četvrtak, 27 april, 2017.

Apstrakt: 1) Životne zajednice osoba istog pola; Politički značaj registrovanog partnerstva. 2) Havajska sudska odluka - put u zakonsko priznanje braka osoba istog pola; Ko su stranke u postupku, kako je počelo i šta je predmet spora; Promene u savremenom američkom porodičnom životu; Razlozi iz kojih se ljudi venčavaju i žive u bračnim zajednicama kao obrazloženje potrebe homoseksualaca za sklapanjem braka; Odluka Vrhovnog suda Havaja. 3) Živeti sa dve mame ili dve tate: deca istopolnih parova; Problemi sa odgajanjem dece u netradicionalnim i nepotpunim porodicama; Dobrobit dece ili šta je deci potrebno; Šta deci sigurno nije potrebno: diskriminacija. 4) Kuda dalje?; Holandija, Švedska; Domaće partnerstvo u Sjedinjenim američkim državama; Ajova Siti; En Arbor; Realizovana utopija: "Tatin cimer" - slikovnica za decu.

Naglašava se da je realizacija punog obima građanskih prava za sve građane i ukidanje svake vrste diskriminacije politička nužnost za ostvarivanje demokratije. Zakonsko priznanje zajednica žena ima još dublje političko značenje, reflektujući se na opštiju problematiku društvene i zakonske diskriminacije žena, što celu problematiku čini nužnim delom feminističke agende. U tekstu se analizira dosadašnje iskustvo ostvarivanja zakonom priznatih zajednica osoba istog pola. Upoređuje se registrovano partnerstvo, poznatije kao "nordijski" ili "evropski" tip zajednica istopolnih parova sa "domaćim partnerstvom" i brakom osoba istog pola, kao američkim zakonskim rešenjem.

Ključne reči: Registrovano partnerstvo, brak osoba istog pola, nordijski (evropski) tip, havajska sudska odluka, američki tip domaćeg partnerstva, deca u zajednicama osoba istog pola.

1) ŽIVOTNE ZAJEDNICE OSOBA ISTOG POLA

Novi milenijum će na raznim stranama sveta započeti zakonskim promena koje sve kompletnije definišu građanski status homoseksualnih osoba. Do sada ni jedna država ne daje lezbejkama i homoseksualcima ista prava u pogledu sklapanja braka koja imaju heteroseksualni parovi. Ipak, pet nordijskih država dozvoljava istopolnim parovima zakonom regulisano zajedništvo koja se naziva registrovanim partnerstvom: to su Švedska (1995), Norveška i Holandija (1993), Danska (1989), i Island (1996), a uskoro će im se verovatno pridružiti i Finska. Danska, Norveška i Švedska imaju na isti način regulisano "registrovano partnerstvo" koje predviđa sva prava i dužnosti partnera kao i osoba u heteroseksualnom braku sa izuzetkom prava na usvojenje, crkveno venčanje1 i besplatne bolničke usluge veštačkog osemenjavanja.2 Zakon o registrovanom partnerstvu na Islandu dozvoljava partneru da usvoji biološko dete svoga partnera. U svim pomenutim državama najmanje jedan član budućeg registrovanog partnerstva mora da bude državljanin ili stalni rezident. Stranci ne mogu da sklapaju registrovano partnerstvo ni u jednoj od pomenutih zemalja.

Inače, ideja registrovanog partnerstva se ostvarla u nordijskim zemljama, kroz dvodecenijske zakonske promene koje su sve više vezivale razne socijalne beneficije za zajednički život (kohabitaciju), a sve manje za formalno postojeći brak. Tokom sedamdesetih godina homoseksualni parovi su suštinski u praksi izjednačeni u svojim uzajamnim pravima (npr. socijalno osiguranje, nasleđivanje, zajednička imovina, poreske olakšice) sa nevenčanim heteroseksualnim parovima bez dece. Bilo je, naime, logično da se ono što se priznaje nevečanim heteroseksualnim parovima, koji imaju na raspolaganju i mogućnost sklapanja zakonskog braka, tim pre prizna homoseksualnim parovima koji tu mogućnost nemaju. Prirodan korak dalje bio je ozakonjenje registrovanja tih zajednica, radi olakšanja evidencije i administriranja njihovih prava. Prvobitna ideja, dakle, nije bila ozakonjenje nekakvog "drugorazrednog" braka, niti se na bilo kakav "brak" homoseksualaca uopšte i pomišljalo.3 No, kada se postepeno došlo do registrovanog partnerstva, uočeno je da je on zaista veoma "sličan" braku od koga se razlikuje samo u pomenutim okolnostima vezanim za priznanje roditeljskih prava.4

Nordijskom "klubu" zemalja pridružuju se i neke od zemalja tranzicije. Mađarski Parlament je 1996. glasao sa 207 glasova za i 73 protiv da se legalizuje tzv. "brak" homoseksualaca na običajnim osnovama (common law marriage). To je bilo potpuno neočekivano jer donošenju zakona nije prethodila neka društvena kampanja udruženja homoseksualaca. Mađarski zakon daje registrovanim partnerima koji žive u "običajnopravnom braku" sva prava koja imaju i supružnici u zakonitom braku, osim prava da usvajaju decu. Od 1996. postoje nagoveštaji da će Češka i Slovenija5 takođe ozakoniti registrovano partnerstvo istopolnih parova.

U Danskoj, gde je registrovano partnerstvo najduže u praksi, postoje sledeći podaci6: do januara 1996. registrovalo se 2.083 istopolnih parova, od toga se 17% (357) kasnije razvelo, a 219 veza se okončalo pošto je jedan od partnera umro. Registrovano partnerstvo je očigledno zanimljivija institucija za muške parove no za ženske: 1449 parova su muški, a 634 ženski. Lezbejski parovi u Danskoj ne samo što su ređi, već su i nestabilniji: naime 23% se kasnije razvelo za razliku od 14% "razvoda" među muškarcima.

Registrovano partnerstvo skandinavskog (ili evropskog) tipa razlikuje se od bračne zajednice lica različitog pola "samo" po jednoj glavnoj odredbi a to je, kratko rečeno, pravo na decu.7 Reč je o pravu istopolnih parova da ostvare roditeljstvo, odnosno dođu do dece veštačkim osemenjavanjem8, usvojenjem, ostvarivanjem sudskog dodeljivanja starateljstva nad sopstvenom decom ili decom svojih partnera. Veoma je važno da to pravo zaista postane zakonski priznato jer je to zaštita od bliskih krvnih srodnika (uglavnom roditelja homoseksualaca, a baba i deda njihove dece), bivših heteroseksualnih partnera, ali i same države, od onih koji im kao "nepodobnima" (homoseksualnost se gotovo automatski od strane mnogih sudova uzima kao razlog nepodobnosti) oduzimaju decu.9

Sledeća razika između registrovanog partnerstva, koji uglavnom reguliše obimnu i izuzetno važnu oblast građanskih, imovinskih i poreskih statusa istopolnih parova, jeste internacionalno priznavanje braka bilo gde da je bio sklopljen. Dakle, brak važi svuda bez obzira čiji su državljani u pitanju, ma gde da je sklopljen, uprkos svim razlikama u zakonskoj regulativi uslova i postupka sklapanja braka između različitih država. Registrovano partnerstvo, pak, važi samo u državi čiji zakoni to odobravaju, tj. na njenoj teritoriji i nema dejstva van njenih granica. Takođe, ono je omogućeno samo državljanima te države, pa najmanje jedan član istopolnog para mora imati domicilno državljanstvo.

Politički značaj registrovanog partnerstva

Postavlja se pitanje značaja tog pravnog instituta u domaćim uslovima, a takođe je otvoreno i pitanje stava feministikinja o tome. Drugim rečima, postavlja se pitanje, da li bi i zašto, registrovano partnerstvo trebalo da bude deo feminističke agende, i koji su argumenti u prilog tome? Istina je da većini žena to zapravo "nije potrebno", da većina žena ima druge probleme, pri čemu se svakoj od nas ponaosob čini da su naši trenutni problemi najveći i najozbiljniji, pa nam se eventualne potrebe za zakonskom regulativom registrovanog patnerstva, koje imaju možda neke lezbejke (čak ne ni sve lezbejke, pa čak niti većina njih) i homoseksualci, čine pomalo luksuznim zahtevom.

Od svega što žene mogu da požele od zakonskih promena kod nas, registrovano partnerstvo izgleda kao najdalja, najteže ostvariva, jednom rečju, najnemogućija opcija. A mora se tražiti i uporno zahtevati baš ono što je najteže. Feministički je stav o registrovanom partnerstvu - bez obzira na sopstvenu seksualnu orijentaciju - da je moralni značaj zakonskog priznavanja registrovanog partnerstva kao prava žena da vole i žive sa drugom ženom, mnogo veći od pukog zakonskog omogućavanje nekolicini lezbejskih parova da formalizuju svoju veza. I abortus, i nasilje u braku, i harasment na radnom mestu i u školi, i žensko siromaštvo i nezaposlenost, i pravo na ženske organizacije, i njihove javne i političke aktivnosti, uključujući i pravo neslaganja sa oficijelnom politikom vladajuće partije, dobijaju sasvim drugu dimenziju, a one koje traže zakonske promene u tom pravcu veću snagu, sa postojanjem zakonski dozvoljenog registrovanog partnerstva u pozadini. Ozakonjenje registrovanog partnerstva dve žene, znači zakonsko priznanje ženskog prava na autonomiju, nezavisnost, samostalnu egzistenciju, pravo izbora, emacipaciju od prećutno "obaveznog muškarca", i finansijsku autonomiju, jednom rečju, mnogo šta drugo, što nemamo ili imamo u nedovoljnoj meri, a neophodno nam je.

Registrovano partnerstvo je zakonsko priznanje "drugosti", ono znači legalizovano pravo na različitost, pravo ne samo na tolerisanu, već i zakonom aktivno zaštićenu "drugost". Ono nosi sa sobom pravo na garantovana građanska prava priznata pripadnicima manjina, marginalnih po broju ili društvenom uticaju. Registrovano partnerstvo je mnogo više no puko zakonsko uređenje imovinskih odnosa i građanskog statusa lica na koje se neposredno odnosi, jer je ono znak demokratičnosti jednog društva, njegove otvorenosti i tolerancije. Ono je takođe i znak bogatstva jednog društva i to ne samo moralnog: nije slučajno da države koje priznaju ili su na putu da omoguće istopolnim parovima zakonsku regulativu njihovog zajedništva spadaju među države sa najvišim standardom života, mereno materijalnim kriterijumima.

Komplet standarda ljudskih prava u Evropskoj zajednici takođe sadrži i Rezoluciju o jednakim pravima za homoseksualce i lezbejke koju je Evropski Parlament doneo 1994.10 U svom članu 14. zemljama članicama se između ostalog, preporučuje kao minimum nastojanje da ukinu zakonske zabrane homoseksualcima i lezbejkama da se venčavaju ili da koriste druge, ekvivalentne zakonske institute koji nose pun obim prava i povlastica braka, kao i da dozvole registraciju životnog partnerstva istopolnim parovima. Isti član takođe preporučuje kraj svih ograničenja prava lezbejki i homoseksualaca da budu roditelji, usvajaju decu ili ih uzimaju u hranjeništvo.

Pun obim građanskih prava podrazumeva i isključivanje diskriminacije lezbejki i homoseksualca, kao i svih ostalih "drugih". "Europride 97" je u svojoj zvaničnoj političkoj platformi izrazio nastojanja lezbejki i homoseksualca Evrope da prestanu da budu građani drugog reda: "Evropa nije samo trgovačka, finansijska i vojnička Evropa; Evropa je nastanjena ženama i muškarcima koji žele da dele ista prava i dužnosti. Mi želimo istinsku Evropu građana. Mi želimo istinsko evropsko pravo građanstva." Deo zahteva za punim građanskim pravima je i traženje od svih država Evrope da zakonski priznaju životne zajednice istopolnih parova uz priznanje roditeljskih prava svim homoseksualnim i biseksualnim ljudima (pravo na usvojenje, starateljstvo i veštačko osemenjavanje).11

2) HAVAJSKA SUDSKA ODLUKA - PUT U ZAKONSKO PRIZNANJE BRAKA OSOBA ISTOG POLA

Na Havajima su 1990. tri homoseksualna para započela neizvesnu kampanju da im se priznaju sve privilegije i zakonski status koji proizilazi iz sklopljenog braka. Havajci su dakle išli na maksimalnu varijantu, na traženje svih građanskih i imovinskih statusa, plus pravo na roditeljstvo, i opštost važenja. Ta havajska odluka u Sjedinjenim Državama takođe predstavlja "test" odluku12 kada su u pitanju dodeljivanje starateljstva dece i dodeljivanje prava posećivanja dece prilikom razvoda, i to homoseksualnim partnerima razvedenim od prethodnih, heteroseksualnih bračnih drugova.

Ko su stranke u postupku, kako je počelo i šta je predmet spora

Prvi Okružni sud u Honoluluu na Havajima je 3. decembra 1996. presudio je slučaju Boer protiv Mike (Baehr VS. Miike). Tužitelji u postupku su tri istopolna para13, a tuženi je direktor Ministarstva za zdravlje Havaja14. Tužitelji su 17. decembra 1990. zatražili od havajskog Ministarstva za zdravlje, nadležnog za izdavanje bračnih dozvola, dozvolu za sklapanje braka. Odbijeni su, jer su istopolni parovi (dva ženska i jedan muški par), uz obrazloženje da se sklapanje brakova između istopolnih osoba protivi suštinskim javnim interesima koje država Havaji, zastupana od strane toga ministarstva, mora da štiti. Navedeni su sledeći javni interesi: 1. država ima obavezu i interes da zaštiti zdravlje i dobrobit dece i drugih osoba; 2. javni je interes da se podrži začeće i rađanje dece u okvirima tradicionalnog braka; 3. javni je interes države Havaji da se obezbedi priznanje havajskog braka u drugim državama; 4. javni je interes države da zaštiti državne finansije od mogućih (ne)predvidljivih posledica priznanja mogućnosti sklapanja istopolnog braka; 5. javni je interes države da zaštiti građanska prava i slobode svojih građana od razumno predvidivih posledica priznavanja istopolnog braka, među kojima su se najčešće pominjali mogućnost porasta prostitucije, poligamije, incesta i pornografije.

Usledio je višegodišnji, komplikovani proces koji se sastojao od različitih proceduralnih postupaka, nekih 15 različitih obraćanja, žalbi, odbijanja, poništavanja, i sl. Najvažnije je da je Vrhovni sud Havaja 15. jula oglasio mirovanje slučaja dok se ne reše drugi paralelni sudski postupci vođeni povodom pojave raznih diskriminacija homoseksualaca. Međutim, postupak je pokrenut iz mirovanja kada je postalo jasno da svi ti sporedni sudski postupci istovremeno vođeni na Havajima zapravo zavise od odluke u ovom slučaju, koji je tako postao tzv. "test" slučaj i pre donošenja presude.

Promene u savremenom američkom porodičnom životu

Roditeljsko pravo je očigledno najspornije pitanje kod zakonskog regulisanja zajednice homoseksualaca. Naime, kao kontraargumenti za zakonsko omogućavanje homoseksualcima da sklapaju brakove ili slične zakonski regulisane zajednice, navodi se obično da oni ne mogu da imaju zajedničku decu (koja su po mnogima jedina ili bar glavna svrha braka). Ova linija argumentacije pretpostavlja uverenje da oni, i u slučaju da su biološki roditelji, ma kako da je do začeća došlo, ne bi smeli da imaju starateljstvo nad svojom decom jer zbog svoje seksualne orijentacije navodno ne mogu da budu adekvatni roditelji, pa je za decu navodno vaspitno nepodobno da odrastaju u takvim "nenormalnim" uslovima. Zbog toga su na havajskom sudu izneti podaci o situaciji u američkom porodičnom životu. Iako se odnose na drugu zemlju, oni predstavljaju ilustraciju argumenata koji su generalni i univerzalni, i koji su primenljivi svuda gde se vodi debata o zakonskoj regulativi životnih zajednica homoseksualnih parova.

Tako je rečeno da je za poslednjih 20 godina stopa brakova značajno opala među američkim građanima; u poslednjih 20 godina srednja godina stupanja u brak žena je znatno porasla; za poslednjih trideset godina godišnja stopa razvoda je porasla; za poslednjih 8 godina porastao je broj mlađih odraslih osoba koje žive zajedno nevenčane; u toku poslednjih 20 godina stopa rađanja među ženama je opala; za poslednjih 20 godina rađanje dece izvan braka je poraslo proporcionalno među ženama svih rasa u Americi; za poslednjih 30 godina dramatično je porastao procenat zaposlenih majki dece mlađe od 6 godina.

Usled svega toga, danas deca žive u znatno drugačijim uslovima nego što je to slučaj bio u prošlosti. Najčešća je pojava jednoroditeljskih porodica, tako da sve više dece živi u porodici samo sa jednim roditeljem ili sa majkom koja se nikada nije venčavala. Deca takođe često žive u novim porodicama svojih roditelja ponovo venčanih sa drugim partnerima, a deca sve češće žive sa oba svoja prirodna roditelja koji se nikada nisu venčavali. Od desetoro američke dece, 6 ipak živi u porodicama sastavljenim od njihovih prirodnih, venčanih roditelja, a 4 u drugim kombinacijama, uključujući i porodice sastavljene od nevenčanih prirodnih roditelja, kao i onih u čiji sastav ulaze i neki drugi srodnici, najčešće babe, dede, tetke, ujaci i sl., a takođe i osobe koje nisu u krvnom srodstvu. I na Havajima se deca podižu od strane svojih prirodnih roditelja, maćeha i očuha, baba i deda, tetki i ujaka, roditelja koji su ih usvojili, kao i od strane tzv. "hanai" roditelja (u hranjeničkim zajednicama), ali i od strane homoseksualnih i lezbejskih roditelja. Takođe, postoje i mnoge porodice koje nemaju decu.

S druge strane, česte su osobe koje se venčavaju bez želje da imaju decu ili se venčavaju iako su biološki nesposobni da imaju decu. Ta nemogućnost ili odsustvo želje da imaju decu uopšte ne umanjuje pravnu legitimnost njihove volje da stupe u brak. Ni jednoj odrasloj osobi ne može da se zabrani sklapanje braka samo zato što ne može ili ne želi da ima decu.

Raznim stručnim nalazima i rezultatima istraživanja na sudu je dokazano:

1. Da seksualna orijentacija roditelja ne predstavlja okolnost koja takve ljudi apriori diskvalifikuje da budu dobri, uspešni, odgovorni i odgovarajući roditelji, puni adekvatne roditeljske topline i ljubavi;

2. Homoseksualni i lezbejski roditelji kao i istopolni parovi imaju sve uslove da uzgajaju decu koja su srećna, zdrava i prilagođena.

3. Homoseksualni muškarci i lezbejke, kao i istopolni parovi, treba da imaju dozvolu da usvajaju decu, uzimaju ih u hranjeništvo, i da ih neguju i uzgajaju kao zdravu decu, jer je dokazano da su u stanju da im obezbede potrebnu negu; oni su isto tako u stanju da budu odgovarajući roditelji kao i parovi sastavljeni od ljudi različitog pola.15

Nije dokazano da će bilo kakve značajnije razlike u odgajanju dece proizaći kao rezultat činjenice da su ih odgajali roditelji istog pola, a ne roditelji različitog pola.

Razlozi zbog kojih se ljudi venčavaju i žive u bračnim zajednicama kao obrazloženje potrebe homoseksualaca za sklapanjem braka

Ljudi sklapaju brak radi rađanja i podizanja dece, ali i zbog stabilnosti i posvećenosti uzajamnoj, emotivnoj bliskosti, intime i monogamnosti, uspostavljanja okvira za dugotrajni odnos, ličnog značaja, priznanja od društva, određene pravne i ekonomske zaštite, i povlastica i uzajamnosti prava i obaveza. U našoj kulturi je široko rasprostranjena težnja za intimnošću i sigurnošću koju donosi stabilan zajednički život tako da se još navodi i da se ljudi venčavaju iz prostog razloga što žele da žive u zajednici, žele ljubav, poverenje, da sa nekim dele sve životne radosti i nevolje, da žive i da se vole zajedno. Normalna je pojava, dakle, da se ljudi venčavaju iz svih tih razloga, a ne samo i jedino iz želje da imaju decu. Na Havajima kao i drugde, homoseksualne osobe imaju te iste razloge zbog koji žele pravo da stupe u brak.

U poređenju sa bračnim parovima, tri kategorije zajednica okarakterisane su visokom nestabilnošću, tj. kratkotrajnošću veza, a to su veze homoseksualaca (muškaraca), lezbejki kao i vanbračne heteroseksualne veze. Rezultati istraživanja govore takođe i da su zajednice istopolnih parova posebno nestabilnije i kratkotrajnije od brakova raznopolnih ljudi. Treba međutim imati u vidu da venčani parovi imaju na raspolaganju razne privilegije, društveno priznanje i druge prednosti koje ih duže zadržavaju zajedno, što nije slučaj sa ostalim tipovima parova. Homoseksualni parovi nemaju zakonsku mogućnost da ostvare sve te prednosti i društvene povlastice omogućene heteroseksualnim parovima, što sigurno više doprinosi povećanoj nestabilnosti od samog karaktera odnosa. Od osamdesetih godina uočene su promene u društvu - posebno pojava AIDS-a - koje su doprinele povećanoj monogamnosti i atraktivnosti življenja u stabilnoj vezi. Rezultati nedavno sprovedenih anketa jasno pokazuju da homoseksualne osobe oba pola kao i heteroseksualne osobe oba pola, podjednako žele da se venčaju, i da u obimu rasprostranjenosti te želje nema razlike. Rezultati istraživanja takođe ukazuju da istopolni parovi imaju, i mogu da ostvare uspešnu, uzajamno posvećenu vezu, punu ljubavi i uvažavanja.

Odluka Vrhovnog suda Havaja

Brak je pravni status regulisan od strane države koji daje određena prava i povlastice. Ministarstvo zdravlja na Havajima ima isključivo pravo da izdaje dozvole zainteresovanim za sklapanje braka. Sud je konstatovao da to što je zakonski brak bio ograničen na osobe različitog pola, ne predstavlja javni interes, jer se time bezrazložno diskriminišu osobe istog pola koje žele da sklope brak, kao i njihova deca, koja moraju imati sva prava proizašla iz bračnog statusa njihovih roditelja.

Odbrana nije obezbedila dovoljno dokaza da će državne finansije biti bilo kako ugrožene. Odbrana takođe nije pružila dovoljno dokaza da je pravni značaj institucije tradicionalnog heteroseksualnog braka takav da bi postojala nužna potreba da se po cenu diskriminisanja mnogih odraslih ljudi zbog njihove seksualne orijentacije, kao i njihove dece, održi samo taj oblik zakonito regulisanog braka. Nepobitno je utvrđeno međutim da postoji javni interes zaštite dobrobiti dece i porodice, kao i da bi omogućavanje istopolnim ljudima da sklapaju zakonite brakove doprinelo postizanju upravo tih ciljeva.

Argument da će legalizacija braka istopolnih ljudi dovesti do legalizacije (širenja) prostitucije, poligamije i incesta je prosto gomila predrasuda koje na sudu ni na koji način nisu ni dokazivane.

Odbrana takođe nije dokazala da će dozvola sklapanja istopolnih brakova ugroziti međunarodno priznanje tradicionalnog braka sklopljenog na Havajima, niti bilo koji drugi važan javni ili državni interes.

Konačna sudska odluka bila je da dosadašnje zakonsko omogućavanje braka isključivo osobama različitog pola predstavlja neustavno kršenje prava svih ljudi na jednaku pravnu zaštitu i pravni status, i da se ista mogućnost zakonski regulisane životne zajednice priznaje i osobama istog pola.

3) ŽIVETI SA DVE MAME ILI DVE TATE: DECA ISTOPOLNIH PAROVA

Problemi sa odgajanjem dece u netradicionalnim i nepotpunim porodicama

Istraživanja dokazuju da samostalni roditelj, roditelji usvojenog detata, lezbejske majke i homoseksualni očevi, kao i istopolni parovi mogu da stvore porodičnu atmosferu i odgaje zdravu i dobro prilagođenu decu. Ipak, istraživanja ukazuju da deca u jednoroditeljskim porodicama češće pate zbog siromaštva i ekonomskih teškoća raznih vrsta16, da je veća mogućnost slabog uspeha u školi, problema u ponašanju, i povećana pojava vanbračne trudnoće kod tinejdžerki. Deca koja su rođena veštačkim osemenjavanjem rastu i razvijaju se normalno; seksualna orijentacija roditelja nije faktor koji utiče na dobrobit dece ili njihovu kasniju prilagođenost. Bez obzira na seksualnu orijentaciju roditelja deca koja rastu u harmoničnoj porodičnoj sredini imaju prihvatljivo ponašanje. Biološka veza između roditelja i dece nije od suštinskog značaja za zdravlje dece. Kvalitet roditeljstva je mnogo značajniji faktor od same činjenice biološke veze.

Zajednica istopolnih roditelja je najsličnija zajednici u kojoj se nalazi jedan biološki roditelj deteta dok je drugi očuh ili maćeha, ili pak detetova tetka/ujak. To su porodične zajednice koje su se dokazale u praksi kao stabilne i za dečji razvitak potpuno adekvatne. Zbog toga ih treba omogućiti i istopolnim partnerima, jer pružaju deci kompletniju porodicu od jednoroditeljskih porodica.

Naravno, istraživanja dokazuju i da se deca koja odrastaju sa dvoje istopolnih roditelja suočavaju u svom razvitku sa "fazom teškoća" kada se ne slažu sa činjenicom da je njihova prodica različita od većine ostalih porodica oko njih. Tu postoji i dosta bola, ali to je sve deo procesa odrastanja, kroz koji prolaze i deca koja odrastaju u tradicionalnim porodicama (faza kada deca negiraju roditelje). Deca odgajana u homoseksualnom paru odrastaju ojačana za to iskustvo drugosti, vrednovanja različitosti, koju inače svi postepeno uče kroz život. Istopolni parovi tradicionalne polne uloge i odnose obogaćuju pružajući model koji se naziva "child’s gender flexibility". Seksualna orijentacija roditelja nije sama po sebi nikakav dokaz navodne nesposobnosti da se bude roditelj. Lezbejke i homoseksualci, kao pojedinci i kao parovi, sposobni su i podobni da budu roditelji puni ljubavi, kao i heteroseksualni ljudi. Vođenje računa o unapređivanju interesa i razvitku dece, ne daje razloga da se istopolnim parovima uskrati dozvola da se venčaju.

Dobrobit dece ili šta je deci potrebno

Seksualna orijentacija sama po sebi ne diskvalifikuje nikoga kao uspešnog roditelja punog ljubavi prema svojoj deci. Ali, odnos roditelja je važan model za učenje, i za decu je važno da imaju kao uzor roditelje različitog pola, tako da se kao problem javlja ono što bi se moglo nazvati "preobilje informacija o jednom polu, a nedostatak o drugom". Iako to jeste problem, on je svakako mnogo manji od porodičnog nasilja, ili stalnih porodičnih problema druge vrste (alkoholizam, zavisnost od droga ili kriminalitet jednog ili oba roditelja, npr.).

Ono što je deci potrebno da odrastaju kao srećna, zdrava i prilagođena jeste najpre porodični život bez stresa. Istraživanja dokazuju da je za dečji razvitak od najvećeg mogućeg značaja da odrastaju u porodičnoj atmosferi sa minimumom svađa, maksimalnom negom, maksimalnom podrškom, kao i veoma jakom i bliskom vezom između dece i roditelja. Homoseksualni roditelji u stanju su da obezbede toplu atmosferu prožetu ljubavlju. Ono što obezbeđuje porodičnu strukturu nije, dakle, isključivo biološka veza između roditelja i dece, već negovateljski odnos između roditelja i dece. Deca rođena, začeta veštačkim osemenjavanjem, ili usvojena od istopolnih parova, nisu u situaciji povećanog rizika od problema u ponašanju i psihi. Istraživanja jasno ukazuju da nema nikakvih dokaza da bi samo jedna vrsta roditeljstva mogla da bude tako dominantno savršena da isključuje sve ostale oblike nebiološkog roditeljstva, kao što je usvojenje, roditeljstvo očuha i maćeha, hranjeništvo i roditeljstvo lezbejki i homoseksualaca.

Prema rezultatima tri studije vođene u Sjedinjenim Državama, Britaniji i Holandiji17, deca rođena u lezbejskim parovima, bez obzira da li su začeta "prirodno" ili veštačkom insemenacijom, zdrava su i dobro prilagođena. Standardni psihološki testovi ne pokazuju nikakve razlike između dece heteroseksualnih i lezbejskih parova, a takođe se nikakava razlika ne uočava između dece začete "prirodno" i veštačkim osemenjavanjem.

Interes za decu lezbejskih parova porastao je poslednjih godina, od kako je uočeno da se sve više lezbejskih parova odlučuje da ima decu. Šarlota Pitersen, istraživačica sa Univerziteta Virdžinija, navodi u pomenutom istraživanju da postoji pravi "lezbejski bejbi bum" u poslednjih nekoliko godina, koji doduše još nije kvantifikovan, tj. izražen statističkim pokazateljima, ali je sigurno da postoji opšti osećaj da je sve više dece lezbejskih parova. U Sjedinjenim Državama jedan od razloga za to je sve veća pristupačnost uslugama klinika za veštačko oplođavanje koje pružaju sve pouzdaniju mogućnost začeća pomoću sperme anonimnih donatora.

Rejmond Cen sa univerziteta Virdžinija uporedno je analizirao nastavničke izveštaje o ponašanju dece lezbejskih i homoseksualnih parova sa ponašanjem dece heteroseksualnih parova u tri zemlje u kojima se vodilo istraživanje, i nije otkrio nikakve razlike između tih grupa dece. Takođe, i deca lezbejskih i heteroseksualnih parova, začeta bilo prirodno ili veštačkim osemenjavanjem, razvijaju se u skladu sa normama šire društvene zajednice.

Fiona Tasker, istraživačica sa Birbek Koledža (Holandija) dokazuje svojim istraživanjem da je lezbejska majka, koja nije biološki roditelj, mnogo više okupirana detetom nego otac u heteroseksualnom paru. Štaviše, biološka ne-roditeljka najčešće ima glavnu roditeljsku ulogu u podizanju zajedničkog deteta. Po rezultatima njenog istraživanja, 90% lezbejskih partnerki, ne-bioloških roditelja, smatraju da je podizanje zajedničkog deteta, zajednički posao, koji zahteva njihovo puno i aktivno učešće, dok to isto smatra 37% heteroseksualnih očeva. U disciplinovanju dece uzima aktivno učešće 60% lezbejskih partnerki, bioloških ne-roditeljki, za razliku od 20% očeva iz heteroseksualnih parova.

Šta deci sigurno nije potrebno: diskriminacija

Deca iz raznopolnih brakova imaju pomoć više članova porodice, a takođe i razne zakonske povlastice; to su zdravstvena zaštita, poreske olakšice za roditelje; javna pomoć roditeljima; dečiji dodatak, alimentacija ili druge garancije za izdržavanja dece; nasledna prava u odnosu kako na svoje roditelje tako i na članove njihovih porodica, i sl. Sva deca treba da imaju iste društvene mogućnosti da ostvare svoj maksimalni razvitak. Zato se deci homoseksualnih roditelja ne smeju uskratiti povlastice kao što su zdravstvena zaštita, obrazovanje i životni standard koji se bazira na materijalnom i društvenom statusu njihova oba roditelja. Status ljudi različitih polova, istih polova, pojedinačnih roditelja ili roditelja koji su usvojili decu, ne sme biti osnova za bilo kakvo diskriminisanje dece, niti se deci smeju uskraćivati njihova jednaka prava. Jednostavno, deci se, zbog seksualne orijentacije njihovih roditelja, ne smeju uskraćivati povlastice i zaštita koju uživaju druga deca.

4) KUDA DALJE?

Holandija, Švedska

U Parlamentu Holandije snažno su podržane promene u porodičnom zakonodavstvu koje daju registrovanim partnerima razna uzajamna prava, koja njihov status sve više približavaju bračnom pravnom statusu. Praktično, posle ovog zakona za koji se očekuje da stupi na snagu tokom 1998. godine, ostala je još samo jedna stvar nedostupna registrovanim partnerima, a to je mogućnost da usvajaju decu. Ukratko, zakonske promene omogućavaju homoseksualcima koji žive u registrovanom partnerstvu pravo na partnerovu penziju, socijalno osiguranje preko partnera, kompletna uzajamna nasledna lična i porodična prava, pravo na alimentaciju u slučaju raskida. Prijem homoseksualaca u vojsku i policiju već je ranije regulisano, što sve zajedno doprinosi kompletiranju građanskog statusa ljudi homoseksualne orijentacije.

Pija i Monika su imena dveju štokholmskih policajki koje žive u registrovanom partnerstvu. Prošle zime Monika je rodila kćerku koju je začela veštačkim osemenjivanjem. One su krajem novembra 1996. uspele da prenesu porodiljsko odsustvo na njenu partnerku Piju, što je inače opcija koja je zakonski moguća u Švedskoj kada su u pitanju heteroseksualni parovi. Švedski nacionalni osiguravajući zavod priznao je da Pija i Monika imaju ista prava kao i roditelji u običnom braku. Iako im je ta godina već zapravo prilično načeta, važno je da se sve više širi praksa priznavanja istog obima prava i beneficija homoseksualnim kao i heteroseksualnim parovima.

Domaće partnerstvo u Sjedinjenim Američkim Državama

Registrovano partnerstvo postoji u Sjedinjenim Američkim Državama pod nazivom domaće partnerstvo (domestic partnership) u nekoliko gradova, poznatih po tolerantoj atmosferi prema homoseksualcima, kao što su Njujork, San Francisko, Mineapolis, Ajova Siti, En Arbor, i u nekoliko okruga (ali ne celih država) kao što su Tomkins i Atika (država Njujork) i Ist Lensing u Mičigenu.

Značenje američkog registrovanog partnerstva je gotovo simbolično, i služi najviše kao javno oglašavanje zajedničke posvećenosti monogamnoj, trajnoj vezi. Ono, međutim, može da služi kao osnova za razne povlastice, ali to zavisi isključivo od poslodavca. Da bi imali sređene odnose u pogledu zajedničke imovine, registrovanim (kao i neregistrovanim) partnerima savetuje se da sklope paralelne, privatne, građanskopravne ugovore (npr. "joint survivalship contract") o sticanju i korišćenju, kao i sporazum o deobi imovine za slučaj raskida veze. Domaće partnerstvo u Sjedinjenim Državama nije po svojoj pravnoj prirodi "skoro isto što i brak samo bez roditeljskih prava", a takođe je i teritorijalno ograničeno. Ipak je praktični, ali i politički i moralni značaj postojanja tog instituta ogroman, jer se primenjuje u gradovima naseljenim desetinama miliona stanovnika kao i u vrlo uglednim univerzitetskim centrima, vodećim visokoškolskim ustanovama Amerike. Postojanje domaćeg partnerstva u tim sredinama predstavlja dragoceno iskustvo koje služi kao argumentaciona osnova za zahtevanje ozakonjenja braka istopolnih osoba u Sjedinjenim Državama.

Ajova Siti

Priznaje se postojanje porodičnih odnosa i izvan tradicionalnih bračnih i krvnih veza. Registrovano partnerstvo je 16. novembra 1994. postalo deo Uredbe o ljudskim pravima Ajova Sitija. Registrovano partnerstvo je priznanje veze dve nevenčane, odrasle osobe. Domaće partnerstvo je javnopravna regulativa i priznanje stalnosti veze između osoba koje ne žele ili ne mogu da se venčaju (čak se nigde ne pominje da su istog pola, mogu da budu dakle i različitog pola). Uslovi su da su osobe koje se registruju rešene na doživotno partnerstvo, da ni jedna osoba nije u braku, da nisu u krvnom srodstvu bližem od onoga koje se dozvoljava za sklapanje braka, da imaju pravnu sposobnost za sklapanje ugovora, da se deklarišu da su u odnosu uzajamne podrške, pažnje i posvećenosti, da su odgovorni jedno za drugo i za uzajamnu dobrobit, da će doprinositi zajedničkom izdržavanju. Oba partnera moraju da budu stalno nastanjeni u Ajova Sitiju, kao i da su američki državljani ili stalni rezidenti18. Najveći poslodavci u Ajova Sitiju, državni Univerzitet i sam grad Ajova Siti, priznaju socijalne povlastice registrovanim partnerima, od kojih je najvažnije uzajamno socijalno osiguranje.

En Arbor

U sedištu državnog Univerziteta Mičigen, En Arboru, postoji domaće partnerstvo koje mogu da sklope samo osobe istog pola, koje nisu u braku i nisu međusobno krvni srodnici one bliskosti koja bi sprečavala sklapanje braka kod osoba različitog pola. Takođe se traži da je prošlo najmanje 6 meseci od prestanka prethodnog domaćeg partnerstva. Registrovani partneri imaju niz povlastica, a pre svega uzajamno zdravstveno i stomatološko osiguranje, kao i mogućnost iznajmljivanja stanova u posebnom naselju namenjenom bračnim parovima po povlašćenim cenama, znatno nižim od onih koje važe u gradu.

Gradski Savet En Arbora doneo je Ordonansu o domaćem partnerstvu 4. novembra 1991, obrazlažući je postojanjem javnog interesa da se jačaju i podržavaju svi oblici porodičnog života. Takođe je naglašeno da su značaj kulturne različitosti i jednaki tretman od javnog interesa, i da se usvajanjem te Ordonanse želi doprineti zaštiti građana od diskriminacije na osnovu bračnog statusa i seksualnog opredeljenja.

Postoje dve vrste registrovanja domaćeg partnerstva, javno i privatno, a razlika je što se kod privatne registracije sva dokumentacija predaje partnerima. Takođe, domaće partnerstvo u En Arboru mogu da sklope i osobe koje uopšte ne borave u tom gradu, pa čak i dva stranca koja žive i prebivaju u drugim zemljama. Time se naglašava misionarska uloga podrške koju ovaj univerzitetski grad daje svim osobama istog pola širom sveta koje žele da "ozvaniče" svoju vezu, a to ne mogu da urade usled zakonskih nemogućnosti u svojim zemljama.

Realizovana utopija: Tatin cimer - slikovnica za decu19

Daddy’s roommate ili Tatin cimer je slikovnica za decu uzrasta do 10 godina.20

Prva slika: u prvom planu dečak od 7-10 godina priča kako su se pre godinu dana njegovi tata i mama razveli i objasnili mu da to znači da tata više neće živeti sa njima, ali da će se on sa njim viđati često i, naravno, da tata njega i njegovog mlađeg brata voli najviše na svetu. Na slici se vidi tata kako odlazi sa koferima, mama drži za ruku mlađeg uplakanog sina. Oboje, i tata i mama, imaju odlučne, u crtu stisnute usne, i tvrde nepokolebljive poglede, dok dečak stoji između njih zbunjen, a oko njega iskaču znaci pitanja.

Druga slika: tata sada živi u stanu u drugom delu grada, a od pre par meseci ima cimera Džona. Dečko ga voli: tatin cimer ga vodi da skupljaju razne insekte, leptire i bube, i pomaže mu da im posle odredi stručne nazive i vrste, priča mu interesantne priče iz biologije i pokazuje mu zanimljivosti u raznim debelim knjigama. Sva trojica, dečko koji priča, njegov tata i tatin cimer, idu zajedno na pecanje, na utakmice, ponekad igraju i fudbal. Uveče gledaju TV program ili video filmove za decu, pri čemu dečak sedi malo u tatinom krilu, a malo u krilu njegovog cimera, za koga kaže da ima gotovo isto nežne ruke kao i mama.

Treća slika: tata i njegov cimer zajedno kuvaju, posle toga zajedno peru sudove, a dečak im pomaže. Naravno tata i njegov cimer spavaju u istom krevetu (vide se dvojica u prugastim pidžamama, jedan čita knjigu, a drugi zeva i proteže se pored njega), a ujutru se zajedno briju. Povremeno se tata i njegov cimer posvađaju ali se ubrzo i pomire (vide se dvoje kako crveni u licu viču jedan na drugog, a posle tapšu jedan drugog po ramenu i tresu noseve - očito je bilo i suza; konačno, ispijaju po čašicu pića u znak pomirenja).

Četvrta slika: u školi su neki momci sa zlim pogledima i oštrim zubima rekli dečaku da je njegov tata "peder", i da je verovatno i on to isto, što dečko nije znao šta znači, ali je razumeo da je to nešto vrlo ružno, pa je ljutito negirao tako da je došlo do tuče. Razdvojila ih je učiteljica koja ih je sve izgrdila, ali ništa nije objasnila. Dečak je rešio da ne pita tatu, bojeći se da je to nešto zbilja loše, što bi moglo biti istina, nego je odlučio da pita mamu.

Peta slika: mama je rekla da je njegov tata zaista peder, ali kao prvo, da to ne znači da je i on peder, jer to nije nasledno, i kao drugo, da to nije ništa loše. To, naime, znači da njegov otac voli muškarce, dakle to je samo jedna vrsta ljubavi, a kako ljubav nikada nije loša, ni biti "peder" nije ništa loše. Na pitanje koje sve vrste ljubavi postoje, mama je odgovorila njemu i njegovom mlađem bratu, "To ćete vi meni reći, a ja ću pisati". Na kraju, na stolu ostaje poduži spisak, a mama se grli sa svojim dečacima.

I svi su srećni i zadovoljni, kako u bajkama i treba da bude.

Zorica Mršević
Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd
April 1997.


NAPOMENE

1. Sveštenici u tim zemljama smatraju da to ipak treba da bude stvar savesti i lične odluke svakog od njih posebno. Mnogi pristaju da obave crkvenu ceremoniju "venčanja" za istopolne parove, uprkos činjenici da crkvena organizacija ne priznaje validnost takve ceremonije.
2. To se odnosi samo na one usluge čije troškove podmiruje redovno socijalno osiguranje, dakle plaćaju se iz budžeta; privatne klinike i njihove usluge plaćene od strane pacijenata, nisu zabranjene. To diskriminiše lezbejke jer one treba da plaćaju prilične svote za nešto što se heteroseksualnim ženama omogućava besplatno.
3. Veliki poslodavci i transnacionalne kompanije kao što su npr. World Bank, European Monetary Institute, IBM, ali takođe i politička tela kao što su npr. Europea Parliament i European Commission, idu istim putem omogućavajući nevenčanim partnerima iste povlastice koje imaju bračni drugovi njihovih službenika. Najznačajnije je zdravstveno osiguranje, ali i postoji i niz drugih povlastica kao što su npr. besplatni jezički kursevi, korišćenje zatvorenih kantina i restorana, i sl. Pri tome se ne pravi nikakava razlika između heteroseksualnih i homoseksualnih nevenčanih parova i obim priznatih povlastica je identičan. From: Fwd from euroqueer<skolanderŽbahnhof.se> at internet 1/29/97 9:32AM Subject: ES: Press release from EGALITE, Brussels
4. From: Eva Isaksson <eisakssoŽcc.helsinki.fi> at internet 10/30/96 6:02PM Subject: Comments wanted: 2.7.2 Domestic partnership (Samesex "marriages")
5. Date: 12/31/96 9:24 AM Subject: ES: ILGA Press Release
6. Rex Wockner: Same-sex marriage, Nordic-style, Advocate, February 1997, str 26
7. From: ZMRSEVICŽlawnetpo.law.uiowa.edu at internet 12/7/96 2:08PM Subject: Idemo na Havaje
8. Termin veštačko osemenjavanje (artificial insemination) je u širokoj upotrebi mada postoje i primedbe vezane za atribut "veštački". Naime, deca koja se začnu i rode tim putem nisu ništa manje "prirodna" ili više "veštačka" od druge dece. (From laurie campbell <lauriecaŽunixg.ubc.ca> at internet 4/6/97 12:58PM). U ovom radu će se u daljem tekstu koristiti termin veštačko osemenjavanje, jer za sada nema pogodnijeg, ali uz punu svest o njegovim nedostacima. Eventualne zamene tog termina, kao što su "alternative insemination" ili "assisted reproduction" nisu naime još uvek šire prihvaćene. From: "Kati Mustola" <Kati.MustolaŽhelsinki.fi> at internet 4/7/97 9:42AM Subject: Re: WILD: studies about children raised by lesbian parents.
9. Mary Frank Ward, majka troje dece, tužila je 1995. svoga bivšeg muža oca najmlađeg deteta, za povećanje sume neophodne za detetovo izdržavanje. Njen bivši muž (inače osuđeni ubica svoje prve supruge) odgovorio je osvetoljubivo, protivtužbom kojom je zahtevao da se starateljstvo nad detetom sudski dodeli njemu, što je sud i uradio, a Vrhovni sud Floride i potvrdio. Odluka je obrazložena time da je "dete neprestano izloženo štetnim uticajima ponašanja u majčinoj kući". Sud je smatrao da postoje "štetni uticaji" jer su Mari i njena najstarija ćerka lezbejke koje obe žive sa svojim partnerkama u istom domaćinstvu zajedno sa dvoje mlađe dece. Florida je, inače, nedavno donela zakon po kome starateljstvo nad decom treba da se odbija licima osuđenim za teška krivična dela, a posebno kada je reč o radnjama domaćeg nasilja, sem ako se posebno jakim dokazima ne dokaže podobnost da se staraju o deci. Bivši muž Meri Frank, podneo je dokaze da je sada oženjen, stabilno zaposlen i da poseduje znatnu imovinu. Za sud su to bili dovoljno jaki dokazi da se starateljstvo oduzme od majke-lezbejke i dodeli njemu, ubici bivše žene. Zaposlenost, oženjenost i imovina, dakle predstavljaju te posebno jake i dobre dokaze da neko, iako ubica, može biti bolji roditelj no lezbejska majka. "A convicted murderer is a more fit partner than a lesbian, Ms. January, Vol. VII no. 4. str 27. (ZMRSEVICŽLAWNETPO.LAW.UIOWA.EDU at internet 2/28/97 3:29PM Subject: PATRIARCHY STRIKES BACK)
10. A3-0028/9411. EUROPRIDE 97 POLITICAL STATEMENT "Gays and lesbians: towards a true European citizenship".
12. U precendentnim pravnim sistemima, budući slični slučajevi se baziraju na zakonima, ali i "test" odlukama.
13. Ninia Baehr & Genora Dancel; Tammy Rodriguea & Antoinett Pregil; Pat Lagon & Joseph Melillo
14. Lawrence Miike
15. Same-sex Marriage - A Fair Rulling, Ms. March, vol. VII, no. 5. str 17.
16. Julia Penelope edit: Out of the class closet, Dykes of poverty: Coming Home, The Crossing Press & Freedom, Los Angeles 1994, str 161-"171.
17. Paul Recer: "Lesbian’s Kids Emotionally Sound", April 4, 1997, The Associated Press, From: Fwd from euroqueer <skolanderŽbahnhof.se> at internet 4/4/97 10:02PM. Istraživanjem rukovodili: Fiona Tasker, Birkbeck College, Holandija i Charlotte J. Patterson & Raymond W. Chan, University of Virginia, USA.
18. Postupak registracije je jednostavan: u administrativnoj kancelariji, obe osobe potpišu formular i plate 30 dolara, i posle tri radna dana, dobiju deklaraciju o tome da je među njima sklopljeno registrovano partnerstvo. Isto tako se "razvode".
19. From: ZMRSEVICŽlawnetpo.law.uiowa.edu at internet 11/25/96 1:52PM Subject: Tatin cimer.
20. Will Hoite: Daddy’s Roomate, Alyson Publishers, New York 1995.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd