ponedeljak, 11 decembar, 2017.

Uvod

Tokom čitave istorije žene su imale istaknutu ulogu u antiratnim pokretima i pacifističkim krugovima - čak i onda kada su, kao u srednjem veku, ratovi kojima su se suprotstavljale bili smatrani svetim.1 Bliže našem vremenu, žene su veoma prisutne u pacifističkim i antiratnim pokretima 19. i 20. veka. Najzad, uočljivo preovlađivanje žena u mirovnim pokretima različitih strana sukobljenih u ratu u Jugoslaviji - u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu - jedna je od zapaženijih odlika ovog sukoba.

Patrijarhat i feminizam u Jugoslaviji

Iako u svim ratovima mnogi muškarci izbegavaju regrutovanje ili dezertiraju, ratovanje je i dalje muški poduhvat. Prema tome, rat je pretežno, ali ni u kom slučaju isključivo - i sigurno ne biološki - muški posao. Koliko će neki određeni rat biti muški, u velikoj meri zavisi od snage patrijarhalnih vrednosti u kulturama sukobljenih društava. Što su u kulturi jače patrijarhalne naslage, to će njeni članovi biti ratoborniji.

Te patrijarhalne naslage nisu podjednako raspoređene u društvenim slojevima, etničkim grupama i rodovima. U predratnoj Jugoslaviji patrijarhalne vrednosti su se duže i upornije zadržale među muškarcima nego među ženama.2 Tokom poslednjih godina postojanja Jugoslavije mnoge žene je zapravo odlikovao manje-više nesvesni feminizam, koji je pre 1980-ih samo mali broj njih umeo da artikuliše. Ta vrsta feminizma mogla je da se nađe u većini istočnoevropskih zemalja, ali posebno u Jugoslaviji, gde je emancipacija žena otišla dalje i dublje nego u većini drugih istočnoevropskih zemalja.

Taj uopšteni feminizam uglavnom je bio posledica dvosmislene prirode jugoslovenskog komunističkog režima u periodu od 1945. do 1990, kada je emancipacija žena bila pretežno ideološka, kao što su pod komunističkom vlašću bile i tolike druge proklamovane emancipacije. Ona je podrazumevala vrlo malo stvarne i smislene emancipacije, bilo od pretkapitalističkog ili od kvazikapitalističkog patrijarhalizma. Ipak, čak i ta sumnjiva emancipacija učinila je da se žene osećaju bar deklarativno jednake muškarcima - jednake u okviru političkih i pravnih principa. Žene se u tom smislu mogu uporediti s radničkom klasom: i žene i radnici su bili podjarmljeni i eksploatisani - dok su u načelu bili, ili je trebalo da budu, jednaki svim ostalim građanima.

Međutim, žene su često bile relativno jednake muškarcima u pogledu plata, a ponekad i u pogledu vrste poslova koje su obavljale. Ovu drugu vrstu jednakosti ponekad su pratile rasprave o tome treba li žene da budu jednako zastupljene među traktoristima i mašinovođama. Prisustvo delom deklarativne, a delom konkretne jednakosti stvorilo je opšti utisak da žene nisu sasvim jednake, kao i široko rasprostranjeno verovanje da će to uskoro stvarno i postati. Prema tome, u bivšoj Jugoslaviji smo imali mešavinu deklarativne i stvarne jednakosti.

U tom smislu Jugoslavija je bila potpuno različita od mnogih zemalja, uključujući i zapadne. U bivšoj Jugoslaviji muškarci su imali veće prihode i bolje šanse za uspeh u životu od žena. Međutim, ako se pogledaju univerziteti i mnoge druge oblasti društvenog života, utisak da su žene jednake imao je nekog osnova. To je bio prvi, sociopolitički preduslov za preovlađivanje žena u antiratnim pokretima 1991-1995.

Drugi preduslov je bio postojanje samosvesnog feminizma, po čemu se Jugoslavija razlikuje od svih drugih istočnoevropskih zemalja. Iako se na osnovu nekih činjenica početak poslednjeg talasa jugoslovenskog feminizma može datirati u rane sedamdesete,3 najčešće se ipak uzimaju godine 1978. ili 1979.

Prva feministička konferencija posle II svetskog rata održana je u Beogradu 1978, i naišla je na ogorčeno suprotstavljanje kako Saveza komunista, tako i tadašnje zvanične organizacije žena.4 Konferencija je po karakteru bila međunarodna, sa učesnicama iz zapadnih zemalja kao i onima iz Jugoslavije. Jugoslovenske feministkinje su 1979. formirale svoju prvu organizaciju, "Žena i društvo", koja je startovala kao jedna od sekcija Društva sociologa Hrvatske. To je bio jedini način na koji su feministkinje mogle da legalizuju i legitimizuju svoj tek stvoreni pokret.5 Među prvim članicama te grupe bile su Vesna Pusić,6 Vesna Kolarić7 i Vesna Kesić,8 koje će kasnije biti aktivne u antiratnim i pokretima za ljudska prava u Hrvatskoj. Vesna Pusić je bila prva redovna predstavnica grupe koja će postati kolokvijalno poznata kao "Ženska sekcija" Društva sociologa Hrvatske. Pošto je namerno liberalno uređenje tog Društva dozvoljavalo da praktično svaki građanin Jugoslavije postane član njegovih sekcija, uskoro su mu pristupile feministkinje iz cele zemlje.9 Početkom osamdesetih, Sekcija je imala više članica od Društva u kojem je formalno bila organizovana, i to iz svih društvenih slojeva, uključujući i neke žene radnice. Mnoge su bile iz drugih jugoslovenskih republika, uglavnom iz Srbije.10 Iako je u to vreme u Jugoslaviji bilo i drugih feminističkih inicijativa, ova je bila najznačajnija.

Kao i međunarodna feministička konferencija održana u Beogradu 1978, i "Žena i društvo" se odmah suočila s neprijateljstvom režimske Konfererencije za društvenu aktivnost žena. Uprkos tome, ta prva feministička organizacija osnovana posle 1945, nastavila je s radom, dok su neprekidne polemike s režimskom organizacijom žena predstavljale bar neku vrstu otvorenog, ako ne i političkog dijaloga.

Taj dijalog s feminizmom - bar u formi stalnog sukoba - u istočnoj Evropi i Rusiji otvoreno je započet tek krajem osamdesetih.11 U celom tom regionu feminizam je bio apsolutno neprihvatljiva reč, a u Jugoslaviji relativno neprihvatljiva. Žene koje su se u Jugoslaviji izjašnjavale kao feministkinje pojavljivale su se u javnom kulturnom životu, čak uz potporu izvesnog institucionalnog legitimiteta.12 One su na taj način mogle da promovišu feminizam i kao društvenu teoriju i kao pogled na svet. To je predstavljalo drugi, kulturno-politički preduslov za preovlađivanje žena u mirovnim pokretima tokom devedestih.

Treći, socio-psihološki preduslov nije bio ništa manje važan. Naš utisak je da je kod žena strah od raspada Jugoslavije bio jači nego kod muškaraca. To je možda bilo povezano s još uvek značajnijom ulogom žene u porodici, gde se međuetnički sukob osetio s posebnom surovošću. Njegova prva meta su bile tzv. etnički mešovite porodice koje su činile većinu onih 5 procenata jugoslovenskih građana koji sebe i svoju decu nisu videli kao pripadnike posebnih etničkih grupa, već kao Jugoslovene. Prema popisu od 1981,13 tih (ne)etničkih Jugoslovena je bilo oko 1.2 miliona.14

Većina onih koji su se izjasnili kao Jugosloveni živela je u Srbiji (36.3%), Hrvatskoj (31.1%) i Bosni i Hercegovini (26.8%).15 U periodu 1977-1981, 13 procenata svih novih brakova sklopljenih u Jugoslaviji bili su etnički mešoviti.16 Najviši procenat mešovitih brakova sklopljen je u pokrajini Vojvodini (27.3%). Hrvatska (17.0%) i Crna Gora (13.8%), zauzimale su drugo, odnosno treće mesto.

Republika Bosna i Hercegovina nije bila stub multikulturalizma, kako se uobičajeno tvrdi od kako je postala nezavisna. Sa 12 procenata mešovitih brakova, ona je zapravo ispod proseka od 13%, koji je važio za Jugoslaviju u celini.17 Hrvati i Srbi su imali skoro podjednak prosek mešovitih brakova, dok su sve ostale etničke grupe imale niži: Makedonci (9.3%), Slovenci (8.4%), Muslimani (7.6%) i Albanci (4.2%). Mešoviti brakovi kao jedno od uporišta jugoslovenstva zavisili su od etničke otvorenosti manjina više nego od otvorenosti najvećih, konstitutivnih etničkih grupa.

U tom smislu Italijani su bili daleko iznad ostalih, pošto je njih 87.4 procenata živelo u mešovitim brakovima. Prema ovom merilu, čak su i tradicionalni južnoslovenski neprijatelji kao Turci (18.5%) i Mađari (26.6%) bili etnički manje zatvoreni od Južnih Slovena.18

Heterogamni Hrvati/Hrvatice najčešće su sklapali brakove sa Srbima/Srpkinjama (59.0% svih mešovitih brakova).19 Isto tako, skoro polovina heterogamnih muslimanskih brakova sklopljena je sa Srbima/Srpkinjama (48.7%).20 Što se tiče Jugoslovena (shvaćenih bilo kao etnička, bilo kao neetnička grupa), oni su najčešće sklapali brakove sa Srbima/Srpkinjama (38.5%), drugim Jugoslovenima/Jugoslovenkama (29.4%), ili Hrvatima/Hrvaticama (25.2%). Muslimani su bili daleko iza, sa 7.5 procenata. To je bilo manje od njihovog proseka u ukupnoj populaciji (8.9%), za razliku od Srba (38.5% brakova s Jugoslovenima prema 36.3% u ukupnoj populaciji), i Hrvata (25.2% prema 19.7%), koje su Jugosloveni birali kod sklapanja braka više nego što je njihov udeo u ukupnoj populaciji.

Pre secesije Hrvatska je imala brojnu srpsku manjinu. Hrvati i Srbi su kod sklapanja brakova najčešće birali jedni druge, prvenstveno zbog toga što su u Jugoslaviji predstavljali dve najveće etničke grupe. Štaviše, Hrvati i Srbi su u velikom broju živeli i u mešovitim područjima Bosne i Hercegovine, a u Srbiji je postojala prilično brojna hrvatska manjina. S ozbirom na to, u Jugoslaviji je jedva postojalo neko područje u kojem oni nisu mogli da se sretnu.

U Jugoslaviji nijedna druga grupa nije bila toliko raspršena kao Hrvati i Srbi, a slovenski Muslimani su bili jedina druga etnička grupa koja je u većem broju živela u više republika. Ipak, Muslimani nisu ni izbliza bili onoliko heterogamni kao druge dve grupe, iako su u većini živeli u Bosni i Hercegovini u kojoj nije postojala etnička većina, i u kojoj su živeli zajedno s Hrvatima i Srbima. S druge strane, većina Slovenaca je živela u Sloveniji u kojoj su činili 90 procenata stanovništva, dok je većina Makedonaca živela u Makedoniji u kojoj postoji i brojna albanska manjina, ali te dve grupe su koegzistirale u nekoj vrsti samonametnutog aparthejda.

S tako visokim procentom (ne)etničkih Jugoslovena i mešovitih brakova sklopljenih između pripadnika glavnih etničkih grupa i manjina, raspad zemlje po etničkim granicama je nužno pogodio velik broj porodica, uzrokujući podele unutar njih. Žene u Jugoslaviji su očigledno bile svesnije mogućih posledica etničkih sukoba od muškaraca, pošto žene uglavnom prihvataju ideju da je održavanje porodice njihova odgovornost. Uništavanje porodice ženu stavlja u daleko teži i društveno ranjiviji položaj nego muškarca. U tom smislu moglo bi se reći da je porodica i dalje njen prevashodni izvor identifikacije, dok nacionalizam muškarcima pruža dodatni, širi izvor identifikacije.

Početkom osamdesetih, nacionalistički pokreti su ponovo počeli da zauzimaju politički prostor koji su bili izgubili posle poraza "Hrvatskog proleća" 1971. Prvo je došlo do albanske pobune 1981, posle koje je, u drugoj polovini te decenije, usledila spektakularna obnova srpskog nacionalizma. Kada je 1987. osvojio vlast, Slobodan Milošević je bio samo još jedan ambiciozni oportunista iz redova komunističkih aparatčika, ali Srbija više nije bila samo jedna od republika pod vlašću jugoslovenske komunističke oligarhije. Srbija je postala rasadnik svesrpskog nacionalizma koji će lavovski doprineti konačnoj propasti Jugoslavije. Suprotno široko rasprostranjenom uverenju, Milošević nije izmislio srpski nacionalizam. On je samo naučio, doista vrlo brzo, kako da ga ukroti i iskoristi da bi osvojio i sačuvao političku moć.21

Kada su krajem osamdesetih sukobljene nacionalističke elite počele da stvaraju sopstvene političke platforme, one su započele potpuno koordinisan napad na ranije opisanu relativnu jednakost polova i relativnu emancipovanost žena ostvarenu pod komunističkim režimom. Sve etničke grupe su počele da kukaju nad sopstvenom tragičnom sudbinom, implicirajući da svi drugi uživaju u medu i mleku. Tada su se pojavili prvi zahtevi da se žene vrate kućama i rode što više novih Hrvata, Slovenaca ili Srba.

Pošto je zahtev za povećanje populacije bio toliko važan za sve sukobljene etničke nacionalizme bivše Jugoslavije, njihove elite su morale doći u sukob sa ženskim pokretima i organizacijama. Povećanje nataliteta stvorilo bi još više vojnika za podršku teritorijalnim zahtevima etnokratskih elita. Taj novi zahtev signalizovao je povratak patrijarhalnih vrednosti i odnosa, i ugrozio nivo jednakosti žena ostvaren pod prethodnim režimom.

Povratak patrijarhalnih vrednosti već su zastupale i poslednje komunističke vlade jugoslovenskih republika. Neke od njih su verovale da sve veći problem nezaposlenosti mogu da reše vraćanjem žena kućnim poslovima. Krajem osamdesetih u jugoslovenskom društvu se vodila sve žešća borba oko pitanja slobodnog izbora, odnosno obaveze žena da rađaju više dece i ponovo postanu "dobre majke" i domaćice. Tokom tih rasprava nacionalisti su diktirali opšti ton, ali prihvatali su ga i mnogi drugi, uključujući i značajne segmente komunističkog režima.

Debata o budućoj ulozi žena u društvu važna je u objašnjenju preovlađujućeg broja žena u antiratnim pokretima 1991-1995. Pred kraj osamdesetih došlo je do spontanog razvoja ženskih lobija, ženskih parlamenata, nezavisnih ženskih udruženja itd., u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, i posebno u Sloveniji, koja je imala veći broj različitih ženskih grupa. Ta nova faza u razvoju ženskog pokreta daleko je prešla granice aktivnosti grupe "Žena i društvo". Iako istorijski važna, ova grupa se ipak zadržala u relativno skučenim granicama akademskih i profesionalnih krugova, ograničena pretežno na intelektualke.

Te nove ženske inicijative nastale su tokom kampanje protiv izmena u porodičnom zakonodavstvu Srbije kojim su uvedene dodatne komisije za ispitivanje i ograničavanje prava trudnica na pobačaj. Te izmene su značile kraj jednog izuzetno liberalnog zakona koji je postojao još od kraja pedesetih.

Debata o pobačaju koincidirala je s nastankom novih političkih stranaka, od kojih su se neke suprotstavljale pravu na pobačaj. U to vreme, 1990, u Beogradu je osnovan Ženski lobi, i jedna od njegovih prvih akcija - pored zahteva da srpski parlament odbaci predlog novog porodičnog zakona - bio je i zahtev da vlada ustanovi Ministarstvo za žene. Žene koje su iznele taj zahtev nisu smatrale da je to jedini način borbe protiv sve veće erozije ženskih prava, ali su želele da parlament tom pitanju posveti daleko veću pažnju.22 Njihova kampanja je naišla na mnoge probleme. Nije bilo moguće ubediti nijednog poslanika da u parlamentu zastupa njihov kontrapredlog, tako da je on bio odbačen. Ipak, ta epizoda je učinila da žene postanu svesnije potrebe da se bore za svoja prava.

Ženski parlament je osnovan 8. marta 1991, u Beogradu. U njemu su se udružile žene iz raznih organizacija i političkih stranaka, pošto su smatrale da je od suštinske važnosti stvaranje jednog ženskog foruma koji će predstavljati njihove temeljne interese, pošto u srpskom parlamentu, kao i u većini novoizabranih parlamenata, žene skoro uopšte nisu bile zastupljene. Ženski parlament je bio odgovor na činjenicu da parlamentarni život u čitavom regionu predstavlja legitimisanje koncepta muške demokratije. Pristupile su mu i žene iz drugih gradova, dok su Lobi sačinjavale žene iz Beograda. To su bile dve glavne nove ženske organizacione strukture osnovane pre rata. Treća se pod imenom Ženska stranka ogledala u izbornoj politici, ali bez većeg uspeha.

Stranku je osnovao jedan broj žena koje su već bile aktivne u drugim ženskim organizacijama, s idejom da bi i ovaj vid političke borbe mogao pomoći da žene postanu prisutnije na političkoj areni. Među ženama se vodila sledeća rasprava: treba li da pristupe drugim nenacionalističkim strankama, kao što su bile Socijaldemokratska unija Srbije/Jugoslavije, Reformska stranka, ili druge građanske, nenacionalističke političke grupe, ili treba da osnuju sopstvenu stranku? Sve takve stranke pokazale su se kao vrlo neuspešne u takmičenju s nacionalističkim političkim partijama, uključujući i vladajuću Socijalističku partiju Srbije (nekadašnje komuniste koji su se preobratili u nacionaliste). Očigledno, na samom početku ere pluralizma, bilo je rano očekivati stvaranje neke jače koalicije svih nenacionalističkih snaga, kada sveopšta politička atmosfera nije bila naklonjena građanskoj opciji. Vladajuće strukture moći (uključujući i političku policiju) takođe su vrlo aktivno radile na razbijanju svih građanskih stranaka.

Majke i druge žene

Prve antiratne demonstracije organizovale su zajedno tri ženske organizacije: Ženski parlament, Ženski lobi i Ženska stranka. Demonstracije su održane ispred zgrade Skupštine Srbije, očigledno s malim uticajem na one koji su bili u njoj. Te žene će postati zamajac antiratnog pokreta u Srbiji koji je spontano nastao posle izbijanja rata.

Situacija je bila slična i u drugim jugoslovenskim republikama u kojima su žene igrale avangardnu ulogu u mirovnim pokretima. Aprila 1991. došlo je do pokušaja stvaranja Nezavisnog saveza žena Jugoslavije (osnovan u Zagrebu), ali ta organizacija nije mogla da se aktivira pošto se ubrzo posle njenog osnivanja Jugoslavija raspala. Komuniciranje je, najblaže rečeno, postalo teško, tako da je ta inicijativa - smišljena da spreči upravo ono što je usledilo - propala.

Još jedna ženska inicijativa, poznata kao Pokret majki, nastala je prividno spontano s izbijanjem rata u Sloveniji. Njoj su posvetili ogromnu pažnju i domaći i strani mediji, koji su pokazali nerazumevanje i zlu volju prema događajima u Jugoslaviji.23 Na početku rata mediji su skoro svu pažnju usredsredili na Pokret majki u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, iako je takav pokret postojao i u Srbiji. U jednom trenutku pripadnice pokreta su čak upale u Skupštinu Srbije zahtevajući da njihovi sinovi budu vraćeni iz Slovenije, gde su sporadične borbe niskog intenziteta odnosile desetine života, uglavnom regruta federalne armije.

Iako su majke na samom početku oružanog sukoba organizovale nekoliko spontanih protesta protiv rata, sam pokret je bio do kraja manipulisan od strane političkih elita. Te elite su ga, zapravo, iskoristile da u začetku razbiju masovni mirovni pokret. To se može videti iz okolnosti koje su pratile njihov skup iz juna 1991, kada su provalile u Skupštinu Srbije i iznele svoj zahtev. Prinuđeni smo da pretpostavimo da je u zgradu parlamenta u vreme rata moguće provaliti samo ako za to postoji dopuštenje.

Naravno, u tako uzbudljivom trenutku bilo je moguće poverovati da se sve to odvija doista spontano. Tek kasnije je postalo jasno da je čitava ta epizoda inscenirana da bi se javno mnjenje pripremilo za povlačenje Jugoslovenske narodne armije iz Slovenije. Pokret majki je za napad na parlament imao politički blagoslov odozgo, ako odatle nije sve bilo i organizovano.

Nena Kunijević, koja je predvodila Pokret majki Jugoslavije (koja će uskoro biti svedena na Srbiju i Crnu Goru), bila je takođe aktivistkinja Pokreta žena za Jugoslaviju, neslužbeno poznatog i kao "Žene u bundama", zato što su neke od njih držale javne govore obučene u bunde. Iste te žene demonstrirale su i protiv poslednje federalne vlade i njenog predsednika Ante Markovića, optužujući ih za izdaju. Mnoge od njih kasnije su pristupile Savezu komunista-Pokretu za Jugoslaviju, nazvanom i "Generalska partija", zbog podrške koju je dobijao od visokih oficira federalne armije.

Ta inicijativa nikad nije bila spontana, već su njome manipulisale zaraćene vlasti jugoslovenskih republika, iako su joj neke žene sigurno prišle s najčistijim motivima. Verovatno uz pomoć Jugoslovenske narodne armije, Pokret majki je dobio izvestan broj autobusa da ode da traži svoje sinove u vojnim kasarnama u Sloveniji, gde su federalna armija i lokalna teritorijalna odbrana uglavnom vodile prividan rat. (Autonomni antiratni pokret nikad nije dobio ni bicikl.)

Majke su ispraćene sa skupa održanog u zgradi saveznog parlamenta u centru Beograda, kada su im data sva moguća obećanja. Potom je konvoj autobusa krenuo ka zapadu, pravo u rat. Kada su stigle u Sloveniju, većina njihovih sinova je bila u kasarnama, očekujući poljupce i domaće kolače.

Majke su posle toga vraćene kućama, s nadom očekujući brz povratak svojih sinova. Međutim, posle nekoliko nedelja federalna armija je doista napustila Sloveniju, ali umesto povratka u Srbiju i Crnu Goru, bila je poslata u Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku. Kada se vojnici nisu vratili, izbile su zaista spontane demonstracije. Ovog puta nisu ih predvodile "Žene u bundama", niti je dobijena ikakva podrška odozgo. Takođe, nije bilo ni upadanja u parlament.

Tako izmanipulisan Pokret majki iskorišćen je da bi se opravdale odluke vojno-političkih elita. To treba imati na umu da bi se razumele početne faze jugoslovenskog građanskog rata/ratova.

Istovetna ženska inicijativa pojavila se i u Hrvatskoj. Pošto je hrvatski režim u to vreme uživao ogromnu međunarodnu podršku, i tamo se pojavila ista vrsta manipulacija i otišla još dalje. Hrvatske majke su se vozile kroz celu Evropu autobusima koje im je obezbedila država, prisustvovale mitinzima i konferencijama i upućivale patriotske majčinske zahteve naklonjenoj zapadnoj publici. Obezbeđeno im je više od dvadeset autobusa da idu u Strazbur (sedište Evropskog parlamenta), Brisel (sedište Evropske zajednice i NATO-a), i druge gradove. Nezvanični antiratni izvori potvrdili su da je čitava akcija uživala podršku službe hrvatskog predsednika.

Pokreti majki Bosne i Hercegovine i Hrvatske imali su samo jedan zahtev: da im sinovi budu pušteni iz Jugoslovenske narodne armije. Nijedna od tih žena nije progovorila ni reč protiv mobilisanja njihovih sinova u republičke oružane snage, koje su tada bile ubrzano izgrađivane,24 naoružavane i opremane uz pomoć nemačke i mađarske vlade.25 Krajem leta 1991, bosanskohercegovačke i hrvatske Majke došle su u Beograd i zahtevale od generala Njegovanovića da otpusti njihove sinove iz Jugoslovenske narodne armije. U Beogradu su ostale oko 24 sata, i ne pokušavajući da stupe u vezu sa mirovnim pokretom Srbije.

Dok su srpske majke demonstrirale protiv paravojnih formacija u drugim republikama, dotle su bosanskohercegovačke i hrvatske majke protestvovale samo protiv jugoslovenske federalne armije. Drugim rečima, majke su u svim tim slučajevima stupale na stranu svojih nacionalističkih vlada. Jedini delimičan izuzetak je Pokret majki Srbije, bar u svojoj drugoj fazi.

Bosna i Hercegovina je predstavljala jedinstven slučaj, zato što je u njoj mirovni pokret u početku bio najjači. Stotine hiljada ljudi demonstriralo je protiv rata u Mostaru, Banja Luci, Sarajevu i u većem broju drugih mesta. U to vreme u Bosni i Hercegovini je postojao jedinstven mirovni pokret. Ljudi su delovali zajedno bez obzira na etničke razlike, svesni tragedije koja će zahvatiti njihovu republiku ako se Jugoslavija raspadne. Brojni su primeri bratimljenja etnički različitih sela, kao pokušaj da se sačuva multietničko jedinstvo te republike. Bosanskohercegovački mirovnjaci su čak prešli u Hrvatsku, preko tada još uvek postojećih mostova na Savi,26 zalažući se za mir dok je srpsko-hrvatski rat u toj republici uveliko besneo.

Pokret majki Bosne i Hercegovine razbijen je podrškom koju je predsednik Alija Izetbegović pružio dvema od tri etničke grupe žena. To je pomoglo i razbijanju mirovnog pokreta Bosne i Hercegovine, i nemamo razloga za sumnju da je upravo to i bio cilj. Naime, predsednik Izetbegović je podržao muslimanske i hrvatske majke protiv srpskih - tj. podržao je one koje su demonstrirale protiv federalne armije zahtevajući puštanje svojih sinova iz njenih redova. S druge strane, srpske majke iz Bosne demonstrirale su u znak podrške federalnoj armiji, tražeći njenu zaštitu od hrvatskih i muslimanskih separatista. To je dovelo do konačnog rascepa između žena tri najveće etničke grupe u toj republici. Propast mirovnog pokreta u Bosni i Hercegovini onemogućilo je postojanje bilo kakvog šireg mirovnog pokreta u Jugoslaviji.

Po našem mišljenju došlo je do dve vrste manipulacija: kao prvo, u tadašnjem etnokratskom pandemonijumu nijedna vladajuća etnička elita nije stvarno želela mir. Prema tome, nisu želele ni jak i autentičan mirovni pokret. Sve su se pripremale za rat, nadajući se da će ratna opcija biti od koristi za ostvarenje njihovih etnokratskih ciljeva. To je razlog što su samo patriotski Pokreti majki (koji se nisu suprotstavljali ratu, već samo učešću njihovih sinova na etnički pogrešnoj strani) dobijali njihovu podršku. (Bilo bi korisno analizirati okolnosti u kojima su pokreti majki posebno podložni manipulisanju. To je moguće u slučaju kada su usredsređeni na samo jedno pitanje i kada im nedostaje neophodna politička dimenzija. To nije bio slučaj, na primer, u Argentini, ali jeste bio u bivšoj Jugoslaviji.)

Štaviše, Pokret majki je zapravo upotrebljen za pojačavanje etničkih napetosti. Na zapadu to nikad nije do kraja shvaćeno, tako da su publicitet dobili ti pokreti, a ne autentični mirovni pokreti koji su postojali u svim jugoslovenskim republikama, najjači u Bosni i Hercegovini, a najslabiji u Sloveniji.

U vreme secesije Slovenije postojala je posebna, sasvim specifična situacija. Slovenija je što se tiče ideje i prakse civilnog društva bila daleko ispred ostatka istočne Evrope. Jedino je u njoj, od svih jugoslovenskih republika, zaista postojao mirovni institut. Ipak, kada je započeo rat, u njoj skoro i nije bilo mirovnog pokreta, a i ono što se spontano pojavilo nisu predvodile slovenačke alternativne grupe, već bivši članovi, pa čak i funkcioneri Saveza komunista Slovenije, poput Sonja Lokar.

Karavan mira

Septembra 1991. Helsinška skupština građana organizovala je Karavan mira građana Evrope.27 Ironija je da Slovenci, koji su pre rata predvodili mirovni pokret, nisu mogli biti nagovoreni da se priključe ovom karavanu.28 Karavan je organizovan uz ogromnu pomoć ARCI-a, jedne od najvećih nevladinih mirovnih organizacija Italije. To je, sa svoje strane, mobilisalo italijansko alternativno javno mnjenje u korist podrške mirovnom pokretu u Jugoslaviji.

Ideja Karavana nije bila da se zaustavi rat, jer je to očigledno bilo nemoguće. Ono što jeste bilo moguće, bilo je uspostavljanje komunikacije između građana Evrope i građana bivše Jugoslavije. Cilj je bio da se Jugoslovenima pokaže da Evropa brine o onome što se događa u njihovoj zemlji i da se istovremeno Evropi uputi poruka da će jugoslovenski konflikt duže trajati i biti teži za rešavanje nego što se u Evropi misli. Jedan od ciljeva je bilo je uspostavljanje neposrednog kontakta između raznih nevladinih organizacija, mirovnih grupa i pokreta u Evropi, i onih koji su upravo nastajali u Jugoslaviji.

Karavan autobusa je pošao iz Trsta sa oko 400 ljudi. U Sloveniji je glavna organizatorka bila Sonja Lokar.29 Kada je Karavan prispeo u Ljubljanu održan je sastanak i organizovano je nekoliko radionica, ali su slovenački učesnici bili rezervisani, očigledno se držeći slovenačkog nacionalnog programa otcepljenja. To je bila stvarna pozadina čitave priče o odbijanju slovenačkih mirovnih aktivista da učestvuju u Karavanu mira.

Da bismo stvar postavili u istorijsku perspektivu treba da se vratimo u sredinu osamdesetih kada je mladi slovenački civilni pokret počinjao da govori o nacionalnom civilnom društvu. Većina tada nije uviđala da se radi o kontradiktornoj ideji. Nacionalno civilno društvo je sve više postajalo pokret za etničko društvo, da bi na kraju kada je u Sloveniji izbio rat, onemogućilo stvaranje autentičnog mirovnog pokreta. Protagonisti etničkog civilnog društva odbili su da učestvuju u širem mirovnom pokretu s objašnjenjem da to njima nije potrebno pošto su žrtve agresije.

Mi nismo podržali tada, niti opravdavamo sada, sve ono što je federalna armija uradila u Sloveniji. Oružani odgovor na slovenačku oružanu secesiju bio je neodgovarajući potez sa tragičnim posledicama, i sasvim je moguće da je tako i smišljen. U to vreme suočili smo se s dve međusobno isključive političke odluke dvaju sukobljenih strana: cilj slovenačkog režima je bio nasilno jednostrano otcepljenje od Jugoslavije, dok je odgovor federalne armije predstavljao pokušaj jednostranog nasilnog očuvanja Jugoslavije pomoću neinteligentne upotrebe sile.

Odmah pošto je štampa najavila da će Ljubljana biti bombardovana, izdato je saopštenje 13 različitih organizacija iz jugoslovenskih republika, od Istarske demokratske zajednice i Dalmatinske akcije u Hrvatskoj, do raznih organizacija u Srbiji, kao što su Evropski pokret, Ženski lobi i druge. Pre nego što je saopštenje bilo poslato u Ljubljanu došlo je do razgovora sa slovenačkim mirovnim aktivistima o nekim formulacijama iz saopštenja. Oni su se suprotstavili bilo kakvom pominjanju delovanja slovenačke vlade, tvrdeći da otcepljenje od Jugoslavije i agresija Jugoslovenske narodne armije ne mogu biti stavljeni u istu ravan.

U saopštenju je rečeno da nijedan ljudski život i nijedno ljudsko pravo ne smeju biti ugroženi da bi bio ostvaren ma koji od ciljeva sukobljenih strana. Možda je ton saopštenja bio donekle patetičan, ali namera mu je bila da bude nepristrasan i istovremeno kritičan, kako prema sredstvima upotrebljenim za otcepljenje od Jugoslavije, tako i prema onim upotrebljenim za očuvanje njene celovitosti.30 S druge strane, mirovni aktivisti iz Slovenije nikad nisu priznali da je možda bilo nešto problematično u načinu na koji je razorena Jugoslavija. Pre nego što je slovenački parlament obznanio otcepljenje te republike od Jugoslavije, oni su bili kritični prema slovenačkoj vlasti. Posle toga, oni su čvrsto stali iza svih odluka te vlasti.

Kada je Karavan mira došao u Ljubljanu, njegovu delegaciju su primili predstavnici slovenačke vlade i održali ratoborne govore. Isto to se ponovilo i u Hrvatskoj, gde su vlasti čak izolovale učesnike karavana i primile ih u predgrađu Zagreba. Glavna organizatorka Karavana za Hrvatsku je bila Gordana Grbić, kao i u Sloveniji još jedna reformisana komunistkinja. Bilo je izvesne saradnje s Antiratnom kampanjom, organizacijom koja je upravo tada nastala.31 Kao i u Sloveniji, predstavnici hrvatske vlade su izložili službeno stanovište i otišli.

Posle zaustavljanja u Subotici i Novom Sadu, Karavan je došao u Beograd gde ga nije dočekao niko od službenih lica već oko 600 do 800 građana sa transparentima, mnogi od njih plačući. Kasnije te večeri je održan rok koncert, kao i razgovori s članovima nezavisnih građanskih inicijativa i nekih opozicionih stranaka. Među njima su bili i predstavnici Centra za antiratnu akciju i nezavisnih medija. Na samom kraju boravka u Beogradu, delegaciju Karavana primio je predstavnik Skupštine Srbije. Za razliku od Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, gde su predstavnike Karavana primali visoki službenici koji su želeli da iznesu svoje poglede, u Beogradu je takav sastanak održan u poslednjem trenutku posle velikog pritiska organizatora Karavana. Sledećeg dana Karavan je otišao za Užice u zapadnoj Srbiji, a zatim za Sarajevo. Svi su očekivali da će susret sa građanima Sarajeva biti vrhunac celog putovanja. Krajem jula, mirovni koncert koji je organizovala jedina jugoslovenska TV stanica, okupio je na sarajevskim ulicama 300.000 ljudi. Tokom prvih nekoliko meseci rata Sarajevo je bilo prestonica jugoslovenskog mirovnog pokreta. Svi oni koji su želeli mir i nisu bili nacionalistički orijentisani osećali su da će se u tom gradu simbolički odlučivati o budućnosti čitavog regiona.

Karavan je došao u Sarajevo krajem septembra 1991, i u njemu ostao duže nego i u jednom drugom jugoslovenskom gradu. Građani Sarajeva su primili Karavan u većem broju nego u ostalim mestima. Oni su formirali lanac od 8 do 10.000 ljudi, pa ipak za stvar mira nije bilo moguće izvesti na ulice Sarajeva 300.000, kao što je učinjeno samo dva meseca ranije.

Glavni skup se odigrao jedne sunčane nedelje. Ljudi su sedeli u kafanama sumnjičavo motreći kako mirovnjaci formiraju ljudski lanac oko četiri glavne bogomolje u Sarajevu: pravoslavne, katoličke, muslimanske i jevrejske. Organizatori Karavana su miting proglasili potpuno uspešnim - vrhuncem čitave akcije. Zaista je na sarajevskom mitingu bilo više ljudi nego na bilo kom drugom mestu, tako da su njegovi organizatori imali razloga za zadovoljstvo. To su bili Ibrahim Spahić i Zdravko Grebo, koji je obavio strateško planiranje.

U Sarajevu su učesnike Karavana primili predstavnici tri glavne stranke, kao i predstavnici vlasti. Među njima su bili i Momčilo Krajišnik i Nikola Koljević, koji su tada još uvek bili članovi Predsedništva Bosne i Hercegovine. Razgovori su održani i sa predsednikom Alijom Izetbegovićem.

Ove četiri slike, iz Slovenije, Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine, pokazuju kakva je situacija vladala u Jugoslaviji septembra 1991. Učesnici Karavana naišli su na shvatljivu uzdržanost u Ljubljani i Zagrebu; na opuštenu razdraganost u Beogradu, uprkos malom odzivu (oni koji su se odazvali zaista su verovali u mirovni aktivizam); i na izuzetan entuzijazam u Sarajevu. Međutim, organizatori Karavana su bili zabrinuti zato što je čak i u Sarajevu odziv mirovnjaka toliko opao u odnosu na jul.

Petsto učesnika Karavana došlo je iz 13 država: 400 je putovalo autobusima, drugi su u Sarajevo doleteli iz Italije, a još neki su se priključili na drugim mestima. Bilo je oko 200 Italijana i 30 Nemaca, po nekoliko ljudi iz skoro svih skandinavskih zemalja, zatim Francuske, Mađarske i drugih.

Dvadesetak mesta je bilo ostavljeno za učesnike iz Jugoslavije, ali se Karavanu niko nije pridružio ni u Ljubljani ni u Zagrebu, iako je iz gradova očekivano po pet-šest učesnika. U Beogradu se priključilo oko 20 ljudi. To je pokazalo u kakvom je stanju bio mirovni pokret u te tri republike. Što se Makedonije tiče, bilo je zamišljeno da karavan krene iz dva pravca, iz Trsta i Skoplja, ali je samo nekoliko ljudi sa zapada zakazalo polazak iz glavnog grada Makedonije, jer tada je ta republika bila van njihovog vidnog polja.

Najzad je izvestan broj ljudi otišao za Skoplje i pošao za Sarajevo praćen grupom makedonskih mirovnjaka. Time je glavni cilj, uspostavljanje komunikacija između raznih mirovnih grupa i pokreta, bio ostvaren. Žene u crnom, na primer, jedna od najaktivnijih antiratnih grupa, doslovno je stvorena pod uticajem Karavana. Među učesnicima iz Italije bilo je nekoliko predstavnica Žena u crnom koje su nastavljale tradiciju izraelskih Žena u crnom. One su obezbedile prva sredstva neophodna za pokretanje beogradskih Žena u crnom. Posle se taj pokret proširio, dospevši do Sjedinjenih Država i mnogih drugih zemalja - prvenstveno u znak solidarnosti sa beogradskim Ženama u crnom i drugim antiratnim grupama iz Srbije.

Žene u crnom su bile među najistrajnijim mirovnim aktivistkinjama. Svake srede su u centru Beograda demonstrirale protiv rata. Njihova grupa se razvila u autonomnu žensku organizaciju koja organizuje konferencije, neke od njih su i međunarodne, a imaju i sopstvenu izdavačku delatnost. Njihov pokret predstavlja miran građanski protest protiv rata, etničkog čišćenja i povreda ljudskih prava, i traje od kraja 1991. do danas. Iako dobijaju izvesnu javnu podršku, uglavnom nailaze na neprijateljstvo beogradske javnosti i establišmenta. Ipak, one ne odustaju.

Lični kontakti ostvareni za vreme trajanja Karavana iznenada su otvorili čitav niz mogućnosti. Na primer, prolazeći kroz Novi Sad, glavni grad srpske pokrajine Vojvodine, italijanski aktivisti su se susretali s ljudima, uključujući jednu antiratnu grupu i Savez nezavisnih novinara. Od tada, izvestan broj italijanskih grupa i mirovnih inicijativa je u stalnom kontaktu sa kolegama iz Novog Sada. Isto to se dogodilo u Pančevu, Subotici i Sarajevu. Sarajevski Centar za mir je ostvario prvi pravi međunarodni kontakt kada su ga posetili učesnici Karavana. Karavan je takođe ostvario i jedan od prvih međunarodnih kontakata sa zagrebačkom Antiratnom akcijom. Iako je Karavan dobio podršku nekih ljudi, bilo je i onih koji su mu se suprotstavili, verovatno zbog straha da bi mogao nositi neke "jugonostalgičarske" poruke.32

Ženske inicijative u Srbiji tokom rata

Sledeći odeljak je u potpunosti posvećen ženskim antiratnim inicijativama u Srbiji. Tokom zime 1991. zemlja se raspala tako da je prestao protok informacija, uključujući i osnovne kanale komuniciranja kao što su telefonske linije. Pošto se ovaj tekst zasniva na ličnom svedočenju, nismo u mogućnosti da damo potpun prikaz događaja u ostalim republikama bivše Jugoslavije. Kako se vojno-politička situacija menjala uz mobilisanje sve većeg broja šovinističkih pokreta, u Srbiji je porastao broj raznih ženskih grupa koje su se suprotstavljale ratu, iako formalno gledano nisu bile antiratne organizacije. Primer za to su Žene u crnom i Ženski centar za pomoć žrtvama rata (koji se koncentrisao na žene i decu). Osnovan je i Autonomni ženski centar, kao i Centar za ženske studije i Centar za devojke.

Još pre rata, 1990, ustanovljen je SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja. Tada su stvoreni Ženski lobi i Ženski parlament. Veći deo svojih aktivnosti te grupe su okrenule raznim antiratnim akcijama i projektima. Jedna od stalnih akcija je bila ceremonija paljenja sveća koja je održavana ispred Skupštine Srbije svake večeri od 8. oktobra 1991, do 8. februara 1992, za sve koji su izgubili živote u ratu. Jedna od akcija je bila usmerena protiv mobilizacije.

Ceremonija paljenja sveća je potrajala puna četiri meseca, okupljajući od pedeset do nekoliko stotina učesnika. Glavne organizatorke ove manifestacije su bile dve žene - Nataša Kandić i pokojna Biljana Jovanović - a žene su predstavljale i glavninu učesnika. Nataša Kandić je palila sveće svake večeri puna četiri meseca. Kada je krajem 1991. u Jugoslaviji boravio Sajrus Vens (Cyrus Vance), odlučio je da dođe u Beograd i da prisustvuje novogodišnjem paljenju sveća.33 Njegovo prisustvo privuklo je do tada najveći broj ljudi.

Neki su bili vrlo skeptični prema ovom načinu širenja kruga antiratnih aktivista. Međutim, činjenica je da je Vuk Drašković,34 nekadašnji ekstremni nacionalista, došao na ceremoniju paljenja sveća kada i Sajrus Vens, kao i nekoliko puta kasnije. To je jedan od uspeha srpskog mirovnog pokreta.

Jedna vrsta mirovnjačkog čistunstva zahteva da u mirovnom pokretu mogu da učestvuju samo do kraja posvećeni pacifisti. U pokretu je, međutim, postojalo i drukčije shvatanje. Njegovi zastupnici su smatrali da svaka nova ličnost pridobijena za mirovni pokret doprinosi ostvarenju njegovih temeljnih ciljeva.35

Neki aktivisti su bili nesrećni zato što se njihov broj ponekad smanjivao na pedesetak. Međutim, ceremonija paljenja sveća je ponavljana nekoliko puta tokom prve tri godine rata, a korišćena je i za organizovanje drugih akcija. Jedna od njih je i peticija u vezi sa slučajem Miroslava Milenkovića, koja je kasnije objavljena i kao knjiga.36

Miroslav Milenković je bio iz Šapca u Srbiji, i ujesen 1991. mobilisan je u Jugoslovensku narodnu armiju. Prebačen je u istočnu Slavoniju (Hrvatska), gde je njemu i drugim regrutima podeljeno oružje. Neki su ga uzeli, a neki su odbili da pođu u rat protiv svojih zemljaka. Milenkoviću se učinilo da nije muški da odbije oružje, ali mu je istovremeno bilo i neprihvatljivo da učestvuje u tom ratu. Uzeo je pušku i ubio se pred svim vojnicima i oficirima svoje jedinice.

Sledeća akcija je bila peticija kojom se tražilo da niko ne sme biti mobilisan za borbu van granica Savezne Republike Jugoslavije, tada već svedene na Srbiju i Crnu Goru. Ideju za ovu peticiju dala je Nataša Kandić. Neki dugogodišnji disidenti i aktivisti (koji su kasnije postali političari), tvrdili su da za takvu peticiju neće moći da se sakupi više od 2000 potpisa. Da bi parlament bio obavezan da raspravlja o peticiji, bilo je potrebno najmanje 100.000 potpisa. Na kraju je prikupljeno skoro 80.000 potpisa. Neki ljudi su to smatrali neuspehom, ali sada se čini da je to bila jedna od najmasovnijih antiratnih akcija tokom čitavog jugoslovenskog rata/ratova. Naravno, do parlamentarne rasprave nije došlo, ali akcija je tada izazvala uočljivo pomeranje društvene svesti.

Čitav niz akcija je izveden 1991. i tokom 1992, uglavnom u Beogradu. Kada je počelo bombardovanje Sarajeva, u Beogradu su, maja 1992, organizovane mirovne demonstracije, sa zahtevom da vojska bosanskih Srba obustavi bombardovanje grada. Glavni organizator je bio Pokret građanskog otpora. Jedna od njegovih najaktivnijih članica, Borka Pavićević, sa još nekim ženama iz pokreta, predložila je da se glavnom gradskom ulicom pronese crni flor. U ovim demonstracijama učestvovalo je sto hiljada ljudi, zato što su se u ovoj prilici mirovnom pokretu pridružili i aktivisti Srpskog pokreta obnove.37

Mnogi aktivisti su se osećali nelagodno zbog demonstriranja za mir zajedno s uniformisanim pripadnicima Srpske garde.38 Međutim, delujući sam, mirovni pokret nije mogao da privuče više od pet do šest hiljada ljudi. Bilo je teško proceniti budući politički uticaj činjenice da je Srpski pokret obnove svoje redove spojio s mirovnjacima. Pored toga, ove demonstracije su jedan srpski nacionalistički pokret (u Srbiji), suprotstavile vojnim akcijama drugog srpskog nacionalističkog pokreta (u Bosni i Hercegovini), što se u istoriji ne događa baš često. Sve to je aktivnosti (i kompromise) mirovnog pokreta učinilo vrednim, ako ne potpuno opravdanim sa stanovišta principijelnog mirovnog aktivizma. Ipak, čak ni tako masovne antiratne demonstracije nisu privukle nikakvu pažnju zapadnih medija, usredsređenih na stvaranje dihotomije dobri momci/loši momci, koja je bila nužno potrebna njihovim vladama, i čiji bi odnos prema Jugoslaviji inače bilo vrlo teško objasniti, a još teže opravdati. Prema tom scenariju, Srbija je svrstana među "loše momke", tako da mediji jednostavno nisu hteli da izveštavaju o postojanju "dobrih momaka" - a još manje "dobrih devojaka" - unutar njenih granica. Da su to činili, nestala bi ta ugodna dihotomija koja je bila toliko korisna za njih i njihove vlade. Njihovo izveštavanje je bilo više nego štetno za mirovni pokret - i to ne samo u Srbiji - zato što je direktno pothranjivalo ratnički bes svih sukobljenih strana.

Sledeća uspešna akcija mirovnog pokreta je bio rok koncert, organizovan aprila 1992, pod nazivom "Ne računajte na nas".39 Akcija je bila smišljena kao akt solidarnosti sa građanima Sarajeva i svim žrtvama rata. Mediji uopšte nisu hteli da izveštavaju o masovnim antiratnim akcijama, zato što je tada Srbija već bila označena kao agresorska nacija. Za vreme trajanja rata, zapadni mediji su uspešno potiskivali činjenicu da postoji jedna druga Srbija, koja se suprotstavljala ratnicima i ratnim huškačima, i koja je do kraja bila protivnik rata.

Treba reći da su majske demonstracije zabeležile sve TV ekipe, od BBC-a do CNN-a. Međutim, te večeri BBC je posvetio oko dva minuta prodemokratskim demonstracijama u Hong Kongu, a manje od 30 sekundi beogradskom skupu, koji je snimljen iz takvog ugla da se ogroman broj učesnika nije mogao ni nazreti.

U svim ovim događajima žene su bile daleko najbrojniji učesnici. Naravno, izuzetak je "pokret" dezertera i onih koji su izbegavali mobilizaciju, i to su sve bili muškarci, pošto u Jugoslaviji žene ne podležu regrutaciji. Mora se reći da je taj "pokret" bio veoma brojan, pošto je 1991. i 1992. stotine hiljada muškaraca odbilo da ide u rat.

Evo jednog primera: u Aleksincu (Srbija), grupa od nekoliko hiljada vojnih obveznika je kolektivno odbila da pođe, izjavivši da to nije njihov rat. Rekli su da bi svi pošli ako bi Srbija bila napadnuta, ali da odbijaju da ratuju u Hrvatskoj ili na nekom drugom mestu u Jugoslaviji. I ovde su one koje su podržale i sakrivale dezertere, bile žene.

Žene su preovlađivale i u Centru za antiratnu akciju. Osnovan 15. jula 1991, ovaj Centar je realizovao čitav niz projekata. Među prvima je bila analiza školskih udžbenika, tj. utvrđivanje porasta šovinističkog i patrijarhalnog sadržaja. Četiri žene su bile autorke ovog projekta.40 One su takođe radile i na razrešenju konflikata, kroz edukaciju nastavnika osnovnih škola o toleranciji i stvaranju poverenja. Jedan od najznačajnijih projekata ovog Centra, nazvan "Hi Neighbor", inicirale su tri žene. Do kraja 1995. one su angažovale oko 120 volonterki za rad sa izbeglicama svih etničkih grupa u izbegličkim centrima širom Srbije. Uglavnom su radile s decom, organizujući kreativne radionice i pomažući im da prebrode težak proces socijalne reintegracije i resocijalizacije. Jelena Šantić i druge aktivistkinje Centra započele su poseban projekat za izbeglice, za koje organizuju razne vrste obrazovnih i ekonomskih aktivnosti.

SOS telefon za žrtve etničkog i rasnog nasilja okuplja uglavnom iste ljude - ponovo, pretežno žene. Najaktivnija učesnica ovog projekta je Elena Popović.

Nešto kasnije je osnovan i Fond za humanitarno pravo koji vodi Nataša Kandić. U vreme nastajanja ovih radnih projekata masovni mirovni pokret je bio završen. Njegovi aktivisti su se angažovali na odgovornim i zahtevnim projektima koji su podrazumevali dugotrajan rad. Mirovni pokret se, dakle, pretvorio u manje ali sveprisutne forme aktivnosti u kojima su, sve do kraja rata, preovlađivale žene.

Posebno je važna činjenica da su žene počele spontano da organizuju SOS telefone za žene i decu žrtve nasilja i u manjim gradovima, kao što su Kraljevo, Niš i Leskovac. To se delimično može objasniti činjenicom da se nasilje nad ženama i decom tokom rata naglo povećalo. Ekonomska kriza koju su prouzrokovali rat i socijalno pogubne međunarodne sankcije, kao i činjenica da su mnogobrojni muškarci učestvovali u ratu i iz njega izašli brutalizovani, još više je zaoštrila taj problem. U celom društvu je došlo do očiglednog porasta violentnih načina ponašanja.

Mirovni pokret u Srbiji pretežno čine žene čije je suprotstavljanje ratu bilo deo njihovog životnog stava, njihovog pogleda na svet i ljudska obaveza. Začeci tog procesa su bili neupadljivi i skromni, povezani s nečim što se desilo pre izbijanja rata i sloma Jugoslavije, i daleko od Jugoslavije - u Kanadi.

Početkom decembra 1990, Vuk Drašković i njegov Srpski pokret obnove održali su veliki miting u centru Beograda. To je bilo tri meseca pre demonstracija od 9. marta 1991, koje su se završile nasiljem i gubitkom dva života, kada se nakratko učinilo da će Slobodan Milošević izgubiti vlast. Decembarski miting je bio jedna od naglašeno nacionalističkih predizbornih manifestacija koje će dovesti do prvih slobodnih izbora u Srbiji, kasnije istog meseca.

U isto vreme, u znak sećanja na montrealski masakr od 6. decembra 1989, kada je izvesni Mark Lepine ubio 14 žena, nekih tridesetak žena i jedan muškarac demonstrirali su ispred Kanadske ambasade.41 Tog dana je padao sneg i prolaznicima je bilo teško da shvate kojim povodom su se demonstranti okupili i šta piše na njihovim plakatima. Zbunjen je bio i kanadski ambasador, jer dok desetine hiljada ljudi prisustvuje obližnjem političkom mitingu, pred njegovim diplomatskim predstavništvom održava se ta malobrojna manifestacija. Ta mala decembarska akcija 1990, pokazala je da ljudi s drukčijim pogledima na svet i politiku i dalje rade za mir, čak i pošto su njihovu zemlju pod svoje uzele razne ksenofobične grupe koje su se već naoružavale za predstojeći pokolj. Činjenica da su taj alternativni životni stav zauzele pretežno žene, može objasniti zašto je to bilo tako.

Uglavnom su žene bile učesnice srpskog antiratnog pokreta, uključujući razne antimilitarističke i antinacionalističke projekte i inicijative. Iako je i u disidentskom pokretu sedamdesetih i osamdesetih bilo dosta žena, one su najčešće odlazile u drugi plan kada su, posle 1989, bivši disidenti počeli da stvaraju političke partije. Važan izuzetak je Građanski savez koji vodi Vesna Pešić, u kome je odnos muškaraca i žena približno 50-50, ali učešće žena u svim političkim strankama (uključujući i Građanski savez), manje je nego u mirovnom pokretu. Pitanje je da li je to posledica patrijarhalnog konteksta u kojima žive ova društva, koja na žene gledaju kao na autsajdere u javnom životu, ili same žene nerado stupaju na političko bojno polje, zato što lakše podležu njegovoj surovosti od muškaraca. Ili je to možda posledica izvesnog političkog čistunstva, koje žene sprečava da se pridruže političkima strankama, zato što stranke zahtevaju sklapanje kompromisa. Na ta pitanja se odgovori još uvek čekaju. Slična pitanja mogla bi se postaviti i u analizi disidentskog pokreta, kao i uloge žena u politici tranzicije u istočnoj Evropi, pre i posle 1989.

Kada u Srbiji najzad dođe do stvarnih promena, mnoge mirovnjakinje će možda odbiti da se uključe u glavni tok politike. Nije potrebno naglašavati da tu politiku, zbog svih njenih nedostataka, treba kritikovati. Takođe je tačno da žene kada postanu javne ličnosti skoro uvek plaćaju višu psihološku cenu. Međutim, odbijanje učestvovanja u glavnom toku politike vodi "ekstremističkoj civilinosti", koja je beskompromisna koliko je i neefikasna. Naravno, nužno je uspostaviti čitav spektar pogleda na budućnost, ali ta vrsta civilnosti svoje pristalice zatvara u samonametnuti sociopolitički geto i onemogućava bilo kakav društveni pokret.

Ratna silovanja i porodično nasilje

Ogroman talas pretežno patrijarhalnog nacionalizma, kao i militarističkog duha koji je skoro pet godina vladao čitavom Jugoslavijom doprineo je da srpsko društvo postane brutalno prema ženama. Kada se govori o brutalnosti prema ženama, obično se pominju priče o silovanjima. Većina medijskog i drugog interesovanja za ovaj problem bila je senzacionalistička i korišćena je za političke manipulacije. Broj žrtava samo jedne strane naduvan je do 200.000 silovanih žena, u totalnoj predratnoj populaciji manjoj od dva miliona, koju treba umanjiti za sve izbeglice koje su emigrirale. Saopšteno je da je veliki broj silovanih žena držan u zarobljeništvu sve do trenutka kada više nije mogao da se izvrši pobačaj.

Ali, kada je došlo vreme da se svet pobrine o potomstvu žrtava silovanja, problem je iznenada nestao iz medija. Broj rođene dece je bio suviše mali da bi odgovarao tako masovnim silovanjima. Autori te priče, ako i nisu do kraja lagali, svakako su je preuveličali. U međuvremenu priča je politički instrumentalizovana na isti način na koji su srpski nacionalisti instrumentalizovali priče o silovanjima Srpkinja od strane Albanaca na Kosovu sredinom osamdesetih. Instrumentalizovanje ovog problema, ne samo u bivšoj Jugoslaviji već širom sveta, ženama nije donelo ništa dobro. Uprkos ogromnom publicitetu, silovanje u ratu još uvek nije definisano u Ženevskoj konvenciji kao ratni zločin. Možda će Haški tribunal raspravljati i o tom problemu, ali je očigledno da postoji snažan otpor da se silovanje u ratu uvrsti u ratne zločine. Neke turske feministkinje su pre izvesnog vremena izjavile da je silovanje bosanskih Muslimanki izazvalo veliku pažnju u turskim medijima tokom 1992. i 1993. Ali, ti isti mediji ne poklanjaju nikakvu pažnju redovnom silovanju političkih zatvorenica od strane turskih policajaca.

U jugoslovenskim ratovima ovaj problem je izvitoperen i instrumentalizovan, dok su istinite priče o silovanjima potisnute. Postojali su privatni zatvori za žene (neka vrsta vojno-političkih bordela), ali mediji o tome skoro uopšte nisu izveštavali. Izveštaji o tome su redovno bili jednostrani (svi to rade osim naših momaka), i korišćeni su u političke svrhe, a ne da bi se pomoglo žrtvama i sprečila njihova dalja viktimizacija.

Žene koje rade na SOS telefonima potvrđuju da su se od početka njihovog rada, marta 1990, nivo i forme nasilja promenili, naročito posle izbijanja rata. Porodični odnosi su postali surovi, sve veći broj ljudi podleže mentalnim poremećajima usled užasnih ratnih iskustava, a nasilje se u izbegličkim porodicama pojačava i kao posledica bede. Pored toga, zbog rata i međunarodnih sankcija prema Jugoslaviji, dolazi do porasta kriminala - uključujući šverc i crnu berzu. Rat je posredni uzročnik spirale porodičnog nasilja nad ženama i decom.

Između 90 i 95 procenata svih izbeglica u jugoslovenskim ratovima jesu žene i deca. Muškarci su ili izginuli ili su se borili na nekom od bojišta, trpeli ratne šokove, a te probleme će po povratku izručiti na svoje najbliže. Taj psihosocijalni problem će biti prisutan još decenijama.

Porodično nasilje na etničkoj osnovi uobičajeno je u etnički mešovitim porodicama. Mnoge takve porodice su se raspale na dva dela; polovina članova pridruživala se jednoj strani, a polovina drugoj. U još nesretnijim slučajevima, uglavnom u Bosni i Hercegovini, porodice su se cepale na tri antagonistička dela. Porodično nasilje je toliko poraslo da su SOS telefoni uspostavljeni čak i u patrijarhalnim, konzervativnim mestima bez ikakve feminističke tradicije, kao što su Leskovac i Niš. Nekoliko autonomnih ženskih organizacija osnovano je 1994. i na patrijarhalnom i pretežno muslimanskom Kosovu. Čini se da su tamo žene tokom šezdesetih i sedamdesetih prošle kroz ubrzani proces emancipacije, što se ogleda u raznim oblicima. Ali, posle ekonomske marginalizacije albanskog stanovništva, sve jače političke represije srpskog režima, i nastanka dva paralelna društva, proces emancipacije je u osnovi zaustavljen, ili okrenut formama od kojih neke zaslužuju pohvalu, a neke ne. Tako sada, bar koliko mi znamo, po prvi put u istoriji imamo fenomen prostitucije među mladim Albankama na Kosovu. O tome je objavljen članak u nedeljniku Koha koji je izazvao veliku polemiku.42

Sve to posledica je kombinacije faktora: društvenih promena, dugotrajne ekonomske recesije i nenormalno napetih etničkih odnosa, kombinovanih sa sigurnosnom klimom koja podseća na okupaciju. Veoma vidljiv represivni aparat sastoji se pretežno od jedinica specijalne policije koja je već godinama trajno stacionirana u pokrajini.

Aktivizam i emancipacija

Poremećeni etnički odnosi pogubno utiču na emancipaciju žena. Zbog odbijanja kosovskih Albanaca da pohađaju škole,43 mnoge albanske devojčice su potpuno isključene iz obrazovnog sistema. To je doprinelo jačanju tradicionalne patrijarhalne porodice s njenim polnim nejednakostima, i poništilo čak i one nesigurne domete u emancipaciji žena ostvarene pod komunističkim režimom. Pored toga, pošto sve manje Albanki dobija bilo kakvo liberalno obrazovanje, njihovo prisustvo u javnom životu se postepeno smanjuje, tako da je sve manje onih koje su sposobne da brane slobodu žena na sopstveni životni izbor bez nadzora muškaraca. Sasvim je mali broj ženskih grupa koje ne zavise od albanskih političkih stranaka, a svim strankama dominiraju muškarci i one su pretežno separatističke i tradicionalno patrijarhalne. To predstavlja još jedan slučaj gde je očigledno da žene treba da budu i unutar i izvan glavnog političkog toka, ukoliko hoće da promene vladajući način ponašanja. Ali, takođe je od suštinskog značaja da se drže sopstvenog programa, inače će biti asimilovane u politiku koja ne poklanja nikakvu pažnju njihovim potrebama ili njihovim ljudskim pravima.

U drugim delovima Srbije postoji između 40 i 50 nezavisnih, nevladinih ženskih organizacija koje odbijaju da rade unutar bilo koje političke stranke. U njima radi nekoliko stotina aktivistkinja, direktno ili indirektno uključenih u mirovni pokret. SOS telefon u svakom trenutku ima od 30 do 50 volonterki.

Antiratni pokret je u Beogradu i Novom Sadu bio daleko jači nego u drugim mestima, naročito na jugu. U tom pogledu postoji kulturni i politički jaz između severa i juga. Crna Gora je imala mirovni pokret, ali sa zanemarljivim učešćem žena. Sve do kraja rata u Crnoj Gori skoro i nije postojao bilo kakav ženski aktivizam. Razlog tome je izuzetno jak patrijarhalni mentalitet i vrlo snažna politička mobilizacija na etničkim i nacionalnim pitanjima.

U Crnoj Gori postoji i konflikt između separatističke Liberalne stranke, s jedne strane, i dve unionističke, pansrpske stranke, Radikalne i Narodne, s druge. Središnji prostor, u kojem bi mogle da se razviju građanske inicijative, ovde je uži nego bilo gde drugo. Bilo je nekoliko pokušaja da se organizuju neke ženske inicijative, ali bez uspeha. Bilo je nemoguće okupiti čak i najmanju grupu od 4-5 žena za rad na SOS telefonu. Bilo je žena spremnih za taj rad, ali su tražile da budu plaćene, što se protivi principima takvog rada, jer su sve takve grupe sastavljene od volonterki. Žene koje nisu mogle da prihvate odsustvo ženskih inicijativa napustile su Crnu Goru.

Fondacija Soros je insistirala da njenu kancelariju u Crnoj Gori vodi jedna mlada žena. Ona je nekako prošla, ali patrijarhalno crnogorsko društvo teško prihvata žene na izvršnim pozicijama. To društvo još uvek karakteriše plemensko-porodična organizacija, u kojoj je ženino mesto - u kući - onakvo kakvo je bilo i proteklih vekova. U tom pogledu Kosovo i Crna Gora se takmiče za poziciju najnerazvijenijeg područja bivše Jugoslavije.

Svi mirovni aktivisti u Crnoj Gori su bili muškarci. Ta situacija se reflektuje i u crnogorskom parlamentu, a isto važi i srpski. Svi parlamenti u republikama bivše Jugoslavije su monotono muški po sastavu, ali je crnogorski slučaj najgori.

Sve u svemu, ženski aktivizam je izgleda otporniji od drugih formi mirovnog aktivizma. Druge nevladine organizacije doživele su teške lomove u svojoj internoj strukturi, kao i usitnjavanje. Ženske grupe su po pravilu bile stabilnije, i pokazivale su viši stepen unutrašnje solidarnosti. To je vrlo važno u društvu u kojem postoje samo ostaci nečega što liči na solidarnost.

Ženske organizacije su danas najjače i najstabilnije organizacije. To je uglavnom posledica ženskog osećanja solidarnosti koje se zasniva na osećanju ugroženosti. To ih, sa svoje strane, održava iznad opšteg osećanja apatije i depresije. Naime, ljudi u Jugoslaviji se osećaju iscrpljenim. Ratovi u Jugoslaviji su trajali duže nego što je na Balkanu trajao Drugi svetski rat. Povrh toga, tu su i sankcije. Ljudi su stoga počeli da sumnjaju da može doći do bilo kakvih promena nabolje, bez obzira na to šta bi jugoslovenska vlast mogla učiniti, ili ne učiniti, u pogledu Bosne i Hercegovine, Hrvatske ili Makedonije. Zbog svega toga, ljudi su postali utučeni i zatvoreni, zaokupljeni sve težim svakodnevnim preživljavanjem.

Pored toga, tu je i važna činjenica da je oko 300.000 urbanih, mladih, obrazovanih ljudi napustilo Jugoslaviju. To se svugde odražava, uključujući i mirovni pokret. Veliki procenat mladih, na pitanje kakvi su im životni planovi, odgovara da želi da napusti zemlju. Oni to zaista i čine u velikom broju, glasajući nogama.

Sve to je stvorilo atmosferu težu nego što je bila ona u Poljskoj krajem osamdesetih, kada je veliki broj mladih Poljaka želeo da ode na zapad. U Jugoslaviji će procenat takvih tokom devedesetih biti možda i veći.

Takav odliv mozgova iscrpljuje kreativnu energiju društva. To se oseća u svim društvenim slojevima, posebno u srednjoj klasi, koja jedva i da postoji. To utiče i na ženski aktivizam, ali očigledno manje nego na aktivizam uopšte. Takođe, u ženskim grupama ima više mladih nego drugde. Čini se da u njima ima više kohezije, pa čak i životnog elana, bar prema pomenutom merilu. Borba za preživljavanje je najgori neprijatelj svih vrsta političkog aktivizma. Međunarodne sankcije su naudile mirovnom pokretu i spremnosti ljudi da se angažuju u mirovnom aktivizmu više nego što su naudile jugoslovenskom režimu.

Ka vladavini zakona

Međunarodne sankcije su predugim trajanjem razorile veliki deo javne sfere društvenog života. Režim u Beogradu je toga bio svestan, delovao je u skladu s tim i izvukao političku korist. Ukidanje registracije i zabrana Fondacije Soros, 1996, nisu bili upereni samo protiv nezavisnih medija. Režim ne trpi nikoga ko podržava nezavisne inicijative koje će biti osnova budućeg civilnog društva.

Ako se izolacionistička politika zapadnih sila prema Jugoslaviji i izolacionizam jugoslovenskog režima prema zapadu nastave (a oni idu ruku pod ruku), projekat otvorenog civilnog društva u Jugoslaviji će i dalje nazadovati. Tokom devedesetih bilo je mnogo indikacija da će se to i dogoditi. Ljudi su sve više gubili energiju za neprekidnu borbu na unutrašnjem i spoljašnjem planu.

S druge strane, Fondacija Soros nikada nije dobila toliko prijava za podršku najraznovrsnijim projektima kao 1995, tokom najžešće političke kampanje protiv Fondacije. Pojavljuju se novi lokalni mediji. Ljudi finansiraju nezavisne novine i radio-stanice iz sopstvenih skromnih sredstava. Prema tome, dok se s jedne strane nastavlja egzodus na zapad ili povlačenje u privatnost, s druge strane postoji svest da se ne sme dozvoliti povratak lažnog jednopartijskog sistema, i da se tome treba suprotstaviti, kao i njegovom blizancu, političkom jednoumlju.

Borba koju jugoslovenski režim vodi protiv svega što je nezavisno, proizvodnjom destrukcije i bede stvara sopstvenu opoziciju. Održavajući politički monopol moći korišćenjem vanzakonskih sredstava, jugoslovenski režim radi protiv sopstvenih interesa. Vlastodršci mogu privremeno da razbiju opoziciju, mogu da unište začetke civilnog društva, ali to zapravo potkopava samu socijalnu strukturu kojom vladaju.

Međunarodne sankcije su svih ovih godina i održavale i slabile beogradski režim. Žrtve te paradoksalne situacije bili su mostovi koji spajaju Jugoslaviju i svet, koje neprekidno ruše i represivni režim u Beogradu i zapadne sile.

Zapadna politika prema bivšoj Jugoslaviji podrazumeva nerazumno uzdizanje vladara i stvaranje (ili uništavanje) nacija. Tu se kriju dve opasnosti. Prvo, time se ponovo uvodi neokolonijalizam u prostore bivšeg "drugog sveta". Drugo, veliki broj sila s kontradiktornim interesima biva uvučen u lokalne sukobe, koji često dobijaju pomoć spolja. Krize poput jugoslovenske, povećavaju opasnost izbijanja regionalnih i kontinentalnih ratova. Potrebno je sasvim malo vojnosociološke uobrazilje da bi se shvatilo kako bi kriza slična jugoslovenskoj izgledala, na primer, na indijskom potkontinentu, u centralnoj Aziji, na bliskom istoku ili u Africi. Evropska zajednica je napravila neke presedane koji mogu biti opasni za Kanadu, pa čak i za Sjedinjene Države. U Jugoslaviji je uspostavljen presedan po kojem lokalne subnacionalne etničke većine (ili koalicije manjina) imaju pravo da se jednostrano i nasilno otcepe. Primena tog presedana mogla bi dovesti do vojno-političkog haosa u većem delu sveta. Neprimenjivanje bi značilo da smo se vratili u stanje međunarodnog bezakonja gde je moć ponovo u pravu, gde je jedini problem kako postati jači od suseda i njihovih prijatelja. Ako je takvo bezakonje prihvatljivo u međunarodnoj politici, zašto ne bi bilo i u unutrašnjoj?

Iskustvo Fondacije Soros i nekoliko najvažnijih nezavisnih medija s nejasnim jugoslovenskim zakonodavstvom pokazuje da se jugoslovenski režim ponašao kao da ima sva prava da registruje, poništi, dozvoli ili zabrani bilo koji segment civilnog društva, u skladu s hirom njegovog prvog muškarca. Jedan od preduslova takvog autokratskog ponašanja je atmosfera bezakonja koja je nastala 1990, kada su države članice Ujedinjenih Nacija počele potpuno nekažnjeno da naoružavaju separatističke vlasti jugoslovenskih republika, da bi ih godinu ili nešto dana kasnije priznale kao nezavisne države. Takvi postupci spadaju u kategoriju subverzije uperene protiv drugih država i predstavljaju povredu onoga zbog čega Ujedinjene Nacije postoje: "održavanje međunarodnog mira i sigurnosti", kako su to 30. oktobra 1943, u Moskvi formulisali predstavnici Kine, Velike Britanije, Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza.44 Bezakonje u međudržavnom sistemu teško da će podstaći lokalne režime i moćnike da se drže zakona, a insistiranje na zakonitosti u takvim okolnostima predstavlja licemerje.

Licemerje se hrani licemerjem, sve dok se ne pretvori u uobičajeno ponašanje. I međunarodni sistem i jugoslovenski politički sistem blizu su te tačke. Lideri međunarodne zajednice traže zakonitost u Jugoslaviji, dok jugoslovenski režim traži zakonitost u međunarodnim odnosima. Svako traži od onog drugog ono što sam nije speman da učini.

Važna lekcija sloma Jugoslavije jeste da međunarodni mediji i posmatrači ne smeju da ignorišu alternativne pokrete i grupe koji se suprotstavljaju autoritarnim nacionalističkim režimima, kao što je bio slučaj u bivšoj Jugoslaviji. U Srbiji i Crnoj Gori je bilo nekoliko talasa antiratnih i prodemokratskih pokreta. Strani posmatrači, koji izgleda ne mogu da nađu put do Jugoslavije, nisu im poklonili nikakvu pažnju. Priča o "lošim Srbima" i "dobrim drugima", redukovala je ovaj konflikt na uprošćenu, etnički zasnovanu dihotomiju, koja zapravo onemogućava bilo kakvo razumevanje problema.

Na jednoj konferenciji u Beogradu Ričard Folk (Richard Falk) je izjavio da čim neko u Sjedinjenim Državama kaže da se radi o izuzetno složenom konfliktu, on ili ona bivaju obeleženi kao prosrpski orijentisani. Postojao je ogroman otpor da se javnosti predstavi jedna složenija slika događaja. Otpor je potrajao uprkos multinacionalnom Karavanu mira, uprkos naporima mirovnjaka svih strana, uprkos činjenici da ovo nije neki zabačen region sveta. Većina posmatrača nije htela da primi informacije svih strana. Jugoslavija je politički bila pretvorena u crnu rupu, a crne rupe nisu opasne samo za one koji se nalaze u njima, za one čija društva uništava njihova razorna moć. Crne rupe imaju moć da usisaju svoju okolinu, čak i onu vrlo udaljenu.

Ovde se ne radi o krizi koja se može lokalizovati i razrešiti represijom ili uništavanjem neke lokalne etničke zajednice, što je izgleda cilj mirovnih posrednika u sadašnjoj jagmi za Balkanski region. Svako trajno rešenje u bivšoj Jugoslaviji moraće da bude politički maštovito i kreativno: vojna intervencija i okupacija (bez obzira pod kakvom se pacifističkom etiketom izvodi), ne može rešiti problem. Dodatno naoružavanje vodi samo budućim sukobima. Jedino trajno rešenje za bivšu Jugoslaviju i čitav Balkan je potpuno razoružanje.

Naravno, potpuno razoružanje je ozbiljna utopijska ideja, a nijedna ozbiljna ideja nije ostvarena preko noći. Prema tome, treba da postupno krenemo u tom pravcu, za početak s obnavljanjem - ovog puta uz pomoć prinude (bez ikakvih izuzetaka) - totalne zabrane trgovine oružjem u području Balkana: od Italije, Austrije, Mađarske, Rumunije i Moldove, do Turske, Albanije i Grčke. Ovog puta ni Nemačka ni Sjedinjene Države ne bi smele da posreduju u balkanskom mirovnom procesu, a da istovremeno naoružavaju dve ili više strana u dvostranom, trostranom ili višestranom konfliktu. Švajcarska ne bi smela da nudi svoju teritoriju za mirovne inicijative dok Hrvatskoj prodaje oružje vredno stotine milione dolara. Slovačka i Ukrajina ne bi smele da zarađuju čvrstu valutu natopljenu krvlju. Ujedinjene Nacije ne bi smele da od strane pet ili deset članica budu korišćene kao malj koji se može spustiti na ovu ili onu etničku grupu.

Licemerno je organizovati suđenja za ratne zločine zbog bombardovanja Sarajeva, a ne i zbog bombardovanja Dubrovnika (od strane JNA, 1991.),45 Knina (od strane hrvatske vojske, 1995.),46 Mostara (JNA 1992, i hrvatska i muslimanska vojska 1993-4.),47 Pala (NATO avijacija i muslimanska artiljerija),48 Vukovara (JNA i srpska paravojska 1991),49 i Doboja (muslimanska artiljerija),50 i kada se o sličnim tribunalima zbog bombardovanja drugih gradova u svetu i ne razmišllja. Ne možemo se nadati uspostavljanju legitimnog međunarodnog sistema zasnovanog na dvostrukim standardima i prevarama.

Ne bi smelo da bude moguće da Turska, na primer, i dalje pod okupacijom drži severni deo Kipra, ekonomski blokira Jermeniju, preti oružanim akcijama Grčkoj, naoružava Muslimane u Bosni, neprekidno upada u severni Irak ne bi li uništila etničke Kurde, i drži mirovne snage u Bosni i Hercegovini. Ako je Jugoslavija u Ujedinjenim Nacijama suspendovana 1992, onda je Turska trebalo da bude suspendovana bilo kada od 1963. do danas.

Ne bi smelo da bude moguće da Nemačka bude član Saveta bezbednosti UN, pošto je pomogla raspad drugog člana Ujedinjenih Nacija i neprekidno kršila embargo na uvoz oružja u bivšu Jugoslaviju. Nemačka je trebalo da bude suspendovana bilo kada od 1990, kada je počela da naoružava hrvatske i slovenačke separatiste.

Haški Međunarodni sud za ratne zločine treba da sudi Radovanu Karadžiću, predsedniku bosanskohercegovačke Republike Srpske, i njenom vojnom zapovedniku Ratku Mladiću, zbog njihovih uloga u bombardovanju civilnih ciljeva i progona civilnog stanovništva. Predsedniku Bosne i Hercegovine Aliji Izetbegoviću treba da se sudi zbog njegove uloge u navodnom bombardovanju Sarajeva od strane muslimanske vojske, s namerom da za to budu optuženi Srbi. Njegovim ministrima i vojnim zapovednicima treba da se sudi zbog masakra vojnika JNA od strane muslimanske milicije u Sarajevu 1992. Hrvatskom predsedniku Franji Tuđmanu treba da se sudi zbog njegove uloge u bombardovanju srpskih gradova, sela i izbegličkih kolona u Hrvatskoj od 1991. do 1995. godine. Srpskom predsedniku Slobodanu Miloševiću treba da se sudi zbog njegove uloge u zločinima koje su u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini počinile razne srpske jedinice. Slovenačkom predsedniku Milanu Kučanu treba da se sudi zbog započinjanja oružanog nasilja u Jugoslaviji i njegove uloge u ubijanju vojnika JNA.

Zapadni lideri treba da shvate da je u bivšoj Jugoslaviji uvek bilo ljudi koji su mislili i delali različito od svojih ratnohuškačkih vlasti. Takvi ljudi su uglavnom bili prepušteni sebi, pa ipak nikad nisu odustali od borbe za mir. Međutim, pitanje je koliko dugo mirovni pokret, kao i celokupna društvena alternativa, mogu izdržati bez prvenstveno moralne podrške spolja.

Svim vladama i političarima bivše Jugoslavije koji i dalje promovišu etničku netrpeljivost i praktikuju etničku diskriminaciju treba oduzeti politički legitimitet, jer je upravo to razlog što je ovaj rat izbio i trajao punih pet godina. Zašto bi sadašnji jugoslovenski režim postao demokratskiji ako to neće poboljšati njegovu međunarodnu poziciju? S druge strane, zašto bi hrvatski ili bosanski režim postali demokratskiji, ako bez obzira na to uživaju međunarodnu podršku? Ako lokalni režimi u bivšoj Jugoslaviji prihvate međunarodna politička rešenja za probleme u regionu, čini se da će im biti dozvoljeno da nastave svoju vladavinu bez obzira na to koliko su nedemokratski ili čak diktatorski. Nažalost, to neće biti prvi put da slobodni i demokratski zapad prihvata diktatore za političke partnere. Ako želimo da na Balkanu zavlada trajan mir, takva praksa mora biti prekinuta i zamenjena poštovanjem zakona.

S engleskog preveo Ranko Mastilović

(Iz: Research on Russia and Eastern Europe, Volume 2, 1966)


NAPOMENE

1. Žene su veoma istaknute u srednjovekovnom suprotstavljanju Krstaškim ratovima, kao što se može videti u Palmer A. Throop, Criticism of the Crusade: A Study of Public Opinion and Crusade Propaganda, Amsterdam, N. V. Swets & Zeitlinger, 1940.
2 Iako neki pokazatelji govore da je kvazipatrijarhalna ratobornost možda bila izraženija u nižim društvenim slojevima, i da je nje kod nekih etničkih grupa bilo manje nego kod drugih, ta pitanja u ovom tekstu ostavljamo po strani.
3. Prema našem saznanju, grupa od četiri žene je organizovala prvi feministički skup u Jugoslaviji 1972. godine. U toj grupi su bile Gordana Cerjan (sada Letica), i pokojna Lydia Sklevicky, dok za druge dve učesnice nemamo pouzdane podatke.
4. Nazvana tipično birokratskom nemaštovitošću, Konferencija za društvenu aktivnost žena je bila naslednica nešto življeg Antifašističkog fronta žena, ženske organizacije u sklopu antifašističkog Narodnooslobodilačkog fronta, koji su za vreme II svetskog rata predvodili jugoslovenski komunisti.
5. Kao član kolektivnog Predsedništva Društva sociologa Hrvatske, Slobodan Drakulić je predstavljao deset članova osnivača neophodnih za registrovanje nove sekcije Društva. Jedan od razloga je bio i to što tada u Predsedništvu nije bilo feministkinja, dok su žene još uvek bile u manjini u najvećem broju rukovodećih akademskih struktura i profesionalnih udruženja.
6. Vesna Pusić predaje sociologiju na Univerzitetu u Zagrebu. Jedna je od osnivačica i urednica Erasmusa, nezavisnog akademskog časopisa koji objavljuje poglede koji su u suprotnosti s ekstremno nacionalističkim hrvatskim režimom predsednika Tuđmana.
7. Po obrazovanju psiholog, jedna od zagrebačkih Žena u crnom, članica Sociološkog društva Hrvatske. Njen pokojni suprug Rudi Supek je bio predsednik Sociološkog društva Hrvatske kada je osnovana organizacija "Žena i društvo".
8. Istaknuta novinarka i feministkinja, glavna osnivačica grupe Babe, danas možda najzanimljivije feminističke grupe u Hrvatskoj. Naziv je skraćenica za Budi aktivna, budi emancipirana, a u slovenskim jezicima ta reč znači i stare žene, staramajke, ili veštice.
9. Među njima i Žarana Papić, jedna od organizatorki beogradske međunarodne feminističke konferencije 1978, profesorka sociologije iz Beograda, aktivna i u antiratnom pokretu devedesetih.
10. Sredinom osamdesetih u Sekciji je bilo oko 400 feministkinja, naspram oko 200 aktivnih članova Društva. To je bilo moguće zato što članovi sekcija nisu morali da postanu i članovi samog Društva.
11. U Rusiji je prva slična grupa zabranjena krajem sedamdesetih, a njene članice su bile prisiljene da napuste zemlju.
12. Kao sekcija Društva sociologa Hrvatske, "Žena i društvo" je mogla da organizuje konferencije i sastanke. Imala je pravo da koristi prostorije profesorske asocijacije zagrebačkog Univerziteta. Takođe je imala pravo na deo skromnih fondova Društva, kad god ih hrvatsko Ministarstvo kulture i obrazovanja ne bi uskratilo.
13. Ruža Petrović, Etnički mešoviti brakovi u Jugoslaviji, Beograd, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1985, str. 26.
14. Napomenimo da je Savezni zavod za statistiku građane obeshrabrivao da se izjasne kao Jugosloveni. Američke i kanadske statističke institucije na sličan način obeshrabruju svoje građane da se izjasne kao Amerikanci ili Kanađani. Možda je jedna od pouka Jugoslavije da vlasti mulietničkih federacija ne treba da sprečavaju etničku identifikaciju s državnom. Kada to čine, relativno nove religije (npr. Siki), bivaju prihvaćeni kao posebna etnička grupa, ali to ne važi za Amerikance i Kanađane, pošto postoji praktična zabrana za formiranje ovih etničkih grupa.
15. Petrović, str. 28.
16. Petrović, str. 57-58.
17. Najviši procenat Jugoslovena bio je u Hrvatskoj i srpskoj pokrajini Vojvodini (po 8.2%). Srpska pokrajina Kosovo nalazila se na suprotnom kraju (0.2%). Makedonija (0.7%) i Slovenija (1.4%), bile su blizu Kosova, dok je Srbija bez pokrajina bila na sredini (4.8%). Ibid., str. 60.
18. Ibid., str. 76, 78.
19. Ibid., str. 78, 83, 89.
20. Ibid., str. 76.
21. On je još decembra 1986, na sednici Predsedništva centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, govorio o "borbi protiv našeg sopstvenog nacionalizma" u prošlosti i budućnosti. V. Slobodan Milošević, Godine raspleta, 6. izdanje, Beograd, BIGZ, 1989.
22. Među njima je bila i Sonja Liht.
23. O pristrasnom izveštavanju iz Jugoslavije videti, na primer, Peter Brock, "Dateline Yugoslavia: The Partisan Press", Foreign Policy, No. 93 (1994), str. 152-172.
24. Sonja Liht je u Beogradu razgovarala sa majkama iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske.
25. To je u intervjuu 1992, Slobodanu Drakuliću rekao tadašnji hrvatski ministar odbrane - nekadašnji jugoslovenski, kasnije penzionisani hrvatski general Martin Špegelj - koji je kasnije, u hrvatskom nedeljniku Globus, objavio sećanja na taj period. Videti, na primer, Globus, br. 240 (1995), str. 49-55. U tim sećanjima general Špegelj čak kaže koliko je za to oružje platio. Naoružanje Varšavskog pakta (posebno istočnonemačko) hrvatska vojska je koristila još u početnim fazama rata, kako je u to vreme zapazio britanski ekspert za oružje Paul Beaver. V. Paul Beaver, "Slovene Force’s Imported Armes", Jane’s Defence Weekly, Vol. 16. No. 2 (jul 1991), p. 49; i Paul Beaver, "Croatia’s Arms Revealed", Jane’s Defence Weekly, Vol. 16, No. 14 (oktobar 1991), p. 599.
26. U vreme pisanja ovog teksta jedini mostovi koji premošćuju Savu između Bosne i Hrvatske su američki vojni pontonski mostovi.
27. Karavan je organizovala Sonja Liht.
28. U vreme secesije Slovenije, i kasnije, na čelu ljubljanskog Mirovnog instituta je bio Matko Hren.
29. Sonja Liht je bila u karavanu, tako da je ovo izveštaj učesnice.
30. Saopštenje je napisala Sonja Liht. Kada bi trebalo ponovo da ga napiše, napisala bi ga u istom duhu.
31. Antiratna kampanja je postala jedna od najvažnijih mirovnih grupa u Hrvatskoj. Još uvek objavljuje sopstveno glasilo, Arkzin.
32. Jugonostalgija je pogrdna politička etiketa koju koriste razni nacionalisti da bi diskvalifikovali preostale pristalice ideje jugoslovenstva.
33. Sonja Liht je takođe bila prisutna.
34. Novinar i pisac, osnivač i vođa Srpskog pokreta obnove, koji je svoje pristalice od programa velike Srbije, 1989, doveo do suprotstavljanja ratu, 1992.
35. To mišljenje je delila i Sonja Liht.
36. Grobnica za Miroslava Milenkovića, Beograd, Metem, 1991.
37. Srpski nacionalistički pokret/stranka, pod vođstvom Vuka Draškovića.
38. Paravojno krilo Srpskog pokreta obnove, koji je 1992. bio daleko ratobornije orijentisan nego kasnije.
39. "Računajte na nas" bio je naziv patriotske balade kompozitora i pevača Đorđa Balaševića, koja je bila popularna u vreme komunističkog režima. Sam Balašević je bio protivnik rata 1991-5. Komponovao je antiratne pesme, kao što su "Krivi smo mi" i "Samo da rata ne bude" (ovu drugu je pevao u pratnji dečjeg hora).
40. Ružica Rosandić i drugi, Ratništvo, patriotizam, patrijarhalizam, Beograd, Centar za antiratnu akciju, 1994.
41. Među tim ženama je bila i Sonja Liht, a jedini muškarac je bio njen muž Milan Nikolić, dugogodišnji levičarski disident.
42. Pomenuti članak se pojavio15. februara 1995. Koha je najznačajniji albanski nezavisni nedeljnik na Kosovu.
43. Albanski nacionalistički lideri traže odvojene obrazovne programe i institucije za etničke Albance na Kosovu. Srpska nacionalistička vlast do sada nije udovoljila tim zahtevima.
44. Iako je to predstavljalo kršenje povelje Ujedinjenih Nacija u odnosu na Jugoslaviju, Nemačka je nedavno postala član Saveta bezbednosti. Na proslavi pedesetogodišnjice UN, 1995. u San Francisku, Jugoslavija (jedna od zemalja osnivača) bila je odsutna, pošto je suspendovana 1992, dok je Nemačka (primljena u Ujedinjene Nacije 1973) bila prisutna, proslavljajući pedeset godina od savezničke pobede nad nemačkim Trećim rajhom.
45. Hrvatski priobalni grad u južnom Jadranu, čuven po svom utvrđenom srednjovekovnom gradskom jezgru. Doskora sedište Interuniverzitetskog centra.
46. Glavni grad Srpske Krajine, separatističke srpske enklave u Hrvatskoj. Sastoji se iz dva odvojena dela, jedan duž bosanske, drugi duž srpske granice. Knin se nalazi u severnoj Dalmaciji, severno od Zadra.
47. Regionalna prestonica Hercegovine i separatističke Hrvatske republike Herceg Bosne, južno od Sarajeva. Mostar spada među prve etnički očišćene gradove u Bosni i Hercegovini. Njegova srpska populacija od oko 20.000 (20% totalne populacije od 100.000) 1992. svedena je na 2000. Hrvatsko-muslimanska borba za kontrolu nad gradom traje sve do sada, što je dovelo do jednog od najtežih urbanih razaranja u čitavom ratu.
48. Planinsko turističko mesto istočno od Sarajeva, izabrano kao sedište separatističke Republike Srpske. Američka avijacija je u nekoliko navrata bombardovala Pale, najteže 1995, kada je bilo i civilnih žrtava.
49. Glavna luka na hrvatskoj strani Dunava koji na tom mestu predstavlja granicu između Hrvatske i Srbije. Veći deo Vukovara je bukvalno sravnjen sa zemljom, a njegovo etnički mešovito stanovništvo je ili pobeglo (preteženo Srbi i ostali), ili bilo proterano (Hrvati).
50. Grad u severoistočnoj Bosni, između Tuzle i Banja Luke. Bosanska muslimanska vojska je grad bombardovala dve godine, uz mnogobrojne žrtve među civilima.

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd