utorak, 12 decembar, 2017.

Prijatelji dragi1, možda se varam, ali čini mi se kao da i usred ovoga smaka svega, dolazi, rascvetava se, jedna nova generacija, koja ume igrajući da misli, i misleći da igra, u nesporazumu sa nepisanim kodeksom filosofije “od struke” onih patetično-provincijalnih “lokalnih šereta” o kojima je govorio Vinaver.

Lakoća s kojom Branka Arsić govori o stvarima najtežim, a da te stvari ne izneveri, jedinstvena je. Ona nepogrešivo prodire u suštinsku stvar: njeno tumačenje Dekartove smrti, najpre u diskusiji koju je organizovao Treći program RadioBeograda, a potom u prikazu same knjige, duboko me je impresioniralo, i ja sam došao ovde to da kažem, što mogu jasnije: nisam doživeo, dosad, ni jedno takvo sjajno razumevanje, kao ovo njeno, Dekartove smrti.

Pesnik Dragan Stojanović zadužio nas je prikazom prve knjige Branke Arsić, Rečnik. Tamo je napisao i to, da je celoga života čekao takvu knjigu. Ja ne mogu da kažem da sam očekivao Branku Arsić na kraju svog života, iako sada, pošto sam pročitao (i iščitavao), pažljivo, s olovkom u ruci, njenu knjigu Razum i ludilo, mogao bih reći da njeno razumevanje Dekartove smrti moglo je biti očekivano, svakako ne samo zbog samog Dekarta, koga ona izvanredno poznaje, a koji je u mojoj najličnijoj, najdubljoj, istoriji; ne, dakle, samo zbog Dekarta, nego u prvom redu zbog iskustva Dekartovog (ili, tačnije dekartovskog) meditativnog subjekta, koje je iskustvo takvo da ja nalazim mog Ahasfera u nekim rečenicama Branke Arsić, o istome meditativnom subjektu, koji izmiče samom sebi, čija jedina istina je njegova ne-istina, čiji jedini takozvani uspeh je u njegovoj neuspešnosti, koji meditirajući, kao Cogito, pokušavajući dakle da nađe, najzad, sebe, da dospe nekako do sebe, neprestano samome sebi izmiče, zalutao u odnosu na toga sopstvenoga sebe, kao da je zalutao u lavirintu ovog meditiranja, taj meditativni subjekt, koji je upravo po ovome prokletstvu sopstvene (ne-sopstvene) misli kao lavirinta, neizbežno barokan.

Ova reč o baroku, o baroknosti lavirintske sudbine meditativnog subjekta, na koju osuđen je Dekartov Cogito, vratila me je Ahasveru iz knjige Ahasver ili traktat o pivskoj flaši. Ne znam da li treba da kažem to večeras, pa ipak reći ću: Branka Arsić rođena je godine 1965; te godine završio sam traktat o Ahasveru, ili o pivskoj flaši, trakta koji, upravo otkrivajući ga sada kao barokan po udesu lavirintskog meditativnog subjekta, ukazuje mi se kao rad (kažem rad, a ne delo, jer tu, pod crnom zvezdom apsolutne nezavršivosti, ili beskonačnosti, ili strahotne besmrtnosti, ne može biti dela, proizvoda, nečega dakle najzad nađenog, konačnog, na kraju) – kao rad onoga, dakle, koji za Branku Arsić, sasvim zasnovano, jeste dekartovski Cogito meditativne svesti.

To je rušenje kao apsolutna nemogućnost pri-sebnosti, samo-imanja meditativnog subjekta, čija jedina istina, ponavljam, jeste njegova ne-istina, jedini uspeh u otkriću sopstvene neuspešnosti: njegovo meditiranje, kao otkrivanje sopstvenog lavirinta u nemogućnosti ma kakve sopstvenosti, jeste stvar krajnjeg rizika. Branka Arsić kaže da meditativni subjekt rizikuje svoj razum, svoju sopstvenu glavu. Cogito, u interpretaciji Branke Arsić, misli tako što rizikuje sopstvenu glavu: on misli stvarno, dakle on stvarno rizikuje. On iskušava prazninu, od jednoga do drugog zavijutka sopstvenog mišljenja (arhitektura baroknog laviritna jeste arhitektura bezizglednosti, to jest bezizlaznosti meditativnog subjekta), on pada niz stepenice, a da nigde ne može da se zadrži, pa je to kao rđav san koji bi imao da bude naša jedina istina: mi smo ne-istiniti, i svaki pokušaj našeg uspostavljanja naše sopstvene istine vraća nas doživljaju naše sopstvene uskraćenosti.

Res cogitans, ako se iz ovoga iskustva meditativnog Cogita potraži, ukazuje se kao pokušaj spasavanja ovoga subjekta-ne-subjekta meditativnog mišljenja od sebe samoga osuđenog na beskrajna, nezavršiva iskušavanja praznine, ili sopstvene nestvarnosti, sopstvene fantomalnosti. Res cogitans javlja se ovde, na horizontima mišljenja Branke Arsić, kao Cogito koji beži od sebesamoga, od ne-istine kao jedino moguće svoje istine, od ne-identiteta kao jedine mogućnosti svog identiteta i, najzad (da prodrem, sad, u samu suštinu knjige Razum i ludilo, a ja bih rekao: u samo srce mišljenja Branke Arsić), od sopstvenog razuma kao ludila, u ustremljenosti ludilu, kao jedinoj svojoj mogućnoj razumnosti.

To su vratolomne inverzije. Kad čitamo knjigu Razum i ludilo, mi kao da gledamo najfantastičniji film, za koji samo ne znam, ponekad, da li je kriminalistički ili komedija: film demistifikacije, razotkrivanja, obelodanjivanja pravoga subjekta (a koji dotle se skrivao) ovoga razuma kao ludila, i ovoga ludila kao razuma. U osnovi svega je apsolutna inverzija razuma i ludila, inverzija utoliko neodoljivija ukoliko razlikovanje (dekartovsko) razuma i ludila postaje neodrživije.

Ta demistifikacija razuma kao ludila, i otkrivanje ludila kao razuma, ta fundamentalna inverzivnost u osnovi je mišljenja ili govora drage naše večerašnje prve gospe Branke Arsić. To je humor ove gospe, humor apsolutne inverzije, kao humor izopačavanja izopačenog (pervertiranja pervertiranog), koji je u osnovi njenog mišljenja-govora. To su persiflaže misli apsolutnog racionalizma res cogitans, ostvarivane mišljenjem te misli do njenih krajnjih mogućnosti, odnosno do nemogućnosti: do apsurda, do eksplozije humora. To je kretanje, neodoljivo, iz kruga u krug sve manjeg radijusa, do one poslednje tačke, posle koje nema više ničega: tamo je coup de grâce, po pravilu u rečenici maksimalno mougće sažetoj, kratkoj, i brzoj: u rečenici kojom se objavljuje kraj, ili bezizlaz protivurečnosti ove misli kao apsolutne paradoksalnosti. Branka Arsić zaista je kritičko-meditativni humorist najvišeg ranga, i to kao igrač ili akrobata na trapezu ekstremnog dekartovskog racionalizma dovedenog do apsurda.

Samo, molim vas, nekoliko primera. Kao prvi, neka je ovaj primer: razvijajući Dekartovo gledište da “naivni pogled žene nikada neće videti duh”, i to zato što vidi samo slike mnogoobličnih tela (znači: ono puko spoljašnje, čulno, apsolutno ne-bitno i protiv-misleno, ne-duhovno), ona izvlači zaključak: “Upravo zato što gleda, ovaj pogled je slep” (str. 171), a što postaće jasnije na sledećoj stranici (172): “Za razliku od neuvežbanog oka, koje je u svojoj naivnosti uvek na svetlosti, oka kome je sve svetlo, kome je, baš zato što je u svetlosti, sve u tami, uvežbano oko je oko koje je razum obučio da bude u tami kako bi videlo svetlost. (...) Samo ukoliko je na mestu na kome ništa nije vidljivo, na kome je, jer je sve zamračeno, sve zbrkano i nejasno, ovo oko vidi jasno. Samo ako je ’oslepelo’ ovo oko će gledati. Zato što ne gleda, ono vidi". Ovome sledi, kako i valja, coup de grâce ove humorne demistifikacije res cogitans (koja kao da traži da nikada ne izađemo iz Dekartove camere obscure), njenoga prezira svega telesnog, ili “čulnog” saznanja: “Najsavršenije oko je oko koje ne gleda”, ili, još dublje u apsurdu: “Oko mrtvaca, dakle, uistinu vidi svet”.

Eto, to je Branka Arsić: to otkriće Dekartovog mrtvaca koji jedini vidi svet. – Govoreći o Dekartovom Bogu koji, kao što se dobro zna, nije ničim izvan sebe određen, nikakvim zakonom, ili istinom, nikakvom logikom, nego njega određuje samo njegova apsolutno slobodna volja, Branka Arsić nam kaže kako ovaj Bog “može delovati suprotno razumu, pa da je zato jedan ne-razuman, jedan neverovatno ludi Bog”: “Bez sumnje, vrlo je mogućno da sam Bog ne deluje u skladu sa načelom razumnosti. (...) Ali, ni ova mogućnost za sobom ne povlači zaključak da je ovakav protivurečan, rascepljen, shizoidan Bog lud. Samorascepljenost bi tada, jer je učinak samoga Boga koji je sva i jedina istina, nužno morala važiti za istinu, shizoidnost bi morala važiti za razumnost. I ma koliko rascepljen bio, Bog bi uvek bio razuman. Dakle, samo je Bog ludak koji je uvek razuman."

Eto, još jednom, to je Branka Arsić. Igrajući istu igru apsurda dekartovske ekstremno racionalističke misli, a povodom Dekartove slavne tvrdnje da između stvaranja i održavanja sveta nema razlike, – jer je “svako održavanje čin ponovnog stvaranja, pa se, tako, ne zahteva manji uzrok da se nešto održi nego da se stvori”, – Branka Arsić kazaće: “Tako je stvar koja misli uvek nova i, istovremeno, uvek ista, uvek ’načinjena’ upravo onakvom kakvom je već bezbroj puta načinjena. Stvar koja misli uvek je nova ista novost".

Da ponovim: to je kritika res cogitansa apsolutnog identiteta ili pri-sebnosti, u koju (res cogitans) Dekart išao je napuštajući Cogito, meditativni subjekt (onaj iz Meditacija), koji je subjekt nemogućnosti subjekta, subjekt koji ne može da dođe do sebe samog, koji je osuđen (kažnjen, proklet) na ekstremnu egzistenciju meditacije. Ovo ponavljam sada zato što čini se, uostalom, da je svaka kazna isključenja iz društva, iz sveta drugih (robija ili bojkot, u raznim verzijama), kazna na ovu ekstremno-meditativnu egzistenciju, na ovo nezavršivo iskušavanje sopstvene fantomalnosti. To je osuda na egzistenciju u neprestanom iskušavanju praznine, osuda na egzistenciju bez ljubavi, pa zato i osuda na svojevrsnu fantomalnost, na bestelesnost. Svakako, i ovde se, kod meditativnog subjekta, produžava zakon drugosti, kao što čitam u knjizi Razum i ludilo. Drugost je inherentna već i samom našem pokušaju pogleda na sopstveno Ja (dakle, prirodno je data samorefleksiji), a tako isto ona je i u našoj nužno dijaloškoj egzistenciji (monadološka egzistencija je laž kao što je laž i egzistencija istosti, bez drugoga, pa zato i bez jezika). Pa ipak, ne možemo imperativ drugosti izjednačiti sa egzistencijom sa drugom. Ma koliko da se ne može praviti apsolutna razlika između unutrašnjeg i spoljašnjeg, u tome smislu što je spoljašnje i nužno unutrašnje i što je naše unutrašnje spoljašnje onoliko koliko ovo unutrašnje ne može a da ne izmiče nama samima, u nemogućnosti pune pri-sebnosti, ipak ti drugi Cogita, ta njegova Ja (ovo u pluralu) za koja čujemo da su njegovi “najbolji prijatelji”, jesu Ja u nemogućnosti Ja, ona Ja koja napuštaju Cogito, pa je taj isti Cogito veliko rušenje svakoga njegovoga (ne-njegovoga) Ja, drugi koji nikada ne mogu da zamene ono stvarno, drugo Ja, ono drugo telo koje ostaje stvarno, pa u tome smislu i “spoljašnje”, i kada ga maksimalno mogućno pounutrašnjuju. Drugi je jemstvo sveta, jemstvo objektiviteta koji je nezamenljiv u mome traženju sopstvene subjektivnosti. (Otud taj drugi može da se potraži i u pivskoj flaši moga Ahasvera.) Bez-drugost – ako tako mogu da kažem – jeste apsolutna bez-sebnost: drugi za sebe samoga, ja sam u drugome koji me neprestano, od jednog do drugog mog napuštanja sebe samoga, meni vraća.

Prokletstvo koje živi Cogito jeste prokletstvo apsolutizovane nemogućnosti pri-sebnosti, upravo kao ovo prokletstvo egzistencije bez drugoga, ili egzistencije bez ljubavi: egzistencije u apsolutnoj svesti koja je, naravno, negacija takozvane naivne svesti – kao svesti tobožnje naše konačno date pri-sebnosti, svesti koja se ne pita niočemu, koja se uopšte ne pita, i koja bi zato imala da bude “bezbrižna” – ali ona jeste, ta meditativna svest, isključivo neprestanim iskušavanjem ponora. “Bezbrižnost” naivne svesti naivna je i prema ponoru: ona ne zna za ponor onako kako ne zna za misao, u prvome redu baš za ovu, meditativnu misao. Cogito ne boluje od melanholije na koju osuđena je apsolutna pri-sebnost res cogitans, taj samodovoljni identitet koji je, u svojoj samodovoljnosti, i gluv i slep za svet, apsolutno nepokretan, ali Cogito je osuđen na horror vacui, na neprestanu vrtoglavicu, na egzistenciju (paskalovsku) nad ponorom. “Meditiranje je apsolutno razvlašćivanje naivnog”, čitam u ovoj knjizi; ali čitam u njoj i to: da je meditiranje dozivanje ponora. Kaže Branka Arsić: “Upuštajući se u spor sa razumom, ponašajući se ’nerazumno’, meditiranje dovodi u pitanje samo pri-sebi bivstvovanje onoga koji meditira. Zato odluka na meditiranje predstavlja najrizičniji od svih mogućih rizika. (...) Jer, odlukom na meditiranje subjekt rizikuje ništa manje i ništa drugo do samoga sebe, svoju vlastitu glavu, i prepušta se opasnosti /ovo je sad, napominjem, citat iz Dekartove Meditacije o prvoj filozofiji/ ’da odjednom bude bačen u duboki vir (...) u kome neće moći nogom dno doseći niti pak isplivati na površinu’. To je, dakle, prokletstvo ove odluke na meditiranje (na koju odluku prinuđen je Cogito u onoj meri u kojoj je otvaranje ponoru ipak stvar prinude), a u prikazu ovoga prokletstva velika je dragocenost knjige Branke Arsić koju pročitajte sa olovkom u ruci, pažljivo, da biste videli Šta je i ko je Cogito. Naći ćete o njemu sve ono o čemu sam već govorio, ali što ponavljam, glasno i jasno: “Njegova neistina jeste njegova istina, njegova istina je u tome da mu je istina (o samome sebi) bitno prikraćena, da mu je ’dostupna’ samo kao neistina, samo kao obmana”. Ili ovo, još bliže samoj egzistenciji na koju je osuđen Cogito (odnosno moj Ahasver): “Meditiranje je proces stalne destabilizacije meditirajućeg, ono od njega čini postojanu nepostojanost, stalnu nestalnost”. I dalje, kao zaključak, iako je to nekoliko stranica pre ovih rečenica koje sam upravo pročitao, ono o čemu smo već govorili, taj zaključak o ovoj egzistenciji bez zaključka, ali što još jednom moram da ponovim, rečima Branke Arsić: "Jedini uspeh meditiranja je u njegovoj stalnoj neuspešnosti, jedini definitivni rezultat je u odsustvu svakog definitivnog rezultata, u stalnom odlaganju konačnog efekta izazvanog nedovršivošću kretanja (istorija je bez kraja), nesavladivom nemogućnošću da se kretanje zaustavi."

To je Beket (Samuel Beckett): ovo nedovršivo kretanje, kao moć nemoći koja pokušava da se prihvati. To je Beket, ili mišljenje nemislivog, – stvarno mišljenje ili opasno mišljenje. Jer mišljenje je opasno: nema mišljenja bez rizikovanja sopstvene glave. Nema izmirenja između mišljenja i nas. Ali, šta to znači? Znači li to da postoji apsolutna nesuglasica naše egzistencije i mišljenja: da se mi nikada sa mišljenjem nećemo pomiriti?

Ovde, nad ovim ponorom, koji se upravo otvorio između nas i mišljenja, moram da se zaustavim, iako znam da tek tu, na ovoj granici mišljenja i egzistencije (strahotnoj granici) mnoge stvari tek počinju: to nije, nikako, samo Dekartova res cogitans u kojoj Cogito traži spas od ponora, bežeći od onoga sebe koji (ponavljam i ovo) ne prestaje sebi da izmiče, nego su to i sva zla za koja smo sposobni, prijatelji moji (uprkos svemu, prijatelji moji dragi) nebrojena naša zla u našoj nesposobnosti za istinu egzistencije bez Istine (bez identiteta), zla prema kojima je zlo melanholije res cogitans zaista naivno.

Ali, to je tema za drugi razgovor; u ovom času mogu jedino da ponudim naslov za tu temu: Fašizam kao tlo apsolutnog identiteta, ili: Fašizam kao bekstvo od egzistencije (što će reći: od ne-identiteta). Uveren sam da je knjiga Razum i ludilo neizbežan uvod u ovaj razgovor. Uveren sam, dakle, da je knjiga Branke Arsić veoma važna knjiga.

 

NAPOMENA

1. Ovaj tekst je izgovoren na promociji knjige Branke Arsić, Razum i ludilo, održanoj 20. 11. 1997. godine u Domu omladine Beograda.

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd