "Developmental Psycholinguistics: Theory and Applications", Washington, DC.: Georgetown University Press.
Engle, Marianne (1980), "Family Influences on the Language Development of Young Children", Women’s Studies International Quarterly, Vol 3: 259-266.
Farrar, Claire R. (Hrsg.), (1975), Women and Folklore, Austin: University of Texas Press.
Gleason, Jean Berko (1975), "Fathers and other Strangers: Men’s Speech to Young Children", In: Dato (1975).
Good, Thomal L. et al. (1973), "Effects of Teacher Sex and Student Sex on Classroom Interaction", Journal of Educational Psychology 65: 74-87.
Goodwin, Marjorie H. (1980), "Directive-Response Speech Sequences in Girls’ and Boys’ Task Activities", In: McConnell-Ginet et al. (1980).
Greer, Germaine (1981), The Obstacle Race, London: Pan Books Ltd.
Harding, Susan (1975), "Women and Words in a Spanish Village". In: Reiter (Hrsg.), (1975).
Howald, Regula et al. (1981), Die Angst der Machtigen vor der Autonomie. Aufgezeigt am Beispiel Zurich, Horgen: Gegenverlag.
Irvine, Judith T. (1978), "Wolof Noun Classification: The Social Setting of Divergent Shnge", Language in Society 7: 37-64.
Jenkins, Lee (1982), "Stories Women Tell. An Ethnographic Study of Personal Experience Narratives in a Women’s Rap Group", Vortrag, 10. wltkongress in Soziologie, Mexico City 1982.
Jenkins, Lee / Kramer, Cheris (1978), "Small Group Process: Learning from Women", Women’s Studies International Quarterly 1, 67-84.
Jones, Deborah (1980), "Gossip: Notes on Women’s Oral Culture", Women’s Studies International Quarterly 3, 135-147.
Kajander, Cheryl Ann (1976), The Effects of Instructor and Student Sex on Verbal Behaviours in College Classrooms, Unveroffentlichte Ph. D. Dissertation, University of Texas, Austin.
Kalčik, Susan (1975), "... like Ann"s Gynecologist or the Time I was Almost Raped: Personal Narratives in Women’s Rap Groups", In: Farrar (1975).
Karp, David A. / Yoels, William C. (1976), "The College Classroom: Some Observations on the Meanings of Student Participation", Sociology and Social Research 60, 421-39.
Keenan, Elinor (1974), "In’s and Out’s of Women’s Speech", Cambridge Anthropology 1, 64-70.
Lakoff, Robin (1975), Language and Woman’s Place, New York: Hatper & Row.
Macke, Anne Statham / Richardson, Laurel Walum, (1980), Sex-Typed Teaching Styles of University Professors and Student Reactions. Columbus, Ohio: The Ohio State University Reearch Foundation.
McConnell-Ginet, Sally et al. (Hrsg.), (1980), Women and Language in Literature and Society, New York: Praeger Publishers.
Pusch, Luise F. / Tromel-Plotz, Senta (Hrsg.), (in Vorbereitung), Papiere zur feministischen Linguistik. Vortrage bei den Jahrestagungen 1981 und 1983 der Deutschen Gesellschaft fur Sprachwissenschaft in Regensburg und Passau.
Peiter, Rayna (Hrsg.), (1975), Toward an Anthropology of Women, New York: Monthly Review Press.
- (1975): "Men and Women in the South of France: Public and Private Domains", In: Reiter (Hrsg.), (1975).
Roeters, Annette (1983), "Geschlechtsspezifische Unterschiede in Fernsehinterviews". In: Pusch / Tromel-Plotz (in Vorb.).
Sikes, Jennifer (1971), Differential Behavior of Male and Female Teachers. Unveroffentlichte Dissertation, University of Texas, Austin.
Silverman, Sydel (1975), Three Bells of Civilization: The Life of an Italian Hill, New York: Columbia University Press.
Sontag, Susan (1973), "The Third World of Women", Partisan Review 40.
Spender, Dale (1980), Man Made Language, London: Routledge & Kegan Paul.
Werner, Fritjof (unver, Ms.), "Angewiesenheit auf Anerkennung gegenuber emotionaler Unaufrichtigkeit - Warum weiblicher und mannlicher Stil nicht zusammenpassen konnen."
West, Candace (1990), "Against Our Will. Male Interruptions of Females in Cross-Sex converstion". Annals of the New York Academy of Sciences 327: 81-97.
- (1979b), "Females’ Interruptions in Cross-Sex conversation: Seldom Seen, Soon Forgotten", Vortrag, Tagung der American Psychological Assocation, 1979.
(Iz: Weiblicher Stil - mannlicher Stil, Gewalt durch Sprache: Die Vergewaltigung von Frauen im Gesprachen, Fischer Verlag, 1984, 354-394)

Prevela s nemačkog Lidija Dimitrijev
_______________________________________

NAPOMENE

1. Za ovu informaciju i druge podsticaje zahvaljujem Aneti Reters, Groningen, Holandija. Vid. njeno predavanje "Specifične polne razlike u televizijskim intervjuima". U: Pusch/Tromel-Plotz (u pripremi).
2. Vidi prilog Ariesa u ovoj knjizi.
3. Žena postaje opasna tek kada ima pristup medijima. Tek tada muškarac treba da obrati pažnju na to šta čini i govori.
4. Vid. West u ovoj knjizi.
5. Žene ovde ispoljavaju više lojalnosti nego muškarci koji sa svojim problemima i teškoćama u odnosima odlaze drugim ženama.
6. Bez obzira na pol, Gumperc u svom predavanju na simpozijumu "Meaning, Use and Interpretation of Language" na univerzitetu u Konstanci leta 1981, pokazuje da je bilo više informacija u psihološkim savetodavnim razgovorima u kojima su obe strane pripadale istoj etničkoj i govornoj pozadini, pa je stoga postojala veća bliskost.
7. Na jednom seminaru za usavršavanje na temu "Različito govorno ponašanje u odnosu na žene i muškarce" na koji me je pozvao WDR, jedna od žena iz medija mi je skrenula pažnju na to da ja govorim o razgovorima, a da ona misli na diskusije. I stvarno, kada govorim o razgovorima - ja se upravljam prema govornom ponašanju žena - žene vode razgovore. Kada govorim o diskusijama, mislim na muškarce - muškarci diskutuju. Ja analiziram dve TV-diskusije u kojima pretežno učestvuju muškarci i jedan novogodišnji razgovor u kome pretežno učestvuju žene.Cumibil (u ovoj knjizi) analizira TV-diskusije sa pretežno muškim učesnicima, Lojper / Loc (u ovoj knjizi) analiziraju jednu raspravu između Struka i Apela. Rasprava između žena je redak događaj, a insceniraju ga muškarci, kao što je na primer bila rasprava između Alise Švarcer i Ester Vilar.
8. Li Dženkins: "Ženske priče: etnografska studija ličnog iskustva o narativima u ženskoj rep grupi", predavanje na X Svetskom kongresu sociologije, Meksiko Siti 1982. Jenkins / Kramer (1978), Kalčik (1975), Jones (1980).9. "Između poštovanja i prezira: imaju li žene u crkvi još budućnost?", novogodišnji razgovor emitovan 1. januara 1980. na švajcarskoj televiziji DRS.Učesnici: Vod.: (voditeljka) Freni MajerF1: Dr Ursa Kratiger, istoričarka, novinarka, BazelF2: Angela Bauš, psiholog, LucernF3: Dr Marga Birig, nastojnica evangelističkog kongresnog i studijskog centra u Boldernu, teologM: Dr Jozef Bomer, profesor primenjene teologije, Lucern.Zahvaljujem se mojim studentkinjama i studentima koji su u seminaru sarađivali sa mnom na analizi i koji su mi dali mnoge podsticaje, posebno zahvaljujem Ilzi Grundler koja je uradila prepis i sastavila Dodatak.
*. U ovoj nemačkoj rečenici ne vidi se rod. (Prim. prev.)
10. Ovu karakterizaciju muškog stila na radiju dugujem Uti Remus, WDR Keln, ona se može primeniti i na televiziju.Interesantno je da se u literaturi i u likovnim umetnostima prave slične podele na ženske i muške osobine: muški stil je jak, snažan, direktan, jasan, određen, krupan, tvrd, agresivan (sa pozitivnim konotacijama), ženski stil je bez snage, tanak, nežan, mek, malih dimenzija (ako žene slikaju velike slike, one zahtevaju muške dimenzije), sentimentalan, ženstven. Za ovu karakterizaciju stilskih osobina u likovnim umetnostima zahvaljujem slikarki Gizeli Brajtling (vid. Brajtling, 1983). Žene i muškarci pokazuju različite stilove i u ophođenju s decom: očevi su direktivniji, gospodare interakcijom, manje pitaju i odgovaraju, manje se obaziru na neposredne dečije želje i na ono što ona kažu; majke deo kontrole prenose na decu, čekaju da deca iniciraju igru, traže od dece predloge, organizuju aktivnost prema izboru dece, uče ih da izaberu, odvajaju vreme da bi pitale, objašnjavale, sarađivale (Engle, 1980, Glison, 1975).Engle rezimira da otac za decu predstavlja izvor novih informacija, da majke imaju stil koji deci omogućava da integrišu more ideja. Ideje koje primaju od oba roditelja sa majkom mogu u igri da se isprobaju, razvijaju i proširuju (Engle, 1980, str. 265).Interesantno je da jedna od novijih lingvističkih analiza nedostataka muškog stila dolazi od muškarca. Fritjof Verner u svom radu "Upućenost na prihvatanje umesto emocionalne neiskrenosti - zašto ženski stil i muški stil ne mogu da se slože", bavi se privatnim razgovorima između žena i muškaraca, pa za ovo područje, između ostalog, pokazuje da upravo tako visoko vrednovani zahtev kao što je jasno i nedvosmisleno prikazivanje neke pozicije sami muškarci ne ispunjavaju. Zatim, on na primeru upotrebe partikule za odobravanje ne*, ( Nemački ekvivalent najbliži je srpskom zar ne - prim. prev.) koju žene upotrebljavaju radi uključivanja u razgovor, prihvatanja rečenog, tj. da žene zahtevaju da pravi razgovor ima nešto zajedničko. Nasuprot tome muškarci ne zahtevaju odobravanje, dakle da govore jedan mimo drugog, jer mišljenje drugog je nevažno, i samoprikazivanje i monolog su dovoljni. Nedostatak težnje da se ostvari razgovor - osobina koja bi se još mnogo više mogla odnositi na javne razgovore nego na privatne - na taj način se kod muškaraca ispoljava kao mana.
11. Vidi ponašanje prema ciriškoj političarki u diskusiji "Posle uličnih borbi" koju sam analizirala u svom prilogu "Nasilje putem jezika", i Humel u ovoj knjizi.
12. U "Ispovesti ’jedne zelene’ feministkinje" (Frankfurtski ženski list, 3, 1983, Marita Hojbah-Valter piše: "Da, na žalost je tako: vodeće ličnosti i govornici u zelenoj skupštini Visbadena su muškarci. Kada dođe do visoke politike oni govore, raspoređuju. Najvažnije položaje (portparoli, vođenje poslova) zauzimaju muškarci. Što se tiče istupanja za televiziju i radio, retko se misli da bi to mogla da preuzme i neka od žena iz grupe. Žene su pogodne za obavljanje mnoštva sitnih poslova, za istraživanja, info-razgovore, pisanje pisama, formulisanje upitnika. Pa i za raspoloženje u grupi - male šale, gegovi, ovlašni poljupci. A kada se žena žali, susreće se sa iznenađenim licima ili rečenicama: Pa šta joj je sad opet? A kad žena jednom, ipak, nešto kaže u nekom visokom političkom razgovoru ili slično, odmah će je ispraviti, grditi. Nasuprot tome muškarci sebi mogu dozvoliti skoro sve, a da ne budu kritikovani.Na isti način se političari drugih partija, novinari itd., ponašaju sa "zelenim" ženama. Često imam osećaj da nas uopšte ne shvataju ozbiljno. Ako se radi o politici, najčešće se obraćaju "zelenim" muškarcima. S nama ženama će pre tračariti. Ustvari, do sada sam osećala da me drugi političari, novinari i partneri/partnerke u razgovoru shvataju ozbiljno samo kada "zeleni" muškarci nisu bili prisutni. Naravno, i tu ima nekih izuzetaka. - Nesigurnost, nedostatak samopouzdanja? Da, ali i nedostatak podrške, sigurnosti u grupi. I nespremnost muškaraca da ženama u grupi dozvole da preuzmu važnije poslove.Stoga je i razumljivo da kod nas žena raste strah da ćemo zatajiti, tj. uvek imamo manje samopouzdanja, puštamo muškarce da rade po svome, prihvatamo ovakvu podelu zadataka.Isto je tako sasvim razumljivo kad izvana govore da u skupštini žene prisustvuju radi alibija. Naime, u pitanju je uticaj na okolinu, i tu ništa ne pomaže ako žena iz dana u dan rinta i crkava na poslu. To i onako jedva ko primećuje. I šta još? Pogrdna pisma, psovke, sramoćenje, pretnje bombom zbog mog odevanja na konstitutivnim sednicama parlamenta. Čak i "zeleni" zamišljaju "dame" u parlamentu. Seksualne aluzije, ponižavajući pogledi, kod ove bih sigurno imao šanse - normalno??"Navodim ovaj članak tako iscrpno jer ne pokriva samo borbu na frontu sa sopstvenim kolegama, već i dilemu o ulozi žene. Pošto pol predstavlja najvažniji faktor, ova se uloga ne sme odbaciti. Inače su posledice ponižavanja, psovke sve do pretnji smrću i bombama ovde kao i u Švajcarskoj (vid. moj prilog "Nasilje putem jezika" u ovoj knjizi).
13. Vid. njen sastav u Dodatku. * U nemačkom IHR je manje učtivo nego SIE. (Prim. prev.)
14. Vid. Breitling (1981), Greer (1981).
15. Vid. Sontag (1973), str. 197.
16. Lingvistische Berichte 71 (1981).

Ženske studije br. 4

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd