subota, 21 oktobar, 2017.

ImageDrusila Kornel
U srcu slobode: Feminizam, pol i jednakost

sa engleskog preveo: Ranko Mastilović

Naslov originala:
Drucilla Cornell:
At the Heart of Freedom, Feminism, Sex & Equality

Knjiga U srcu slobode: feminizam, pol i jednakost je detaljna studija o mogućoj (feminističkoj) reformi porodičnog prava, zakona o ljudskim pravima kao i pravnog sistema u celini. Ona se zalaže za drugačija, ponekad iznenađujuća stanovišta, kada je reč o temama kao što su abortus, prostitucija, pornografija, istopolni brakovi, međunarodna ljudska prava i prava i obaveze očeva. Ona takođe polemiše i o tome šta znači biti slobodan na teorijskom nivou, pozivajući se na mislioce kao što su Kant, Rols, Dvorkin, Hegel i Lakan

Naziv originala: Drucilla Cornell
AT THE HEART OF FREEDOM
Feminism, Sex & Equality
Princeton, Princeton University Press, 1998Biblioteka:
ROD I KULTURA

Urednica biblioteke:
Jelisaveta Blagojević

Izdavač:
Centar za ženske studije
Srpskih vladara 34/1, 11000 Beograd, Srbija
Tel: +381 1136139 16
Fax:+381 11657 808

e-mail: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.">Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli., Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.">Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Web sajt: www.wgsact.net

Sa engleskog preveo:
Ranko Mastilović

Stručna redaktura:
Jelisaveta Blagojević

Za izdavača:
Daša Duhaček

Dizajn:
Simonida Rajčević

Slog i prelom:
raDIS

Štampa:
Kaktus print, Beograd 2002

Tiraž:
1000

ISBN: 86-902929-3-4

Izdavanje ove knjige omogućili su:
OSI Network Women's Program, New York, USA
Next Page Foundation, Sofia, Bulgaria

Predgovor: Imaginarni domen Zahvalnost

Poglavlje I
Uvod: feminizam, pravda i seksualna sloboda

Poglavlje II
Oslobodene: privatnost, polna sloboda i sloboda savesti

Poglavlje III
Priroda, rod i ekvivalentna procena polne razlike

Poglavlje IV
Usvajanje i njegovo potomstvo:
novo promišljanje porodicnog prava, roda i polne razlike

Poglavlje V
Šta oca cini ocem? Jednakost protiv prisile

Poglavlje VI
Problematicna nasleda:
ljudska prava, imperijalizam i sloboda žena

Poglavlje VII
Feminizam, utopizam i uloga ideala u politickoj filosofiji

Bibliografija

Poglavlje II
Oslobodene: privatnost, polna sloboda i sloboda savesti

Osim što cu braniti ideju da su naše seksualizovano bice i nacin koji biramo da sebe polno reprezentujemo kao osnovnu ideju koja definiše licnost, zbog cega mora biti zašticena svakim razložnim konceptom slobode savesti, pokazacu i kako koncept imaginarnog domena normativno deluje u definisanju granica regulisanja svacije polnosti. Pored toga, ukazacu na to kako nam imaginarni domen može pomoci da prevazidemo retoriku 'na cijoj si ti strani', retoriku koja prati feministicke debate o kontraverznim pitanjima moralnog položaja prostitutki i porno radnica. Feministkinje koje o prostitutkama i porno radnicama misle kao o 'seksualnim robinjama' oštro se razilaze po pitanju šta treba uciniti sa seksualnom eksploatacijom s onim feministkinjama koje seksualne radnice smatraju licnostima koje imaju pravo da reprezentuju svoje seksualizovano bice. Najzad, želim da odvojim zahtev za moralnim i psihickim prostorom, koji nam je potreban da se orijentišemo kao seksualizovana bica, od koncepta individualizma[1]. I pored toga, zahtev za moralnim i psihickim prostorom može se pomiriti s onim što Ronald Dvorkin naziva izvorišnim principima koji štite slobodu licnosti u politicki liberalnom društvu - principima koji za Dvorkina cine eticki individualizam - cime se obezbeduje eticko, a ne samo politicko opravdanje imaginarnog domena. Principi koje Dvorkin istice su sledeci: svako ima jednaku urodenu vrednost, i svako je individualno odgovoran za svoj (njegov/njen) život[2].

Telesni integritet i seksualni imago.

Ljudska bica su polna bica. Od trenutka kada projektujemo sliku sebe kao sopstva, stvorenja cije telo osecamo kao svoje, u toj slici je i pol. Objedinjavanje tela u sliku celine presudno je za delikatni proces u kojem se dete individuira u odnosu na druge, i kao subjekt i kao objekt. Sigmund Frojd (Freud) je smatrao da je razvoj ega prevashodno telesni proces[3]. Deca su konglomerat efemernih iskustava, i izložena su neprekidnoj najezdi senzacija, ukljucujuci i one koje dolaze iz njihovog tela. Jednim delom, dete razvija svoj telesni ego i pronalaženjem delova svog tela kao libidinalnog izvora zadovoljstva. To primordijalno osecanje da libidinalno zadovoljstvo dolazi iz njegovog/njenog tela, detetu daje prvo stabilno osecanje sebe kao koherentnog bica: telesni integritet nije prosto dat, vec zahteva da sebe sagledamo kao integralnu celinu, kao sopstvo. Na Frojdov koncept telesnog ega snažno je uticala neurofiziologija njegovog vremena, a posebno otkrice šestog cula. Neurolog iz dvadesetog vekam Oliver Saks (Oliver Sacks) opisuje kako bez efektivnog delovanja tog šestog cula nema ni osecanja sopstva:

Naša ostala cula - pet čula - otvorena su i vidljiva. Ali to šesto - naše skriveno čulo - trebalo je otkriti, i to je krajem devetnaestog veka ucinio Šerington (Sherington). Nazvao ga je 'propriocepcija' da bi ga razlikovao od eksterocepcije i interocepcije, ali i zato što je ono nužno za naše osecanje nas samih, jer samo zahvaljujuci propriocepciji mi osecamo da nam naše telo pripada, da je naše vlasništvo.

Šta nam je na elementarnom nivou važnije od kontrole, posedovanja i funkcionisanja našeg fizickog sopstva? Istovremeno, sve se toliko automatski odvija, toliko nam je poznato, da o tome uopšte ne razmišljamo[4].

Šesto culo nam omogucava da sebe percipiramo kao fizicki koherentno bice – kao sebe same. Telesni ego nam omogucava da te percepcije organizujemo [5]. Razvijenije reprezentacije nas kao telesnih bica zasnivaju se na tom šes-tom culu i našem telesnom egu. Kroz telesni ego telo postaje razumljivo kao naše sopstvo, a ne samo kao funkcionalni izvor zadovoljstva ili sredstvo za postizanje nekog cilja. U tom smislu, investiranje u naše telo je neodvojivo od našeg najosnovnijeg osecanja sopstva. Psihicka mapa telesnih libidinalnih naslada istovremeno je internalizovana i projektovana ka spoljašnjosti kao slika tela kroz koju se utemeljuje sopstvo. Stavljam rec utemeljuje pod znake navoda da bih ukazala na paradoks i krhkost utemeljivanja sopstva u slici.

Doprinos Žaka Lakana (Jacques Lacan) Frojdovom uvidu u to kako postajemo to što jesmo iskljucivo kroz proces razvijanja telesnog ega je dvostruk[6]. Prvo, on naglašava da kod dece psihicko mapiranje svog tela ukljucuje nešto više od prostog trasiranja sopstvenih izvora zadovoljstva, ili secanja na njih kao svojih, jer neki delovi tela uvek iznova i predvidljivo stvaraju zadovoljstvo. Lakan smatra da za iskustvo projektovanja sebe kao celine zavisimo od drugih. On beleži na koji nacin se ljudska bica, suocena sa svojom slikom u ogledalu, razlikuju od šimpanza. Taj stadijum ushicenja kada sebe vidimo kao celinu, kao bice u kojem se sjedinjuju sopstveni objekt i subjekt, pocinje izmedu osamnaest meseci i šest godina. Relativno bespomocno u tom uzrastu, dete tek pocinje da vrši izvesnu ogranicenu kontrolu nad svojim telom. Pošto je perceptivni aparat deteta razvijeniji od drugih telesnih sposobnosti, kada se vidi u ogledalu dete može da percipira celinu koja ne postoji kao fizicko iskustvo. To ogledanje se ne dogada samo pred ogledalom: primarni staratelj za dete reprezentuje i jedno individuirano bice, ali služi i kao ogledalo. Primarni staratelj se detetu pojavljuje kao celina, i ono u njega investira jer u njemu vidi telesno jedinstvo na koje može da racuna za zadovoljavanje svojih potreba. Kroz identifikaciju sa projektovanom celinom primarnog staratelja dete nalazi još jedno sredstvo za stvaranje osecanja kontinuiteta sopstvenog krhkog telesnog ega.

Lakanov drugi doprinos Frojdovom temeljnom uvidu naglašava vremensku dimenziju u razvoju koherentnog ega. U stabilizovanju telesnog ega i, zajedno s tim, primordijalnog osecanja sopstva, mora postojati ne samo kontinuitet u njegovom potvrdivanju, cime se polaže temelj za internalizovanje slike tela, vec i projekcija buducnosti u kojoj se taj proces prikupljanja doživljava kao osecanje samoidentifikacije kroz vreme.

Znacaj Lakanovog uvida može se shvatiti kroz primer sindroma post-traumatskog stresa koji doživljavaju žrtve silovanja i drugih vrsta nasilja, ciji simptomi nisu samo rezultat ponovnog proživljavanja brutalnog trenutka agresije[7].

Pošto je napad na integritet tela napad na sam ego, ranjena je i sposobnost konsolidovanja sopstva. Stoga simptomi post-traumatskog stresa ukljucuju oecanje kolapsa, paralize i nesposobnosti da se oporavimo i nastavimo sa životom. Deo tog osecanja da se dalje ne može, posledica je gubitka osecanja sigurne buducnosti u koju ce sopstvo i dalje projektovati svoj samoidentitet. Pošto nasilje nad telesnim egom prekida poluautomatski proces putem kojeg se vecina odraslih osoba konsoliduje kao sopstvo, oporavak traži da se ucini korak nazad i da se aktivno i kroz imaginaciju prikupimo pre nego što sebe ponovo projektujemo u buducnost[8]. To projektovanje u buducnost jednog telesnog sopstva koje uspeva da se konsoliduje i time sebi da smisao, presudno je i predstavlja istinsku osnovu iskustva sopstva[9]. Premda taj proces konsolidacije kroz rekolektivnu imaginaciju postaje ocigledan kod žrtava zlocina, on je neophodan svima, iako je postao toliko automatski da smo ga jedva svesni.

Pravo na telesni integritet mora biti suštinska komponenta našeg priznanja kao licnosti: telesni integritet cine slika tela i seksualni imago[10]. U našoj kulturi, pol kojim smo oznaceni po rodenju svakako je izuzetno važan. Biti svrstan u jedan od dva roda, bilo muški bilo ženski, utice na nacin na koji naše sopstvo potvrduju odrasli u kojima se ogledamo i koji nam daju sposobnost doživljavanja sopstva 11. Pošto sebe projektujemo samo kroz ego koji fizicki mapira svoj libidinalni intenzitet, to mapiranje neizbežno ukljucuje pol. Do toga dolazi ne samo zbog primordijalnog zadovoljstva, vec i zbog poruka koje dobijamo iz ogledanja u odraslima i fizickog dodira s njima. Kao rezultat tih iskustava naš ego se ne razvija kao neutralan, vec kao seksualan, tako da sebe ne možemo videti spolja kao muškarce ili žene, kao homoseksualne ili heteroseksualne. Umesto toga, mi sebe vidimo iznutra kao seksualne, tako da nam nije lako, ako je uopšte i moguce, da re-imaginiramo svoje seksualizovano bice. To unutrašnje seksualno osecanje je seksualni imago koji je osnova podsvesno preuzete uloge kroz koju sebe reprezentujemo. Seksualna orijentacija ne može se nazvati izborom, pošto ona ukljucuje seksualni imago koji je neodvojiv od telesnog ega. Poricanje prostora u kojem licnost ispoljava svoje seksualizovano bice onako kako se ono pojavljuje i reprezentuje, znaci potencijalno ugrožavanje njenog najtemeljnijeg osecanja sopstva. Telesna integracija i seksualna reprezentacija idu ruku pod ruku. Nametanje seksualnog identiteta državno odredenom definicijom normalne seksualnosti kada ona ne odgovara necijem seksualnom imagu ili re-imaginiranoj reprezentaciji svog seksualizovanog bica, suprotno je politicki liberalnom idealu slobode licnosti. Ako država bilo koga od nas primorava da se krije zbog svog seksualizovanog bica, ona nam odrice položaj licnosti jer nam više ne priznaje pravo da definišemo sebe i obelodanimo sopstvenu viziju dobrog života. Sloboda savesti, obeležje politicki liberalnog društva, porice legitimnost prisilnog skrivanja seksualizovanog bica. (...)

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Napomene

[1.] Moj argument je strukturalno slican onome što Hegel podrazumeva pod savešcu: “Savjest izražava apsolutno ovlaštenje subjektivne samosvijesti, naime, znati u sebi i iz sebe što je pravo i dužnost, te ništa ne priznavati doli što ona tako zna kao dobro, i ujedno u tvrdnji da je ono što ona tako zna i hoce uistinu pravo i dužnost. Savjest je, kao to jedinstvo subjektivnog znanja i onoga što je po sebi i za sebe, svetinja, koju bi bilo drsko dirnuti.” Georg W. F. Hegel, Philosophy of Right, trans. T. M. Knox (Oxford: Oxford Univesity Press, 1967), p. 91. (G. W. F. Hegel, Osnovne crte filosofije prava, preveo Danko Grlic, Sarajevo: IP “Veselin Masleša”, 1964, § 137, p. 124.)

[2.] Ronald Dworkin, “Foundations of Liberal Equality”, u The Tanner Lectures on Human Values (Salt Lake City: University of Utah Press, 1990).

[3.] Sigmund Freud, The Ego and the Id, trans, Joan Riviere (London: Hogarth Press, 1962).

[4.] Oliver Sacks, “The Disembodied Lady”, u The Man Who Mistook His Wife for a Hat and Other Clinical Tales (New York: Summit Boks, 1970), p. 42.

[5.] Naravno, ima filosofa koji osporavaju postojanje koherentnog sopstva koje se razvija iz autopercepcije. Hume je ocigledan primer takvih. Sacks opisuje kako izgleda hjumovska licnost kada je klinicar sretne uživo, a ne samo u filosofskim spekulacijama. (The Man Who Mistook His Wife for a Hat, p. 119.)

[6.] Jacques Lacan, “The Mirror Stage”, u Ecrits: A Selection, trans. Alan Sheridan (New York and London: W. W. Norton, 1977), pp. 1-7.

[7.] Tokom poslednjih decenija feministicke aktivistkinje efikasno primenjuju koncept “post-traumatskog stresa” da bi opisale psihološke posledice seksualne agresije.

[8.] Videti, Nancy V. Raine, “HERS: Returns of the Day”, New York Times, October 2, 1994, sec. 6, p. 34.

[9.] Život u kulturi u kojoj je silovanje toliko cesto ima posledice po sve žene, pošto nijedna ne može projektovati buducnost u kojoj ce biti bezbedna. S jedne strane, funkcija te poruke je da moramo biti spremne da se branimo od neizbežnog napada. Ali, ocigledna neizbežnost napada jasno pokazuje koliko smo ranjive. Žena je stoga u poziciji neprekidnog anticipiranja napada, a anticipacija je spojena s brigom da ce biti nesposobna da se odbrani. Videti, Sharon Marcus, “Fighting Bodies, Fighting Words: A Theory of Poltics of Rape Prevention”, u Feminists Theorize the Political, ed. Judith Butler and Joan W. Scott (New York: Routledge, 1992). V. i Peggy Reeves Sanday, uvod za Fraternity Gang Rape: Sex, Brotherhood, and Privilege on Campus (New York: New York University Press, 1990); i Isabelle V. Barker, “Feminism without ‘Women’: A Theory for Anti-Rape Politics” (1994, rukopis u posedu autorke).

[10.] Iako telesni integritet ukljucuje reprezentovanje nas kao integralnih licnosti, realizacija znacenja našeg telesnog integriteta nesumnjivo varira u zavisnosti od situacije u kojoj se nalazimo. Štaviše, ponekad ce nam za realizaciju sopstvenih reprezentacija biti potrebna pomoc drugih, narocito onda kad se suocimo sa traumatskim situacijama u kojima je bazicno osecanje sopstva osporeno ili ugroženo. Kao što sam vec rekla, telesni integritet zavisi od primordijalne kreacije telesnog ega. Ocigledno je da teška bolest ozbiljno osporava telo kao deo sopstva. U stvari, telo se može percipirati kao odvojeno od sopstva, ili, u slucaju smrtne bolesti, kao neprijateljski “akter” koji ubija sopstvo. Kada je telesni integritet tako brutalno ugrožen, mi možemo samo svesno da ga konsolidujemo kroz pokušaj da mu u novim uslovima damo razlicit smisao. Mora nam biti omoguceno da reprezentujemo šta takva situacija znaci i kako cemo s njom izabrati da živimo i/ili umremo. U situaciji u kojoj ne postoji nada za oporavak, kako umreti s osecanjem nenarušenog sopstva postaje vrlo težak problem. Znamo da neki ljudi kod kojih je dijagnosticirana terminalna bolest pred sobom vide samo patnju i degeneraciju, pa stoga traže pomoc da bi ubrzali proces umiranja. Neki u takvoj ocajnickoj situaciji traže pomoc lekara da izvrše samoubistvo. Takva licnost, ako može umreti samo uz pomoc lekara, ocigledno ne može biti ostavljena u svojoj privatnosti. Za odbranu prava na asisitirano samoubistvo, v. Ronald Dworkin, Thomas Nagel, Robert Nozick, John Rawls, Thomas Scanlon i Judith Jarvis-Thomson, "Assisted Suicide: The Philosopher's Brief", New York Review of Books (March 27, 1997), pp. 41-47.

Istorijska odluka sudije Blackmuna u slucaju Roe v. Wade, 410 U. S. 113 (1973), priznala je ženi pravo na izbor abortusa kao odluku koju donosi ona sa svojim lekarom, bar tokom prvog tromesecja. Implikacija ove odluke je da žena koja traži abortus ne može biti ostavljena u svojoj privatnosti. Cak i tokom prvog tromesecja, abortus ukljucuje medicinsku proceduru ili pomoc lekara posle davanja pilule ili injekcije za izazivanje abortusa. Blackmun je, kao i u slucaju Bowers, priznao da se argumentacija privatnosti u slucajevima koji su zapoceli slucajem Griswold ne može primeniti na pravo na abortus:

Trudna žena ne može biti izolovana u svojoj privatnosti. Ona nosi embrion, a kasnije fetus, ukoliko se prihvati medicinska definicija razvoja deteta u materici. Videti Dorland's Medical Dictionary, 478-479, 547 (24th edition 1965). Situacija je stoga bitno razlicita u odnosu na bracnu intimnost, ili posedovanje opscenog materijala u spavacoj sobi, ili brak, prokreaciju ili obrazovanje kojima su se bavili slucajevi Eisenstadt i Griswold, Stanley, Loving, Skinner i Peirce. (Roe v. Wade, 158)

Blackmun se bavio i interesom države da zaštiti embrion, interesom koji se pojacava kada trudnoca zade u drugo tromesecje, i interesom države za zdravlje majke. Ocigledno potrešen užasavajucim pricama o ilegalnim abortusima, on se posebno bavio obezbedivanjem bezbednih bolnickih uslova za vršenje abortusa u kasnijim mesecima trudnoce. U vecini post-Roe odluka, državni interes za zaštitu zdravlja žene kao opravdanje prava na abortus u potpunosti je izbacen iz rasprava. U svojim izdvojenim mišljenjima u post-Roe slucajevima, Blackmun je argumentaciju usmerio na vecinsko brisanje tog interesa. U svim izdvojenim mišljenjima on je naglasak stavljao na zdravlje žene i njenu potrebu za bezbednim medicinskim pogodnostima za vršenje abortusa, posebno u drugom tromesecju.

Sudija Blackmun je priznao da se privatnost, bar kad se tumaci kao 'pravo izdvojenih individua da budu ostavljene na miru', ne može jednostavno primeniti na pravo na abortus. On je takode uocio koliko je pravo na abortus suštinski važno za slobodu žene da donese intimne odluke u svom životu. Svoju odbranu prava na abortus kao presudnog za telesni integritet i jednaku zaštitu minimalnih uslova individuacije opširno sam izložila na drugim mestima. Ovde bih želela da se vratim na “javnu” prirodu abortusa. Abortus, kao i pravo na umiranje, jasno ukljucuje najintimnija osecanja. Takva odluka definiše personalnost i mora biti zašticena bilo kojim razložnim konceptom savesti. Kao i u slucaju prava na intimnost seksualnog udruživanja, pravo na abortus zahteva aktualizaciju, a ne samo ekspresiju. Korišcenje prava na abortus znaci obavljanje abortusa, a to znaci zahtev da država vršenje abortusa ucini što bezbednijim. Problem sudije Blackmuna u njegovim post-Roe odlukama bio je kako da pomiri potrebu regulisanja medicinske nege sa pravom na privatnost. Jednostavnije receno, potpuna deregulacija abortusa za njega je bila besmislena, a cinilo se da argumentacija privatnosti u navedenim slucajevima upravo to traži.

11. Videti, Nancy Chodorow, Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociology of Gender (Berkeley: University of California Press, 1978); i Jessica Benjamin, Like Subjects, Love Objects: Essays on Recognition and Sexual Difference (New Haven and London: Yale University Press, 1995).

Rod i kultura


Edicija Rod i kultura objavljuje prevode značajnih tekstova iz oblasti istraživanja roda i feminističke teorije. Ove radove odlikuje interdisciplinarni pristup, i ponovno promišljanje disciplinarnosti kao takve, kao i razmatranje političkih uslova i posledica ovih i ovakvih teorijskih pristupa.
Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd