subota, 19 avgust, 2017.
Image

Tatjana Klimenkova
Žena kao kulturni fenomen: Pogled iz Rusije

sa ruskog prevela: Vesna Plećaš

Naslov originala:
Image

Autorka se u svojoj knizi Žena kao kulturni fenomen: pogled iz Rusije, pre svega bavi podređenim položajem žena u savremenom ruskom društvu: "Ovo je knjiga o podređenom položaju žena... Razume se, neuporedivo je jednostavnije govoriti i pisati o drugim stvarima, jer za te "druge stvari" u našoj kulturi prihvaćene, za njih postoje odgovarajuca "mesta" i uobičajeni načini shvatanja, one (čak i najneprijatnije) nisu obavijene tom prećutnom zabranom koja zaklanja temu diskriminacije žena. Te teme se sada boje kao kuge."

Takode na uvodnoj strani zabeleženo je i sledece:

U svetu postoje milioni knjiga koje su napisali muškarci, prvenstveno za muškarce, a ovu knjigu je napisala žena i to prvenstveno za žene. Time se objašnjava tip pisma, argumenata i nacin iznošenja materijala. Autorka je tokom dužeg vremenskog perioda ucestvovala u stvaranju i razvoju raznih ženskih grupa.

Naziv originala:

ImageM.: Пpeo6paжeниe, 1996.

Biblioteka:
ROD I KULTURA

Urednica biblioteke:
Jelisaveta Blagojević

Izdavač:
Centar za ženske studije
Kralja Milana 34/1, 11000 Beograd, Srbija
Tel: +381 11 361 39 16
Fax:+381 11657 808

e-mail: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.">Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli., Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.">Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Sa ruskog prevela:
Vesna Plećaš

Stručna redaktura:
Biljana Dojčinović-Nešić

Lektura:
Nevena Nedeljković

Za izdavača:
Daša Duhaček

Dizajn:
Simonida Rajčević

Slog i prelom:
raDIS

Štampa:
KaktusPrint, Beograd 2003

Tiraž:
1000

ISBN: 86-902929-3-4

Izdavanje ove knjige omogućili su:
Next Page Foundation, Sofia, Bulgaria
OSI Network Women's Program, New York, USA

Uvod


Prvo poglavlje
Izlaganje problemaOblici potcinjavanja: direktna i indirektna diskriminacija
Metodološko odstupanje.
Mikromoc i tela


Drugo poglavlje
Analiza konstruisanja ženstvenosti u Rusiji

Preduzetništvo i vlasništvo sa ženskog stanovišta.
Reprodukcija kao politika

Novinarstvo sedma sila?
Žena pod seksualnim pogledom

O strukturi seksualnosti

Perestrojka kao problem roda

Ženske organizacije.
Misija i svakodnevni rad

Spisak citirane literature

Analiza "konstruisanja ženstvenosti" u Rusiji

Preduzetništvo i vlasništvo sa ženskog stanovišta.
Reprodukcija kao politika

U prethodnim delovima izložili smo žensku problematiku u globalu, ukratko smo pokazali kulturni i delimicno pravni kontekst unutar kog postoji, i razmotrili metodološke probleme. Sada ce se naš zadatak sastojati u tome da analiziramo kako se ti problemi prevazilaze u savremenoj Rusiji.

Pre svega napomenucemo da se ispostavilo da je Rusija zemlja gde su se ocekivanja feministkinja s pocetka veka (prvog talasa) u odredenoj meri ostvarila, pošto su feministkinje nastojale da za žene izbore mogucnost da rade ono što je muškarcima fakticki vec bilo dozvoljeno da rade, a to je pre svega bila borba da se dode do birackih kutija i borba za pravo na rad. I tek kad su žene dobile prava postalo je jasno do koje je mere to nedovoljno, buduci da su prakticno samo dobile mogucnost da deluju na maskulinistickom polju sa maskulinistickim metodama. Zbog toga je, kada se kaže da socijalizam nije emancipovao ženu, potrebno shvatiti da on nije ni imao za cilj da postigne takvu emancipaciju o kojoj mi sada govorimo. Jednostavno je postalo jasno da žena može da ude u sfere koje su smatrane muškima, i da tamo deluje, ali da deluje po pravilima koja su pre nje uspostavljena. U tom (i samo u tom) smislu žena je dokazala da je taj zadatak za nju rešiv, to jest rezultat te borbe bilo je priznavanje ucešca žene u društvenoj sferi delatnosti (što ranije uopšte nije bilo razumljivo samo po sebi).

To što se desilo predstavljalo je u stvari veoma veliki pomak, pošto je prakticno bila rec o stvaranju novog modela shvatanja polno-rodnih odnosa – modela složenijeg nego ikada ranije, jer su karakteristike koje su ranije smatrane muškim sada morale da se pripišu i ženama. Cela stvar je u tome što uopšte nije bila rec o intelektualnim sposobnostima, vec su razmatrane upravo neke (ma kako to cudno izgledalo na prvi pogled) polne osobenosti ljudi. Kada je, na primer, pocetkom veka rešavano pitanje ťda li da se žene puste na univerzitet ili ne, muškarci predstavnici raznih nauka su – znalacki i temeljito – diskutovali o tome da fiziološki ciklus ženskog organizma nije prilagoden naporima koje je potrebno uložiti za slušanje svih predavanja i polaganje ispita, da su casovi na fakultetu prilagodeni (kako se tada pisalo) muškom organizmu i da ce zato žena svejedno biti prisiljena da zbog same svoje anatomije napusti studije. I šta ostaje da se kaže o ženskoj anatomiji ako studije ipak nisu bile napuštane i ako je to bila masovna pojava? Da se ona promenila u XX veku u odnosu na XVIII vek (kad žena nije bilo na univerzitetima)? Ili je ona postala mobilnija i manje vezana za konkretna pravila epohe nego što je to na prvi pogled izgledalo? Da bi se ovo shvatilo, ocigledno je bilo potrebno da se na pocetku nade u odredenoj socijalnoj sferi da bi tek nakon toga bilo spoznato kako je ta sfera u stvari organizovana. Ovde valja primetiti da se, s jedne strane, tokom celog XX veka situacija postojano menjala u smeru jacanja pozicija žena u strukturi proizvodnje, a s druge je ta situacija koju zaticemo i sada, ipak daleko od savršenstva.

To se dobro vidi na primeru savremene Rusije. Prelaskom zemlje na put tržišnih reformi pitanja vezana za vlasništvo i preduzetništvo ponovo su pokazala da se ideje ravnopravnosti žena nisu duboko ukorenile u našem društvu dok je bilo socijalisticko. Prisiljeni smo da sa žaljenjem konstatujemo da su se nejake egalitarne predstave brzo razvejale pri pojavi prvog vetra: ulaženje društva u tržišne odnose primetno su napadana prava žena u ekonomskoj sferi. Od samog pocetka bio je zauzet stav prema kome je ucešce žena u rešavanju problema koji imaju veze sa preduzetništvom ako ne štetno, onda u svakom slucaju nekorisno. Pri tome je sama sfera preduzetništva od prvih koraka razmatrana kao rodno neutralna, ali je istovremeno na tajanstven nacin nesumnjivo pokazivala žensku neuspešnost.

Dok su razmatrana pitanja vezana za sferu preduzetništva cesto su se mogle cuti teze ove vrste:
- preduzetništvo ne može da bude muško ili žensko, ono može da bude dobro ili loše i ne može samo po sebi da pravi razlike u pogledu pola,
- ženama treba da bude cilj da na kraju udu u preduzetništvo i da tamo budu uspešne,
- kod žena u preduzetništvu stvari stoje lošije nego kod muškaraca, ali to je i razumljivo, pošto one imaju decu,
- poslovne žene, moraju poznavati širi krug ljudi i ulaziti u visoke krugove, to jest ne samo krugove ženskog, vec i muškog preduzetništva (formulacije iznete u diskusijama autorka je zapisala doslovno).

Pokušacemo da analiziramo sva ova pitanja i videcemo da stvari ovde uopšte nisu tako jednostavne i ocigledne kao što na prvi pogled izgleda.

Neosporno je da se može govoriti o tome da preduzetništvo može da bude dobro ili loše. Dalje, ako ženama u preduzetništvu poslovi idu gore nego muškarcima, to znaci da one za taj posao iz ovih ili onih razloga nemaju sklonosti. Ali pre nego što se kaže da su muškarci sposobniji za preduzetništvo od žena, pokušacemo da malo razmislimo i odmah ce moci da se vidi da stvar nije u principijelnoj ženskoj netalentovanosti za poslovne aktivnosti kao takve (kao što se pokušava prikazati), vec u sasvim drugim faktorima.

Pocecemo sa skretanjem pažnje na to da su pocetni uslovi prilikom ulaska u preduzetništvo vec bili razliciti u rodnom pogledu. Na primer, medu muškarcima koji su imali visoko i srednje strucno obrazovanje krajem 80-ih godina više od polovine njih je radilo na rukovodecim funkcijama, dok je medu ženama koje su dobile visoko i srednje obrazovanje na rukovodecim funkcijama bilo zaposleno svega 7%. Osim toga, feminizovane su bile upravo slabo placene oblasti proizvodnje. Štaviše, vlasništvo sada prakticno sve više prelazi sa žena u ruke muškaraca, pošto su 90% rukovodeceg kadra na direktorskim funkcijama u preduzecima cinili muškarci, a kao što je poznato direktori preduzeca su prilikom privatizacije dobijali prednost ili su generalno postajali njihovi vlasnici. To jest, rec je pre svega o karakteru uslova u kojima se odvija takozvani prelazak na tržišnu ekonomiju, a uslovi nisu rodno neutralni.

Ni u jednoj razvijenoj zemlji odnos nezaposlenih žena i muškaraca nije kao u našoj zemlji. U Moskvi su 1994. žene cinile 80% registrovanih nezaposlenih (a koliko ih nije registrovano iz ovih ili onih razloga!). Navikli smo na objašnjenje koje su dala sredstva masovnog informisanja prema kome je u zemlji došlo do prestrukturiranja proizvodnje što je za posledicu imalo pražnjenje ministarstava i ustanova gde su uglavnom radile (tacnije receno provodile radno vreme uz caj) žene. Kažu nam da sada ministarstava nema i da su žene otpuštene. Medutim, svi mi takode znamo da se broj osoba koje rade u administraciji u poslednje vreme tri puta povecao, ali nekako ne želimo da obe informacije stavimo u isti kontekst pošto bi tada moralo da se prizna da žene nisu otpuštene zbog toga da bi se smanjio broj ministarstava, vec da bi se tamo zaposlili drugi ljudi (uglavnom muškarci koji ispunjavaju uslove za penziju). To jest, nije došlo ni do kakvog posebnog prestrukturiranja u tom pogledu, i izgleda da ono sa tim nije imalo nikakve veze.

Veliki znacaj ima i naglo osiromašenje upravo feminizovanih grana proizvodnje u odnosu na nefeminizovane. Iz nekog razloga se smatra samo po sebi ociglednim da su te grane najslabije i da ih, navodno, zbog toga treba pustiti da propadaju. Ako opet pažljivije pogledamo videcemo da se propast nudi upravo onim bitnim elementima nacionalne industrije, kao što je proizvodnja tekstila, izrada odece, proizvodnja hemijskih preparata i dr, koji se na našem tržištu zamenjuju uvoznim proizvodima cesto lošijeg kvaliteta, za kojima ne postoji potražnja u njihovoj domovini. Osim toga svi znamo da uopše nije pravilo da te grane ne mogu da izdrže tržišnu konkurenciju (tekstilne fabrike, na primer, u ropskim uslovima rade za izvoz, a ne rade za domace tržište) i da se stvaraju uslovi za režim iskljucive povlašcenosti za uvozne proizvode koji se veštacki održavaju u interesu nekih politickih grupa.

Pored toga dobro je poznato da je u ovom trenutku privreda krajnje neizbalansirana. Tržišni mehanizmi na ciji je rad stavljan takav globalni akcenat nisu sami po sebi doveli u red sistem proizvodnje, ali to ni ne cudi pošto se preduzimaci i njihovi predstavnici ne nalaze na vlasti (i ne samo to – oni su, kao što se dobro zna, i sami optereceni neprimerenim porezima). Po svoj prilici se takozvani permanentni ťproces stvaranja zakonaŤ, ili krace receno stanje bezakonja koje je izazvano neprekidnim nekontrolisanim promenama nacionalnog zakonodavstva, dešava u interesu kriminalnih grupa, pošto im on dozvoljava da ťloveŤ u toj mutnoj vodi poluzakonitog postojanja koje se odvija uz organizovanu viku o pridržavanju zakona. U takvim uslovima javlja se pitanje u kojoj meri same reforme koje se u današnje vreme u zemlji sprovode mogu da budu merilo kretanja prema tržištu.

Takav tip preduzetništva teško da može da postane dostojno merilo i norma koja treba da služi kao polazište. Mediji, a za njima i naucni radnici, sada vole da koriste fraze o potrebi da se odredeni slojevi (narocito žene) ťadaptirajuŤ na tržišne uslove. U tom slucaju moglo bi da se postavi pitanje zašto je potrebno da se baš one ťadaptirajuŤ i na šta to konkretno? Tu ništa nije jasno. Moguce je da ce, što se one brže ťadaptirajuŤ na opisani tip preduzetništva, privreda zemlje brže da bude u potpunosti paralisana.

Reč je o tome da nam sve vreme govore o preduzetništvu uopšte, a na umu imaju njegovu sasvim konkretnu predstavu i stvara se slika da je to jedino moguce shvatanje preduzetništva, dok je upravo ono nemoguce. Drugim recima, stvara se privid da preduzetništvo može da bude samo takvo, a ono upravo takvo više ne može da bude. Pri tome se kriju iza termina ťprvobitna akumulacijaŤ, termina koji je bio preuzet iz izvora tradicionalne politicke ekonomije gde je bio korišcen u kontekstu apsolutno drugog vremena, i kao naucni termin funkcionalno bio uveden sa apsolutno drugim ciljem. Mediji ovde jednostavno koriste ekonomsku nepismenost stanovništva nudeci izuzetno pojednostavljenu sliku namenjenu prostom svetu spremnom da poveruje u svako novokomponovano tumacenje.

Problem je u stvari veoma složen i komplikovan. Ne pretendujuci, razume se, na njegovo potpuno rasvetljavanje ukazacemo na neke najuocljivije faktore koji se nalaze na njegovoj površini: svi vec shvatamo da je, polazeci samo od konteksta ekonomskih realija, nemoguce bitno izmeniti situaciju u zemlji. Intuitivno svi osecaju da se problem ne svodi samo na dilemu ťsocijalizam-kapitalizamŤ. Hteli mi to ili ne, potrebno je da naucimo da u obzir uzimamo odredene ekstraekonomske faktore ukoliko nameravamo da problem ozbiljno ispitamo. Ovde, kako se cini, ima smisla razmotriti u kom se kontekstu sprovode reforme.

Pre svega je važno da se obrati pažnja na to da u Rusiji sam novac uopšte ne funkcioniše kao na Zapadu – njegova simbolicka uloga je ovde znatno izraženija. Dok na Zapadu on predstavlja jednu od mnogih vrednosti i relativno lako se uvida njegova posrednicka tržišna funkcija, on u Rusiji dobija znacenje Vrednosti kao takve i medusobni odnos se izokrece: otimajuci se kontroli društva (i tržišta kao društvene ustanove) u skladu s osobenostima narodnog temperamenta novac se pretvara u univerzalni Simbol koji na neki nacin postaje objekat kom se klanjaju (kao da privredna proizvodnja nije toliko orijentisana na proizvodnju roba, koliko je hipnotisana procesom pojave novcane mase), to jest novac postaje glavni pokazatelj, ali ne tržišne vrednosti robe, vec ljudske vrednosti pojedinaca koji ga imaju.

U skladu sa tim individualne vrednosti su se prilagodile ovoj novoj situaciji. Novac je postao neposredno merilo vrednovanja...ali koji se kvaliteti pojedinca mogu vrednovati ovim merilom? Kao što dobro znamo, njima se u našoj savremenoj situaciji odreduje mera vlasti, politicke moci i drugih vrsta uticaja (ukljucujuci i ne manje prisutne kriminalne). Ako sad pogledamo koje smo karakteristike nabrojali postace jasno da upravo one predstavljaju suštinu onoga što se traži od takozvanog pravog muškarca. Pri tome je, u skladu sa ruskim obicajem, rec o krajnjim oblicima izražavanja te situacije, to jest, ako finansijska situacija muškarca naprosto zadovoljava životne potrebe, to se ne smatra dovoljnim i ma koliko on bio aktivan, ako nije sposoban da taj simbol – novac – poseduje u izuzetno velikoj kolicini, on ipak nije ťpravi muškarac. Medutim, svi mi takode dobro znamo s cim je to, uz retke izuzetke, vezano.

Odatle proizlazi da je ženi danas izuzetno teško da se probije u preduzetništvu pošto je ono postalo jedan od glavnih, ako ne i glavni simbol virilnosti, i to ne zato što je žena loša, vec zbog toga što filozofija i ideologija našeg preduzetništva ima ultramaskulinisticko opredeljenje. Ovde, naravno, ne mislimo na muško, vec upravo na maskulinisticko opredeljenje, to jest na patrijarhatno iskrivljeno shvatanje prirode i interesa muškaraca.

Tako možda i ima smisla govoriti ne o ženskom i muškom preduzetništvu, vec o preduzetništvu sa patrijarhatnom pozadinom, s njegovim nacinima organizovanja sfere razmene, i o preduzetništvu bez patrijarhatne pozadine. Poznato je, na primer, da se 30% malog preduzetništva u SAD nalazi u rukama žena, a kod nas je to nemoguce. Zašto? Pa, kako izgleda, pre svega zbog specificnih uslova ideologije i tipa te vrste preduzetništva koji se kod nas neguje. To se odnosi i na organizaciju infrastrukture. Stvoren je takav sistem gledanja na ulogu žene u kom se žena-majka vidi kao obasuta dodacima koji se, istina, ne isplacuju i koji imaju cisto nominalnu novcanu vrednost, ali zato njihova simbolika odlicno funkcioniše stvarajuci o ženi sliku socijalnog invalida i praveci od nje definitivno nekorisnog radnika. U tom smislu žene su zainteresovane za stvaranje novog nekriminalizovanog i nepatrijarhatnog tipa preduzetništva. U ovom slucaju žensko može biti uslovno shvaceno kao nemaskulinizovano. Naravno, u situaciji kakva je danas, taj tip preduzetništva nece biti glavni, vec marginalan i neželjen. On je trenutno u suprotnosti sa prihvacenim normama poslovnog ponašanja, ali je buducnost. Zbog ovakvog nacina vodenja poslova tip preduzetništva koji danas postoji nece biti dugog veka. Bez obzira na njegovu prividnu snagu (svima je poznata poslovica: ťKrcag ide na vodu dok se ne razbijeŤ), on sam sebe u stvari prakticno osuduje na kratak vek.

Od toga koliko cemo sistematicno uspeti da kroz prizmu novog pristupa proradimo razne sfere poslovne aktivnosti u velikoj meri zavisi brzina našeg buduceg napretka. Sada su takozvano žensko preduzetništvo i preduzetništvo s visokim ucešcem ženskog rada moguci centri našeg buduceg otpora koji daju šansu za preorijentisanje rada samih socijalnih institucija.

Ako se vratimo na nabrojane teze, možemo reci da prvu tezu po kojoj preduzetništvo ne može da bude muško ili žensko, vec može da bude samo dobro ili loše, i samo po sebi ne pravi razliku medu polovima – mi, naravno, ne možemo da podržimo. Kao što smo pokušali da dokažemo, preduzetništvo lako može da bude maskulinizovano ili da ne bude. I onoliko koliko se u okviru te kulture muško zaista poistovecuje sa maskulinistickim, toliko preduzetništvo može da bude muško, mada su sa našeg stanovišta, ponavljamo, to potpuno razlicite stvari.

Druga je stvar što pristalice gledišta da je preduzetništvo u pogledu pola neutralano ovde cesto kontradiktorno dodaju da preduzetništvo u principu nije za žene i to ih ni malo ne zbunjuje, ne osecaju u tome nikakvu nelogicnost.

Tezu da je ženama cilj da udu u preduzetništvo i u njemu uspeju takode ne podržavamo u potpunosti. Kao što smo pokušali da dokažemo, nece svako preduzetništvo da prihvati žene, niti su one same zainteresovane da udu u svako preduzetništvo.

Što se tice tvrdnje da ženama u preduzetništvu poslovi idu gore nego muškarcima i da je to razumljivo pošto one imaju decu, mislim da je ionako jasno da decu nemaju samo žene, vec ih imaju i muškarci, i to što je muškarac odvojen od porodice i obaveza u njoj samo sa patrijarhatnog stanovišta predstavlja vrednost. Iskustvo mnogih zemalja pokazuje da preduzetništvo kad se sve uzme u obzir samo dobija ako muškarac aktivno ucestvuje u životu porodice, on se u pogledu strukture približava zahtevima realnog života a udaljava se od shvatanja realnosti kao olicenja procesa rešavanja zadataka koji su postavljeni u apstraktnim državnim programima.

Poslednja od teza koje smo pomenuli ticala se toga da poslovne žene, žene u preduzetništvu moraju poznavati širi krug ljudi i ulaziti u visoke krugove, to jest ne samo krugove ženskog vec i muškog preduzetništva. Mada se preduzetništvo žena, naravno, ne može zatvarati u svoj geto, ocenjivati muško preduzetništvo kao obavezno visoko, po nama je umesno samo u smislu visokog rasta pojedinih njegovih predstavnika.

Dakle, veoma površno smo razmotrili taj kontekst (takozvani prelazak na tržište) u koji se sada prvenstveno stavljaju 'ženski problemi'. Prema savremenoj intelektualnoj modi smatra se opštepoznatim da je moguce staviti znak jednakosti izmedu oblasti manifestovanja istorijskih zakona i prostora na kom se razvija ekonomska situacija. Nama se cini da taj stav zadržava razmatranje na makronivou. Sa stanovišta našeg pristupa, ovde je propuštena karika koja formira postojanje bitnog posrednika ciju ulogu ne treba potcenjivati, postojanje mikromoci. Ako se ne uvrsti parametar nastajanja telesnosti, nema mogucnosti da se u obzir uzme niz izuzetno važnih nacina organizovanja savremenog kulturno-istorijskog polja.

Rod i kultura


Edicija Rod i kultura objavljuje prevode značajnih tekstova iz oblasti istraživanja roda i feminističke teorije. Ove radove odlikuje interdisciplinarni pristup, i ponovno promišljanje disciplinarnosti kao takve, kao i razmatranje političkih uslova i posledica ovih i ovakvih teorijskih pristupa.
Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd