utorak, 17 oktobar, 2017.

ImageAdriana Zaharijević
NEKO JE REKAO FEMINIZAM

U izdanju Centra za ženske studije, Žena u crnom i Rekonstrukcije Ženskog fonda izašla je knjiga Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, koju je priredila Adriana Zaharijević.

Monografija Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka nastala je kao pokušaj da se teorijski uobliči odgovor na pitanje da li u današnjem svetu ima mesta za feminizam. Da li danas, kada su osvojene mnoge slobode, kada ima osnova za govor o sve većoj ravnopravnosti muškaraca i žena, kada se žene sve češće i sve raznovrsnije pojavljuju u mnogim sferama javnog, ima smisla govoriti o feminizmu? Mnoge mlade žene koje uživaju stečena prava i slobode ne prepoznaju uticaj koji je rad prethodnih pokoljenja žena imao na njihove živote, što često, nažalost, vodi izostanku solidarnosti i razumevanja onih žena koje «same nisu uspele» da nadmaše «zastarele» društvene zahteve i norme. Pored toga što treba da pokaže da «posao još nije završen», cilj knjige je da ukaže na to kako su žene živele pre no što je posao feministkinja započet. Struktura knjige odgovara ovom zahtevu: ako bismo pokušale da razložimo našu svakodnevicu – u kojoj se prepliću privatna i javna sfera, u kojoj radimo, glasamo, čitamo, vodimo ljubav, pratimo medije, govorimo, odlazimo na izložbe, u crkvu ili na mirovne skupove – naićićemo na stvari o kojima žene do pre samo stotinak godina nisu mogle ni da sanjaju, a koje danas predstavljaju sastavni deo naših života. Ova knjiga želi da pokaže da je feminizam tome umnogome doprineo, iako toga najčešće nismo nimalo svesne.

Knjiga predstavlja 26 mladih autorki od kojih su neke već poznate lokalnoj publici, a neke objavljuju prvi put. Redom kojim se pojavljuju u knjizi, to su: Dragana Obrenić, Marija Perković, Tijana Krstec, Diana Miladinović, Milica Lezajić, Jasmina Stevanović, Lidija Vasiljević, Paula Petričević, Nataša Zlatković, Milena Timotijević, Čarna Ćosic (dve pesme), Mima Rašić, Vera Kurtić, Marina Simić, Hana Ćopić, Jelena Višnjić, Mirjana Mirosavljević, Iva Nenić, Ivana Velimirac, Nađa Duhaček, Jelena Miletić, Katarina Lončarević, Jana Baćević, Ana Bukvić, Ksenija Perišić, Marija Mladenović i Adriana Zaharijević.

Tekstovi se bave pravima i slobodama (glas, rad, obrazovanje, razvod i abortus), presekom ličnog i političkog (brak i porodica, religija, žensko zdravlje, prostitucija), identitetima i razlikama (lezbejke, Romkinje, pitanje rase i roda), predstavljanjem žena (jezik, mediji i popularna kultura), umetnošću (književnost, pozorište i vizuelne umetnosti), teorijom i aktivizmom (mirovna politika, globalizacija feminizma, antropologija i psihologija), i istorijskim presecima (privatno/javno, presek kroz istoriju feminizma).

Pored autorskih tekstova, u knjizi se nalaze i dodaci o pravu glasa po državama sveta, predsednicama i premijerkama, znamenitim ženama u medicini, genitalnom sakaćenju, Nobelovkama, Nobelovkama za mir i feminističkim teorijama. Na kraju knjige dat je kratak istorijski pregled važnih datuma za feminizam u svetu i u Srbiji.

Vizuelni identitet knjige potpisuje Nikola Stevanović.

Center for Women Studies, Women in Black and Reconstruction Women's Fund jointly published the book Somebody Said Feminism? How Feminism Affected Women in XXI Century, edited by Adriana Zaharijevic.

Naziv: Adriana Zaharijević
NEKO JE REKAO FEMINIZAM?
Kako je feminizam uticao na žene XXI veka
Izdavačice:
Žene u crnom, Beograd
Jug Bogdanova 18/5
e-mail: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.">Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
Web sajt: www.zeneucrnom.org

Centar za ženske studije i istraživanje roda, Beograd
Jove Ilića 165 
e-mail: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.">Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli., Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.">Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Rekonstrukcija Ženski fond, Beograd
Vlajkovićeva 15
 
Dizajn i grafička obrada:
Nikola Stevanović

Štampa:
Spektra Lavalu

Tiraž:
1000

Zahvalnost
Uvod
Poglavlje I - Prava i slobode
Dragana Obrenić, „Pravo glasa žena“
- (Dodatak 1.) Pravo glasa po državama sveta
- (Dodatak 2.) Predsednice i premijerke sveta
Marija Perković, „Još jedan osmi mart“
Tijana Krstec, „Pravo na obrazovanje žena“
Diana Miladinović, „Pravo na razvod braka“
Milica Ležajić, „Abortus – od pčelinjeg voska do savremenih metoda“
Jasmina Stevanović, „Reproduktivna prava u Srbiji“

Poglavlje II - Lično i političko
Lidija Vasiljević, „Feminističke kritike pitanja braka, porodice i roditeljstva“
Paula Petričević, „Jedan Bog – jedan rod: odnos monoteističkih vjerskih zajednica prema ženskim ljudskim pravima“
Nataša Zlatković, „O Agnodice, ženskom zdravlju, diskriminaciji“
- (Dodatak 3.) Znamenite žene u medicini i srodnim naukama
- (Dodatak 4.) Sakaćenje ženskih genitalija – praksa o kojoj se malo zna
Milena Timotijević, „Prostitucija na feminističkoj političkoj agendi“

Poglavlje III - Identiteti, razlike
Čarna Ćosić, dve pesme
Mima Rašić, „Lezbejska egzistencija, lezbejska vidljivost“
Vera Kurtić, „Život Romkinja“
Marina Simić, „Kratka skica za pregled razumevanja pojmova rase i roda u zapadnoevropskoj nauci“

Poglavlje IV - Glasovi, odjeci
- (Dodatak 5.) Nobelovke
Hana Ćopić, „Žene i jezik“
Jelena Višnjić i Mirjana Mirosavljević, „Problem reprezentacije roda u medijima“
Iva Nenić, „Matrica koja obećava? Predstavljanje i učešće žena u popularnoj kulturi“

Poglavlje V - Slike i pokreti
Ivana Velimirac, „Feminizam i književnost“
Nađa Duhaček, „Istorija (ne)vidljivosti žena: žene, pozoriše i feminizam“
Jelena Miletić, „Feminizam i vizuelne umetnosti“

VI poglavlje - Teorije i prakse
Marija Perković, „Ženska mirovna politika“
- (Dodatak 6.) Kratke biografije Nobelovki za mir
Katarina Lončarević, „Globalizacija, žene i feminizam: globalno sestrinstvo vs. strateško sestrinstvo“
Jana Baćević, „Antropologija (,) žene i feminizam“
Ksenija Perišić i Ana Bukvić, „Feminizam i psihologija“

VII poglavlje - Preseci, pačvork
Marija Mladenović, „Žene između privatnog i javnog“
Adriana Zaharijević, „Kratka istorija sporova: šta je feminizam?“
- (Dodatak 7.) Feminističke teorije, pozicije i teorijski okviri
- (Dodatak 8.) Kratki istorijski pregled važnih datuma za feminizam u Srbiji i svetu

O autorkama

Uvod
Feministkinjom se ne rađa, feministkinjom se postaje

Kome je namenjena ova knjiga?

Ova knjiga je namenjena prvenstveno ženama. Ovoga puta, razlog tome nije činjenica da je ona zbilja o ženama, niti činjenica da su je pisale isključivo žene. Ona je u jednom važnom smislu namenjena – posvećena – ženama, budući da je upravo iz te potrebe da se ženama nešto nameni i posveti i izrastao ovaj poduhvat. Naime, posvećena je raznim, možda nepoznatim, ali nama lično tako značajnim ženama kojima je svaka od nas želela da preda ovaj rukopis kao mogući putokaz kroz istoriju ideja koja se usredsređuje na život žena. Posvećena je, međutim, i svim onim ženama koje će je čitati s odbravanjem, prepoznajući nešto svoje u njoj, ali i svim onim koje će se s njom sporiti.

Ako ovaj krug suzimo, knjiga je posvećena pre svega mlađim ženama – ženama rođenim u doba kada je drugi talas feminizma u cvatu ili je već precvao – koje više nužno i ne prepoznaju uticaj feminizma na svoje živote. Ako se krug, pak, proširi na sve potencijalno pažljive čitaoce, onda je ona svakako namenjena i muškarcima, kao niz smernica za oslobađanje od stereotipnih shvatanja o feminizmu i feministkinjama.

Kako je nastala ova knjiga?

Na neki čudnovat način, gotovo se po pravilu događa da kada se neke velike bitke u istoriji čovečanstva okončaju, potonje generacije doslovno zaborave da su one ikada i bile vođene. Nataloženost istorijskih dostignuća koja su svakoj novoj generaciji u sve većem obimu dostupna, odveć često se posmatra kao nešto samorazumljivo. Danas, štaviše, postoji toliko „dostupnih“ dostignuća – osvojenih prava, razvijenih ideologija, političkih uverenja i principa delovanja – koje po volji možemo slagati i razmeštati, zaboravljajući kako i kada (pod kojim uslovima) oni počinju da važe. Sadašnjost toliko obiluje raznovrsnim sadržajima, da se bez istorije, reklo bi se, sasvim lagodno može živeti. Međutim, taj zaborav, a neretko i izvestan prezir prema istoriji koja je oblikovala sadašnjost koju živimo, može proizvesti suprotne učinke onome za šta se zalažemo i u šta verujemo. Ova knjiga utoliko predstavlja pokušaj svesnog odupiranja zaboravu.

Ideja da se ona sastavi potekla je s jednog ciklusa predavanja i radionica u organizaciji Žena u crnom. Ciklus je bio posvećen definisanju specifično feminističkog načina suočavanja s prošlošću, te se u izvesnom smislu podrazumevalo da feminizam neće biti sporna tačka među prisutnim ženama. Međutim, u tome smo se prevarile. Jedno od ključnih opštih mesta koje su ponavljale žene različitih starosnih doba (iako se može podvući da su mahom sve bile pripadnice većinske nacije, visoko obrazovane – čak i oblasti feminističke teorije, studentkinje ili zaposlene žene), bilo je da sebe ne vide kao feministkinje, pošto ne osećaju potrebu za „svrstavanjem“ i „poistovećivanjem“ s nekim kolektivnim identitetom: one su i bez toga same uspele – rade posao koji vole, obrazovane su, glasaju i politički su informisane, vode računa o sopstvenom reproduktivnom zdravlju i, za ne daj bože, lako bi se otarasile nasilnih muževa...

Tvrdoglavo odbijanje da se prepoznaju u tom „identitetu“ (koji je ograničujući kao i svaki drugi identitet – nacionalni, etnički itd.), možda samo po sebi i ne bi bilo toliko sporno. Međutim, ono je na videlo iznelo drugu stranu insistiranja na ličnom uspehu, ostvarenom bez obzira na vlastiti pol i neslaganje s feminizmom: solidarnost i odnos bazičnog poverenja među prisutnim ženama toga dana je sasvim izostao, a žene koje su o sebi govorile kao o feministkinjama, osuđene su na brzu ruku zbog svog radikalizma i „sektaštva“.

Zbog čega je bio neophodan ovako detaljan opis te scene? Upravo zbog njene paradigmatičnosti. Ona je tim uverljivija, jer su sve akterke u ovoj raspravi bile žene: s jedne strane, one koje veruju da ženski posao još nije završen i da žene zajedno – kao i do sada u istoriji – moraju da ga privedu kraju, nekad u savezu s muškarcima, nekad bez njih; dok su, s druge strane, one koje veruju da sve zasluge za lična postignuća pripadaju isključivo ličnosti koja se za njih izborila, te, samim tim, i svi drugi članovi društva moraju sami da rade na dostizanju svoje sreće kako najbolje znaju i umeju. Pitanje solidarnosti i neophodnih resursa – koji ženama daleko ćešće nedostaju – u ovoj individualističkoj postavci naprosto je moralo ostati po strani.

Odista je teško, možda i nemoguće, u nekoliko raspoloživih časova uveriti žene koje danas imaju nebrojena prava i mogućnosti da ih iskoriste – čak i ako ih štošta u tome inicijalno sputava – da je tome doprineo feminizam. Teško je izneti sve razloge koji idu u prilog tezi da je feminizam baš meni – a osnovno je polazište ove knjige da su danas feminizmom posredno zahvaćene sve žene – omogućio da bez straha (ili, bar, s mnogo manje straha i ustezanja) koristim svoju volju i razum na način koji smatram najpodobnijim. Ova knjiga zbog toga treba da posluži kao nekakvo skladište podataka, koje će žene opskrbiti znanjem o vlastitom zaleđu i svešću o zajedničkoj budućnosti.

Feminizam, ta sporna reč

Tokom samih početaka drugog talasa ženskog pokreta, sa svojom prijateljicom A. posećivala sam nedeljna okupljanja jedne grupe za podizanje svesti. Nedavno smo upoređivale naše zabeleške: šta se po tebi tamo dešavalo? Šta je po tvom mišljenju trebalo da se promeni u našim životima? A. je rekla: 'Sada mogu da budem žena, to mi više ne deluje tako ponižavajuće. Mogu prestati da potajno fantaziram da sam muškarac, što sam činila ranije, pre nego što sam dobila decu. Sada mogu da nađem vrednost u onome od čega sam se ranije stidela'. Njen odgovor me je zaprepastio. Moje su misli, proizišle sa istih okupljanja tih godina, bile gotovo sasvim suprotne: 'Sada više ne moram da budem žena. Nikada ne moram da postanem majka. Činjenica da sam žena oduvek je bila ponižavajuća, ali sam mislila da odatle nema izlaza. Sada sa samom idejom 'žene' možemo činiti šta nam je volja. 'Žena' je moje ropsko ime; feminizam će mi pružiti slobodu da pronađem neki sasvim drugačiji identitet.[1]

Kada se ovde kaže feminizam, misli se na vremenski i prostorno razbacane i neretko razjedinjene napore pojedinki i grupa da konstruišu i ostvare bolje i jednakije uslove za život žena širom planete. Neki od tih pokušaja bili su uspeliji, prihvatljiviji i razdraganiji po svom karakteru od ostalih. Neki, pak, izravno doprinose nerazumevanju, stereotipizaciji i „strahu od feminizma“ koji osećaju i muškarci i žene. Kako gornji navod pokazuje, očekivanja od feminizma se od žene do žene razlikuje, u onoj meri u kojoj se i feministkinje međusobno razlikuju, i te razlike po sebi nisu nešto što feminizam iznutra razjeda, već upravo ono što omogućuje da u njegovoj širini i raznovrsnosti toliko različitih osoba nađe okrilje. Da, najzad, za sebe može reći „Ja sam feministkinja“, a da se pritom ne skriva iza nekog skučenog kolektivnog identiteta.

Feminizam nije fenomen koji je izdvojen iz svakodnevnog života, nije, dakle, nešto što zanima odabranu manjinu – bilo da je reč o aktivistkinjama ili o teoretičarkama. U poslednjih sto godina, a osobito u poslednjih četrdeset godina, feminizam kao globalni pokret i globalna svest ostavlja traga na svaku kulturu, u različitim režimima, u različitim sredinama koje odlikuju različite (manje ili više patrijarhalne) tradicije. Autorke čiji su tekstovi sabrani u ovoj knjizi dele duboko uverenje da u 2007. godini ne postoji nijedan aspekt svakodnevnog života, života žena, ali i života muškaraca, koji nije zahvaćen ili bar na neki način obeležen feminizmom. Žene su zaista živele drugačije pre sto, pre pedeset i pre dvadeset godina. Način na koji živimo danas, uživajući sve ili većinu privilegija koje su našim prethodnicama bile nezamislive ili su se za njih postepeno borile (navešću samo pet ključnih prava – glas, rad, obrazovanje, abortus i razvod), temeljno se razlikuje od onoga što je obeležilo prošlost žena.

Cilj ovog zbornika je da načini presek kroz istoriju i pokaže kako je bilo pre pojave feminizma, i kako je posle njega. Taj presek predstavlja osnovnu nit među svim tekstovima u knjizi. On istovremeno teži tome da se pokaže i kao poprečni presek kroz našu svakodnevicu – budući da tekstovi treba da pokažu različite aspekte naših života koje svakoga dana vodimo u privatnoj i javnoj sferi. Autorkama je data sloboda da same odluče u kojoj vremenskoj tački lociraju početak istorije o kojoj pišu. Takođe, same autorke odlučuju o tome na koji period (pre/posle feminizma) stavljaju veći akcenat, a kako je jasno da je nemoguće pokriti sve topološko-kulturološke razlike, autorke biraju i koji deo sveta pokrivaju u svojim razmatranjima (Srbija, Zapad, (ne)razvijene zemlje, celi svet itd.). Ponuđeni raspored poglavlja takođe predstavlja samo jedno od mogućih slaganja fenomena o kojima tekstovi govore.

Temeljni pokušaj ocrtavanja istorije čovečanstva pre i posle feminizma – a ova knjiga po svom formatu može biti samo začetnica jednog takvog projekta – pokazuje da žene današnjice više nikada neće moći da se vrate u obespravljeno doba kada se njihovo „ja“ – osim u iznimno retkim slučajevima – nije uzimalo u obzir. Ova knjiga stoga treba da ukaže na kontinuitet borbi koji savremene žene smešta u okvire nečega što ih prevazilazi, ali čemu one istovremeno mogu da doprinesu.

Kao što je naznačeno, knjiga je zamišljena kao presek svakodnevice: šta god da gledamo, čitamo ili čujemo; u koju god aktivnost da se upustimo, bilo da ona zadire u javnu ili u privatnu sferu (rad, sport, hobi, zabava, umetnost, podizanje dece i domaćinstvo); koje god pravo da koristimo kao građanke neke države – sve je to na izvestan način pretrpelo temeljne promene u poslednja dva stoleća. Žene danas učestvuju u političkom životu svojih zemalja, što nisu činile sve do XX veka; način na koji se definisao i vrednovao ženski rad bitno se razlikuje od načina na koji se to čini danas; Virdžinija Vulf (Virginia Woolf) je na početku XX veka mogla da poseti univerzitetsku biblioteku jedino u pratnji muškarca, dok danas u nekim zemljama žene studiraju čak i u većem broju od muškaraca; pravo na abortus omogućilo je ženama kontrolu nad vlastitim životom, istovremeno drastično smanjivši uzrok mortaliteta kod žena; pravo na razvod omogućilo je ženama da same definišu autentične alternative propisanim normama ili promašenim životima. Ovde su nabrojana temeljna prava koja su, jednom osvojena, ženama suštinski izmenila živote. Njima se pojedinačno bavi prvo poglavlje ove knjige.

U drugom poglavlju pojavljuju se teme koje prepliću javnu i privatnu sferu, pokazujući neodrživost njihove oštre dihotomije. Treće poglavlje pokriva pitanja identiteta žena koje spadaju u opštu kategoriju žene, ali u njoj prave razliku koja je i u samom feminističkom pokretu često potiskivana. Oni su u ovom zborniku izdvojeni, da bi se na taj način istakla njihova vidljivost. Četvrto poglavlje oslikava načine na koji se pitanja ženskog definišu i tumače nezavisno od žena, i načine na koji žene reinterpretiraju zadata značenja i formulacije, menjajući tako jezik i slike o sebi. Peto poglavlje obrađuje različite forme pojavljivanja žena u teorijama i predstavama, koje su umnogome doprinele određenju načina na koji se delovalo na žene i praksi koje su žene sprovodile da te načine izmene. Najzad, poslednje poglavlje nudi preseke kroz filozofiju i istoriju feminizma, kontekstualizujući i dopunjući prethodne odeljke.

Ko smo „mi“?

Pre nekoliko decenija, činjenica da su u pisanju ove knjige učestvovale samo žene, bila bi dovoljna da se odgovori: „Ovu knjigu smo pisale‚ mi, žene’“. Danas je, međutim, važno – čini se, odveć važno – istaći nebrojene razlike koje su u tom „mi“ sadržane. Nisu sve žene koje su pisale ovu knjigu bele. Neke žene dolaze iz imućnih porodica, neke iz siromašnih, radničkih porodica. Neke žene su rođene u Beogradu, neke su u njemu odrasle, neke su, pak, u njemu studirale ili ga posećivale iz nužde s pomešanim osećanjima. Neke od ovih žena još žive sa svojim roditeljima, neke žive same, neke, pak, sa svojim partnerima ili partnerkama. Neke od nas su udate ali nemaju dece, neke ih upravo očekuju, neke imaju veliku decu, a neke su odlučile da se neće udati, ali će možda imati decu. Neke od nas su u braku, neke odbijaju brak sa muškarcima iz ideoloških razloga, a neke bi u brak stupile, ali im država ne omogućuje da u njega uđu sa ženama koje vole. Neke žene koje su pisale ovu knjigu, pisale su je s poteškoćama, zato što je njihov izbor feminističkog delovanja aktivizam, a ne pisanje. Neke druge, pak, teško izlaze na ulicu, teško podnose razgovare sa ženama koje su zlostavljane u porodici ili su silovane i tučene. Nekima polazi za rukom da objedine teoriju i praksu.

Svima nama je, međutim, zajedničko da smo bar jednom iskoristile neka od prava koja našim pretkinjama nisu bila samorazumljiva. Svima nam je, drugim rečima, zajedničko da često i nesvesno ubiramo plodove feminizma.
Razlike među nama, ovako nabacane i sumarne, važne su i deklarativno i suštinski –njima odišu prikupljeni tekstovi u ovoj knjizi, reprezentujući na taj način raznovrsnost modusa i glasova kojima se feminizam danas, u Srbiji i svuda u svetu, ispoljava. Te razlike, prema tome, čuvaju duh samog feminizma.

"Treća scena" feminizma

Glasovi dvadeset i šest mladih žena, i bar još desetak njih koje su svojim entuzijazmom, idejama i podstrekom implicitno učinile ovu knjigu mogućom, pripadaju „trećoj“ generaciji feministkinja. To su žene koje su počele da pišu o feminizmu ili da deluju u nekoj od oblasti feminističkog aktivizma, poslednjih godina vlasti Slobodana Miloševića, ili posle 2000. godine. U tom smislu, ove žene ne pripadaju socijalističkoj generaciji ponikloj šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, kada se insistiralo bar na nominalnoj ravnopravnosti u svim društvenim sferama delovanja. Ova generacija žena, pre svega zbog svojih godina, takođe nije bila aktivna ni tokom kvazikomunističkog/nacionalističkog perioda devedesetih, kada je srpska feministička scena imala veoma jasne i utvrđene koordinate delovanja, kako u praksi, tako i u teoriji. Prema tome, 26 žena koje učestvuju u ovom projektu u jednakoj meri poznaju diskurs jednakosti i diskurs retradicionalizacije, koji su ravnopravno uticali na oblikovanje naših shvatanja mogućnosti i položaja žene u savremenom društvu. Ta temeljna protivrečnost – koju prate brojne specifične okolnosti odrastanja u Srbiji na prelazu osamdesetih i devedesetih, sa čim je gotovo uvek u vezi potreba/želja da se ova zemlja napusti (uz šta veoma često ide i bolna svest da to zbog materijalnih uslova i različitih eksternih sankcija nije moguće) – višestruko je uticala na identitete žena koje su u poslednjih desetak godina sticale zrelost.

Prošavši, dakle, kroz drugačiji društveni i/ili životni kontekst, specifičan za ovo podneblje, uz veoma kontradiktorne poruke koje dolaze iz ove sredine (ravnopravnost vs. retradicionalizacija), poruke spolja koje su u suprotnosti sa porukama koje su nam ovde dostupne, i priličnu idealizaciju svega što dolazi sa strane, svaku od učesnica krasi identitet koji se utoliko može odrediti kao, na neki način, drugačiji u odnosu na identitet žena prethodnih generacija u ovoj zemlji.

U poslednjih nekoliko godina, pre svega pod moćnim uticajem Centara za ženske studije (u Beogradu i Novom Sadu) – nije nevažno spomenuti da su gotovo sve učesnice u ovom projektu pohađale alternativnu nastavu ženskih studija, u različito vreme i sa različitim interesovanjima koja će uslediti po svršetku studija (takođe nije nevažno istaći da su mnoge kasnije nastavile svoj rad upravo sa Ženama u crnom) – oformio se krug žena koje sve više reprezentuju različite domene feminističke teorije i aktivizma. Ono što, međutim, ova knjiga predstavlja nije kritički osvrt, niti pokušaj pisanja neke „nove teorije“, što bi se usled sličnosti sintagmi „treća scena“ i „treći“ talas feminizma, s pravom moglo očekivati. Iako su je, dakle, pisale pripadnice takozvanog „trećeg talasa“ u generacijskom smislu, ova knjiga po svojim težnjama – da bude jasan i intrigantan opis zatečenog stanja – više odgovara „novom pisanju istorije“ karakterističnom za sedamdesete godine XX veka u zapadnim zemljama.

Ona, prema tome, na izvestan način predstavlja završetak posla jedne ranije generacije. No ona, istovremeno, svojom nepotpunošću i načelnom nedovršivšću upućuje i poziv nekoj sledećoj generaciji.

_____________________________________

[1] Snitow, Ann (1990). „A Gender Diary“ u Conflicts in Feminism, ur. Hirsch M. i Evelyn Fox Keller, Routlegde, New York, str. 9.

Studije koje Centar za ženske studije objavljuje samostalno ili u saradnji sa drugim izdavačima obuhvataju radove domaćih autorki iz oblasti feminističke teorije, dok je izbor prevoda prvenstveno usmeren ka klasičnim delima iz ove oblasti.

Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd