četvrtak, 27 april, 2017.

Sa zadovoljstvom se zadržavamo na onome po čemu se ta pesnikinja razlikuje od svojih prethodnica, a naročito od svojh neposrednih prethodnica; nastojimo da pronađemo nešto što se može izdvojiti da bismo u tom uživali. Međutim, ako priđemo jednoj pesnikinji bez ovakvih predrasuda, često ćemo otkriti da ne samo najbolji već i najindividualniji delovi njenog dela mogu biti oni u kojima su mrtve pesnikinje, njene pretkinje, najsnažnije potvrdile svoju besmrtnost.
T. S. Eliot

I

Dugo se podrazumevalo, a možda je još uvek tako, da biti žena pisac znači pripadati nekom jasno izdvojenom književnom pokretu koji je, ipak, čvrsto podređen matici: nalik na brze i jake podvodne struje. Reč "pokretdaje nejasnu predstavu o povezanosti, često dalekoj i indirektnoj. Upotrebiti reč koju je Žorž Sand (George Sand) nametnula, govoriti o "solidarnosti" žena, takođe bi bilo pogrešno, jer književnice nikada nisu pokazivale mnogo sentimentalne lojalnosti prema pripadnicama svoga pola - naprotiv. Najbespoštednije kritike petparačkih knjiga ženskih pisaca potekle su upravo od spisateljica; ponekad bi, kao u slučaju Elizabet Rigbi (Elizabeth Rigby) i njene čuvene kritike Džejn Ejr, one odbacivale knjige koje uopšte nisu bile petparačke. Klasičan primer ovog žanra je delo Džordž Eliot "Glupi romani žena pisaca", koje spada među najduhovitije ozbiljne književne kritike koje su ikada napisane; ali mnogo godina ranije, 1789, Meri Vulstonkraft (Mary Wolstonecraft) je sledećom rečenicom beskompromisno odbacila jednu od najgorih predstavnica ženskih tričarija na koju je naišla kao kritičarka: "Gospođice, preklinjem vas, nemojte više pisati!"

Iz sopstvene tradicije koju poseduju, žene pisci nisu izvodile osećanje pripadanja već, samopouzdanje. A to samopouzdanje, sve do nedavno, nije im pružao ni jedan drugi izvor. Pisci muškog pola oduvek su imali prilike da peku zanat na univerzitetima ili u kafanama, da se okupljaju u pokrete ili književne krugove, da proučavajući svoje prethodnike u njima nalaze okrilje i putokaz, da sarađuju ili polemišu sa svojim savremenicima. Ali, skoro čitav devetnaesti vek, žene nisu imale pristup na univerzitete, bile su izolovane u svojim kućama, praćene na putovanjima i bolno ograničene u sklapanju prijateljstava. Neposredna razmena iskustava u književnom svetu bila im je nedostupna. Lišene toga, sa posebnom pažnjom proučavale su dela drugih spisateljica, razvijajući tako osećaj velike, skoro sirove bliskosti sa njima.

Kada je Šarlota Bronte (Charlotte Brontë) na krilima slave konačno stigla u London i imala priliku da se upozna sa najvećim muškim savremenicima, nezgrapnost i stidljivost koje je tom prilikom ispoljila postale su legendarne - osim u jednoj prilici kada se srela sa Herijet Martino (Harriet Martineau), kojoj je poslala napadno poverljivu poruku, usrdno želeći da ugovori viđenje. "Nisam mogla da odolim jakoj želji da Vas vidim", napisala je, "…Bilo bi mi veoma žao da propustim priliku da upoznam onu čija dela su tako često bila predmet mojih misli." A Džordž Eliot (George Eliot) u svom prvom pismu Herijet Bičer Stou (Harriet Beecher Stow), koju nije poznavala i sa kojom se posle nije sretala, usudila se da napiše kako ona nju poznaje i kao ženu i kao književnicu, jer je mnogo godina ranije sebi dopustila, što je drsko ali razumljivo, da pročita intimnu prepisku gospođe Stou sa jednom drugom ženom. Kasnije će se Džordž Eliot i Herijet Stou dopisivati u vezi sa izvorom za lik Kazobona u delu Midlmarč; njihova pisma prepuna su tragikomičnog nerazumevanja koje su uzajamno ispoljavale prema bračnom životu one druge, ali ona takođe pokazuju da postoji jedna ljudska komponenta u literaturi koju žena pisac može lakše da razmotri sa drugom spisateljicom, čak i preko okeana, nego sa piscem muškarcem koji stanuje u susedstvu.

Književna osama Emili Dikinson (Emily Dickinson) bila je narušena bestelesnim prisustvom žena pisaca koje je izuzetno dobro i intimno upoznala čitajući njihova dela i sve što je mogla da pronađe o njihovim životima. Džek Keps (Jack Capps) to naziva "intimnim srodstvom", što je odlična definicija, jer podrazumeva porodičnu vezu koja je uvek dostupna bez obzira na to da li je u pitanju neprijateljstvo ili naklonost, suparništvo ili podrška. Kroz zatvorena vrata i uske prozorčiće koji tako često skrivaju život žene pisca, prolazile su čitave porodice književnih veza koje je trebalo istražiti; modeli koje je valjalo oponašati, nedostaci koje je trebalo ispraviti, zloupotrebe koje je trebalo raspraviti, dostignuća drugih žena koje je trebalo nadmašiti. Ono što je jednostavnim upoznavanjem bilo ponuđeno kao hrana za mušku produkciju, nadoknađivale su uzajamnim čitanjem svojih dela, čitanjem koje je išlo za prisnim odjekom koji je Gertruda Stajn nazvala "zvučnom pločom".

Uzmimo Džejn Ostin (Jane Austen) s jedne, i njene savremenike kao što su bili Vordsvort (Wordsworth), Kolridž (Coleridge) i Saudi (Sauthey) sa druge strane. Vordsvort je odlazio u Bristol da se sastane sa Kolridžom; obojica su studirali na Oksfordu i imali su zajedničke prijatelje sa univerziteta. U Bristolu, Vordsvort je zatekao Kolridža kako deli sobu sa jednim oksfordskim studentom po imenu Saudi: planirali su da emigriraju u Ameriku. Umesto toga, Vordsvort i Kolridž su se zbližili, i nastanili se u Jezerskoj oblasti, jedan blizu drugoga, kako bi sarađivali na čuvenom izdanju Lirskih balada. Istovremeno je Džejn Ostin, koja je bila njihova vršnjakinja i poticala iz sličnog društvenog sloja (da je bila muškarac, verovatno bi pohađala univerzitet), ostala kod kuće sa majkom u Stiventonu, Batu i Čotonu. Povremeno je posećivala porodicu svog brata, dopisivala se sa sestarama i sinovicama, i čitala dela Sare Herijet Berni (Sarah Harriet Burney), gospođe Džejn Vest (Mrs. Jane West), Ane Marije Porter (Anna Maria Porter), gospođe Ane Grant (Mrs. Anne Grant), Elizabet Hamilton (Elisabeth Hamilton), Leticije Hokins (Laetitia Hawkins), Helen Marije Vilijams (Helen Maria Williams) i ostalih spisateljica njenog doba.

"Mislim da mogu krajnje neskromno da se pohvalim", rekla je jednom, "da sam najneukija i najneupućenija žena koja se ikada usudila da piše." Naučnici su marljivo sakupili podatke koji ublažuju, mada bitno ne menjaju ovaj autoportret; jer Ostinova je, naravno, poznavala najznačajnije engleske pisce od Šekspira do Džonsona (Johnson), i čitala je najbolju poeziju svoga vremena. Ali proučavaoci književnosti okretali su svoje istančane i umorne oči od ženske književnosti, koja je, kao što se vidi iz pisama Džejn Ostin, bila njeno svakodnevno štivo tokom perioda u kojem je ona postala jedna od najvećih književnica na svom jeziku. Ko bi želeo da dovede u vezu veliku Džejn Ostin, družbenicu Šekspira, sa nekim po imenu Meri Branton (Mary Brunton)? Ko želi da pročita, ako uopšte može da nađe primerak, delo Self-Control (Samosavlađivanje) koje je ta dama napisala 1810, a Džejn Ostin je bila uznemirena čitajući ga dok je redigovala Razum i osećajnost za štampu i otpočinjala da piše Mensfild park, uznemirena jer se uvek "pribojavala da će ustanoviti da je pametan roman prepametan - a da je moj roman i moje ličnosti neko preduhitrio". Međutim, ona je čitala i iščitavala knjigu Meri Branton, i rekla (u šali), "Opravdaću poverenje… tako što ću napisati blisku imitaciju Samosavlađivanja… U boljem izdanju."

Može se tvrditi da je Džejn Ostin dostigla klasično savršenstvo u pisanju jer je imala na raspolaganju mnoštvo ženskih romana, odličnih, osrednjih i loših, koje je mogla da proučava i uči na njima. Meri Branton i ostale gospođe pripadale su njenoj vrsti; uz njih se osećala lagodno. One su bile njene koleginice dok je pisala roman, njene književne družbenice i unutrašnji saučesnici, ono što ser Valter Skot (Walter Scott) nikada ne bi mogao da bude. Kada je Džejn Ostin saznala da se Valter Skot okrenuo fikciji, polju kojim su tada dominirale žene, njen komentar je bio pun ženske zlobe, ali i poluozbiljan. "Valter Skot nema šta da traži u pisanju romana, naročito ne onih dobrih. - To nije fer. - On već uživa dovoljno Slave i Koristi kao Pesnik, pa ne bi trebalo da uzima drugima od usta. - On mi se ne dopada, ne želim da mi se dopadne ni Vejverli, ako je to ikako moguće - ali bojim se da protiv toga ništa ne mogu." Činjenica je da je Ostinova proučavala Mariju Edžvort (Maria Edgeworth) pažljivije nego Skota, a Fani Berni (Fanny Burney) više nego Ričardsona (Richardson); i bilo joj je dostupnije da se upozna sa Madam de Stal (Mme de Staël nego sa bilo kojim piscem svoga doba.

Nekim spisateljicama, među kojima je Džejn Ostin na prvom mestu, književnost koju su pisale žene bila je glavni oslonac; drugima - mislim da kvalitet sa tim nema nikakve veze - ta književnost jedva da je nešto značila: ovde mislimo na Emili Bronte (Emily Brontë). Većini spisateljica, oslanjanje na dela drugih književnica predstavljalo je dodatnu dobrobit uz književne veze koje su pripadale određenom periodu, naciji i klasi, zajedničke i njima i njihovim muškim savremenicima.

Uprkos razvoju mešovitih škola, što je po pravilu trebalo da okonča ovu pojavu, žene u dvadesetom veku još uvek imaju koristi od članstva u narastajućoj mreži spisateljica. Vila Keter (Willa Cather), koja je stekla izuzetno dobro obrazovanje iz književnosti u dominantno muškim obrazovnim i novinarskim institucijama, našla je književni uzor u Sari Orn Džuit (Sarah Orne Jewett); u tom odnosu pol je lako prevazišao razdaljinu između Nebraske i države Mejn. Još veće nepodudarnosti pojavljuju se u kreativnom udruživanju Džin Ris (Jean Rhys) i Šarlote Bronte (Charlotte Bronte), Karson Mekalers (Carson McCullers) i Isak Dinesen (Isak Dinesen), Natali Sarot (Nathalie Sarraute) i Ajvi Kompton-Bernet (Ivy Compton-Burnett). Ova poslednja pružila je, u svom prvom romanu Dolores, najneobičniji eksponat ženske književnosti: pokušaj da se iznađe ono što bi moglo biti moderno kod Ostinove i Gaskelove (Gaskell), što je neophodno za razvoj sopstvenog, očigledno idiosinkrastičkog načina pisanja same Ajvi Kompton-Bernet.

***

Rađanje romansijerke po imenu Džordž Eliot posebno je interesantno, zato što mu je kumovao specijalista, Džordž Henri Luis (George Henry Lewis). Luis je verovao u književnost koju su pisale žene i imao je metod koji se, prema postignutim rezultatima, pokazao potpuno opravdanim. "Pojava žene na polju književnosti je značajna činjenica", pisao je on. "…Napredovanje ženske književnosti obećava ženski pogled na svet, žensko iskustvo: drugim rečima, novi elemenat." Tako je pisao Luis 1852, pre nego što se pojavila Džordž Eliot, odigravši već značajnu ulogu kao kritičar, savetnik i podsticajni prijatelj Šarlote Bronte, Džeraldine Džuzberi (Geraldine Jewsbury), Herijet Martino, Elize Lin Linton (Eliza Lynn Linton) i još nekih spisateljica. Bio je glavni prevodilac Žorž Sandove u Engleskoj čije je poznavanje njenih dela bilo zapanjujuće, naročito Sandovoj, koja samu sebe nije shvatala tako ozbiljan. "Otmen" i "dopadljiv", rekla je Žorž Sand za Luisa, "a ima više francuskog nego engleskog u karakteru. On zna moja dela napamet i bolje od mene poznaje Pisma jednog putnika."

Da bismo otkrili ono što je i otmeno i dopadljivo kod Džordž Henri Luisa najbolje bi bilo da pročitamo pozorišne kritike koje je pisao sredinom veka pod pseudonimom "Vivijen"; sledeći način (te kolumne je teško pronaći) bio bi da mu se priđe preko referenci na "Korno di Baseto", koju je Džordž Bernard Šo (George Bernard Shaw) prisvojio za sopstvene briljantne muzičke kritike 1888. "Oni Luisovi članci su daleko iznad Di Basetovih prostakluka", napisao je Šo, "iako je kombinacija zdušne kritike i neobuzdano pričljivog manira ista kod obojice. Luis je, uzgred budi rečeno, kao i Baseto, bio muzički kritičar. Kao kritičar, bio je avanturista, on nije pisao samo filozofske traktate i pamflete, već je izlazio i na pozornicu… Takođe, pisao je komade koje kao kritičar nije posebno cenio. A bavio se i pevanjem - ništa me nikada neće ubediti da se jedan odeljak u ’Teofrastovim utiscima’ o pevaču amateru koji je uporno pokušavao da otpeva ’O, rumenija od trešnje’, ne odnosi na Luisa. Konačno, bio je dovoljno nepromišljen da uđe u morganatsku zajednicu sa najpoznatijom spisateljicom svoga vremena, romansijerkom, i tako dozvoli da njegova bedna osećanja trijumfuju nad kritičarskim instinktima…; i tako, pošto je godine proveo tužeći se sa ljudima koji su se uporno obraćali čuvenoj spisateljici njenim devojačkim prezimenom, a ne sa ’gospođo Luis’, nestao je dokazavši sopstvenim primerom da je ’žensko požrtvovanje’ u biti muška slabost."

Šoov opis odnosa između Luisa i Džordž Eliot tako verno odražava duh njihove veze, da sa žaljenjem moramo konstatovati neke faktičke netačnosti: kada je nastala ova najvažnija od svih nekonvencionalnih zajednica, žena o kojoj se radi ne samo što nije bila čuvena spisateljica, ona nije bila ni romansijerka.

Pre nego što je upoznala Luisa, pre nego što je uzela pseudonim Džordž Eliot, žena čije je pravo ime bilo Meri En (ili Merijen) Evans (Mary Ann /Marian/ Evans) je proživela više od trideset godina života, duhovno bogatijeg i šireg od bilo koje Engleskinje pre nje; pa ipak, izuzev školskih zadataka, nije napisala ni retka proze i nije ozbiljno razmišljala da postane romansijerka. "Septembra 1856, otpočela je nova era u mom životu", zapisala je, "jer sam tada počela da se bavim pisanjem Proze. "

"Nova era", u stvari, otpočinje tokom zime 1854-55 u Berlinu, kada je Luisu - oni su zajedno boravili u Nemačkoj - pročitala nekoliko stranica u kojima je "opisala selo u Stafordširu i život na okolnim farmama". Stafordšir je bio zavičaj njenog oca, gde je od svoje šeste godine Meri En Evans često odlazila u posetu rođacima; njena rana zapažanja o razlikama među Evansovima u Stafordširu i majčinih rođaka, Pirsonovih iz Vorvikšira konačno će postati inspiracija za poglavlja o "životu na obližnjim farmama", koja predstavljaju najbolje delove njenih prvih romana. Te stranice njenih sećanja navele su prvi put Luisa na pomisao da bi ona mogla da piše romane, pa je na njegov podsticaj počela da razmišlja o temi i naslovu za svoju prvu knjigu.

Ali trebalo je napisati dva članka za Westminster Review, gde se od Meri En Evans tražilo da razmišlja na temu najviših i najnižih dometa ženske ambicije na polju beletristike. U "Glupim romanima spisateljica" ona izlaže tezu da žena izoštrene inteligencije neće postati romansijerka da bi pisala: romane pompezne, sitničave, snobovske, sentimentalne i pobožne. Najjače se obrušila na evangeliste, jer je kroz sopstveno religiozno iskustvo kao mlada žena naučila da je evangelizam imao najjačeg odjeka među prostim svetom u unutrašnjosti, a ne u neverovatno elegantnim krugovima koje su spisateljice volele da izmišljaju. "Zašto ne bismo imali", upitala se, iznenada prelazeći iz ruganja u ozbiljan ton, "opise verskog života među slojevima fabričkih radnika u Engleskoj, koji bi bili jednako interesantni kao i opisi verskog života među crncima kod gospođe Stou?" To je začetak teme romana Adam Bid: u prvom romanu Džordž Eliot biće verno i ozbiljno oslikan verski život radničke klase, ali ne industrijske, već ruralne Engleske.

Model koji je ona imala na umu bio je Dred, drugi roman Herijet Bičer Stou o ropstvu, o kome je MeriEn Evans napisala kritiku u odeljku "Beletristika" tog istog izdanja časopisa Westminster Review od oktobra 1856. Po njenom mišljenju, Dred je delo "neobuzdane snage… u kome se oseća inspiracija genija", ne toliko zbog snažnih osećanja protiv robovlasništva (čak jačih nego u Čiča Tominoj kolibi), već zbog verskog pitanja:

"...defile likova, za koje je ono što možemo nazvati starozavetnim hrišćanstvom još uvek realnost, još uvek animističko verovanje, i koji još uvek u svakodnevnom životu bukvalno primenjuju teokratske koncepte iz Starog Zaveta."

Ona je zapazila u romanu gospođe Stou "divlji entuzijazam" kod Dreda, pobunjeničkog vođe robova, i istančano date prikaze skupova prezbiterijanaca i metodista pod vedrim nebom. Verski preporod u šumama Dalekog Juga konačno će se pretvoriti u metodizam na seoskim travnjacima u prvom poglavlju Adama Bida. Ali nešto je moralo da se dogodi da bi se sećanja iz detinjstva Džordž Eliot (stranice o tome "kako su izgledale kuće na farmama u okolini") udružila sa njenom ambicijom da zabeleži verske porive prostog seoskog sveta - a to je bilo njeno čitanje Džejn Ostin. Proučavanje proze Džejn Ostin bio je za Džordža Henri Luisa put kojim će se Merijen Evans pretvoriti u veliku romansijerku - jer "od svih književnih oblasti," kako je verovao, "proza je najprimerenija ženama, zbog njihove prirode i iskustva"; a od svih romanopisaca, Džejn Ostin je bila "najveća umetnica koja je ikada pisala, u smislu najsavršenijeg vladanja sredstvima koja su je vodila do cilja".

Luis je vrlo dobro znao da se Merijen Evans ostvarila kao spisateljica sa značajnim dometom. Kada ju je upoznao 1854, ona je bila anonimna i nepoznata, ali izuzetno sposobna urednica časopisa Westminster Review, i pošto je odlično znala strane jezike, bila je načitana (a i prevodila je i pisala kritike), pročitavši dela najvećih umova toga doba, posebno filozofa i teologa, kako evropskih, tako i engleskih. Bilo je jasno da ona može da obrazuje i širi vidike svojoj publici, ali da li će biti u stanju da joj održi pažnju živim likovima, verodostojnim ambijentima, zanimljivim događajima? Da li će biti u stanju da ispriča priču? "Celokupno književno i filozofsko obrazovanje čiju težinu pisac uspe da prenese u svoje delo može to delo učiniti kvalitetnijim," isticao je Luis, "ali ga ipak neće učiniti boljim romanom."

Ovaj komentar Luis je dao u članku o Džejn Ostin u Blackwood Magazine jula 1859, koji je skoro čitav posvetio veličanju njene genijalnosti, ali u kome je bilo i nekoliko pasusa pozitivnog i negativnog poređenja sa Scenama iz svešteničkog života, početničkom zbirkom pripovetki novog autora koga je Luis pominjao kao "gospodina Džordža Eliota". U celokupnoj engleskoj prozi, rekao je Luis, Džejn Ostin je "majstor umetnosti dramaturške prezentacije", jedine - ali presudne osobine romanopisca - koja nedostaje Džordž Eliot. Zbog toga je, u periodu od februara do septembra 1857, Luis naterao Džordž Eliot da iščita sve romane Džejn Ostin - da ih čita sa njim, lagano i naglas, jedan po jedan. Kao što je rekao, "… kada se uzme u obzir kako je to stroga ocena, kako kod glasnog čitanja nema preskakanja, niti izbegavanja zamora, već se još više ističu vrline i mane tako što se um primora da se na njima zadrži, tu postoji sigurno nešto što ukazuje na pravo savršenstvo kada i čitalac i slušalac završe četvrto čitanje (romana Džejn Ostin) sa sve većim divljenjem."

Džordž Eliot u svojoj prepisci (nakon što je srela Luisa), nekoliko puta s poštovanjem pominje Džejn Ostin, ali to nije ni nalik na hvalospeve kojima je obasipala romanopisce romantičarskog žara i dubine duše koji su joj bili duhovno bliski, kao što su bile Herijet Stou, Ruso (Rousseau), sestre Bronte i Žorž Sand. A Džejn Ostin? Po temperamentu, društvenoj klasi i programski - po svemu osim po polnoj pripadnosti - ona i Džordž Eliot bile su za čitav jedan svet i nekoliko generacija udaljene jedna od druge. Gospođica Ostin, (čije je ime Džordž Eliot uporno pisala pogrešno) potekla je iz klase sitnog plemstva, što nije bio slučaj sa Merijen Evans. Kao spisateljka, Ostinova je bila konzervativna, elegantna, uzdržana, lišena intelektualnih pretenzija i ličnog pristupa - sve što Džordž Eliot kao romanopisac nije bila i nije želela da bude. Pretpostavljam da je njena prvobitna reakcija na Džejn Ostin uveliko podsećala na reakciju Šarlote Bronte, kada joj je taj isti Džordž Luis, deset godina ranije, kao kritičar i nosilac prepiske sa autorkom Džejn Ejr, preporučio da čita Džejn Ostin. "I na šta sam naišla?" napisala je Bronteova Luisu. "Pažljivo ograđen, brižno negovan vrt, sa urednim ivičnjacima i nežnim cvetovima; ali… bez otvorenog prostora i svežeg vazduha… teško da bih volela da živim sa tim njenim damama i gospodom, u njihovim otmenim, ali izolovanim kućama!"

Međutim, Šarlota Bronte je iščitavanje dela Džejn Ostin okrenula u svoju korist, a to isto je učinila i Džordž Eliot. Od svih romana Džejn Ostin koje je Džordž Eliot pročitala 1857, ubeđena sam da je delo koje je od nje načinilo veliku spisateljicu bilo Ema. Taj je roman ona naglas čitala Luisu jednog majskog popodneva, u prirodi, dok su bili na odmoru u Džersiju; završila je sledeće večeri. Objavljen 1816, poslednje godine života Džejn Ostin, Ema je bila njen najviši domet i najbrižljivije odnegovan engleski vrt, "idiličan svet," kako je Lajonel Triling (Lionel Trilling) opisao atmosferu tog romana.

Čitajući uporedo romane Ema i Adam Bid, može se osetiti bliska, skoro nepojmljiva veza među njima; kad bi mogli biti utisnuti jedan u drugi, u nekoj gustoj prozračnosti, kao da bi se ispod tragova različitih površina otkrila ista osnovna struktura. To nije "književni uticaj" standardnog tipa, već porodični odnos koji su spisateljice razvile među sobom; u ovom slučaju to nije bila naklonost, već suparništvo. Izgleda da je Adam Bid bio roman koji je Ostinova odbacila; on kao da lebdi ispod redova romana Ema, iščekujući da potekne iz pera druge spisateljice, četrdeset godina kasnije.

Prema tome, ako je Herijet Bičer Stou istakla cilj, Džejn Ostin je indirektno obezbedila metod "dramske prezentacije"; jer ono što je Džordž Eliot izgleda uradila da bi postala spisateljica romana bilo je da svoja sećanja iz detinjstva pretoči u prozu tako što je preokrenula roman Ema. Stavila je u središte romana sve što je Džejn Ostin smestila na obode, a potisnula je u stranu, tamo gde sedi publika koja čita roman, sve ono što je za Ostinovu bilo od središnje važnosti. Džordž Eliot je razvalila ogradu "brižljivo negovanog vrta" Džejn Ostin i izašla na otvoreno, što je bio njen autentičan materijal: "život na obližnjim farmama".

Ema je priča o razmaženoj mladoj naslednici, jednom snobu, najbogatijoj i najnegativnijoj od svih junakinja Džejn Ostin, koju ljubav menja i uči. Na početku romana, Ema traći vreme u provodadžisanju, što je u skladu sa njenom živahnom maštom i podstiče njenu dokolicu, uljujkuje je u oholom uverenju da je glavni arbitar u ograničenim krugovima sitnog plemstva. Na rubu radnje, sporedni zaplet se bavi skoro fatalnim ishodom njenog pokušaja da rastavi Herijet Smit i Roberta Martina: lepuškasta devojka nepoznatog porekla, koju Ema uzima za štićenicu da bi se s njom poigravala, i muškarac, stanar na farmi. Dvoje zaljubljenih se venčavaju tek na kraju romana, uprkos Emi, posredovanjem mudrog gospodina Najtlija sa ogromnog prastarog imanja Donvel Ebi. Njega Ostinova daje Emi za muža; on takođe predstavlja njen najviši ideal engleskog posednika i stoji u centru idilične vizije o plodnoj zemlji na kojoj obitavaju moralni ljudi.

Najvažnija lekcija koju Ema dobija od gospodina Najtlija jeste da ne sme prezirati, već poštovati, pa i sesti za isti sto sa ljudima kao što su upravnici imanja i stanovnici farme, koji su gospodaru najdragoceniji jer predano upravljaju imanjem. Zato što Roberta Martina vidi samo kao neotesanka "nalik na klovna", koji se nezgrapno kreće i ne oblači po modi, i nije pročitao najnoviji ljubavni roman i, zato što ne čuje šta on kaže već samo njegov "neotesan glas…potpuno nemoduliran", Ema osujećuje njegovu ljubav sa Herijet Smit, zabranjuje devojci druženje sa njegovom porodicom, ograničava njene posete njihovom domu na farmi Ebi-Mil i primorava je da odbaci njegovu časnu bračnu ponudu - u stvari, ona lično diktira pismo u kome se ta ponuda odbija. "Slobodni seljaci", kaže Ema, "jesu upravo onaj sloj ljudi sa kojima osećam da nemam nikakve veze."

Ni samu Džejn Ostin taj društveni sloj ne interesuje u romanu. Nikada nas ne uvodi na Ebi-Mil farmu, nikada nas ne upoznaje sa porodicom Martin. Robert Martin je tako bleda ličnost da samo malobrojni čitaoci Eme uoče taj lik ili se sećaju njegovog imena. Međutim, za čitateljku kakva je bila Džordž Eliot, ni jedan lik u Emi (niti u celokupnoj prozi Ostinove, gde za njega nema paralele) nije mogao biti tako fascinantan podstrek za razmišljanje, tako podsticajan za maštu. Jer Robert Martin po svom karakteru, po svojoj klasi i društvenoj ulozi, predstavljao je obrazac muškarca koji je igrao najvažniju ulogu u njenim uspomenama iz detinjstva: muškarca koji je bio otac Merijen Evans.

Sin stolara koji je izučio očev zanat, Robert Evans je bio slabo obrazovan čovek sa sela koji je govorio otegnutim narečjem severnog Stafordšira (ili, kako bi Ema rekla, neotesanim, potpuno nemoduliranim glasom. Vešt u svim poslovima koji su se ticali zemlje i farme, drvene građe, rudnika, unapređen je za upravnika jednog velikog imanja. Kada je njegov gospodar nasledio još veće imanje Arberi Hol (koje se nalazilo, kao i Donvel Abi gospodina Najtlija, na manastirskom posedu), poveo je Evansa sa sobom u Vorvikšir da upravlja imanjem i živi na Južnoj Farmi, gde je rođena Merien Evans. To je bio čovek, prikazan kao mlad i naočit ljubavnik, koga je Džordž Eliot nazvala Adam Bid i dala mu ulogu junaka u svom prvom romanu - ali to se dogodilo pošto je kod Džejn Ostin pročitala pohvalu gospodina Najtlija Robertu Martinu. "Gajim najdublje poštovanje prema njemu i čitavoj njegovoj porodici", kaže ovaj gospodin Emi.

"…Nikada niko ne govori pametnije od Roberta Martina. On uvek ima određen cilj; otvoren je, neposredan i veoma dobro rasuđuje… On je izvanredan mladić, i kao sin i kao brat."

Tako je rođen Adam Bid, što možemo pretpostaviti sa onoliko sigurnosti sa koliko se može tvrditi ma šta o nastajanju književnog dela: savršeni sin i brat, stolar koji govori u dijalektu, postao je upravnik imanja, razuman i postojan mali zemljoposednik, junak prvog romana Džordž Eliot.

Izgleda da je Džordž Eliot od Džejn Ostin preuzela rešenost da piše o ljudima kojih se sećala iz detinjstva, i, što je bilo potpuno novo u engleskoj prozi, da centralne ličnosti u njenim romanima budu posrednici i stolari, mlekarice i farmeri, "upravo onaj soj", kao što kaže Ema, "sa kojima osećam da nemam nikakve veze". Likovi koji u romanima Džejn Ostin zauzimaju centralno mesto - zemljoposednici i parosi, bogate udovice i raskalašnici - takođe se pojavljuju u Adamu Bidu, ali kao marginalni. U stvari, čini se da je Džordž Eliot uputila svoj novi umetnički program Emi (i onom delu sebe koji podseća na Emu, a koji je prisutan u svakoj ženi) kada je napisala svoj čuveni realistički kredo u Adamu Bidu, "Upravo za te ljude, koji te celog života okružuju - treba da imaš razumevanja, sažaljenja i ljubavi… za njih koje možeš zalediti svojom neosetljivošću ili povrediti svojim predrasudama".

Postoji jedna stranica u Emi, koja me navodi, dok je čitam, da zamislim Džordž Eliot nadnetu nad romanom Džejn Ostin, kako planira svoje delo. To je ona stranica na kojoj Ema jedan jedini put prilazi nadomak Martinove kuće na farmi Ebi-Mil, koja je inače u romanu prikazana kao udaljeni prizor "sa svim sporednim zgradama, oličenjima bogatstva i lepote, izdašnim pašnjacima, stadima po livadama, voćnjacima u cvatu, laganim dimom koji se iz nje izvija". Suviše bogate da bi se prema njima odnosila pokroviteljski ili da bi pozivale na milosrđe, takve farmerske kuće Ema ne posećuje. Ona se samo doveze do kapije, gde ostavi Herijet i vraća se po nju pola sata kasnije: do kapije "na kraju široke, uredne šljunkovite staze, koja se pružala između jabukovog drveća do ulaznih vrata".

Kad bi Džejn Ostin dozvolila čitaocu da se popne tom šljunkovitom stazom, pa da otvori vrata farme, pretpostavljam da bi nas unutra dočekala prelepa unutrašnjost Farme Hol, gde Adam Bid odlazi da bi se udvarao Heti Sorel. Kad bismo upoznali gospođu Martin, moglo bi se ispostaviti da je ona oštroumna nadzornica farme, kao Hetina tetka Pojzer. Heti Sorel koju mi upoznajemo ima istu prepoznatljivu ružičastu auru kao i Herijet Smit - iste maštarije o modi, istu prijemčivost na pokušaje da joj neko zavrti mozak. I Džordž Eliot se zaustavlja kod kapije u svojoj priči, ali ne sa namerom da zabrani čitaocu da uđe, već naprotiv, da ga tamo pozove:

"Da, u ovoj kući sigurno neko stanuje, a videćemo ko; jer za maštu ne postoji zabrana prolaska… Prislonite lice na jedno od okana na desnom prozoru: šta vidite? Veliko otvoreno ognjište, pse crvenkaste dlake, i neprekriven drveni pod." - I vreteno, veliki zidni sat, mesingane svećnjake, kositreno posuđe, i stolove od hrastovine tako uglačane da se lepa Heti u njima može ogledati. Scene iz Farme Hol, i oni zadivljujući opisi života na engleskoj farmi na vrhuncu poretka i ugleda, i danas su glavni razlog za ponovno čitanje Adama Bida. A izgleda da su napisani ne zbog onoga što je napisala Džejn Ostin, već zbog onoga što je ona odlučila da ne napiše. Ono što je Džordž Eliot pronašla kod Džejn Ostin jeste vrt iz koga je trebalo izaći, kapija koju je trebalo gurnuti i vrata kroz koja je trebalo ući.

***

Prvi roman Džordž Eliot nije jedini koji otkriva uticaj ženske književnosti na ovaj grub, intiman način; njen drugi roman, Vodenica na Flosi, predstavlja još kompleksniji primer. Roman Korina Madam de Stal, knjiga koju Džordž Eliot stavlja svojoj junakinji u ruke, zaslužuje posebno poglavlje u svakoj studiji o istoriji ženske književnosti. A ono što je Žorž Sand značila za Džordž Eliot, hroničarku ruralnog života u Engleskoj, jeste široka fascinantna tema koju naučnici tek počinju da proučavaju. Čini mi se nemogućim da iko kome je poznata Vodenica na Flosi može pročitati početna poglavlja romana La Petite Fadette, a da ne uvidi kako se odnos između Megi Taliver i njenog brata Toma uobličava kao nenormalno kruta veza među braćom u Fadet: nenormalnoj, jer su deca kod Sandove ono što su berrichon seljaci nazivali des bessons - identični blizanci, muškarci, od kojih je jedan slab i jadovito zahtevan, a drugi jak, temeljan, pobedničkog temperamenta. Izvan svake sumnje je da su i Žorž Sand i Džordž Eliot obogatile svoje romane prelazeći u domen svesti devojčice; to da su bessons iz Fadet ohrabrile Džordž Eliot da odnos izmedu brata i sestre razradi u onoj meri u kojoj joj je iskustvo spisateljice dozvoljavalo, više je nego očigledno.

Iz pisama i drugih izvora moguće je ustanoviti kako je Džordž Eliot sigurno pročitala oko pet-šest dela Sandove (uključujući Fadet), a da za ostale pretpostavimo da ih je čitala. Iz pet-šest kritičarskih članaka Džordža Henrija Luisa saznajemo da je Žorž Sand smatrao ne samo najvećom spisateljicom, već uopše najvećim piscem toga doba, a to mišljenje delila je i Džordž Eliot u sopstvenoj kritici. Poznato nam je da je Džordž Eliot sa svih strana mogla čuti, a posebno od svojih prijatelja kao što su bili Sara Henel (Sara Hennell), Turgenjev i Frederik Majers (Frederic Myers), poređenja između nje i Žorž Sand kojima su joj laskali. Ali ne postoje konkretni dokazi da za bilo koji svoj roman ona duguje zahvalnost nekom romanu Žorž Sand. Umesto toga nailazimo na njenu veoma neodređenu, ali zato ništa manje ubedljivu izjavu zahvalnosti, iz vremena kada je bila samo čitateljka žorž Sand po imenu Merijen Evans, a ne autorka koja je sama odabrala ime Džordž Eliot. "Nije važno da li se ja sa njom slažem po pitanju braka ili ne," napisala je o Sandovoj 1849, "- da li smatram da je njen zaplet dobro osmišljen ili da ga uopšte nije imala… - za mene je dovoljan razlog da joj se klanjam u večitoj zahvalnosti, ta ’velika božanska moć’ koju ona poseduje - da ne mogu da pročitam njenih šest strana, a da ne osetim da joj je dato da u reči pretoči ljudsku strast i njene posledice -… neke od moralnih poriva i njihova stremljenja - sa toliko verodostojnosti i finih nijansi, toliko tragike, a ipak i sa toliko blagonaklonog humora da bi čovek mogao da proživi čitavo stoleće sa šest tupih čula i da ne sazna ono što je sadržano na tih šest strana."

Sve što nedostaje ovom hvalospevu (što je, inače, u ono doba bilo uobičajeno) jeste egzaltirani ženski poklič Elizabet Beret (Elizabeth Barrett). U jednom od soneta koje je posvetila Žorž Sand, gospođica Beret nije skrivala radost što Žorž Sand nije samo "Pravi genije, već i prava žena!"

"…i dok
pred svetom izgaraš u pesničkom žaru,
Gledamo tvoje žensko srce kako sve jače bije
Kroz ogroman plamen."

***

Najpristupačniji i najlepši put da se pronikne u način na koji su žene od pera čitale druge spisateljice jeste kroz pisma koje je Elizabet Beret pisala gospođici Mitford (Miss Mitford). To su divna pisma i divno ih je redigovala Beti Miler (Betty Miller) - tako da, ako neko hoće da sazna ko je bila "jadna gospođica Saliven" čija "me je priča o ženi sa dva muža veoma pogodila"; ili u čemu je bila opasna privlačnost Teodosije Gerou za pisca udovca; ili koji se irski pisac pojavio u prevodu u zborniku gospođe Amabl Testu "u kome nema ama baš ničeg bezobraznog" - potrebne informacije o najnejasnijim, ali nimalo dosadnim detaljima na dohvat su ruke. (Prva je bila, kako kaže Beti Miler, Arabela, kći Ledi Dejkr, koja je napisala Priče o seljacima i vlasteli; druga je bila "jedna starmala muzičarka i pesnikinja"; treća je bila gospođa S.C. Hol: "rođena u Dablinu… objavila je više od pedeset knjiga, priređivala zabave za spiritiste i ulične svirače, i pomogla osnivanje Bolnice za tuberkulozne u Bromptonu i Doma za stare gospođe.") Ako se uzme u obzir energična slatkorečivost viktorijanaca, kojom su se odlikovali i muškarci i žene, čavrljanje o književnosti u ovim pismima, puno entuzijazma, omalovažavanja i ogovaranja, u velikoj meri predstavlja način na koji su žene oduvek međusobno razgovarale o svojim koleginicama.

I gospođica Beret i gospođica Mitford bile su veoma inteligentne, obrazovane i duhovite žene, koje su mnogo pisale i, osim o ženama, razmišljale o mnogim drugim stvarima. Meri Rasel Mitford bila je mnogo starija, jedna bakica od pera (koju je izrabljivao njen jednako stari dedica, jedan potpuni bezočnik koga je obožavala). Stekla je slavu u trećoj deceniji devetnaestog veka, crtežima za časopise sakupljenim pod naslovom Naše selo; dobru prođu imale su njene tragedije u stihu pisane za pozorište, za koje je uvek tražila istorijske teme od svoje mlade ali učene prijateljice, gospođice Beret. Mnogostruka interesovanja Elizabet Beret ogledaju se u njenoj bogatoj prepisci. Neumorno se dopisivala, a pisma koja je slala različitim ljudima, o različitim temama, objavljena su u odvojenim serijama. Tako, ako nas interesuje obrazovana gospođica Beret, tu su njena pisma, uglavnom o grčkim pesnicima, koja je slala Hjuu Bojdu (Hugh Boyd); zaljubljena gospođica Beret, tu su njena pisma Robertu Brauningu (Robert Browning); zatim njena porodična pisma, pisma socijalne sadržine… Ali što se tiče pisama spisateljicama, tu su njena pisma gospođici Mitford.

Privlačnost ovih pisama je i u drami koja se odvija ispod uglađene površine. Jedan njen čin tiče se čistokrvnog koker španijela po imenu Flaš, koga je gospođica Mitford poklonila gospođici Beret, a jedan čin je o Robertu Brauningu, čije se pobedničko udvarnje melodramatski obrušilo na zapanjenu gospođicu Mitford, jer gospođica Beret ne beše ostavila mesta za ljubav u njihovoj književno-damskoj prepisci. To su dva čuvena čina: Virdžinija Vulf je o Flašu napisala celu knjigu, a Beretovi iz Ulice Vimpl dugo godina je bio popularan pozorišni komad sa beskrajnim peripetijama oko Brauningovog udvaranja. Ali postoji još jedan čin, vezan za Žorž Sand, koji bi, iako manje poznat, bar doprineo komičnom aspektu drame Beret-Mitford.

Gospođica Beret je pokušala da ubedi gospođicu Mitford da treba da pošalju svoje najnovije knjige, zapakovane zajedno da bi jedna drugu ohrabrile, velikoj Žorž Sand. Obe su joj se neizmerno divile, ali bilo im je nelagodno da joj se približe kao ugledne engleske neudate spisateljice. Jer Žorž Sand ne samo da je imala ljubavnike (što je znalo da se dogodi čak i u Engleskoj, u visokom društvu sa kojim je Sandova bila u porodičnoj vezi); ona je, pri tom, nosila i pantalone kada joj je to kao mladoj ženi odgovaralo, i uvek je pušila - to su bile dubine poroka čiju pravu vrednost mogu da cene samo žene dvadesetog veka. "Kako bi bilo da joj pošalješ Belford Regis ili neku drugu knjigu", predložila je gopođica Beret gospođici Mitford, "i da mi dozvoliš da i ja, uz nju, ubacim svoju? Kako bi bilo da na taj način, kao dve engleske spisateljice, zajedno izrazimo divljenje toj izuzetnoj ženi? - ako ti se ne čini da je neskromno sa moje strane da kao spisateljka stavljam svoje ime uz tvoje, govoreći ’mi’. Bilo kako bilo, nas dve smo podjednako hrabre. Gospodin Kenjon mi je rekao da sam neustrašiva osoba zbog onih soneta… (ona dva soneta koja je posvetila Žorž Sand i objavila u svojim Pesmama 1844). Pa, jesi li rada da to učinimo? Hoćeš li? Piši i reci mi. Sve bih dala da od nje dobijem pismo, makar ono mirisalo na cigare. A sigurno bi bilo tako!"

Ali ovoga puta, želji gospođice Beret nije odmah udovoljeno; pisma sa mirisom cigare nisu bila poželjna. Ipak, konačno će se upriličiti, uprkos negodovanju Roberta Brauninga, dve posete gospođi Sand.

Mnogo godina kasnije, Žorž Sand je pokušala da se seti njihovog susreta zarad Ipolita Tena (Hippolyte Taine), strogog kritičara i istoričara književnosti, koji joj je poslao primerak romana Aurora Li nakon smrti Elizabet Beret Brauning. Sandova je mogla da se seti samo duge kose gospođe Brauning; i njenog bolesnog, skromnog i ljupkog izgleda, što je bilo šteta, jer je Ten napisao da je njena Aurora Li junakinja koja se može dovesti u vezu sa Edme (iz Mauprat Žorž Sand), i sa Spiridionom. "što se mene tiče", napisao je, "ja je toliko volim, i kao što Flober (Flaubert) žali što nikada nije susreo Balzaka (Balzac), meni je u životu ostala jedna neispunjena želja: to što nikada nisam slušao i gledao Elizabet Brauning jedan jedini sat."

Kao pesnikinja, Elizabet Beret Brauning pripadala je post-kitsovskom pravcu i najbolje se može svrstati, kao što to čini Džerom Bakli (Jerome Buckley), među rane viktorijanske "spazmodičare", sa svim njihovim vrlinama i manama. Mada je sa velikim interesovanjem čitala pesnikinje iz druge, treće i četvrte decenije devetnaestog veka (kojih je bilo mnogo), izgleda da su one imale veoma malo uticaja na njen pesnički izraz, što je na neki način bio slučaj i sa Robertom Brauningom, pa se samo može konstatovati da je lepo što su njih dvoje sklopili brak.

Među savremenicama, velike spisateljice (izuzev nje) su bile romansijerke, a ne pesnikinje; imala je zajednička interesovanja sa sestrama Bronte, gospođom Gaskel i Žorž Sand, i iz njihove proze crpla zaplete za narativnu poeziju. Ali, kada je u pitanju pesnička tradicija, a to su stručna pitanja od kojih pesnici u velikoj meri zavise, tu je Elizabet Beret Brauning bila osnivačica, pre nego sledbenica. Sve do Ane Ahmatove i dalje, tradicijom ženskog ljubavnog pesništva kao da dominira prisustvo kreativnosti gospođe Brauning. Priča o njenoj ulozi u formiranju najveće pesnikinje devetnaestog veka predstavlja posebno zanimljiv slučaj, jer između Elizabet Beret Brauning i Emili Dikinson nije bilo druge sličnosti osim polne pripadnosti.

II

Šta je Pesnikinja? Kome se ona obraća? I kakav se to jezik od nje očekuje? - To je žena koja se obraća ženama …
Vordsvort

"Ne moramo pročitati Auroru Li da bismo saznali da je gospođa Brauning pala u nesvest…" napisala je Emili Dikinson sestrama Norkros 1861, "i da Žorž Sand ’ne sme ni da šušne u spavaćoj sobi svoje bake’. Jadna deca! čas su žene, čas kraljice! A jedna je u Carstvu Božijem. One to zacelo sada više ne znaju, a ko će drugi to znati osim nas, zvezdica iz iste noći, koje prestaju da trepere? Budi hrabra, sestrice, sumrak je samo kratak most, a mesečina je na drugoj strani. Samo treba da stignemo do nje! Ona će, pak, ako nas ugleda kako padamo u nesvest, pružiti svoje žute ruke. Kada je ovaj rat, u stvari, otpočeo?"

Ovo je reprezentativni primerak epistolarnog stila Emili Dikinson, sa usiljenim snebivanjem (od strane tridesetjednogodišnje žene!) i nepovezanostima, kao i sa rečenicama koje kao rakete proleću kroz njenu prozu, i njenu poeziju: "čas su žene, čas kraljice!" Važan je datum kada je ovo pismo napisano, jer je 1861. bila izuzetno plodna godina za Emili Dikinson. Ona je označila početak njenog najkreativnijeg perioda, kada je počela da piše na stotine pesama godišnje, među kojima je i većina najboljih. Takođe, 1861. godina je bila prilično važna u američkoj istoriji; ali deo pisma Dikinsonove koji je posvećen početku građanskog rata, u najmanju ruku preuveličava značaj tog događaja za njenu poeziju. Ako je postojao događaj u spoljašnjem svetu - svetu izvan Amhersta u Masačusetsu - koji je američku pesnikinju mogao da potrese do srži njenog bića, bila je to smrt Elizabet Beret Brauning 1861.

"Čas su žene, čas kraljice!" u sažetom stilu Dikinsonove, može značiti mnogo toga: da je gospođa Beret otišla na nebo, odakle svetluca kao zvezda, jer ona više nije samo žena; da su velike književnice, kao Brauningova i Sandova, bile kraljice po svojoj genijalnosti, a žene po ograničenjima i opresiji njihove svakodnevice. Emili Dikinson je čitala o gospođi Brauning u posmrtnoj odi koju je Kejt Fild (Kate Field) napisala engleskoj pesniknji, objavljenoj septembra 1861. u časopisu Atlantic Monthly; baš kao što je, ranije te godine, pročitala vešto skraćenu verziju autobiografije Žorž Sand, iz pera Džulije Vord Hau (Julia Ward Howe), odakle je Dikinsonova izvukla citat o baki Žorž Sand. "Čas su žene, čas kraljice!", takođe je jedna od stotina rečenica Emili Dikinson iz kojih se nazire da je ona znala celu Auroru Li takoreći napamet. Za nju je njena autorka bila "Zornjača celog sveta", kao što jedan od likova gospođe Brauning kaže za Auroru Li u sedmom poglavlju pesme:

"Zato što je bila i žena i kraljica.
Kroz njene pesme nije se probijala oštra brada,
moja prosvetiteljka, koja me je podučila knjigom…"

Emili Dikinson nije tajila svoje divljenje, ni prema knjizi, ni prema autorki - a i zašto bi? Sredinom veka, gospođa Brauning je bila jedna od najpoznatijih i najvoljenijih pesnikinja, u Americi ništa manje nego u Engleskoj; a Aurora Li je bila jedna od najbolje prodavanih pesama, uopšte. Emili Dikinson je gospođu Brauning nazvala svojom mentorkom; u pismima je često citirala njene stihove, i pominjala njene portrete koje su joj prijatelji slali. Jednom prijatelju je pisala u inostranstvo, moleći ga da ako obiđe grob gospođe Brauning u Italiji, "položi jednu ruku na pročelje, u ime mene - koja je bezimeno oplakujem". Ona i dalje ostaje "bezimena" u svojoj žalosti - zašto se njena ljubav prema poeziji gospođe Brauning toliko malo pominje, čak i danas, ostaje zagonetka, jer Emili Dikinson je tu ljubav zabeležila i rečima koje su mnogima sigurno poznate, nakon što su se Poslednje pesme gospođe Brauning posthumno pojavile 1862:

"Njene - ’poslednje Pesme’-
Pesnici - okončaše -
Srebro - nestade - sa njenim dahom -
Nezabeležene - zaiskriše druge,
Flauta - ili žena -
Božanstvena beše -
Ali zamre - pesma drozda
Ne dočekav’ letnje jutro -
Šiknula je, preslobodna i za ushit
Anglo-Fiorentinska
Prekasna je - ova Hvala -
Isprazno je - podarena
Glavi uzvišenijoj od krune."

Do danas je, naravno, došlo do zamenjivanja postolja i preraspodele kruna. Gospođa Brauning se malo čita, dok je Emili Dikinson, koja je za života bila nepoznata zato što njena dela praktično nisu ni objavljivana do devete decenije devetnaestog veka, izgleda trajno zauzela pijedestal u američkoj književnosti. Ona je vodeća ličnost pre-moderne, u nizu koji ide "od Bodlera (Baudelaire) do nadrealizma": "istaknuta predstavnica", kako kaže R. P. Blekmur (R. P. Blackmur), "intelektualne struje u modernoj poeziji". Prema tome, zahvalnost koju je Emili Dikinson osećala prema Elizabet Beret Brauning bi u velikoj meri popravila izbledeli ugled ove druge, ali proučavaoci poezije E. Brauning, mada su mnogi od njih Amerikanci, ovo nigde ne pominju.

Oni malobrojni proučavaoci dela E. Dikinson koji su zaista i pročitali pesme gospođe Brauning (posebno su značajni Džek Keps i Rebeka Paterson /Rebecca Patterson/) razmotrili su sa kritičkom ozbiljnošću vezu između ove dve žene. Međutim, većina proučavalaca Dikinsonove sa snebivanjem se osvrće na književnu vezu među njima, pa i sa šokantnom škakljivošću, možda zato što je reč o dve žene. Jednom od ovako nastrojenih autora, Džonu Evangelisti Volšu (John Evangelist Wolsa), dugujem posebnu zahvalnost; da nije bilo njegove studije iz 1971, pod nazivom Tajni život Emili Dikinson, verovatno nikada ne bih pročitala, netremice i sa uživanjem, čitavu Auroru Li.

Polovina Volšove knjige je posvećena tajnom ljubavnom životu Emili Dikinson. Druga polovina, koja bi trebalo da bude još šokantnija, odnosi se na njenu lektiru, ili korišćenje, citiranje, pozajmljivanje, krađu, ili, blaže rečeno, plagiranje gospođe Brauning i ostalih književnica. Gospodin Volš daje ono što on naziva "potpunim spiskom Emilinih pozajmica iz Aurore Li koje sam do sada uspeo da prepoznam": uporedne citate oko sedamdeset odlomaka Elizabet Brauning i nešto manje različitih pesama Emili Dikinson (što, u stvari, nije mnogo u odnosu na ukupan broj, 1775 pesama koje je E. Dikinson napisala). Nakon toga sam primenila sledeću proceduru, koju preporučujem: numerisala sam moj primerak Aurore Li brojevima pesama Emili Dikinson sa Volšove liste. (Pošto im ona nije davala naslove, o njenim pesmama možemo govoriti samo pozivajući se na broj opusa koji je odredio njihov urednik, Tomas H. Džonson.) Svaki put kad bih naišla na takav broj, naterala bih sebe da stanem, zatvorim svoj primerak Aurore Li, i revnosno se osvrnem na pesme Emili Dikinson; zatim bih sa uživanjem iščitavala stihove male Amerikanke.

Na primer: "Zato si ovde" kaže Aurora Li Marijani Erl, koju je otkrila u Parizu i o čijim kobnim seksualnim nezgodama će upravo čuti iz devojčinih usta:

"Držim
da se usuđujemo govoriti takve stvari i imenovati takve reči
na trgovima Pariza, pod vedrim nebom!"
Ni reči
ne reče, već blago i skrušeno
(kao neko ko se prepustio bolu)
okrenu se i poslušno krenu za mnom,
kao da je vodim po uskoj dasci
preko bujice, korak po korak;
i tako ćutke pređosmo pola milje."

Ma koliko da sam u tom trenutku gorela od želje da saznam uzrok raspada braka Marijane Erl i Romni Lia, ja sam poslušno odložila pesme gospođe Brauning i otvorila Emili Dikinson.

"Koračala sam sa daske na dasku
lagano i oprezno
iznad sebe osećah zvezde
Oko nogu more.
Znadoh samo da sledeći
poslednji bi korak bio -
Neizvestan dar to beše
neki zovu ga Iskustvom."

Ili bih, pak, osetila kako kadence predivne pesme Emili Dikinson "Doživeh sahranu, u svojoj glavi", gromko odzvanjaju i prekidaju me u čitanju dugog putovanja Aurore Li u Italiju, koje počinje zaglušujućom bukom vozova i zvonjavom, da bi se na kraju stišalo u svečanoj ozbiljnosti pogrebne povorke:

"Ona svadbena zvona o kojima govorih tako daleka behu,
Kao zvuk dečijih kolica dole na ulici
Umirućem čoveku koji zna da neće doživeti
smiraj dana, stežući ruku koju voli,
I ja sam sedela mirno, zadovoljna smrću…"

Kada se čitaju na taj način, pesme Emili Dikinson zvuče takoreći kao rimovane arije koje prekidaju nizove slobodnog stiha deklamativne Aurore Li; sklona sam da verujem da bi Emili Dikinson ponekad napisala stih ili dva, imajući na umu upravo tu komplementarnu funkciju - to jest, da podvuče i razvije upravo onaj emocionalni sadržaj nečega što se dogodilo u Aurori Li, a ne u njenom vlastitom životu. Asocijacija sa operom nije nova; Emil Montegi (Emile Montégut) je opisao neobičan pristup gospođe Brauning narativnoj poeziji kao bliži operskom libretu nego romanu. A Emili Dikinson je napravila istu paralelu sa operom u najlepšoj pesmi o utisku koji je kod nje proizvelo čitanje Aurore Li. "Rekla bih da sam bila opčinjena/Kada je prvo jedna natmurena devojka - /čitala sam tu strankinju -" počinje ovako:

"I baš najprostiji zvuci
Koje Priroda mrmlja u sebi
Da bi ostala čila -
Za mene su bili divovi
Koji izvode titansku operu -"

Teškoća sa Aurorom Li nije to što se sporo čita, već naprotiv, čita se prebrzo, jer je isuviše zabavna. "Brzina i energija, otvorenost i neograničeno samopouzdanje - to su kvaliteti koji nas opčine" - napisala je Virdžinija Vulf (Virginia Woolf) o Aurori Li, "ta brza i haotična pesma o istinskim muškarcima i ženama". Sva ta žurba - ili "trka", da se poslužim izrazom koji je pesnikinja Elis Mejnel (Alice Meynell) upotrebila, a zatim povukla, smatrajući ga suviše vulgarnim za tu priliku - upravo je ono što je gospođa Brauning želela. "Moja glavna namera je", napisala je Robertu Brauningu u vezi sa njenim planom za Auroru Li, "…da napišem jednu vrstu romana - pesme… koja bi upadala u naše razgovore, uletala u naše salone i slično, ’tamo gde je anđele strah da koračaju’; i da se na taj način suočim sa čovečanstvom našeg doba, jasno kazujući istinu o njemu. To mi je namera."

Aurora Li je, u stvari, prilično dobar roman - mada ne najbolji viktorijanski roman koji smo pročitali, ne baš na onoj visini na koju ga je postavila Virdžinija Vulf (sa Trolopom /Trollope/ i Gaskelom /Gaskelou/); ali njegova junakinja izaziva interesovanje, ljubavna priča je dirljiva, melodrama je potresna, dekor, dijalozi i skice likova su zabavni, interesantni i sadržajni za čitaoca. "Dok iz stranice u stranicu hitamo kroz naraciju u kojoj su u jednu zbijene desetine scena koje bi romanopisac brižljivo odvojeno ispisao, u kojoj su desetine stranica opisa sažete u jednom jedinom redu, ne možemo se odupreti osećanju da je pesnikinja prestigla proznog pisca. Njene stranice su dvostruko sadržajnije od njegovih." Ali upravo u tome je problem. Njen čitalac će verovatno zaboraviti da je gospođa Brauning pre svega pesnikinja, da Auroru Li treba čitati zbog toga, a ne zbog dobrog drugorazrednog romana koji se tu nalazi. Treba je čitati lagano, kao što je to učinila Emili Dikinson, zbog redaka kao što su "i ja sam sedela mirno, zadovoljna smrću"; ili izraza - upadljivo dikinsonovskih izraza kao "prepuštena samozaboravu bola", ili "vraćao se eho promena ", ili "svako probuđeno čulo". Treba da usporimo, da prestanemo da razbijamo konvencije i ulećemo u salone, da se za trenutak odmaknemo od čovečanstva i očigledne istine. Potrebno je osamiti se, ućutati, uljudno zaći u rimovanu tminu Emili Dikinson. Najozbiljnije preporučujem da neko priredi izdanje Aurore Li u koje bi bili umetnuti odabrani stihovi Emili Dikinson. Ovakva simbioza bi im obostrano koristila.

Što se tiče gospodina Volša, ma koliko mu bila zahvalna za napor koji je uložio u uporednu analizu, priznajem da sam na kraju bila razočarana ishodom, jer su se mnoga od njegovih poređenja svela na pojedine reči koje su koristile obe pesnikinje: bujica, sfera, bol, lava, muva, paukova mreža, prašina; a plagijat nikako ne dolazi u obzir. Oslanjanje Emili Dikinson na gospođu Brauning predstavlja primer korišćenja tradicije u najboljem T. S. Eliotovom smislu, a da su bila u pitanju dva muškarca, a ne dve pesnikinje, gospodin Volš nikada ne bi razmatrao njihov odnos na tako grub način; on celokupno oslanjanje Emili Dikinson na žensku književnu tradiciju gleda kao na nemoralnu tajnu.

Da li je "Sju… bila potpuno svesna", pita se on - misleći pri tome na gospođu Ostin Dikinson, prvu značajnu čitateljku Emili Dikinson, "kako su ove pesme nastajale…? Da je bila sa tim suočena, Emili sigurno ne bi imala šta da krije, u stvari, ne bi imala razloga da to čini, jer je najverovatnije započela taj celokupni postupak koristeći ga kao sredstvo za izoštravanje sopstvene tehnike, a tek kasnije je poeziju koja je iz toga proistekla počela da smatra zaista svojom. Da li je Sju znala šta njena snaha, u stvari, radi?" To bi bilo kao kada bismo upitali, govoreći o oslanjanju druge generacije pesnika engleskog romantizma na prvu, "Da li je Persi Biš sumnjao da je Džon piljio u Semjuelove knjige?" ili "Da li je Džordž Gordon ikada saznao da je Persi prepisivao od Vilijama?"

Mora se reći da Emili Dikinson pruža jedinstven izgovor za ovaj uobičajeni primer kritičarske neuljudnosti prema ženama. Njena opsednutost književnošću koju su pisale žene izgleda neobično nasuprot ostalim delima koje je čitala, a taj spisak je iznenađujuće štur, pogotovo za nekoga koji je poticao iz bogate porodice u Novoj Engleskoj, i za spisateljku poput nje, čiji je život bio dug i lagodan. Ona je bila prva značajna književnica koja je imala priliku da stekne visoko obrazovanje. Ona je tu priliku odbacila pošto je provela samo godinu dana u Maunt Holioku, najstarijem koledžu za žene u Americi. Nikada nije naučila francuski, nikada nije pokušala da čita na nekom stranom jeziku, njeno obrazovanje što se tiče engleske književnosti bilo je jednako oskudno kao što je bio slučaj sa Džejn Ostin - koja nije uživala, kako su to viktorijanci govorili, prednosti koje je imala Emili Dikinson.

Onaj istinski prikriveni skandal u životu Emili Dikinson nisu bile nikakve navodne ljubavne afere, o čemu biografi uzalud nagađaju, nego njeno nečuveno nepoznavanje američke književnosti. Dobro je poznavala Emersonovu (Emerson) poeziju, i možda je pomalo čitala Toroa (Thoreau) i Hotorna (Hawthorne); ali, ona se ponašala kao da nije pročitala ni retka od Vitmana (Whitman), Melvila (Melville), Holmza (Holmes), Poa (Poe), Irvinga (Irving); nijednog od kolonijalnih pesnika Nove Engleske. Umesto toga ona je iščitavala sve anglo-američke spisateljice svoga doba: Helen Hant Džekson (Helen Hunt Jackson) i Lidiju Mariju Čajld (Lydia Maria Child), zatim Herijet Bičer Stou i Ledi Džordžinu Fulerton (Lady Georgina Fullerton), Dajnu Mariju Krejk (Dinah Maria Craik), i Elizabet Fuler Felps (Elizabeth Stuart Phelps) i Rebeku Harding Dejvis (Rebecca Harding Davis), i Frančesku Aleksander (Francesca Alexander) i Matildu Makarnis (Mathilde Mackarness), kao i sve što su pisale Džordž Eliot i gospođa Brauning i sve tri sestre Bronte. "Pesme gospođe Hant", napisala je E. Dikinson u jednom neobičnom pismu 1871, " jače su od svih koje su napisale žene još od gospođe Brauning, izuzev gospođe Luis. .." Kome je još, osim Emili Dikinson, bilo stalo da rangira pesnikinje? Kome je još bilo stalo da pročita išta od Helen Hant Džekson izuzev Ramone? Ili do poezije Džordž Eliot? Ili do toga da je naziva gospođom Luis?

Emili Dikinson je u svojoj poeziji samosvesno naglašavala da je žena, i to mnogo više nego što joj se obično priznaje. I baš je u tome, čini mi se, gospođa Brauning bila najveća potpora Emili Dikinson, sa svojom sigurnošću u korišćenju ženskog iskustva i ženskih atributa - odeće, izgleda, domaćih poslova koji pripadaju ženskoj sferi - za univerzalne svrhe. U svojoj najpoznatijoj pesmi, "Zato što nisam mogla da zastanem pred smrću", Emili Dikinson polazi za rukom da bude istovremeno groteskna i zloslutna, sramežljiva i uzvišena, jer kroz devojačke oči predstavlja smrt kao zavodnika, gospodina koji dolazi u posetu. A njen izvor, ili, bolje rečeno, početna odrednica izgleda da je bilo prisilni izlet Marijane Erl u korupciju u šestom poglavlju Aurore Li.

Aurora Li je roman u stihovima pisan u prvom licu, koji priča junakinja - pesnikinja, pri tome ponosno zaokupljena sopstvenim životom žene, što se ogleda i u njenom jeziku. "Moje su reči iskrene, a svrha im je jasna", kaže Aurora;

"…ono što
zborim, to i znači,
ne mislite da su nabori u svili
prikriveni veštim bodom. Ja sam žena, gospodine -
i prirodno koristim ženski izraz…"

A mnogi ovi "ženski izrazi" su zaista dospeli u poeziju Emili Dikinson iz Aurore Li: tuga koja se nosi kao nakrivljen šešir sa perom; vrline koje se drže na visokoj polici, kao najbolji srebrni servis; zloba kojom susetka zasladi šolju jevtinog čaja; prašina i muve i paučina koje remete kućni i duhovni red; zarumenjeni devojački obrazi, glavobolje, drhtavica, spoticanje, predstavljaju ideje i emocije koje nadmašuju devojačku sferu. Ali što više paralelnih metafora nalazimo kod ove dve pesnikinje, sve je upečatljivija razlika u njihovim temperamentima i estetici.

Sve što kod Elizabet Beret Brauning izaziva dopadanje - sve ono što Elis Mejnel označava kao njen "plodni genije, njenu strast prema dobroti, njeno izobilje, njenu plemenitost, njenu nežnost i njenu snagu", mora se posmatrati u negativu, da bi se proizvelo nešto slično Emili Dikinson. Emili Dikinson nije bila ni realistkinja, ni feministkinja, ni reformistkinja, ni agitatorka, niti je bila kći epskog doba. Izgleda da se ona stalno vraćala na jednu metaforu gospođe Brauning, odbacujući smisao dela teksta odakle je uzela. Čuveni kredo realizma iz petog poglavlja Aurore Li, u kom gospođa Brauning spaja slike vulkanske lave i nabreklih, pulsirajućih, ženskih grudi prošaranih venama, nagoveštavajući doba kojem stremi pesnik, u kome on treba da bude "beskrupulozno epski" - ništa od duha tog poglavlja uopšte ne odgovara temperamentu Emili Dikinson, niti toga ima u njenoj poeziji. Ali sve metafore iz tog odlomka mogu se naći kod nje, upotrebljene onako kako je to njoj odgovaralo. U pesmi koja počinje rečima "Preurediti osećajni svet udate žene", to preuređenje ima svojstva hirurške intervencije, jer Emili Dikinson stavlja žensko telo na sto, izmešta mozak, amputira njene "pegave grudi", čini ga "bradatim kao u muškarca", a ljubav, kao kost, čupa iz ležišta, zatim stavlja sredstvo za umirenje bolova, obmotava zavoj oko tajne, i iz svega toga izvodi metaforu raspeća sa bodljikavom krunom. Mešavina asocijacija kod Emili Dikinson je čak "beskrupuloznija" nego kod gospođe Brauning, ali iz njih proishodi ljubavna pesma, a ne borbeni poklič.

Emili Dikinson je stekla reputaciju "metafizičke" pesnikinje pre svega zbog hrabrosti kojom povezuje devojačku prisnost i apstraktnu duhovnost. U poeziji gospođe Brauning, pak, zbog njenog čvrstog opredeljenja da piše o "kositrenom dobu" u kome je živela, ogoljena istina o stvarnosti devetnaestog veka sabijena je sa žarom i karlajlovskom žestinom u neobuzdanim predstavama duhovnosti - nalik na anđele na vrtešci, još vlažne od farbe, kao vrtlog vere i stremljenja na platnenim nebesima. Kao autorka romana u stihu, kretala se između čvrstih činjenica i uzvišenih ideala, brbljanja i ushićenosti, naborane svile i raspeća. "Najraznorodnije ideje silom upregnute zajedno" - formula doktora Džonsona za mudrost metafizičkih pesnika, teško se može primeniti na pesnikinju koja je po svemu, po proceduri i svom temperamentu, viktorijanka, kao što je to bila gospođa Brauning. Mnoštvo isprepletanih metafora u Aurori Li imalo je za cilj, pa i postiglo, vrcavost, ali ne i "metafizičnost". Nalik na mnoštvo predmeta sa viktorijanskog stola, oni daju živahnost, toplinu, intenzitet i šarm njenoj poeziji, ali ne i dubinu koju poseduje Emili Dikinson.

***

Ne postoji jedinstvena tradicija ženske književnosti, niti književni rod na koji su žene ograničene; to nije ni epistolarna forma, ni poezija, ni pozorišni komad. Sve što je potrebno da bi se stvorila produktivna ženska tradicija u ma kojoj od ovih formi jeste jedna velika spisateljica koja će pokazati šta se može uraditi; a što se tiče svih tih formi, led je odavno probijen. Svaka stvaralački obdarena spisateljica s pravom bi bila ogorčena pri pomisli da se led treba probijati za nju posebno, samo zato što je žena; ali pogrešno je ako poznavalac književnosti ili književni kritičar ( a to su po definicije osobe lišene stvaralačkog dara) izbegne da skromno oda dužnu poštu onim velikim ženama koje su u prošlosti zaista prokrčile put ženskoj književnosti.

Ne postoji ništa poput određenog ženskog genija ili određene ženske senzibilnosti; mada je veoma zanimljivo osvrnuti se na definicije tih pojmova od strane spisateljica, jer one sasvim nesvesno procenjuju same sebe na zadivljujući način. Džordž Eliot je, na primer, jednom prilikom izložila teoriju o ženskoj kreativnosti koju, po pseudo-naučnim glupostima koje se tu pojavljuju, nisu prevazišli ni psiholozi iz njenog doba. Kod "galske rase", napisala je u članku pod nazivom "Žena u Francuskoj", "mali mozak i živahni temperament…omogućavaju krhkom ženskom organizmu da izdrži izuzetnu aktivnost koja je potrebna za intelektualno stvaralaštvo; dok su, s druge strane, Engleskinje i Nemice, zbog većeg mozga i laganijeg temperamenta, po pravilu pasivne sanjalice… Teorija se zasniva na činjenici da one naše zemljakinje koje se ističu svojim književnim stvaralaštvom, češće naginju galskom nego germanskom tipu; one su žestoke i brze, pre nego opširne... žena velikih sposobnosti retko može da se uzdigne iznad usvajanja ideja; njeno fizičko stanje joj retko obezbeđuje energiju koja je potrebna za spontanu aktivnost; njena galvanska energija nije dovoljna da izazove kristalizaciju; velike fantazmagorične ideje lebde joj na umu, ali ona nema tu moć da ih uhvati i da ih fiksira."

Eto! Ovaj odlomak pokazuje da je spisateljka išla u korak sa onovremenim trendom u psihologiji, i da je poznavala pozitivizam o kome je volela da diskutuje sa Herbertom Spenserom (Herbert Spencer) i Džordžom Henrijem Luisom. Ali njegova stvarna vrednost je u samootkrovenju. Merijen Evans, što je Džordž Eliot bila 1854, prepoznala je u sebi sposobnost da razmatra filozofske i religiozne ideje, ali ni malo onoga što mi danas nazivamo "stvaralački dar"; nije joj tada ni padalo na pamet da će jednog dana dokazati sopstveni talenat kao prozni pisac. Sebe je doživljavala i kao sanjalicu, nezainteresovanu, sporu, tešku na rečima; i verovatno se brinula zbog prekomerne težine.

Ne postoji jedinstveni ženski stil u književnosti, mada se u svakoj zemlji i u svakom razdoblju pogrešno verovalo da postoji ženski stil. A mnogi pisci su, kao na primer Semjuel Ričardson, pokušavali da ostave utisak da pišu kao žene. Ako su obdareni, kao što je to bio slučaj sa Ričardsonom, oni će ubediti svet, uključujući i spisateljice: jer, dobrih pedeset godina posle Pamele, u engleskim književnim krugovima se smatralo da ono što je Ričardson nazivao "prisnim stilom", to jest stilom Pamelinih pisama, prirodnim načinom na koji žene pišu i uvek će pisati. Kao što je Kler Riv (Clara Reeve) veoma oštroumno primetila - i sama je pisala romane u periodu posle Ričardsona - njegovi romani su naučili mnoge mlade devojke da koriste kitnjasti jezik i da ni iz čega ispredu dugačka pisma. Ali bilo je, kako ona dalje kaže, i gorih načina učenja: "Dozvolite mladim devojkama… da prepisuju Ričardsona koliko god žele, i one neće napredovati samo ukoliko nisu u stanju da razumeju ili procene."

Još kod Fani Berni, prve žene koja je bila značajna romansijerka u Engleskoj, može se videti kako su očekivanja uobličavala ženski stil, a u njenom slučaju očekivana je zadihana, neorganizovana, "naivna" neformalnost. Epistolarni mentor Fani Berni, kada je bila devojčica, bio je ljubazni, obrazovani porodični prijatelj koga je ona zvala "Tatica" Krisp (pretočila ga je u lik svog prvog romana: on je duh zaštitnik i glavni primalac Evelininih pisama). "Ako jednom odlučiš da sastavljaš učena pisma, koja treba da budu dobro urađena, gramatički ispravna i tečna", napisao joj je Krisp, "smatraću ih samo visprenim zapisima… Nikada nemoj razmišljati o tačnosti dok mi pišeš… Kad bi tvoja pisma bila razrađeni sastavi sa mirisom petrolejke, poželeo bih da ona putuju i dalje. Onda dosta o tome, Fani, a ti mene voliš. Baci na papir štogod ti bude na umu…" I to bacanje na papir u neposrednom stilu, iako nije bio jedini način na koji je pisala, postao je bez sumnje izražajno sredstvo u njenim najboljim pismima i romanima. Da li zato što je bila žena, ili zato što je kao spisateljica išla Ričardsonovim stopama?

Mora se, međutim, reći da je u svakoj generaciji posle Fani Berni bila po neka spisateljica koja bi vajne učenjake ubedila da postoji ženski stil (i da je svaka spisateljica koja ga ne koristi prava zver). U naše doba, tu ulogu izgleda ima Anais Nin (Anais Nin), čiji je "poseban način korišćenja dostupnog jezika" inspirisao sledeći neobazrivo seksi hvalospev poštovanog profesora Heri T. Mura (Harry T. Moore):

"Gospođica Nin, tako majušna i nežne lepote, predstavlja izrazito ženstven tip žene. Da bismo opisali njeno delo možda je najbolje upotrebiti reč žensko u elementarnom značenju, jer Anais Nin nije od onih autorki koje pišu kao muškarci. Njena dela su suptilna i kompleksna, senzualna, i nemerljive dubine. Ona čitaoca vodi i izvodi iz zemlje snova".

Šta bi onda profesor rekao o Gertrudi Stajn (Gertrude Stein), koja je takođe "na poseban način koristila dostupan jezik"? Da li je gospođica Stajn pisala na tako čudan način zato što je nosila kratku kosu, studirala medicinu i upuštala se, koliko nam je poznato, u neobične seksualne igre? Da li njen stil treba objasniti kao napor da "piše kao muškarci"? Da li uopšte postoji nešto važno što treba reći o Gertrudi Stajn kao spisateljici?

Na početku pisanja ove knjige, verovatno bih na ovo poslednje pitanje odgovorila negativno, i nasmejala se na sva ona druga. Ali Gertruda Stajn koja uvek predstavlja iznenađenje, naučila me je mnogim stvarima, naročito tome kako žene uče čitajući druge spisateljice - pa čak i Gertrudu Stajn, čak i spisateljku tako intelektualnog i učenog tipa, čak i modernistu na čelu avangarde u slikarstvu, muzici, psihologiji i literaturi.

Kada je Gertruda Stajn bila studentkinja na Redklifu 1894, i proučavala eksperimentalnu psihologiju, napisala je za prvu godinu anglistike rad na temu "U crvenim dolinama" - to je njeno prvo sačuvano delo u kome se nazire pravi književni talenat. Tema je halucinacija jedne mlade žene koja se boji ludila, svesna jakih sadomazohističkih tendencija u sebi, ispričana u u prvom licu. Morbidna, perverzna i dekadentna tema Stajnove možda je bila u duhu poslednje decenije devetnaestog veka; ali je naslov potpuno neočekivan - jer "crvene doline" pripadaju Džordž Eliot. To je naslov koji je ona dala prvom poglavlju petog dela Vodenice na Flosi. Kada sam se vratila na ovo poglavlje kod Džordž Eliot i ponovo ga pročitala očima Stajnove, nisam našla ništa nalik na dela Stajnove, ni iz ranog ni iz kasnijeg perioda, ali sam pronašla nešto u šta me ni stotine stranica Helene Dojč (Helene Deutsch) ili samog Sigmunda Frojda (Sigmund Freud) ne bi ubedilo da je tačno. Našla sam dokaze o jednoj jedinoj ženskoj metafori za koju se ispostavilo da je tako važna u ženskoj literaturi da se izrodila u čitavo poglavlje, završno poglavlje ove knjige. Za razliku od ženskih metafora koje su razmenjivale Emili Dikinson i gospođa Brauning, u kojima se ogleda površinski život žena u jednom periodu, ova metafora leži dublje, tamo gde je Frojd pronašao sudbinu, u jednoj jedinoj nepromenljivoj činjenici u vezi sa ženom: njenoj anatomiji.

Takođe sam od Gertrude Stajn naučila da slušam, kao što to čine spisateljice, koje međusobno osluškuju sopstvene glasove u književnosti - mnoge glasove različitih ritmova, visina i boja, u kojima one oduvek sa profesionalnom osetljivošću traže odjek sopstvenog glasa. Tako su žene viktorijanskog doba osluškivale nov i dramatičan glas Džejn Ejr, Autobiografije; to nije bilo puko pretakanje u reči nekih osnovnih ženskih iskustava i emocija po prvi put; tu je bilo nečeg ličnijeg, jezivo istinito doživljene ženske realnosti. Takve reakcije na Džejn Ejr su često opisivane jezikom halucinacija. "Kada sam je pročitala", rekla je Herijet Martino, koja je bila izuzetno racionalna žena, "bila sam ubeđena da ju je napisala neka moja prijateljica koja je proživela deliće mog ličnog iskustva iz detinjstva." A Šarlota Bronte je rekla gospođici Martino, kada su se konačno srele, da je pročitala neke njene autobiografske spise "sa čuđenjem… to je bilo kao da je srela sopstvenu dvojnicu…" A Džejn Karlajl (Jane Carlyle), britkog jezika i veoma skeptična, zabeležila je isti osećaj déja-entendu. "Ako mi ona nije bila družbenica u ovom životu", rekla je gospođa Karlajl pošto je pročitala Širli Šarlote Bronte, "mora da smo bile zajedno u nekom prethodnom životu. U njenoj knjizi vidim toliko stvari koje sam i sama rekla, odštampanih tako da nijedna reč nije promenjena."

Svaka od ovih nadarenih spisateljica odlikovala se karakterističnim stilom; nijedna nije imitirala ostale. Ali osećaj da u glasu druge žene prepoznaju nešto za šta misle da je njihov sopstveni glas, po mom mišljenju je tipičan za spisateljice. Možda je to osećaj da su okružene tišinom, ili da ih niko ne sluša, pomoću kog su žene komunicirale pre odjeka ženske književnosti.

Što se tiče specifičnog proznog stila Gertrude Stajn, očigledno da je eksperimentisanje sintaksom, ponavljanjima, redom reči i tako dalje, niklo pre svega iz njenih filozofskih i psiholoških pogleda o prirodi jezika. Ali svako ko misli da niko i nikad nije pisao kao Gertruda Stajn, a posebno nijedna žena, jednostavno nema na umu celokupnu žensku književnost. Osvrnimo se na kraljicu Viktoriju i svetu Terezu, dve žene koje su takođe imale neobičan stil pisanja. Gertruda Stajn je naglas čitala pisma kraljice Viktorije Alisi Toklas; a njeno oduševljenje svetom Terezom od Avila još ju je više povezivalo sa Džordž Eliot. Autobiografija svete Tereze (barem njen engleski prevod koji je Stajnova pročitala) posebno odjekuje onim što je Gertruda Stajn nazvala "unutrašnjim zvukom", dok se sećala svojih književnih početaka:

"Kada sam napisala svoju prvu priču dok sam bila na Redklifu, nazvala sam je ’Crvene doline’, kao kod Džordž Eliot, što se događa, nekad dobro a nekad loše, ali to je svakako loša navika koju imaju američki pisci, osim ako taj preuzeti naslov ne postane zvučna ploča o koju se prelamaju zvuci koje će oni sami stvoriti, što onda ne bi bilo tako loše."

Prevela s engleskog Stanislava Lazarević

(Iz: Ellen Moers, "Women’s Literary Traditions and the Individual Talent", Literary Women: The Great Writers, New York, Oxford University Press, Inc.,1985, str. 42- 66)

Ženske studije br. 5 / 6

Sadržaj

Tema broja
Američka feministička kritika
(I deo)

Ginokritika: istraživanja ženske književne tradicije
Priredila Biljana Dojčinović-Nešić

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd