utorak, 25 april, 2017.

Tvrdi se da bi otvorenost mazohističkog konflikta sa majkom, njegova spremnost da se ona inkriminiąe, trebalo da nas uveri da nije majka nego otac onaj koji igra glavnu ulogu. Ali, to znači pretpostaviti da sav otpor proizlazi iz represije; i u svakom slučaju, navodni mazohistički otpor mogao bi podjednako lako da uzme oblik premeątanja od jedne figure majke do druge. Nije dovoljno ukazati ni na miąićavu građu mučiteljke i na to ąto je obučena u krzno, kao dokaz jedne sloľene slike. Hipotezi "oca" potrebna je ozbiljna fenomenoloąka ili simptomatoloąka podrąka i ona ne moľe počivati na onoj liniji rasuđivanja koja već pretpostavlja etiologiju, i sa njom sumnjiv pojam sado-mazohističkog antiteta. Pretpostavlja se da poąto je slika-oca određujuća za sadizam, to takođe mora vaľiti i za mazohizam, isti faktori operiąu u oba slučaja, kada se jednom dopuste inverzije, projekcije i zamagljujuća svojstva mazohizma. Sa ovog stanoviąta mazohista bi počeo ľeljom da zauzme mesto oca, i ukrade njegovu potenciju (sadistička faza); onda bi se pojavilo osećanje krivice, i sa njim strah od kastracije koji bi ga doveo do odbacivanja aktivnog cilja i zauzimanja mesta majke u izazivanju očeve ljubavi. Ali, da bi izbegao novi napad krivice i straha od kastracije, koji omogućuje pasivna uloga, on bi sada zamenio ľelju da ga otac voli "ľeljom da bude tučen", koja ne predstavlja samo niľi oblik kazne, nego je zamena za sam ljubavni odnos. Ali, zaąto je majka ta koja tuče, a ne, kao ąto bismo očekivali, otac? Nude nam se različiti razlozi za ovo: prvo, potreba da se izbegne izbor koji je suviąe očigledno homoseksualan; drugo, potreba da se očuva prva faza u kojoj je majka bila ľeljeni objekt, i da se u nju usadi očev čin kaľnjavanja; konačno, potreba da se čitav proces predstavi kao neka vrsta obrazlaganja ili opravdanja upućena isključivo ocu: "Vidią, nisam ja taj koji je ľeleo da zauzme tvoje mesto, nego je ona ta koja me povređuje, kastrira i tuče..."

Ako se čini da otac igra odlučujuću ulogu u svim ovim sukcesivnim fazama, to je zato ąto se mazohizam tretira kao kombinacija visoko apstraktnih elemenata podređenih različitim transformacijama. Pogreąno je procenjivati potpuno konkretnu situaciju, specifični svet perverzije: nije nam data prava diferencijalna dijagnoza zato ąto su sami simptomi zatamnjeni prethodno miąljenom etiologijom. Čak i takvi pojmovi kao ąto su kastracija i krivica gube svoju objaąnjavalačku snagu kada se koriste da pokaľu kako se situacije, koje fundamentalno nisu ni u kakvom odnosu, ipak preokreću jedna u drugu, te su tako, naposletku, ipak u odnosu. Modusi ekvivalencije i prevođenja pogreąni su za sisteme prelaska i transformacije. Čak i psihoanalitičar Rajkovog (Reik) uvida moľe da kaľe: "...kad god imamo mogućnost da proučavamo neki slučaj nalazimo oca ili njegovog zastupnika skrivenog iza figure ľene koja tuče". Iznoseći ovakvu izjavu moramo biti mnogo određeniji u vezi sa značenjem "skrivenog" i objasniti pod kojim uslovima se moľe reći da je neko ili neąto skriveno u odnosu između simptoma i uzroka. Isti autor dodaje: "Nakon ąto smo sve razmotrili, proverili i doveli u ravnoteľu, ipak preostaje neka sumnja... ne regresira li najstariji stratum mazohizma kao fantazije i delovanja, naposletku, na odnos majka–dete kao istorijsku realnost?" A, ipak, on zadrľava ono ąto naziva "utiskom" koji se odnosi na suątinsku i konstantnu ulogu oca.1 Da li on govori o simptomima ili nudi etiologiju zasnovanu na kombinaciji apstrakcija? Ponovo smo suočeni sa pitanjem nije li verovanje u određujuću ulogu oca u mazohizmu prosto učinak prethodno miąljenog pojma sadomazohističkog entiteta.

U sadizmu, bez sumnje, dominira očinska i patrijarhalna tema. U Sadovim romanima ima mnogo junakinja, ali svi njihovi činovi, zadovoljstva u kojima zajedno uľivaju, njihovi zajednički projekti, oponaąaju muąkarca; muąkarac je posmatrač i vladajući duh kome su posvećeni svi njihovi postupci. Sadove androgine tvorevine su proizvod incestuoznog sjedinjavanja oca i ćerke. Iako se u Sadovom delu patricid pojavljuje onoliko često koliko i matricid, ova dva oblika zločina daleko su od toga da budu ekvivalentni. Sad izjednačava majku sa sekundarnom prirodom, koja je sloľena od "mekih" partikula i podređena zakonima stvaranja, očuvanja i reprodukcije; nasuprot tome, otac pripada ovoj prirodi samo kroz druątveni konzervativizam. On intrinsično predstavlja primarnu prirodu, koja je iznad svakog konstituisanog poretka, i koja je načinjena od divljih i razdirućih molekula koji unose nered i anarhiju: pater sive Natura prima. Otuda je otac ubijen samo ukoliko se odvaja od svoje istinske prirode i funkcije, dok je majka ubijena zato ąto ostaje verna svojima. Kao ąto je Klosovski (Klossowski) sa najdubljim uvidom pokazao, sadistička tema u krajnjoj instanci počiva na temi oca koji uniątava svoju porodicu, tako ąto podstiče ćerku na mučenje i ubistvo majke.2 U sadizmu, edipalna slika ľene je načinjena tako da eksplodira: majka postaje ľrtva par excellence, dok je ćerka uzdignuta do pozicije incestuozne saučesnice. Jer, poąto je porodica i čak zakon aficiran materinskim karakterom sekundarne prirode, otac moľe da bude otac samo odbacivanjem zakona, raspuątanjem porodice i prostituisanjem njenih članova. Otac predstavlja prirodu kao primitivnu anarhičnu silu koja moľe da bude vraćena u svoje izvorno stanje samo uniątenjem zakona i sekundarnih bića koja su mu potčinjena. Krajnji cilj sadiste je da prokreaciju dovede do efektivnog kraja, poąto se on nadmeće sa primarnom prirodom. Ono ąto Sadove junakinje čini sadističkim je njihovo sodomitsko sjedinjavanje sa ocem u fundamentalnom savezu protiv majke. Sadizam je u svakom smislu aktivna negacija majke i egzaltacija oca koji je iznad svakog zakona.

U "Nestajanju edipovog kompleksa", Frojd upućuje na dva moguća ishoda: aktivno-sadistički, u kome se dete identifikuje sa ocem, i pasivno - mazohistički, u kome ono, umesto toga, zauzima mesto majke, i ľeli da ga otac voli. Teorija parcijalnih impulsa dozvoljava koegzistenciju ova dva entiteta i tako pruľa podrąku verovanju u jedinstvo mazohizma i sadizma. Frojd kaľe o čoveku vuku: "U svom sadizmu on je potvrđivao svoju prastaru identifikaciju sa ocem; ali u svom mazohizmu on ga je birao za seksualni objekt". Tako, kada nam se kaľe da je osoba koja tuče, u mazohizmu, otac, primorani smo da upitamo: ko je, zapravo, tučen? Gde se skriva otac? Zar ne bi moglo biti da se on skriva u osobi koja je tučena? Mazohista oseća krivicu, traľi da bude tučen, ispaąta, ali zaąto, i zbog kog zločina? Nije li upravo slika-oca ta koja je u njemu tako minijaturizovana, tučena, ismejana i poniľena? Ono za ąta se subjekt iskupljuje jeste njegova sličnost sa ocem i očeva slika u njemu: formula mazohizma je poniľeni otac. Otuda, otac nije toliko onaj koji tuče, koliko onaj koji je tučen. Momenat od velikog značaja u fantaziji o tri majke je simbolički transfer ili redistribucija svih očinskih figura na trostruku majku: otac je isključen i potpuno poniąten. Većina Mazohovih (Masoch) romana sadrľi scenu lova opisanu do najsitnijih detalja: idealna ľena lovi medveda ili vuka i skida sa njega krzno. Ovo bismo simbolički mogli da protumačimo kao borbu ľene protiv muąkarca, iz koje ľena izlazi kao pobednik. Ali to bi bilo pogreąno, budući da je ľena već pobedila kada mazohizam započinje, u medveda i krzno već je bilo investirano ekskluzivno ľensko značenje. ®ivotinja ovde zamenjuje primitivnu milosnu majku, majku koja je postojala pre rođenja i koja je ulovljena i orobljena u korist oralne majke, sa ciljem da se postigne ponovno rođenje, partenogenetičko drugo rođenje u kome, kao ąto ćemo videti, otac nema udela. Istina je da se muąkarac ponovo pojavljuje na suprotnom polu, na strani edipalne majke: sklopljen je savez između treće ľene i sadističkog muąkarca (Elizabeta i Ipolkar u Fontani mladosti, Dragomira i Bogoslav u Ribaru duąa, Vanda i Grk u Venusu). Ali ovo ponovno pojavljivanje muąkarca je saglasno mazohizmu samo u onoj meri u kojoj edipalna majka potvrđuje svoja prava i svoj integritet; ne samo da se muąkarac pojavljuje u nemuąkom, transvestitskom obliku (Grk u Venusu), nego je, nasuprot onome ąto se događa u sadizmu, zastupnica majke saučesnica, a devojka je ľrtva. (U Fontani mladosti mazohistički junak dozvoljava Elizabeti da ubije ®izelu, devojku koju on voli.) Gde se dogodi da trijumfuje sadistički muąkarac, kao ąto je to slučaj na kraju Venusa, obustavljena je sva mazohistička delatnost; poput Platonovih oblika, ona se pre povlači ili iąčezava, nego da se ujedini sa svojom suprotnoąću, sadizmom.

Međutim, transfer funkcija oca na slike tri majke, samo je jedan vid fantazije. Ključno značenje fantazije nalazi se u koncentraciji svih materinskih funkcija u osobu druge majke, oralne ili "dobre" majke. Pogreąno je povezivati mazohizam sa temom loąe majke. Naravno, u mazohizmu postoje loąe majke (uterinske majke i edipalne majke), ali to je zato ąto je čitava tendencija mazohizma da idealizuje funkcije loąe majke i prenese ih na dobru majku. Funkcija prostitucije specifično pripada uterinskoj, milosnoj majci, a sadistički junak je transformiąe u instituciju koja je zamiąljena tako da uniąti edipalnu majku i da od ćerke načini saučesnicu. Iako kod Mazoha i u mazohizmu nalazimo sličnu sklonost ka prostituciji ľene, na to ne bi trebalo da gledamo kao na dokaz da sadizam i mazohizam dele zajedničku prirodu. Vaľna razlika u ovom slučaju je u tome ąto u mazohizmu ľena prisvaja funkciju prostitucije u svojstvu poątene ľene, majka u svojstvu dobre oralne majke. Vanda pripoveda kako ju je Mazoh ubedio da traľi ljubavnike, da odgovara na oglase i da se prostituiąe. Ali on ovu ľelju opravdava na sledeći način: "Kako je prekrasno kod vlastite pristojne, poątene i dobre ľene pronaći pohotnost koja se obično mora traľiti kod lakih ľena". Majka, ukoliko je oralna, pristojna i čista, mora da preuzme funkciju prostitutke koja je obično rezervisana za uterinsku majku. Isto vaľi i za sadističke funkcije edipalne majke: upravljanje okrutnoąću preuzima dobra majka, čime je duboko transformisana i stavljena u sluľbu mazohističkog ideala ispaątanja i ponovnog rođenja. Na prostituciju, dakle, ne bi trebalo gledati kao na zajedničko svojstvo koje povezuje dve perverzije. San o univerzalnoj prostituciji, kako se on pojavljuje u Sadovom "druątvu prijatelja zločina", otelovljen je u objektivnoj instituciji koja ima za cilj da uniąti majku i da prednost da ćerki (majka postaje izgnanik a ćerka partner). Nasuprot tome, kod Mazoha je idealan oblik prostitucije zasnovan na privatnom ugovoru kojim mazohista ubeđuje svoju ľenu, u njenom svojstvu dobre majke, da sebe da drugim muąkarcima.3 Tako se od oralne majke kao ideala mazohizma, očekuje da preuzme sve funkcije drugih ľenskih figura; preuzimajući ove funkcije ona ih transformiąe i sublimira. To je razlog zbog koga osećamo da psihoanalitička tumačenja koja mazohizam povezuju sa "loąom majkom" imaju veoma ograničenu primenljivost. Ova koncentracija funkcija u osobu dobre oralne majke jedan je od načina na koji je poniąten otac, a njegove uloge i funkcije distribuirane između tri ľene. Time je raąčiąćen put za borbu i epifaniju tri ľene, koja će, moľda, rezultirati u trijumfu oralne ľene. Ukratko, tri ľene obrazuju simbolički poredak u kome je otac unapred poniąten – za sva vremena. Ova večna, bezvremena nadmoćnost majke moľe se izraziti samo u jeziku mitova, koji je otuda suątinski za mazohizam: sve se već dogodilo, i sva delatnost događa se između slika majke (otuda lov i osvajanje krzna). Stoga je iznenađujuće da čak i najprosvećeniji psihoanalitički pisci povezuju pojavu simboličkog poretka sa "imenom oca". To zasigurno znači drľati se osobito neanalitičke koncepcije majke kao zastupnika prirode i oca kao jedinog principa i zastupnika kulture i zakona. Mazohista iskuąava simbolički poredak kao među-materinski poredak u kome majka predstavlja zakon pod određenim propisanim uslovima; ona stvara simbolizam kroz koji mazohista sebe izraľava. To nije slučaj identifikacije sa majkom, kako se pogreąno veruje. Trostruka podela majke doslovno isključuje oca iz mazohističkog univerzuma. U Sirenama Mazoh nam priča priču o mladiću koji dopuąta da ljudi veruju da je njegov otac mrtav samo zato ąto nalazi da je lakąe i uljudnije ne rasprąavati nesporazum. Postoji poricanje majke njenim veličanjem ("simbolički, majci niąta ne nedostaje"), i odgovarajuće poricanje oca njegovim degradiranjem ("otac je niąta", drugim rečima on je liąen svake simboličke funkcije).

Zato je potrebno da pobliľe ispitamo način na koji je muąkarac, treći element, uveden ili ponovo uveden u mazohističku fantaziju. ®ivotom i delom Mazoha dominirala je potraga za ovim trećim licem koje on naziva "Grk". Međutim, u Venusu ovaj junak ima dva aspekta. Prvi, ili aspekt fantazije je nemuąki: Grk je "nalik na ľenu... U Parizu je bio viđen obučen kao ľena, a muąkarci su ga obasipali ljubavnim pismima". Drugi aspekt je muľevan i, nasuprot tome, označava kraj fantazije i mazohističkog postupka. Kada Grk preuzima bič i batina Severina nadčulna draľ se brzo rasprąava: "pohotan san, ľena i ljubav", nestaju. Roman ima subliman i duhovit svrąetak, sa Severinom koji napuąta mazohizam i postaje sadista. Otuda moľemo da zaključimo da otac, iako poniąten u simboličkom poretku, ipak nastavlja da deluje u poretku realnog, ili iskustva. Postoji fundamentalan zakon, prvi ga je formulisao ®ak Lakan (Jacques Lacan), po kome se objekt koji je bio poniąten na simboličkoj ravni, ponovo pojavljuje u "realnom" u halucinatornom obliku.4 Poslednja epizoda Venusa je tipična instanca agresivnog i halucinatornog povratka oca u svet koji ga je simbolički poniątio. Sve u tekstu sugeriąe da se puna "realnost" scene moľe iskusiti samo na halucinatoran način: halucinacija, zauzvrat, čini teľnje ili produľavanje fantazije nemogućim. Stoga bi bilo sasvim pogreąno fantaziju koja u igru ulazi u simboličkom poretku pomeąati sa halucinacijom koja predstavlja povratak onoga ąto je bilo simbolički poniąteno. Teodor Rajk navodi slučaj u kome sve "magično" iąčezava sa mazohističke scene zato ąto subjekt misli da u ľeni koja će ga udariti prepoznaje crte koje ga podsećaju na oca.5 (Isto se deąava i na kraju Venusa, i čak mnogo očevidnije, poąto je ovde, kao rezultat aktualne supstitucije figure oca, Grka, mučiteljem, Severin naveden da sasvim napusti mazohistički cilj.) Čini se da Rajk ovaj slučaj shvata kao dokaz da mučitelj suątinski predstavlja oca i da je slika majke preruąeni otac – joą jednom argument u prilog sado-mazohističkog entiteta. Po naąem miąljenju zaključak bi trebalo da bude sasvim obrnut; Rajk tvrdi da je subjekt "liąen iluzija", ali bi mi pre trebalo da kaľemo da je "liąen fantazije", fantazije koja oslobađa prostor za halucinaciju i halucinatorno stanje. Daleko od toga da je istina koja stoji iza mazohizma i potvrda njegove veze sa sadizmom, agresivan povratak oca prekida mazohističku situaciju; on predstavlja stalnu pretnju realnosti mazohističkom svetu i odbranama koje određuju i ograničavaju simbolički svet njegove perverzije. Bila bi to "divlja" psihoanaliza kada bi se slom njegovih odbrana potkrepljivao pogreąnim uzimanjem "protesta" iz spoljaąnje realnosti za izraz neke unutraąnje realnosti.

Kakve su mazohističke odbrane, i protiv realnosti, i protiv halucinacije očevog agresivnog povratka? Mazohistički junak mora da razvije sloľenu strategiju da bi zaątitio svoj svet fantazije i simbola, i da bi se odbranio od halucinatornih upada realnosti (ili, da to kaľemo drugačije, realnih napada halucinacije). Ova procedura koja se, kao ąto ćemo videti, stalno koristi u mazohizmu, jeste ugovor. Ugovor se uspostavlja između junaka i ľene, i njime je u tačno određenom trenutku, i za određeni period ľeni dato svako pravo nad junakom. Ovim sredstvom mazohista pokuąava da odagna opasnost od oca i da osigura da vremenski poredak realnosti i iskustva bude u saglasnosti sa simboličkim poretkom, u kome je otac poniąten za sva vremena. Ugovorom, to jest najracionalnijim i privremeno određenim činom, mazohista se kreće ka najmitskijim i najbezvremenijim oblastima, u kojima prebivaju slike tri majke. Konačno, on osigurava da bude tučen; videli smo da je ono ąto je tučeno, poniľeno i ismejano u njemu, slika i sličnost sa ocem, i mogućnost očevog agresivnog povratka. Nije dete, nego je otac onaj koji je tučen. Mazohista sebe tako oslobađa u pripremi za ponovno rođenje u kome otac neće imati udela.

Ali kako da odgovorimo na činjenicu da čak i u ugovoru mazohista zahteva treće lice, Grka? Zaąto on tako ľarko ľeli ovo treće lice? Odgovor je da Grk, iako bez sumnje izaziva opasnost od agresivnog povratka oca, takođe stoji kao zastupnik nečeg mnogo viąeg – nečeg ąto je sasvim drugačije vrste, naime nade u ponovno rođenje, projekciju novog čoveka koji će proizaći iz mazohističkog eksperimenta. Grk je sloľena figura koja kombinuje različite elemente: kada je idealizovan on nagoveątava ishod mazohizma i zastupa novog čoveka; nasuprot tome, u svojoj sadističkoj ulozi, on predstavlja opasnog oca koji brutalno prekida eksperiment i upliće se u ishod. Podsetimo se temeljne strukture fantazije uopąte, jer je umeće mazohizma umeće fantazije. Fantazija igra na dve serije, dve suprotne "margine", a rezonanca koja je tako uspostavljena oľivljava i stvara srce fantazije. U mazohizmu, dve simboličke margine su uterinska majka i edipalna majka; između njih i krećući se od jedne do druge je oralna majka, jezgro fantazije. Mazohista igra na dva ekstrema, i uzrokuje da oni u oralnoj majci proizvedu rezonancu. On time u nju investira jednu amplitudu koja je stalno dovodi u blizinu figura njenih suparnica. Oralna majka mora da otme od uterinske majke njene naloľničke funkcije (prostitucija) i od edipalne majke njene sadističke funkcije (kazna). Na oba kraja svog kretanja nalik na klatno, dobra majka mora da se suoči sa trećim licem: anonimnom uterinskom majkom i sadističkom edipalnom majkom. Ali, u stvari (osim ukoliko stvari ne krenu nagore kao učinak halucinatornog povratka oca), treće lice nikad nije pozvano niti se ono traľi zbog njega samog, nego da bi bilo neutralizovano substitucijom uterinske i edipalne majke za dobru majku. Ovo odlično ilustruje avantura sa Ludvigom II: njen kosmički efekat duguje se otklonu koji postavljaju dva junaka koja su u sukobu. Kada Mazoh prima prva pisma od "Anatola" on se iskreno nada da je njegov korespondent ľena. Ali je već isplanirao svoj otklon u slučaju da je to muąkarac: on će uvesti Vandu u stvar i u skladu sa tajnim sporazumom sa trećim licem naveąće je da ispuni naloľničku ili sadističku funkciju, ali u njenom svojstvu dobre majke. Na ąta Anatol, koji ima druge planove, odgovara neočekivanim udarcem, i uvodi svog grbavog rođaka koji treba da neutralizuje samu Vandu, nasuprot svim Mazohovim namerama. Pitanje da li je mazohizam ľenski i pasivan, a sadizam muľevan i aktivan, samo je od sekundarnog značaja. U svakom slučaju ono se javlja iz pretpostavke da su sadizam i mazohizam komplementarni, da je jedno obrnuta slika drugog. Ali sadizam i mazohizam ne obrazuju zajedno jedan entitet; oni nisu svaki sa svoje strane načinjeni od parcijalnih impulsa, nego je svaki potpun po sebi. Mazohističko iskustvo utemeljeno je na savezu između sina i oralne majke; sadističko na savezu oca i ćerke. U oba slučaja ovaj savez je potvrđen njihovim uzajamnim preruąavanjima. U mazohizmu muąki impuls otelovljen je u ulozi sina, dok je ľenski impuls projektovan u ulogu majke; ali, u stvari, dva impulsa obrazuju jednu figuru; ľenskost je postavljena kao ona kojoj niąta ne manjka i postavljena uz muąkost koja je suspendovana u poricanju (kao ąto odsutnost penisa ne treba da ukazuje na nedostatak falusa, tako njegova prisutnost ne treba da ukazuje na posedovanje falusa). Otuda u mazohizmu devojčica nema nikakvih teąkoća u preuzimanju uloge sina u odnosu prema majci koja tuče, koja poseduje idealni falus i od koje zavisi ponovno rođenje. Slično, u sadizmu, za dečaka postaje moguće da igra ulogu devojčice u odnosu prema projekciji oca. Mogli bismo reći da je mazohista hermafrodit, a sadista androgin... Oni predstavljaju paralelne svetove, od kojih je svaki po sebi dovrąen, i istovremeno je i nepotrebno i nemoguće da bilo koji od njih stupi u drugi svet. U svakom slučaju ne moľemo reći da su oni sasvim suprotni, osim ukoliko kao suprotnosti ne izbegavaju jedan drugi, i to moraju ili činiti ili nestati. Na nesreću, sama ova suprotnost teľi da sugeriąe mogućnosti transformacije, obrta i kombinacije. Pa ipak, između sadizma i mazohizma postoji nesvodiva asimetrija: sadizam je aktivna negacija majke i obezvređenje oca (koji je postavljen iznad zakona); mazohizam postupa po dvostrukom poricanju, pozitivnom, idealizujućem poricanju majke (koja je identifikovana sa zakonom), i obezvređujućem poricanju oca (koji je isključen iz simboličkog poretka).

Prevela s engleskog Branka Arsić
(Iz: Gilles Deleuze, Coldness and Cruelty, Zone Books, New York 1991, str. 57–68)
____________________________________________________________________

NAPOMENE

1. Theodore Reik, Masochism in Sex and Society, Engl., Grove Press, 1962, str. 21, 209.
2. Pierre Klossowski, "Elements d’une étude psychanalytique sur le Marquis de Sade", Revue de Psychanalyse, 1933.
3. Ilustracija razlike u prirodi između dve fantazije o prostituciji, sadističke i mazohističke, moľe se naći u priči Klosovskog, Le Souffleur: up. razliku između "L’Hôtel de Longchamp" i "les lois de l’hospitalité".
4. Up. Jacques Lacan, La Psychanalyse, I, str. 48. Kako ga određuje Lakan, mehanizam odbacivanja ili isključenja, Verwerfung, operiąe u simboličkoj dimenziji i u vezi sa ocem, joą određenije sa "imenom oca". Čini se da Lakan na ovo gleda kao na primarnu i nesvodivu operaciju koja je nezavisna od svakog materinskog uticaja; izvrtanje uloge majke, nasuprot tome, pojavilo bi se kao učinak simboličkog "odbacivanja" oca. Up., međutim, članak Lakanovog sledbenika, Piera Aulagniera, "Remarques sur la structure psychotique", La Psychanalyse, VIII, koji, čini se, za majku, u izvesnoj meri, očuvava ulogu simboličkog zastupnika.5. Reik, Masochism, str. 18.

Ženske studije br. 4

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd