utorak, 25 april, 2017.

(O četiri gotovo pesničke izreke Heraklita iz Efesa na koje bi se umalo mogla sažeti misao Žila Deleza)

I

Sunce je novo svaki dan. Tako se obično navodi odlomak (šesti kod Dilsa) koji je sačuvao Aristotel u Meteorologijama. Prema komentatorima, Aleksandru i Olimpiodoru, koji se oslanjaju na Ksenofana, sunce bi se ovde palilo ujutro, a gasilo svečeri. Navodno tu Efežanin polemiše sa jonskim pesnicima, pre svega sa Stesihorom, koji je tvrdio da Sunce plovi preko noći sa zapada na istok okeanom (tj. rubom sveta), u nekoj vrsti vrča ili pehara; Helije se tako obnavlja, ali je zapravo onaj isti od juče. Izgleda da je smisao ipak da je Sunce novo po vas dan - u svakom deliću vremena ili da ono svaki delić vremena rasvetljava kao nov zrak dana: obnavlja se bez prestanka. Takođe, ono je vazda novo, ali cenu za to plaća dan - dan kojeg smenjuje noć, dan koji protiče i ne zadržava se, dan koji će biti samo jedan u nizu. Problem koji se ovde javlja odnosi se kako na svetlost (saznanje), tako i na vreme (biće), a Heraklit je neko ko stoji na početku tog problema, s onu njegovu stranu. Može li ono što je večno da uvek bude novo? Nije li jedino što je vazda novo i uvek večno?

S ovu stranu, Delez će to pitanje rešavati upravo kako je nagovestio Efežanin. Tome su posvećeni Razlika i ponavljanje (1968), razmišljanje koje nastavlja pravac iz Ničea i filozofije (1962), maestralne interpretacije koja će toliko značiti za filozofiju ovog veka. Tu je glavni problem bio snaga (ili sila, ili moć, "volja za moć"), ovde večno vraćanje istog. Ono što se može večno vraćati nije jednako (identitet te vrste okamenjuje, on se ne kreće, on se ne vraća, on ukida vreme, trenutno kao i večno), već ono što je isto može biti samo ponavljanje različitog, obnavljanje razlike. Da bi se do toga prošlo, valjalo je proći kroz Ničea. Kako je Klosovski pokazao, večno vraćanje pre svega znači da nikada nije bilo prvog puta, niti da će ikada biti poslednjeg puta: ni izvora (polazišta, originala), ni odredišta (destinacije, kraja). Pošto nema originala, model za kopiju je već kopija, kopija je kopija kopije; nema izvornog lica koje treba raskriti, istine kojom vlada aletheia, jer je ono već maska, a svaka maska maska maske; nema činjenice, već samo tumačenja kao činjenice, a svako tumačenje je tumačenje već starijeg tumačenja; nema osnovnog ili odredljivog smisla, već samo prenosnog, pojmovi su prikrivene metafore; nema izvornog teksta, već samo prevoda, ili prenosa, filozofija (metafizike) ustupa mesto književnosti (patafizike). Time se pod korenitu sumnju stavlja načelo identiteta; identitet je simulakrum, ni original, ni kopija. Isto je vazda neko drugo koje se izdaje za isto, i nikad se isto drugo ne skriva pod istom maskom; maska koja se prepoznaje kao ista nije zaista ta ista, kao što nije ni onaj ko je u nju poverovao isti koji sada veruje... Itd.

Ali dok je u zaključku za Klosovskog večno vraćanje parodija učenja, za Deleza (kao i za Fukoa, na koga će se često pozivati, i o kojem će ostaviti nekoliko prelepih ogleda) ono predstavlja početak. Delez neće uzeti za cilj dokrajčavanje metafizike, ne barem u prvom redu (u tome se razlikuje od Hajdegera ili Deride), već ono što je nazvao "filozofijom reprezentacije". Samo je naizgled taj cilj manji, ali on upravo pomaže da se razume učenje o večnom vraćanju. Naime, filozofija reprezentacije je filozofija organskog ponavljanja (Apolona, dakle), koja večno vraćanje razume kroz predstave identiteta. Za nju, ono što se ponavlja može biti samo isto - kopija, serija, umnožavanje koje vodi potvrđivanju Jednog. Po čemu bi onda bilo "Sunce novo"? Ostaju neshvatljive novina, invencija, produkcija, geneza, istorija. Otuda on postavlja obrnutu, radikalnu hipotezu: ponavljanje nije re-produkcija Jednog/Istog, već stvaranje iz različitog, za različito ("samo se razlike ponavljaju, samo se ponavljanja razlikuju"). To je zamisao razlikovanja bez negacije, potvrda Sunca ili života, po cenu dana čiji smisao još uvek ne shvatamo.

Pravilo nove filozofije glasi: možemo bez negacije, ne možemo bez razlike. S obzirom na istoriju, posebno ovog veka, i ulogu negacije u njoj (nihilizma u ime klase ili rase, kapitala ili univerzuma, jednog logosa nasuprot drugome, jedne vrste protiv druge), mišljenje je u senci; na svetlo dana treba izvući razliku, kvalitete, vrednosti. Delezovim rečima (rečima cele generacije francuskih mislilaca, Liotara, Deride, Fukoa, Lakana, Sera, Barta, Bodrijara) zadatak "se sastoji u tome da se rad negativnog zameni igrom razlike". Reč je o zameni Hegela jednom vrstom afirmativno-kritičkog Ničea. Kako je to moguće? Ima mnogo načina, ali barem su tri važna za profil Delezovih odgovora: oslobađajmo Želju, prihvatajmo Postajanje (ili Događaj), iznađimo nov susret između Slike i Mišljenja. Problem invencije postaje otuda ključni, nasuprot dobu posvećenom serijalizovanju, sterilizovanju, indiferenciji.

II

Približavanje. Konsekvence Delezovog obrta su neizmerne. On najpre omogućuje da se razume pitanje stvaranja (geneze, istorije), kako i priliči jednoj filozofiji vrednosti. Razmotrimo pitanje koje Delez određuje kao "postajanje-nečeg", pre svega postanak-žene. Postajanje-žene nije poput drugih, kaže on, već je odgonetka za sve ostalo. Zašto?

"Približavanje (anhi-basien)" Heraklitovo (122) razumevano je na više načina: kao suprotno od suprotnosti (razdora, borbe, polemičkog načela); kao dolaženje jednog u susret drugome; kao događaj, postajanje koje nije isto što i ono što će postati. Jer postajanje-žene nikad nije okončano (kao ni Heraklitovo približavanje borbi), žena u tom smislu nije pojam, već predikat (žensko). Ali zakonu opozicije predikata Delez suprotstavlja zakon potvrđivanja. Kao predikat "žena" nije identitet, plan imanencije seksualne razlike je kultura, a ne priroda, a slike koju misao iznalazi dolaze onda kad se postaje "žena", svejedno da li je reč o prirodno određenim muškarcima ili ženama, budući da se ovo postajanje ne odvija na planu prirode (kastracijom ili redukcijom, histerizacijom ili radikalizacijom, što su sve oblici negacije), već u polju invencije. Ono što je kultura identiteta, očeva i sinova, ratnika i osvajača isključila, sada je moguće uzeti kao kreativnu, invencijsku sliku misli. Ali to ne znači zamenu identiteta, već postajanje koje produkuje: "Postajanje ne proizvodi neku drugu stvar osim sebe. Lažna je alternativa koja nam kaže: ili imitiramo, ili jesmo. Ono što jeste stvarno, samo je postajanje, njegov blok, a ne termini navodno fiksirani u koje prelazi ono što postaje". Kad muškarac postaje-žena, on nije žena, u biološkom smislu kastracije, već sebe priključuje jednom isključenom mestu kulture na kojem stiče šansu da zareže u haos, u haos koji je on sam, na prvom mestu. Ova uloga kulture kao afirmacije (posebno u onom smislu u kojem je priroda oduvek nosila snagu produkovanja, stvaralačku moć kreacije), presudna je za ideju postajanja kod Deleza, tako da on može da primer postajanje-žene istakne kao neku vrstu prauzora: "sva postajanja počinju i odvijaju se kao postajanje-žena. Ono je ključ za druga postajanja". Predikat otuda približava, a ne suprotstavlja.

Ako je večno vraćanje prolazilo kroz Ničea da bi se došlo do razlike starije od istoga, približavanje prolazi kroz Frojda da bi se došlo do postajanja-stvaranja. Kod Frojda, žensko je ime za nedostatak, zavist, manjak. Kod Deleza, žena je ime želje koja je produktivna, "želeća", ona koja ide do kraja, do svoje potvrde, slično ničeovskoj volji za moć (onako kako je Delez razume). Kad se želja suprotstavlja bilo drugoj želji, bilo sebi, ona postaje reaktivna, represivna, šizoidna; ali čak i tad ona je "želeća", ona nalazi zadovoljstvo, što svedoči o njenom planu imanencije - potvrditi se, afirmisati, postati, približiti. Kako bi se inače objasnilo to što, i po Frojdu, želja koja odbija neko zadovoljstvo ipak nalazi uživanje u odricanju koje sebi nameće? Želja se potvrđuje čak i kroz mistifikacije, a psihoanaliza otuda ima zadatak da bude demistifikacija odricanja, "šizoanaliza" koja, umesto da analitički sledi želju u njenoj edipovskoj krivici, oslobodi njeno približavanje onom što bi mogla postati ukoliko je oslobodimo za stvaranje. Ili za nove predikate, koji su uvek susreti u nezavršivoj rečenici bez Oca, bez Označitelja.

I ovde se sledi nalog razlike. Kad je o Kožev o Hegelu pisao kao o velikom uvu istorije ("seda za sto da piše... ali u daljini čuje neku buku... to nije obična buka, razaznaje buku topova... to su topovi bitke kod Jene..."), buka postajanja, haos istorije morao se već uobličiti u negaciju buke, da bi Hegel, kad u ovoj patetičnoj slici seda za sto da piše Fenomenologiju duha, taj zvuk čuo kao pesmu Pojma. Da li je Frojd postupio slično kad je, u tišini ordinacije, psihologu namenio veliko uvo analize? Nije li time odstupio od svog diktuma - prvog zakona Nesvesnog, prve regule Želje - gde "Nesvesno ne zna za negaciju"? I šta se zbiva ako, kako veli Niče, tamo odakle ne dolazi nijedan zvuk ne treba umišljati da ni nema ničega? Postoje stoga želje koje ćute, nesvesno nije do kraja strukturisano kao govor, telo zna za prelaz preko granice govora. Najzad, bogu Dionisu, u čiju slavu je ispisano čitavo Delezovo delo, pratilja je Arijadna. To nije Arijadna iz rata Tezeja i Minotaura (edipovskog mita o prevlasti), već pratilja boga afirmacije: "Dionis je bog potvrđivanja, ali potrebna je druga potvrda da bi se potvrđivanje potvrdilo. Potrebno je da se udvostruči da bi moglo da umnožava. Niče razlikuje dve potvrde kad kaže: večno potvrđivanje bića, večno sam tvoja potvrda. Dionis je bog potvrđivanja, ali Arijadna, potvrda potvrde, drugo je potvrđivanje postajanje-aktivnog". Oboje imaju male uši, kako se želja ne bi izgubila iza onog gde se ni ne čuje.

III

Sve što hoda ima svoj deo zemlje. Navod (11) sačuvan je kod Aristotela, ali kako sugerišu Bolak i Visman, pre nego "udarac biča" ili "bič nužnosti", uvedeni pod uticajem pojedinih mesta iz Platona i Kleanta, ovde zatičemo udeo zemlje, tla po kojem se bića kreću, gamižu (herpeton) i koje dele (nemetai).

Da bi se ono što postaje oslobodilo, ono mora da uspostavi nov odnos sa spoljašnjošću. Na neki način, taj odnos treba da bude neposredan, sirov, bez medijacija. To je prvi zakon nomada. Naime, mi sebi prisvajamo zemlju, ali u tom prisvajanju mi se teritorijalizujemo - ukopavamo u kodove, u pravila velikih priča, globalnijih poredaka, dubimo zemlju, bivamo šrafovi u mašinama, poslužioci aparata, izvršioci predatih sudova, njihovih presuda i predrasuda. Oslobađanje pojedinačnosti, bez kojeg nema postajanja, obavlja se kao oslobađanje od teritorije, kroz deteritorijalizaciju, čime se i zemlja oslobađa kodova, aparata, poredaka. Ona se reteritorijalizuje - postaje površina na kojoj je kretanje moguće u više pravaca, gde se susreti zbijaju sa više želja. Nomadizacija bi bilo ime prakse oslobađanja - nomadi su oni koji ne prisvajaju zemlju, kako bi izbegli da budu prisvojeni od njenih kodiranih teritorija. Nomad, međutim, nije što i moderni turista - onaj ko putuje stazama utvrđenim od strane predodređenih agencija - već onaj ko je spreman da luta, kako bi se, kroz nasumičnost, sreću, slučaj, približio neposrednosti spoljašnjeg ili drugog. Otuda neobično određenje koje nomadima sprema Delez, kao onima koji slede nomadsku misao, a ne nužno i samo kretanje, micanje, putovanje: "Ne treba se previše micati, kako se ne bi preplašili postanci. Iznenadila me je rečenica Tojnbijeva: Nomadi, to su oni koji se ne miču, oni postaju nomadi jer odbijaju da se odatle udalje." Odatle bi ovde moglo značiti sa zemlje, sa mesta kojem pripada sirovi dodir drugosti.

Nomadologija je takođe ime za političku misao otpora, otpora Državi, koja je po prirodi imobilistički aparat rata, aparat potčinjavanja. U filozofiji, ona bi bila naziv za otpor teologiji, jednoj ili poslednjoj istini, Velikom i Strašnom Sudu. Da bismo produkovali vrednosti, najpre moramo da se oslobodimo Koda, Zakonika, a to znači teritorijalizovanog suda. Deteritorijalizacija (reč koju, kažu, ni Delez ni Gatari nisu uspevali uvek tačno da izgovore u celini - "ona funkcioniše samo kad se poremeti...") predstavlja gest "Priloga da bi se završilo sa Sudom". U tom "Prilogu...", jednom od poslednjih većih Delezovih radova, nomadi su oni koji se opiru, koji su na strani borbe, ali koji nisu na strani rata: "Borba uopšte nije rat. Rat je samo borba-protiv, volja za uništavanjem, sud Boga koji od uništenja čini žpravednuž stvar. Sud Boga je na strani rata, a nikako na strani borbe". Zapravo, klasično (metafizičko) načelo analogije suda (analogije bića) valja, po Delezu, zameniti načelom invencije snage: to je u isti mah invencija spoljašnjosti, iznalaženje zemlje. Reč je o intenzitetu naših vrednosti, umesto o njihovoj saglasnosti sa Zakonikom. Kad vrednost, kao i volja za moć, ili želja koja želi, ide do kraja, ona se ne priklanja Sudu, već postaje sama Sud - s tom razlikom što se kao takva potvrđuje, afirmiše ili stvara, umesto da odbacuje, utamničuje, ubija. U rečenici, intenzitet se potvrđuje u odnosu prema vlastitim imenima, koja su njegove oznake, oznake na telu Zemlje, telu spisa, "telu bez organa" - imena koja su reči-nomadi ukoliko označavaju vrednosti afirmacije (shodno ničeovskoj "ja sam svako ime iz povesti"). Umesto analogije u iskazu, valja slediti put kojim iskaz izmiče, crtu nedohvatnicu smisla, premeštanje koje je osnova suda kao vrednosti. Kao što sve što hoda ima svoj deo zemlje, tako i sve što govori ili se govori ima svoj udeo u smislu - ukoliko uspemo da mu damo perspektivu, plan imanencije, ukoliko od njega uspemo da načinimo nomadski događaj, premes-timo ili izmestimo iz zakonika opštih mesta (predrasuda, presuda) tako da je u dodiru sa spoljašnjim.

Filozofija je stvaranje pojmova, reći će s Gatarijem u Šta je filozofija? (1991). Pojam, pak, govori o događaju, a ne o suštini ili o stvari; stvaranje pojmova je invencija događaja. Delezova definicija filozofije suprotstavlja se i fenomenologiji (pojmovi su deskripcija suština) i antifenomenološkom naturalizmu (od pozitivizma, scijentističkog, pa do logičkog, ili tehnološkog, koji uvek imaju posla sa stvaranjem stvari). Ali se ona suprotstavlja pre svega dijalektičkoj filozofiji: invencija događaja, stvaranjem pojma, nije "rad pojma", utoliko što pojam nije ono što obuhvata neki događaj, već je događaj ono što izmiče nekom pojmu kao učinak samog pojma. Otuda ne prevazilazi pojam događaj, već događaj pojam, što je šansa za stvaranje nekog novog pojma, za rad umnožavanja, za postajanje pojma-događaja. Takođe su invencija događaja ili stvaranje pojma sasvim različiti od kritike, posebno kantovske, gde je pojam uvek polazište nekog suda, makar se maskirao i kao odredište, kao telos (ideja kao regulativan pojam). Sve to ne znači da se pojmu ne može pridružiti neka deskripcija (njegovom teritorijalizacijom), neka stvar (njegovom nomadizacijom), rad (njegovom rizomatizacijom), ili sud (njegovom šizomatizacijom), ali se pojmu i tada priključuje neki drugi pojam, u novoj invenciji događaja. Pojam se tada umnožava, on postaje "pozitivan", nov susret između Slike i Misli.

IV

Jedan ili hiljadu, ako je to  najbolje. Reč je najzad o Delezovoj poetici - o rizomu, rizomatici. Kao što razlika-i-ponavljanje stoje umesto identiteta-i-kontradikcije, šizoanaliza umesto psiho-socio-mediko-analize, postajanje umesto bića, deteritorijalizacija umesto reteritorijalizacije, nomadi umesto monada, antiedip (a ne Edip), itd., tako i rizomatika stoji umesto aksiomatike. Ali Delezovu rizomsku poetiku valja shvatiti u starom značenju poetike - onoga što se proizvodi, što se stvara, što se gradi ili što se iznalazi.

Delez se više puta vraćao problemu virtualnog, od ranih rasprava o Hjumu i Spinozi, preko odeljaka iz Razlike i ponavljanja, sve do kraja života: njegov poslednji, nedovršeni rad tiče se upravo virtualnog i aktualnog. Virtualno se ne suprotstavlja realnom, ono poseduje realnost, već aktualnom, ali tako što se uvek drukčije, različito aktualizuje, tako što se umnožava. Virtualno je poput Ideje, koja se aktualizuje tako što čuva razliku; ono je oblik nesvodljivog. Ako je večno vraćanje način da se pojam oslobodi jarma identiteta, postajanje-približavanje zamena opozicije predikata, spoljašnjost intenziteta umesto analogije suda, virtualna slika (slika misli, uobličenost vremena) predstavlja način da se prekine sa sličnošću senzualnog. Jer slika je do sada bila čulna ili perceptivna sličnost koja ukida razliku; virtualnom je, pak, svojstveno da okean čulnosti, bezmernu senzualnost disparatnog, ne podvrgava reprezentaciji, ne reprezentuje ga, budući da mu stoji spolja, kao ideja koja uvek traži preplitanje sa aktualnim. Preplitanje, spojevi, dodiri mogući su na hiljade načina, u "hiljadu tabloa", koje nisu sličnosti-deskripcije, već slike-invencije. Te slike se ne izdaju za realne, jer svoju realnost duguju ideji koja ih aktualizuje; one nisu završene, statičke, jer ih intenziteti čulnog neprestano gone da stupe u dodir sa spoljašnjim; one nisu ni predmeti, jer su privremene, vezuju se u grozdove ili spojeve koje je moguće uvek prekomponovati, preusmeriti, preplanirati. Virtualne, kinematičke, privremene slike misli grade rizom - povezivanje disparatnog koje nije arborescentno (koren-stablo-grane), već teče kroz "flukseve", kroz pojmove-krtice, događaje inten-ziteta, "prevoje" i "sticaje nemerljivog". Više od običnog ulančavanja izraza, drukčiji od sintaksičke jukstapozicije reči, rizom čine događaji čije razumevanje zavisi od toga koliko smo ih dostojni: "događaj nije ono što se slučuje (akcident), već u onome što dolazi čistota izraženog koja nam daje znak i koja nas čeka". Rizom je i skok sa jedne tačke na drugu, iz jedne ravni u drugu, susret fatalnosti koja sa borbom čini jedno: "neka vrsta skoka na mesto čitavim telom koje svoju organsku volju razmenjuje za duhovnu, koje sada ne želi upravo ono što se događa, već nešto unutar onoga što se događa, nešto što će doći da potvrdi ono što dolazi... Događaj... Amor fati". Za rizomske odluke priprema nas upravo prihvatanje večnog vraćanje, jer se ne vraća ono što je odbilo da prihvati večnost. Večno vraćanje je otuda "kategorija dokazivanja", "zadatak autentifikacije" vrednosti, izbor najvrednijeg: "Nesreća, bolest, ludost, čak približavanje smrti imaju zbilja dva vida: jedan koji me odvaja od moje moći, ali i drugi koje me daruje čudnom snagom, kao opasnim sredstvom ispitivanja... U svakom slučaju, večno vraćanje je u službi razdvajanja najviših oblika od onih osrednjih, krajnjih moći od onih razblaženih. Razdvajanje ili izvođenje ovde nisu dovoljni izrazi, jer večno vraćanje stvara najviše oblike... ono podiže svaku stvar do njenog najvišeg oblika". Način na koji najviši oblici mogu biti povezani među sobom moguć je samo kao rizomski.

Rizomsko pismo vodi rizomskom štivu, načinima čitanja koji nikad nisu čitanje bez pisanja, pročitano bez zdrave oaze zapisivanja. "Pisanje je neodvojivo od postajanja", od nedovršenosti; postajanje inače nije postizanje nekog oblika, dovršenje u dovršenom, već otvaranje prema jednoj lucidnosti koja je delirična. Ne piše se o tvrdi Delez, tako što se prepričavaju uspomene, putovanja, ljubavi i tuge, snovi i sanje: piše se da bi se postajalo-ljubav, postajalo-san, postajalo-tuga. Ne piše se neurozama, bolestima; bolest je zaustavljanje postajanja, a svet je skup simptoma gde se bolest suočava s čovekom. "Književnost se otuda pojavljuje kao pothvat zdravlja: ne da je pisac nužno posedovao neko veliko zdravlje, već da igra na neodoljivo malo zdravlje koje dolazi otud što je video i shvatio stvari prevelike za sebe, prejake, stvari od kojih ne može da diše, čiji ga prolaz iscrpljuje, i koje mu pružaju postajanja koje bi neko veliko dominantno zdravlje onemogućilo". Živeći decenijama s jednim plućnim krilom, poslednjih godina trpeći od muke sa disanjem koja je, u času kad se odvažio na skok kroz prozor, postala neizdržljiva, Delez je poslednje radove ispisao u slavu zdravlja. Ne piše se da bi se potvrdilo zdravlje koje, u svetu jenskih kanonada istorije, više niko od nas nema, već da bi se postajalo-zdrav, makar i u trenucima manjim od svakog zamislivog vremena, makar virtualno, makar zato da bi se opet dosegli retki, manjinski trenuci snage. "Poslednji cilj književnosti, izdvojiti u delirijumu tu kreaciju zdravlja, ili invenciju nekog sveta, to znači mogućnost života".

U literaturi je to moguće tako što će se iznaći strani jezik, ne kao neki tuđ jezik, niti kao narečje, već jezik unutar jezika, postajanje-drukčijim istog jezika. Delez u potvrdu pruža jedan od svojih omiljenih navoda iz Prusta: "Jedini način da se odbrani jezik, to je da se on napadne... Svaki je pisac obavezan da sebi sačini svoj jezik..." Jezik koji pisac čini svojim jeste nesumnjivo manjinski, poput onog na koji cilja Kafka, drugi Delezov pisac, kad veli: govorim istim jezikom kao vi, a ipak ne razumem ni jednu reč koju kažete - iz ovog nesporazuma sa svojim jezikom, svojim svetom, svojim životom, literatura stvara, iznalazi ili postaje drukčiji sporazum, jezik, svet ili život. Niko nije ispisao lepše stranice od Deleza u slavu postajanja-drukčijeg, a da to drukčije, drugo ili različito nije moralo biti zastrašujući trag stare transcendencije, nekog boga krvožednog nad istorijom. Postajanje-drukčijeg za Deleza je upravo plan imanencije, to jest život pojma, a slika mišljenja koja odgovara tom planu imanencije odaziva se životu pojma kroz jedno postajanje-jezika, u afirmaciji drugih slika: otuda nedovršenost kao velikog principa govora i mišljenja. Mogućnost da se postane-životinja, postane-biljka, postane-molekul ili postane-žena nikad nije pretvaranje u dovršeni oblik, identitet životinje, biljke, minerala ili žene.

Potvrditi "jednom ili hiljadu puta, ako je to najbolje" (49), vratiti se jednom već znači približiti se ili dodirnuti večnost povratka, tj. suštinu vremena. Nasuprot filozofijama reprezentacije (koje vreme nikad nisu uspele da predstave a da ga ne pretvore u prostor, postajanje u biće), filozofija vrednosti je u isti mah, kako je Delez zapisao za Ničea, "protiv-filozofija", "nomadska misao" bez kraja. Nasuprot hijeratskim gestovima Apsolutnog Znanja, nasuprot Filozofu negativiteta, stoji mišljenje afirmacije. Delezov glavni protivnik otuda je bila dijalektika negativiteta, "prevazilaženja" koje odriče (pa makar svet i propao), tj. Hegel. Delezov obrt u odnosu na Hegela sličan je po tome okretu Deride u odnosu na Hajdegera, ili Levinasovljeve etike odgovornosti u odnosu na ontologiju bića (etički odnos prema drugom prethodi odnosu prema istom, pa otuda iz njega treba misliti biće, a ne obratno), Fukoa u odnosu na Kanta, Lakana u odnosu na Frojda. Nasuprot školskom preuzimanju pojmova, Delez ih je stvarao. "Najpre, filozofija nikada nije pripadala profesorima filozofije. Filozof je onaj ko to postaje, to jest onaj ko se zanima za sasvim posebna stvaranja, u poretku pojmova". Sudbina ove filozofije, jedne od najinspirativnijih u našem dobu, možda je da i sama postane polazište za različite invencije.

Poznata je Fukoova reč da će "jednoga dana ovaj vek biti delezovski". Sam Delez je tu reč primao ironično ("ne znam šta je Fuko hteo da kaže, nikad ga nisam pitao. Njegov smisao za humor je bio đavolski... Možda je hteo da kaže da nisam najbolji, već najnaivniji, neka vrsta sirove umetnosti, ako tako mogu reći; ne najdublji, već najneviniji, najoslobođeniji krivice žpravljenja filozofijež."). Hoće li vek zaista biti "delezovski" zavisi od mnogih postajanja, rizoma vremena, povratka kroz razlike, invencije onih koji će ga čitati. Sam nije voleo da putuje ("ako se ne mičem, ako ne putujem, ja kao i svi drugi činim vlastita putovanja u mestu koja sameravam samo sa svojim osećanjima, i izražavam zaobilaznicama i okretima u onom što pišem"). Nešto poput Kanta u Kenigsbergu, ali jednog Kanta koji se - iz teksta "O četiri pesničke izreke na koje bi se mogla sažeti kantovska filozofija" - na kraju javlja kao mislilac za "nesložan sklad, izvor vremena", kao "jedan šekspirovski vid Kanta, neka vrsta kralja Lira" ("otuda ove predložene izreke, očito proizvoljne u odnosu na Kanta, ali ne proizvoljne u odnosu na ono što nam je ostavio za sadašnjost i budućnost", stoji u tom tekstu). Za Deleza bi se moglo reći slično - jedan obnovljeni vid mišljenja iz početka, neka vrsta ovovekovnog Heraklita.

Novica Milić
Institut za književnost i umetnost

Ženske studije br. 4

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd