subota, 19 avgust, 2017.

ImageDžudit Batler i Džoan Skot
FEMINISTKINJE TEORETIZUJU POLITIČKO

sa engleskog prevela: Adriana Zaharijević

Naslov originala:
Judith Butler & Joan W. Scott
FEMINISTS THEORIZE THE POLITICAL

"Teorija“ je veoma sporan termin u feminističkom diskursu. Broj pitanja koja se u vezi s tim postavljaju, upućuje na značaj ove rasprave: šta se kvalifikuje kao „teorija“? Ko je autor „teorije“? Da li je to nešto pojedinačno? Da li se definiše u opoziciji prema nečemu ateorijskom, predteorijskom ili postteorijskom? Kakve su političke implikacije korišćenja „teorije“ u svrhu feminističke analize, ako se ima u vidu da je ono što nastaje pod znakom „teorije“ bar delom obeleženo svojim maskulinističkim i evropocentričnim poreklom? Da li se „teorija“ razlikuje od politike? Da li je „teorija“ nekakav podmukli oblik politike? Može li se ikakva politika izvesti iz „teorije“ ili je „teorija“ po sebi neka forma političkog nihilizma?

Cilj ove knjige nije da jednom za svagda razreši ta pitanja, nego da generiše neke nove i produktivne smerove za njih. Teorija o kojoj je reč nije monolitni entitet. Ukoliko se pretpostavi da teorijski impuls poststrukturalizma konstituiše prostor razvoja izvesne krize u feminizmu, moglo bi se reći da ova antologija ispituje povoljne strane te krize po sam feminizam. To ne znači da je poststrukturalizam teorija koju sve autorke u ovoj knjizi prihvataju (zapravo je nejasno da li teorije u svetlu poststrukturalizma uopšte konstituišu pozicije koje treba afirmisati ili poricati). Pre će biti da „post-strukturalizam“ upućuje na polje kritičkih praksi koje se ne mogu totalizovati i koje stoga preispituju formativnu i isključujuću moć diskursa u konstrukciji polne razlike.

To preispitivanje uključuje pažljivo razmatranje značenja svih termina i analitičkih kategorija, uključujući i one kojima sâmo barata. Ono, naime, postavlja pitanje o tome na koji način korišćeni pojmovi bivaju određeni osobenim upotrebama diskursa u specifične političke svrhe. Ne radi se, dakle, o tome da se neki već zgotovljeni pojmovi samo primene na feminističke probleme, nego se traži njihovo preoznačenje ili prisvajanje u posebne svrhe. Vrednost poststrukturalističkih teorija u ovoj se knjizi potvrđuje ili osporava u konkretnim kontekstima. Te su teorije korisne u meri u kojoj generišu analize, kritiku i političke intervencije, i ukoliko za feminizam otvaraju jedan politički imaginarijum što upućuje na mogući način prevazilaženja zapreka kojima je bio ograničen.

Ako bi čitaoci u ovom zborniku pokušali da otkriju šta „poststrukturalizam“ jeste, osetiće se izigrani i možda zbunjeni. Poststrukturalizam nije, strogo govoreći, pozicija, već pre predstavlja kritičko preispitivanje operacija isključivanja posredstvom kojih se „pozicije“ tek uspostavljaju. U tom smislu, feministički poststrukturalizam ne označava neku poziciju od koje bi se polazilo, tačku gledišta ili stanovište koje bi se moglo korisno uporediti sa drugim „podsticajima“ u teorijskom domenu.

Naziv originala:
Judith Butler & Joan W. Scott
FEMINIST THEORIZE THE POLITICAL
New York – London, Routledge 1992


Biblioteka:
ROD I KULTURA

Urednica biblioteke:
Jelisaveta Blagojević

Izdavač:
Centar za ženske studije i istraživanja roda Beograd
Jove Ilića 165, 11000 Beograd, Srbija
Tel: + 381 11 2491 219
web site: www.zenskestudie.edu.rs
e-mail: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli., Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.


sa engleskog prevela:
Adriana Zaharijević

Redaktura:
Biljana Dojčinović – Nešić

Za izdavača:
Daša Duhaček

Dizajn:
Snežana Škundrić

Slog i prelom:
Dragana Petrović

Štampa:
KaktusPrint, Beograd 2006

Tiraž: 1000

ISBN: 86-902929-9-3

Izdavanje ove knjige omogućila je:
Next Page Foundation, Sofia, Bulgaria

Zahvalnost

Uvod


I   Tlo spora

1. Kontingentni temelji: feminizam i pitanje "postmodernizma"
    Džudit Batler

2. "Iskustvo"
    Džoan V. Skot

3. Feminizam i Žorž Sand: Lettres à Marcie
    Naomi Šor

4. Ponovno promišljanje francuskog feminizma: etika i politika
    Gajatri Čakravorti Spivak

5. Ecce Homo, Zar ja nisam (ne-sam) žena, i nepodes/še/ni Drugi: ljudsko u posthumanističkom pejzažu
    Dona Haravej

6. Postmoderni automati
    Rej Čou


II   Označiteljski identitet

7. Kratka istorija nekih preokupacija
    Deniz Rajli

8. Boriti se s razlikama
    Kristina Krozbi

9. Govor različitim jezicima: dialogika, dialektika i književna tradicija crnih spisateljica
    Me Gvendolin Henderson

10. Prava gospođica Bičam: rod i subjekt imitacije
     Rut Lejs

11. Ka agonističkom feminizmu: Hana Arent i politika identiteta
     B. Honig


III   Subjekti pre zakona

12. Pitanje abortusa i smrt čoveka
     Meri Puvi

13. "Šahbano"
     Zakia Patak i Radžesvari Sunder Radžan

14. Rod, pol i ekvivalentna prava
     Drusila Kornel

15. Žene "pre" zakona: sudske priče o ženama, radu i polnoj segregaciji na poslu
     Viki Šulc


IV   Kritičke prakse

16. Pitanje utemeljenja: scijentizovana politika, politizovana nauka i feministička kritička praksa
     Kirsti Meklur

17. Feminizam, princip građanstva i radikalna demokratska politika
     Šantal Muf

18. Borba protiv tela, borba protiv reči: teorija i politika sprečavanja silovanja
     Šeron Markus

19. Rod, moć i istorijsko sećanje: diskursi Serrano otpora
     Ana Marija Alonso

20. Pedagogija za postkolonijalne feministkinje
     Zakia Patak


V   Postmoderni post-skriptum

21. Kraj nevinosti
     Džejn Fleks

22. Feminizam i postmodernizam
     Linda Singer

Autorke

Kontingentni temelji: feminizam i pitanje "postmodernizma"

Džudit Batler

Pitanje postmodernizma svakako jeste pitanje, jer ima li, na kraju krajeva, nečeg takvog kao što je postmodernizam? Da li je to neko istorijski uslovljeno određenje, ili izvestan tip teorijske pozicije, i od kakvog je značenja činjenica da se termin koji je opisivao izvesnu estetičku praksu, sada primenjuje u društvenoj teoriji, a osobito u feminističkoj društvenoj i političkoj teoriji? Ko su, naime, ti postmodernisti? Da li se ovde radi o imenu koje neko dodeljuje sebi, ili je, pak, češće slučaj da se ono pridaje kada i ukoliko neko nastupi s kritikom subjekta ili diskurzivnom analizom, ili ako dovede u pitanje integritet ili koherentnost totalizujućih društvenih opisa?

Ovaj termin poznajem po načinu na koji se koristi, te se na mom obzorju on obično javlja u sledećim kritičkim formulacijama: "ako je diskurs sve što jeste...“, ili "ako je sve tekst...“, ili "ako je subjekt mrtav...“, ili "ako stvarna tela ne postoje...“ Rečenica počinje kao upozorenje protiv pretećeg nihilizma, jer, ako bi se ispostavilo da je prizvani sadržaj ovog niza kondicionalnih iskaza istinit, onda, a uvek postoji onda, sigurno sledi neki niz opasnih posledica. Izgleda da se "postmodernizam“ artikuliše u formi bojažljivih kondicionala ili, pak, u formi paternalističkog prezira prema svemu što je iracionalno i puno života. Da bi se suprotstavilo jednom takvom postmodernizmu, početnim premisama treba dati potporu, treba unapred ustanoviti da je svakoj političkoj teoriji neophodan subjekt, da ona od početka mora da ga pretpostavi, kao i referencijalnost jezika i integritet institucionalnih opisa koje pruža. A sve to zato što je politika nemisliva bez temelja, bez tih premisa. No, nije li zapravo reč o tome da ovakve tvrdnje nastoje da osiguraju kontingentnu strukturu politike, čime se zahteva da ti pojmovi ostanu neproblematizovana svojstva definicije politike? Da li se o politici uopšte, i feminističkoj politici posebno, odista ne može misliti bez tih uvaženih premisa? Ili će pre biti da se specifična verzija politike pokazuje u svojoj kontingenciji, čim se te premise tematizuju kao problematične?

Ukoliko tvrdimo da politika zahteva stabilan subjekt, onda tvrdimo i da se toj tvrdnji ne može politički protiviti. Time se implicira da kritika subjekta ne može biti kritika iz političke perspektive, nego čin koji samu politiku dovodi u opasnost. Insistiranje na subjektu podrazumeva isključenje [foreclosure] domena političkog, i to isključenje, analitički ustanovljeno kao suštinsko svojstvo političkog, u domen političkog silom uvodi granice, i to tako da ovaj čin prinude ostane nedostupan političkom ispitivanju. Utoliko ovaj čin, koji jednostrano zasniva domen političkog, funkcioniše kao autoritarni trik posredstvom kojeg se politički spor oko statusa subjekta namah guši.

Ukoliko odbijamo da pretpostavimo pojam subjekta, odnosno, da na njemu od samog početka insistiramo, mi taj pojam ne negiramo, niti ga se u potpunosti lišavamo; mi se, baš naprotiv, pitamo o procesu njegove konstrukcije, političkom značenju i posledicama čina koji subjekt uspostavlja kao nužan uslov ili pretpostavku teorije. Jesmo li time, međutim, dospeli do pojma postmodernizma?

Postmodernizmu se pripisuju brojne pozicije, kao da je reč o nečemu što bi moglo biti nosilac čitavog niza stanovišta: diskurs je sve što jeste, kao da je diskurs nekakva monistička stvar od koje su sastavljene sve druge; subjekt je mrtav, te ja nikada više ne mogu da kažem "ja“; nema stvarnosti, ostale su samo reprezentacije. Te se odlike nasumice imputiraju čas postmodernizmu čas poststrukturalizmu, čime se oni poistovećuju, izjednačavajući se ponekad i sa dekonstrukcijom, a ponekad se naprosto shvataju kao nasumični asamblaž francuskog feminizma, dekonstrukcije, lakanovske psihoanalize, fukoovske analize, Rortijevog (Rorty) konverzacionalizma i kulturnih studija. U novijem diskursu s ove strane Atlantika, unakrsno korišćenje termina "post¬mo¬dernizam“ i "poststrukturalizam“ jednim potezom poništava razlike tih pozicija, pružajući jedan supstantiv, jednu imenicu koja uključuje obe pozicije i čitav niz njihovih modaliteta i permutacija. Možda će oni koji se snabdevaju tezama s kontinentalne scene, biti iznenađeni činjenicom da lakanovska psihoanaliza u Francuskoj sebe zvanično postavlja nasuprot poststrukturalizmu, da Kristeva denuncira postmodernizam, da se pristalice Fukoovog mišljenja retko dovode u vezu s pristalicama Deridine teorije, da su pozicije koje zastupaju Elen Siksu (Hélène Cixous) i Lis Irigaraj u temeljnom smislu oprečne, te da jedina tanana veza između francuskog feminizma i dekonstrukcije postoji između Siksu i Deride, iako je moguće naći i izvesnu srodnost tekstualnih praksi kod Deride i Irigaraj. Bidi Martin (Biddy Martin) takođe s pravom ističe da francuski feminizam najvećim delom prijanja uz visoki modernizam i avangardu, što donekle dovodi u pitanje mogućnost prostog grupisanja ovih teorija i spisa pod kategoriju postmodernizma.

Predlažem da se pitanje postmodernizma ne čita samo kao problem koji on predstavlja za feminizam, već kao pitanje, šta jeste postmodernizam? Kakva ga vrsta postojanja odlikuje? Žan-Fransoa Liotar (Jean-François Lyotard) uvodi postmodernizam kao termin, ali Liotarovi tekstovi ne mogu biti primer za sve što tobožnji postmodernisti rade. Liotarov je rad, recimo, u direktnom sukobu sa Deridinim, koji ne opravdava upotrebu termina "postmoderna“, pa ni drugih pojmova koji se pripisuju Liotaru. Da li se onda može reći da je Liotar paradigmatičan? Imaju li sve te teorije istu strukturu (nešto što bi kritičarima olakšalo da se sa svima razračunaju o istom trošku)? Da li pokušaj kolonizovanja i pripitomljenja svih tih teorija, sintetičkog i znalačkog grupisanja pod jednu jedinu kategoriju, i prosto odbijanje da se svim ovim pozicijama dodeli osobenost, predstavlja izgovor da se one uopšte ne pročitaju, ili da se ne pročitaju pažljivo? Jer, ako Liotar koristi ovaj termin i ako je njega moguće bez muke grupisati s određenim teoretičarima, te ako se u njegovom delu može naići na neki problematičan navod, da li će tada taj navod služiti kao "primer“ postmodernizma, simptomatičan za celinu?

Međutim, ako razumem bar nešto od postmodernističkog projekta, on se upravo i sastoji u preispitivanju načinâ na koje takvi "primeri“ i "paradigme“ služe subordinaciji i brisanju onoga što žele da objasne. Jer se "celina“, polje postmodernizma u svojoj pretpostavljenoj širini, delotvorno "proizvodi“ primerom koji stoji kao njen simptom ili egzemplar; shodno tome, ako mislimo da je Liotar reprezentativni primer postmodernizma, onda čitavo polje prinudno zamenjujemo primerom, dovodeći tako do njegovog nasilnog svođenja na jedan jedini tekst koji je neki kritičar voljan da pročita, tekst koji, doduše, sasvim prikladno, koristi termin "postmoderna“.

U izvesnom smislu, ovaj gest pojmovnog znalaštva što grupiše niz pozicija pod kategoriju postmoderne i od nje stvara epohu ili sintetičku celinu, tvrdeći da deo može stajati na mestu te veštački konstruisane celine, izvodi trik moći u slavu samom sebi. U najmanju je ruku paradoksalno da čin pojmovnog znalaštva koji dovodi do ovog ravnodušnog grupisanja pozicija pod idejom postmoderne, želi da stane na put strahoti političke autoritarnosti. Pretpostavlja se da je neki primerak teksta reprezentativan, da predstavlja fenomen i da se struktura "tih“ pozicija može tačno i ekonomično razaznati iz prvobitne strukture jednog. Šta takvoj pretpostavci daje autoritet? Mi od samog početka moramo verovati da teorije sebe nude u snopovima ili u organizovanim totalitetima, i da se teorije koje su strukturno slične, istorijski javljaju kao artikulacija istorijski specifičnog stanja ljudske refleksije. Ovaj hegelovski trop, koji se nastavlja preko Adorna (Adorno), od početka pretpostavlja da se te teorije mogu zameniti jedna drugom, pošto na različite načine simptomatizuju svima zajedničke strukturne probleme. Pa ipak, ta pretpostavka više nije održiva, budući da se upravo hegelijanska teza o sintezi koja je dostupna od samog početka, na različite načine osporava u postavkama, srećno ujedinjenim pod znakom postmodernizma. Moglo bi se tvrditi da postmoderna, ako funkcioniše kao neki takav znak objedinjenja, i u meri u kojoj tome služi, mora bez sumnje biti "moderan“ znak, zbog čega se i postavlja pitanje da li se uopšte može raspravljati u korist postmodernizma. Postaviti termin tako da se on može jedino afirmisati ili negirati, znači prisiliti ga na to da zauzme jednu od pozicija u binarnoj opoziciji, čime se ponovo potvrđuje logika neprotivrečnosti, bez obzira na neku generativniju shemu i uprkos njoj.

Pokušaj da se sve te pozicije objedine možda se može opravdati svojeglavošću ovog polja i nemogućnošću da se razlike među njima učine simptomatičnim, egzemplarnim ili reprezentativnim, bilo jedna za drugu, bilo za nekakvu zajedničku strukturu koja se naziva postmodernizmom. Ako postmodernizam kao termin ima neku snagu ili značenje za društvenu teoriju, to jest za feminističku društvenu teoriju, onda se može naći u kritičkoj praksi koja nastoji da pokaže kako je teorija, odnosno filozofija, uvek upletena u odnose moći, i možda je upravo to simptomatično za sve one pokušaje da se niz moćnih kritika, kategorizovanih pod imenom postmodernizma, pripitomi ili odbaci. Po sebi nije nov uvid da je filozofski mehanizam u svojim raznolikim pojmovnim brušenjima uvek bio u vezi sa sprovođenjem moći, ali, s druge strane, postmodernu ni ne treba mešati sa novim; najzad, zaokupljenost "novim“ pripada visokom modernizmu; ako išta čini, postmoderna dovodi u sumnju mogućnost "novog“ koje već na neki način nije upleteno u "staro“.

Tačka koju su neki noviji kritičari normativne političke filozofije upečatljivo artikulisali, upućuje na to da vraćanje na – hipotetičku, protivčinjeničnu ili imaginarnu – poziciju koja sebe postavlja izvan i iznad igre moći, nastojeći da zasnuje metapolitičku osnovu pregovora o odnosima moći, verovatno predstavlja njen najlukaviji trik. To što ta pozicija, koja se nalazi s one strane moći, polaže pravo na njenu legitimnost, vraćanjem na prvobitni i implicitno univerzalni sporazum, nikako ne poništava njen naboj, jer koji bi to racionalistički projekt unapred označio šta je to što se uzima kao sporazum? Kakva li se forma podmuklog kulturnog imperijalizma ovde ozakonjuje pod znakom univerzalnog?

Ne znam za termin "postmoderno“, no, ukoliko on cilja u nekom smeru, i to u dobrom, što je meni bliže u formi poststrukturalizma, onda on ukazuje na to da moć prožima sam pojmovni mehanizam koji bi trebalo da uspostavi njegovu terminologiju, uključujući tu i subjekatsku poziciju kritičara; nadalje, da ovo uplitanje kritike u polje moći ne predstavlja nadiranje nihilističkog relativizma koji nije sposoban da obezbedi norme, već je pre sâm preduslov politički angažovane kritike. Ustanoviti niz normi koje su izvan i iznad moći i sile, po sebi predstavlja moćnu i silovitu pojmovnu praksu koja sublimira, prikriva i proširuje vlastitu igru moći, vraćanjem na trope normativne univerzalnosti. Ključ svega nije odbacivanje temelja, niti neko uvođenje pozicije koja se vodi pod imenom anti-utemeljenja. Obe pozicije zapravo predstavljaju samo različite verzije politike utemeljenja i skeptičke problematike koja iz nje nastaje. Pre bi trebalo preispitati šta je to što teorijskom potezu koji uspostavlja temelje, daje autoritet, i šta tačno on odbacuje ili isključuje.

Čini se da teorija neprestano postavlja nekakve temelje, stvarajući tako i implicitne metafizičke obaveze prema njima, čak i onda kada pokušava da upozori na njih; u svakoj teoriji temelji funkcionišu kao ono što se ne ispituje, niti se može ispitivati. Međutim, nisu li ti "temelji“, to jest, te premise koje funkcionišu kao osnove što svemu ostalom daju autoritet, po sebi konstituisane posredstvom isključenjâ koja, kada se jednom uzmu u obzir, pokazuju da su te temeljne premise takođe kontingentne i osporive pretpostavke? Čak i kada tvrdimo da dati temelj počiva na nekoj impliciranoj univerzalnoj osnovi, ta implikacija i ta univerzalnost naprosto uspostavljaju samo još jednu novu dimenziju koja se ne može preispitivati.

Kako bismo onda mogli da zasnujemo teoriju ili politiku u "univerzalnoj“ govornoj situaciji ili prema "univerzalnoj“ poziciji subjekta, kada je sama kategorija univerzalnog postala problematična zbog sopstvenih izrazito etnocentričnih zabluda? Koliko "univerzalnosti“ postoji, i u kojoj se meri kulturni sukob može razumeti kao sudar niza pretpostavljenih i međusobno nepomirljivih "univerzalnosti“, sukob koji se ne može završiti sporazumno, vraćanjem na kulturno-imperijalistički pojam "univerzalnog“, ili se, pak, jedino takvom rekurzijom može razrešiti, ali po cenu nasilja? Pojmovnom i materijalnom nasilju ove prakse, svedočili smo, čini mi se, u ratu Sjedinjenih Američkih Država protiv Iraka, u kojem se arapski "drugi“ doživljavao kao neko ko je radikalno "izvan“ univerzalnih struktura razuma i demokratije, zbog čega ga je bilo neophodno u njih na silu uvesti. Značajno je i to da su Sjedinjene Američke Države morale da prekrše i opozovu demokratska načela političke suverenosti i slobode govora, pored drugih, kako bi dovele do prisilnog vraćanja Iraka "demokratskom“ stadu. Taj nasilni potez otkriva, pored ostalih stvari, da se pojmovi univerzalnosti nameću upravo opozivanjem samih univerzalnih načela koje treba implementirati. Možda je stoga u političkom kontekstu savremene postkolonijalnosti, uopšte uzev, neophodno smesta naglasiti samu kategoriju "univerzalnog“, kao tačku preoznačavanja i neprestanog sporenja. Ako se ima na umu da je univerzalno po sebi osporeno, onda bi pretpostavka proceduralnog ili supstantivnog pojma univerzalnog od početka nužno vodila nametanju ovog kulturno hegemonog pojma društvenom polju. Rukovoditi se tim pojmom, kao filozofskim instrumentom koji će kad-tad dovesti do sporazuma među sukobljenim moćima, vodi jedino očuvanju i reprodukciji pozicije hegemone moći, njenim postavljanjem u metapolitičku tačku vrhunske normativnosti.

Isprva bi se moglo učiniti da ja tražim konkretniju i sadržinski određeniju "univerzalnost“, sintetičniji i inkluzivniji pojam univerzalnog, koji je, samim tim, već deo utemeljivačkog projekta koji nastojim da podrijem. Međutim, mislim da je moj cilj drugačiji od artikulisanja univerzalnosti koju ćemo lakše razumeti. Na prvom mestu, do takvog totalizujućeg pojma moglo bi se dospeti jedino po cenu proizvodnje novih i daljih isključenja. Termin "univerzalnost“ morao bi da ostane zauvek otvoren, uvek sporan, uvek kontingentan, da ne bi unapred onemogućio sve buduće zahteve za uključenje. Doista, iz pozicije koju ja zastupam, ali i iz bilo koje istorijski ograničene perspektive, svaka totalizujuća koncepcija univerzalnog uvek će pre stati na put nepredviđenim i nepredvidljivim zahtevima, koje činimo pozivajući se na "univerzalno“, no što će im dati autoritet. U tom smislu, ne pokušavam da se otarasim kategorije, već nastojim da je oslobodim bremena utemeljenja, da bih od nje učinila mesto stalnog političkog spora.

Društvena teorija, koja polazi od demokratskog sporenja u postkolo-nijalnim okvirima, treba da nađe načina da dovede u pitanje temelje koje hoće da zasnuje. Upravo to preispitivanje lukavstva autoriteta, koji bi da istupi iz spora, jeste ono što, po mom mišljenju, leži u srcu svakog radikalnog političkog projekta. U meri u kojoj nudi modus kritike koji utiče na osporavanje ovog utemeljujućeg poteza, poststrukturalizam se može iskoristiti kao deo nekog takvog radikalnog plana. Obratite pažnju na to da sam rekla "može se iskoristiti“: smatram da ta teorija nema nužnih političkih konsekvenci, već samo moguću političku primenu.

Ako je teza o nepodesnosti epistemološkog polazišta u filozofiji jedna od tačaka koje se dovode u vezu sa postmodernizmom, onda se pitanje o subjektima koji tvrde da znaju i teoretizuju u znakom postmodernog, nasuprot subjektima koji tvrde da znaju i teoretizuju pod znakom modernog, ne treba ni postavljati. Zapravo se baš takav način formiranja rasprave i osporava, sugestijom da je pozicija koju artikuliše subjekt na neki način uvek konstituisana pomoću onoga što se mora izmestiti da bi se ta pozicija uopšte održala, te da je subjekt teorije konstituisan kao "teoretizujući subjekt“ nizom isključujućih i selektivnih procedura. Zbilja, ko će biti konstituisan kao feministička teoretičarka, čiji će način rasprave steći publicitet? Nije li uvek slučaj da moć deluje unapred, u samim procedurama koje određuju ko će biti subjekt koji govori u ime feminizma, i kome se obraća? Nije li takođe jasno da je proces subjekcije pretpostavljen procesom subjektivacije, koji pred vama proizvodi jedan govorni subjekt u feminističkoj debati? Šta govori kada vam "ja“ govorim? Kakve su institucionalne istorije potčinjavanja i postajanja subjektom koje me sada i ovde "pozicioniraju“? Ako postoji nešto što se može nazvati "pozicija Džudit Batler“, da li je to ono što ja smišljam, objavljujem i branim, što mi pripada kao neka vrsta akademskog vlasništva? Ili, pak, postoji nekakva gramatika subjekta koja nas naprosto podstiče na to da baš mene pozicioniramo kao vlasnicu ovih teorija?

Uistinu, kako to jedna pozicija postaje pozicija, pošto je očevidno da sve što se izriče nema potrebne kvalifikacije za to? Jasno je da se radi o izvesnoj moći koja daje autoritet, a ta moć sigurno ne emanira iz same pozicije. Moja pozicija je moja, u meri u kojoj "ja“ – a ja ne pokušavam da izbegnem tu zamenicu – ponavljam i iznova označavam teorijske pozicije koje su me konstituisale, razrađujući mogućnosti njihovog ukrštanja i nastojeći da uzmem u obzir mogućnosti koje one sistematično isključuju. Sigurno je, međutim, da "ja“ ne upravljam pozicijama koje su me konstituisale, ne mešam ih po potrebi, odbacujem neke, neke, opet, preuzimam, iako nešto od onoga što radim može imati i tu formu. "Ja“ koje će među njima birati, uvek je već njima konstituisano. "Ja“ je tačka transfera tog ponavljanja, ali ta tvrdnja nije dovoljno jaka da bi se reklo da je "ja“ situirano; "ja“, to "ja“, konstituisano je ovim pozicijama, i te "pozicije“ nisu tek teorijski proizvodi, već su potpuno integralni, organizacioni principi materijalnih praksi i institucionalnih aranžmana, onih matrica moći i diskursa koji me proizvode kao "subjekt“ sposoban za život. Štaviše, to "ja“ ne bi bilo "ja“ koje misli, koje govori, da nema upravo onih pozicija kojima se suprotstavljam, jer te pozicije koje tvrde da subjekt mora unapred biti dat i da je diskurs instrument ili refleksija tog subjekta, već su deo onoga što me konstituiše.

Nema subjekta koji polazi od samoga sebe; a fantazam u kojem se to odigrava, može samo da opovrgne konstitutivne relacije, preobraćajući ih u domen spoljašnjosti koja treba da ih nadoknadi. Mogla bi se, uistinu, razmotriti tvrdnja Lis Irigaraj po kojoj je subjekt, shvaćen kao fantazam o autogenezi, uvek već muškog roda. U psihoanalitičkom smislu, ta verzija subjekta konstituisana je nekim vidom poricanja ili primarnog potiskivanja vlastite zavisnosti od materinskog. A postati takav subjekt jamačno nije cilj feminizma.

Kritika subjekta nije negacija ili opovrgavanje subjekta, već jedan vid preispitivanja unapred datih ili utemeljujućih premisa na kojima je on konstruisan. Kada je izbio rat u Iraku, gotovo svi smo imali prilike da vidimo stratege koji su pred nas postavljali mape Bliskog istoka, objekte analize i mete instrumentalne vojne akcije. Televizijske mreže su pozivale penzionisane i aktivne generale da govore umesto generala na bojnom polju, čije će se namere bez razlike ostvariti uništenjem raznovrsnih iračkih vojnih baza. Različite potvrde munjevitog uspeha ovih operacija prenošene su s velikim entuzijazmom, i činilo se da postizanje cilja, naizgled besprekorno ostvarenje početne namere instrumentalnom akcijom koja je prošla bez mnogo otpora ili smetnji, nije bilo samo prilika za uništenje iračkih vojnih postrojenja, nego i za svečano predstavljanje zapadnog subjekta muškog roda, čija se volja odmah pretvara u delo, čija se izreka ili poredak materijalizuje u činu koji će unapred osujetiti i samu mogućnost uzvraćanja udarca, i čija moć zatiranja u isti mah potvrđuje neprobojnost njegove subjektivnosti.

Na ovom bi se raskršću valjalo prisetiti da je Fuko povezivao izmeštanje intencionalnog subjekta s modernim odnosima moći, koje je on sam dovodio u vezu sa ratom. Pod tim je mislio, čini mi se, da su subjekti od kojih delovanje polazi, po sebi ustanovljeni učinci ranijih činova, te da se obzorje u kojem delamo javlja kao konstitutivna mogućnost naše sposobnosti da delamo kao takve, a ne samo i isključivo kao spoljašnjost ili pozornica činova. Možda je, međutim, još važnije da činovi koji polaze od tog subjekta predstavljaju deo lanca činova koji se više ne može razumeti pravolinijski, niti mu se može predvideti ishod. Pa ipak, isprva se čini da instrumentalni vojni subjekt izriče reči koje se neposredno materijalizuju u razorna dela. I taj se zapadni subjekt muškog roda, tokom čitavog rata, postavljao kao da je prisvojio božansku moć da pretvara reči u dela; gotovo sve televizijske mreže bejahu omamljene vrtoglavom srećom, dok su demonstrirale, posmatrale i, u odsustvu stvarnih dela, odigravale strahovitu preciznost razaranja. Kada je rat počeo, reči koje su se na televiziji mogle čuti, bile su reči poput "euforija“; a na jednoj je stanici (CBS) izrečeno da je američko oružje instrument "užasne lepote“, čime se prerano i fantazmatski slavila sopstvena sposobnost da se u svetu deluje instrumentalno, da bi se zbrisali suparnici i da bi se učinci tog brisanja kontrolisali. No, instrumentalni činilac, koji sada proslavlja moć sprovođenja vlastitih namera u delo, ne može da predvidi sve moguće posledice ovoga čina. Fuko je sugerisao da je taj subjekt sam po sebi već posledica genealogije koja je izbrisana istog časa kada subjekt sebe uzima kao jedini izvor sopstvenog delovanja, te da učinci delovanja uvek odmenjuju iskazanu nameru ili svrhu delovanja. Učinci instrumentalnih činova zaista uvek imaju moć da se umnože, izmičući kontroli subjekta, i da, štaviše, dovedu u pitanje racionalnu prozirnost intencionalnosti ovoga subjekta, a time i da podriju definiciju samoga subjekta. Smatram da smo se našli usred slavlja fantazmatskog subjekta, slavlja čije su perjanice bile vlasti Sjedinjenih Američkih Država i neki od njihovih saveznika, subjekta koji svoj svet određuje jednostrano, u izvesnoj meri tipiziran uveličanim glavama penzionisanih generala, nagnutih nad mape Bliskog istoka, gde je glava subjekta koji govori iste veličine, ili veća, od oblasti koju nastoji da osvoji. Ovo je, u izvesnom smislu, grafički prikaz imperijalističkog subjekta, vizuelna alegorija samog čina.

Vi mislite da ovde razlikujem čin i nešto što nalikuje reprezentaciji, no ja bih istakla nešto još snažnije. Možda ste primetili da je Kolin Pauel (Colin Powell), šef generalštaba, uspostavio jednu novu vojnu konvenciju, nazivajući ispaljivanje projektila "isporukom odreda“. Fraza je, po mom mišljenju, značajna; ona pretvara akt nasilja u pravni akt (vojni termin "odred“ etimološki je povezan sa juridičkim pojmom "reda“), čime od destrukcije pravi sliku uređenosti; no, uz to, ona projektile pretvara u neku vrstu zapovesti, naredbu da se pokori, pretvarajući se tako u izvesni govorni čin koji ne samo da uručuje poruku – izlazite iz Kuvajta – već je delotvorno stavlja na snagu pretnjama smrću i smrću samom. Ta poruka, dakako, nikada neće biti primljena, pošto ubija onoga kome je namenjena, te stoga ne predstavlja nikakav red, već neuspeh svakog reda, odbijanje komunikacije. A oni koji preostanu da poruku pročitaju, neće pročitati ono što je ponekad sasvim doslovno zapisano na projektilu.

Tokom čitavog rata, bili smo svedoci i učesnici stapanja televizijskog ekrana i nišana bombardera. U tom smislu, vizuelni zapis ovog rata nije refleksija o ratu, već izvođenje njegove fantazmatske strukture, jedan od načina da se on društveno konstituiše i održi kao rat. Takozvana "navodeća bomba“ [smart bomb] snima svoju metu dok se kreće, da bi je uništila – bomba na čijoj je prednjoj strani prikačena kamera, kao neka vrsta optičkog falusa; ona prenosi taj film nazad komandnoj kontroli, da bi se on ponovo prikazao na televiziji, stvarajući od televizijskog ekrana i gledaocâ prošireni mehanizam same bombe. U tom smislu, mi gledanjem bombardujemo, poistovećeni sa bombarderom i bombom, letimo kroz prostor, prebačeni sa severno-američkog kontinenta u Irak, i sve to u sigurnosti naše dnevne sobe. Ekran navodeće bombe uništava se, naravno, istog časa kada dovede do uništenja, što znači da je to zapis jednog potpuno destruktivnog čina što do kraja nikada ne može zapisati destruktivnost, koji, štaviše, uslovljava fantazmatičnu distinkciju između pogotka i njegovih konsekvenci. Utoliko, mi, kao gledaoci, odista sprovodimo u delo alegoriju vojnog trijumfa: mi zadržavamo svoju vizuelnu distancu i sigurnost svojih tela kroz bestelesno odigravanje ubistva, koje ne proizvodi krv i u kojem zadržavamo svoju radikalnu nepropustljivost. U tom smislu, mi smo apsolutno bliski ovoj tački razaranja, za nju smo apsolutno ključni i od nje smo apsolutno udaljeni, kao figura imperijalne moći koja gleda odozgo, iz globalne perspektive, figura bestelesnog ubice koga je nemoguće ubiti, snajpera kao figure imperijalne vojne moći. Televizijski ekran stoga udvostručuje pogled odozgo, obezbeđujući fantazam transcendencije, bestelesnog instrumenta uništenja koji je neograničeno zaštićen od protivudara, što mu jemči elektronska distanca.

Pogled odozgo nikada se ne približava dovoljno da bi video posledice sopstvenog razaranja, i čim se ukaže mogućnost krupnog kadra, ekran po pravilu uništava samog sebe. I, premda se činilo sve da se ovaj događaj predstavi kao humano bombardovanje, pošto su mu mete bile vojne građevine i postrojenja, ovo je, nasuprot tome, efekt kadriranja koji je iz vidnog polja isključio sistematično uništenje stanovništva, što Fuko naziva modernim snom država. Ili bi to možda trebalo drugačije formulisati: upravo time što se vlastite mete stavljaju van vidokruga, navodno da bi se dokazala sposobnost preciznog ciljanja, ovim se kadrom delotvorno izvodi istrebljenje koje sistematično derealizuje.

Polubog vojnog subjekta SAD, koji je euforično odigrao fantazam u kojem može da postigne svoje ciljeve s lakoćom, ne uspeva da shvati da su njegovi činovi proizveli posledice koje će daleko premašiti njegov fantazmatski delokrug; on misli da su njegovi ciljevi dostignuti za nekoliko nedelja, i da je njegovo delovanje završeno. Ali delovanje ne prestaje i pošto je intencionalni subjekt ozvaničio njegovo dovršenje. Posledice tog delovanja već su ozvaničile takvo nasilje na mestima na kojima on ne samo da nije mogao da ga predvidi, nego do kraja neće biti u stanju ni da ga zadrži, posledice koje će, dakle, proizvesti krupno i nasilno osporavanje fantazmatske samokonstrukcije zapadnog subjekta.

Ako budem mogla, pokušaću da se vratim ovoj temi. U izvesnom smislu, subjekt se konstituiše posredstvom isključenja i diferencijacije, možda i potiskivanjem koje se potom prikriva, pokriva učincima autonomije. U tom je smislu autonomija logična konsekvenca opovrgnute zavisnosti, što znači da autonomni subjekt može da održi privid svoje autonomije samo ukoliko prekrije prelom iz kojega je konstituisan. Ta zavisnost i taj prelom već su društvene relacije, koje prethode formiranju subjekta i uslovljavaju ga. Shodno tome, ovo nije relacija u kojoj subjekt sebe nalazi kao nešto što formira njegovu situaciju. Subjekt je konstruisan posredstvom činova diferencijacije, koji ga razlikuju od njegovog konstitutivnog spolja, domena zazorne drugosti koji se uobičajeno dovodi u vezu sa ženskim, iako to očito nije i jedina mogućnost. Upravo smo u ovom poslednjem ratu videli kako se od "Arapina“ stvara zazorni drugi, kao i uporište homofobičnog fantazma, čemu svedoči obilje loših šala koje počivaju na lingvističkom klizanju od Sadama (Saddam) do Sodome.

Ne postoji neka ontološki netaknuta refleksivnost subjekta koja bi se naknadno postavljala u izvesni kulturni kontekst; kulturni kontekst je, takoreći, uvek tu, kao iščašeni proces proizvodnje tog subjekta, skriven kadrom koji bi situirao ready-made subjekt u spoljašnju mrežu kulturnih relacija.

Mogli bismo biti u iskušenju da pomislimo da je neophodno unapred pretpostaviti subjekt, da bi se očuvala njegova moć delovanja. Međutim, tvrdnja da je subjekt konstituisan nije jednaka tvrdnji da je determinisan; naprotiv, konstituisani karakter subjekta je preduslov njegove moći delovanja. Jer šta bi omogućavalo svrsishodno, bitno preoblikovanje kulturnih i političkih odnosa, ako ne odnos koji se može okrenuti protiv samoga sebe, koji može biti razrađen, kojem se može odupreti? Da li treba da pretpostavljamo subjekt i moć delovanja, pre nego što možemo da artikulišemo termine značajnog društvenog i političkog zadatka transformacije, otpora, radikalne demokratizacije? Ako unapred ne ponudimo teorijsko jemstvo da činilac postoji, jesmo li osuđeni na to odustanemo od preobražaja i smislene političke prakse? Smatram da pojam moći delovanja pripada shvatanju osoba kao instrumentalnih činioca koji se sukobljavaju sa spoljašnjim političkim poljem. Ali ako se složimo da politika i moć već postoje na stupnju na kojem se subjekt i njegova moć delovanja artikulišu i omogućuju, onda se moć delovanja subjekta može pretpostaviti jedino ako odbijemo da preispitamo način na koji je konstruisana. Uzmite u obzir da "moć delovanja“ nema formalnu egzistenciju, ali, i kad bi je imala, to za naše pitanje ne bi bilo važno. U izvesnom smislu, epistemološki model, koji nam nudi unapred dati subjekt ili činilac, jeste onaj model koji odbija da prizna da je moć delovanja uvek i jedino politička privilegija. Čini se, stoga, da je propitivanje uslova njene mogućnosti ključno, što znači da je ne treba uzimati zdravo za gotovo kao neko apriorno jemstvo. Umesto toga, treba da se zapitamo kakve su mogućnosti mobilizacije proizvedene na temelju postojećih konfiguracija diskursa i moći. Gde leže mogućnosti za razradu same te matrice moći koja nas konstituiše, za rekonstituisanje zaveštanja ove konstitucije, za sučeljavanje onih procesa regulacije koji mogu destabilizovati postojeće režime moći? Jer, ako moć konstituiše subjekt, ta moć ne prestaje istog časa kada je subjekt konstituisan, naprosto zato što on nikada nije potpuno konstituisan, nego se svaki put iznova subjektivira i proizvodi. Taj subjekt nije ni osnova ni proizvod, već stalna mogućnost izvesnog procesa preoznačavanja, koji obilazi i izvrdava druge mehanizme moći, ali predstavlja sposobnost same moći da sebe preradi. Nije dovoljno reći da je subjekt bez razlike angažovan u političkom polju: to fenomenološko fraziranje promašuje suštinu da subjekt predstavlja dostignuće, koje je proizvedeno i regulisano unapred. I da je kao takvo, u potpunosti političko; štaviše, možda je u najvećoj meri političko tamo gde se za njega tvrdi da politici prethodi. Izvesti, dakle, ovu vrstu fukoovske kritike subjekta, ne znači otarasiti se subjekta ili ozvaničiti njegovu smrt, već se time tvrdi da su izvesne verzije subjekta u političkom smislu podmukle.

Ako subjekt postavimo kao unapred datu polaznu tačku politike, to znači da odlažemo pitanje političke konstrukcije i regulacije samog subjekta; jer su, važno je to zapamtiti, subjekti konstituisani isključivanjem, to jest, stvaranjem domena subjekata kojima je oduzet autoritet, pred-subjekata, zazornih figura, čitave populacije zbrisane iz vidnog polja. To postaje jasno, primera radi, pred zakonom, kada su prvo potrebna izvesna svojstva, da bi se, sasvim doslovno, podigla tužba za polnu diskriminaciju ili silovanje. Ovde postaje zbilja urgentno pitanje, ko se kvalifikuje kao "ko“, kakve su to sistemske strukture koje poništavaju moć što izvesnim strankama kojima je učinjena nepravda, onemogućuju da se pred sudom pozovu na vlastito "ja“? To je nešto manje očito u društvenoj teoriji, u knjizi Alberta Memija (Albert Memmi), Kolonizator i kolonizovani (The Colonizer and the Colonized), recimo, koja po svemu drugom predstavlja primamljiv poziv na radikalno oslobađanje, iako u njoj kategorija žene ne spada ni u kategoriju žrtve ni u kategoriju tlačitelja. Kako ćemo teorijski pristupiti ovom isključenju žena iz kategorije tlačenog? Ovde konstrukcija pozicije subjekta nastoji da isključi žene iz opisa tlačenja, a to odmah konstituiše neku drugu vrstu tlačenja, nastalu samim brisanjem koje stoji u temeljima artikulacije oslobođenog subjekta. Kako Džoan Skot kaže u svojoj knjizi, Rod i politika povjesti (Gender and the Politics of History), kada se jednom shvati da se subjekti formiraju posredstvom operacija isključivanja, politički postaje nužno pratiti operacije te konstrukcije i brisanja.

Do sada je bilo reči o nečemu što nalikuje fukoovskom ponovnom upisivanju subjekta, pokušaju da se subjekt iznova označi kao mesto preoznačavanja. Utoliko se ovde ne radi o "opraštanju“ od subjekta per se, nego o pozivu da se ovaj pojam razradi izvan polja epistemološki datog. No, možda Fuko i nije zbilja postmoderan; na kraju krajeva, njegova se analiza tiče moderne moći. Postoji, naravno, priča o smrti subjekta, ali o kom je to subjektu reč? I kakav je status iskaza koji objavljuje njegovu smrt? Šta je to što sada govori da je subjekt mrtav? Ne može biti sporno da govora ima, jer kako bi se drugačije taj iskaz mogao čuti? Otuda je očito da smrt tog subjekta nije i kraj moći delovanja, govora, ili političke rasprave. Stalno se ponavlja fraza da baš sad, kada žene počinju da zauzimaju mesto subjekta, postmoderna najavljuje smrt subjekta (postoji razlika između poststrukturalističkih pozicija, koje tvrde da subjekt nikada nije ni postojao, i postmodernih pozicija, koje tvrde da je subjekt nekada imao integritet, ali ga više nema). Neki to vide kao zaveru protiv žena i drugih oslobođenih grupa koje tek sada počinju da govore u svoju korist. Ali, šta se pod time tačno misli, i kako ćemo odgovoriti na veoma snažnu kritiku koja subjekt posmatra kao instrument zapadne imperijalističke hegemonije, kakvu nalazimo u radovima Glorije Anzaldue (Gloria Anzaldua), Gajatri Spivak, i drugih postkolonijalnih teoretičara i teoretičarki? Tu smo pozvani na oprez, jer samom borbom za oslobođenje i demokratizaciju možemo usvojiti upravo one modele dominacije kojima smo tlačeni, ne uviđajući da je jedan od načina na koji ta dominacija funkcioniše regulacija i proizvodnja subjekata. Posredstvom kojih isključenja se konstruiše feministički subjekt, i kako ti isključeni domeni potom opsedaju "integritet“ i "celovitost“ feminističkog "mi“? I kako to da sama kategorija, subjekt, "mi“ koje bi trebalo pretpostaviti u svrhe solidarnosti, proizvodi razdor koji je trebalo da savlada? Da li žene žele da postanu subjekti prema modelu koji zahteva i proizvodi domen zazornog, ili feminizam treba da postane proces koji je samokritičan prema procesima koji proizvode i destabilizuju kategorije identiteta? Razmatrati konstrukciju subjekta kao politički problem nije isto što i otarasiti se subjekta; dekonstruisati subjekt ne znači negirati ili odbaciti taj koncept; baš tome nasuprot, dekonstrukcija implicira samo suspenziju svega na šta se termin "subjekt“ odnosi, upućujući nas na razmatranje njegovih lingvističkih funkcija u konsolidaciji i prikrivanju autoriteta. Dekonstruisati ne znači negirati ili odbaciti, već dovesti u pitanje i, što je možda i najbitnije, otvoriti prostor u pojmu, kao u subjektu, za ponovnu upotrebu ili primenu koja ranije nije imala autoritet.

Čini se da unutar feminizma postoji nekakva politička nužnost da se govori kao žena i u ime ženâ, i ja to neću osporavati. Nema sumnje da je to način na koji operiše politika reprezentacije, a u ovoj zemlji je lobiranje gotovo nemoguće ukoliko se ne poslužite politikom identiteta. Zato se slažemo da demonstracije, zalaganja u domenu prava i radikalni pokreti moraju da istupaju u ime ženâ.

No ovu je nužnost potrebno izravnati s jednom drugom nužnošću. Čim se pozove na kategoriju žene kao na ono što opisuje jedinicu u čije ime feminizam govori, bez razlike započinje interna debata o deskriptivnom sadržaju tog termina. Ima onih koje tvrde da je ontološka osobenost žena njihova sposobnost da donose decu na svet što stvara osnovu za specifični pravni i politički interes reprezentacije; tu su, potom, one što materinstvo shvataju kao društvenu relaciju koja je, u sadašnjim društvenim okolnostima, specifična i kros-kulturna situacija u kojoj se žene nalaze. Ima, pak, i onih koje traže utočište u teoriji Kerol Giligen (Carol Gilligan) i njoj sličnima, nastojeći da ustanove žensku specifičnost preko ženskih zajednica ili ženskih načina saznanja. Međutim, svaki put kada se ta specifičnost artikuliše, javlja se otpor i razdor u samoj jedinici koja bi ovom artikulacijom zajedničkog elementa trebalo da se ujedini. Ranih osamdesetih godina, feminističko "mi“ došlo je na udar crnih žena, koje su tvrdile da je to "mi“ bez razlike belo i da je to "mi“, koje je trebalo da učvrsti pokret, zapravo bilo sâm izvor bolnog razdora. Nastojanje da se specifičnost žene odredi preko njene uloge majke, bilo biološke bilo društvene, proizvelo je sličan razdor, pa čak i odricanje od feminizma uopšte. Jer, i u to nema sumnje, nisu sve žene majke; neke to ne mogu da budu, neke su odveć mlade ili su prestare za to, neke odlučuju da to ne budu, a za neke koje jesu majke to nije ključna odlika političkog učešća u feminizmu.

Smatram da će svaki pokušaj da se kategoriji žene prida univerzalni ili specifični sadržaj, pod pretpostavkom da se jemstvo solidarnosti zahteva unapred, nužno proizvesti razdor, te da se "identitet“, kao polazna tačka, nikada ne može održati kao čvrsto uporište feminističkog političkog pokreta. Kategorije identiteta nisu nikada puko deskriptivne, već su uvek normativne i, kao takve, isključujuće. To ne znači da termin "žene“ ne bi trebalo koristiti, niti da bi trebalo ozvaničiti smrt te kategorije. Naprotiv, ako feminizam pretpostavlja da "žene“ označavaju neoznačivo polje razlika, koje se ne može totalizovati ili sumirati samo jednom deskriptivnom kategorijom identiteta, onda sâm termin postaje prostor stalne otvorenosti i uvek novih mogućnosti označavanja. Smatram da jaz, koji se među ženama stvara oko sadržaja ovog termina, treba očuvati i podržavati, te da bi njegovo neprestano produbljivanje trebalo afirmisati kao nezasnovanu osnovu feminističke teorije. Ako dekonstruišemo subjekt feminizma, to, dakle, ne znači da cenzurišemo njegovu upotrebu, nego da ga otvaramo prema budućim višestrukim oznakama, emancipujemo od majčinskih i rasno obojenih ontologija na koje je bio ograničen, dajući mu prostor u kojem neanticipirana značenja mogu doći do reči.

Paradoksalno, možda se jedino oslobađanjem kategorije žene njenog fiksiranog referenta omogućuje nešto što kao što je "moć delovanja“. Jer, ako termin dozvoljava preoznačavanje, onda ono na šta on upućuje nije fiksirano, a time se javljaju i mogućnosti za njegove nove konfiguracije. U izvesnom smislu, odveć se dugo uzimalo zdravo za gotovo šta je to što žene označavaju, a ono što se fiksiralo kao "referent“ termina bilo je "fiksirano“, normalizovano, nepokretno, paralizovano pozicijom potčinjenosti. Shodno tome, označeno je stopljeno sa referentom, zbog čega se niz značenja uzimao kao nešto što pripada stvarnoj prirodi samih žena. Ako se referent i označeno predstave drugačije, a autoritet kategorije žene ostane očuvan kao tačka mogućih preoznačavanja, proširuju se mogućnosti značenja bivanja ženom, čime se prilagođava i omogućuje bolji smisao moći delovanja.

Neko bi s pravom mogao pitati: ali zar tu ne treba da postoji niz normi koje bi uspostavljale razliku između opisa koje bi trebalo pripojiti kategoriji žene i onih koje ne bi? Jedini odgovor na to pitanje jeste protiv-pitanje: ko će postaviti te norme, i kakve će sporove one proizvesti? Uspostaviti normativne temelje kojima bi se rešilo pitanje o tome šta bi trebalo da uđe u opis ženâ, uvek će i jedino proizvesti novu tačku političkog sporenja. Taj temelj neće rešiti ništa, već će samoga sebe nužno potkopati sopstvenim autoritarnim trikom. To, opet, ne znači da temeljâ nema, nego da, svuda gde njih ima, takođe mora biti i potkopavanja, spora. Činjenica da takvi temelji postoje samo da bi bili dovedeni u pitanje, predstavlja, takoreći, stalni rizik procesa demokratizacije. Odbaciti taj spor znači žrtvovati radikalni demokratski impuls feminističke politike. Neograničenost kategorije, pa čak i njena moguća upotreba u antifeminističke svrhe, deo su rizika ove procedure. No, to je rizik koji je proizveden samom politikom utemeljenja, koja nastoji da sačuva feminizam od njega. U izvesnom smislu, upravo je taj rizik temelj, zbog čega i nije temelj, svake feminističke prakse.

U poslednjem delu ovog teksta, volela bih da se vratim srodnom pitanju, koje se tiče postavke po kojoj feministička teorija ne može da opstane ako ne pretpostavi materijalnost ženskog tela, materijalnost pola. Antipostmodernisti pojaju: ako je sve diskurs, zar se time telima ne odriče stvarnost? Kako onda razumemo nasilje koje žene stvarno trpe? Odgovarajući na ovu kritiku, ukazala bih na to da ovde sama formulacija prikriva ključnu stvar.

Ne znam šta je postmodernizam, ali nazirem šta bi mogao značiti u kontekstu subjektivnog poimanja tela i materijalnosti za dekonstruktivističku kritiku. Dekonstruisati pojam materije ili pojam telâ ne znači negirati ili odbaciti bilo koji od njih. Pre bi se moglo reći da postupak dekonstrukcije podrazumeva da ćemo nastaviti da ih koristimo, da ih ponavljamo, da ih ponavljamo subverzivno i da ih izmeštamo iz konteksta u kojem su korišćeni kao instrumenti tlačiteljske moći. Ovde je takođe neophodno sasvim jasno naglasiti da se teorijske opcije ne iscrpljuju pretpostavljanjem materijalnosti, s jedne strane, i njenim negiranjem, s druge. Moj je cilj da ne učinim ništa od navedenog. Dovesti pretpostavku u pitanje, nije isto što i otarasiti je se; radi se o oslobađanju te pretpostavke njenih metafizičkih utočišta, o njenom ponovnom zauzimanju i korišćenju u sasvim drugačije političke svrhe. Problematizovanje tela vodi, na prvom mestu, gubitku epistemološke izvesnosti, ali taj gubitak izvesnosti ne vodi nužno političkom nihilizmu.

Ako dekonstrukcija materijalnosti telâ suspenduje i problematizuje tradicionalni, ontološki referent ovog termina, ona ga ne okamenjuje, ne zabranjuje, ne čini ga beskorisnim, niti ga lišava značenja; naprotiv, ona pruža uslove da se označitelj pokrene u službi jedne alternativne proizvodnje.

Razmotrimo najmaterijalniji od svih koncepata, koncept "pola“ koji Monik Vitig naziva potpuno političkom kategorijom, a Mišel Fuko regulatornim i "fiktivnim jedinstvom“. Kod oba autora, pol ne opisuje materijalnost koja nečemu prethodi, nego je on taj koji proizvodi i reguliše moć razumevanja materijalnosti telâ. Za oboje, ali na različite načine, kategorija pola telima nameće dualnost i uniformnost, da bi održala reproduktivnu seksualnost kao prinudni poredak. Na drugom sam mestu preciznije pokazala kako ovo funkcioniše, ali bih za naše potrebe želela da ukažem na to da je ovaj vid kategorizacije nasilan i silovit, te da diskurzivno uspostavljanje reda i produkcija tela u skladu s kategorijom pola, po sebi predstavlja opipljivo nasilje.

Nasilje slova, nasilnost obeležja koje ustanovljuje šta će označavati, a šta ne, šta će biti uključeno u domen onoga što se može razumeti, a šta neće, dobija na političkom značaju kada je slovo – slovo zakona ili zakonodavstva koje ima moć da odluči šta će biti materijalnost pola.

Šta nam, dakle, ova vrsta poststrukturalističke analize govori o nasilju i patnji? Ne bi li te oblike nasilja trebalo razumeti kao nešto dublje, konstitutivnije i podmuklije no što su nam ih prethodni modeli pokazivali? O tome se delimično radilo u mom ranijem razmatranju rata, ali ću sada pokušati da predstavim isto u nešto drugačijem kontekstu.

Razmotrite zakonska ograničenja koja regulišu šta se računa u silovanje, a šta ne: ovde politika nasilja deluje regulisanjem pitanja koji će predmet moći da se pojavi kao posledica nasilja, a koji ne. U ovom isključenju, nasilje je, dakle, već na delu, kao apriorno otpisivanje onoga što će moći, ili neće moći da se pojavi pod znakom "silovanja“ ili "nasilja vlasti“, ili, kao u slučaju država u kojima je neophodno čak dvanaest jasno naznačenih empirijskih dokaza da bi se ustanovilo "silovanje“, silovanja koje vlasti potpomažu.

Sličan način razmišljanja javlja se u diskursima o silovanju, koji tvrde da odgovornost za nasilje koje je učinjeno ženi treba tražiti u njenom "polu“. U slučaju grupnog silovanja u Nju Bedfordu, odbrana postavlja sledeće pitanje tužiteljki: "Kad već živiš s muškarcem, šta ti treba da vitlaš ulicama i dobiješ silovanje?“ "Vitlanje“ se u ovoj rečenici gramatički sudara sa nastavkom "da dobiješ silovanje“: "dobijanje“ je sticanje, uzimanje u posed, imanje, kao da se radi o nekakvom blagu za kojim je ova žena tragala, ali "da dobiješ silovanje“ upućuje na pasiv. U doslovnom smislu, bilo bi naravno teško "vitlati“ i "biti silovana“ u isto vreme, što nam sugeriše da je ovde morao biti izostavljen neki deo, možda upravo onaj koji bi objasnio prelaz od prvog do drugog. Ako je smisao rečenice, "vitlala [tražeći da] bude silovana“, a čini se da je to jedini logičan način da se uspostavi most između dva dela rečenice, onda je silovanje, kao pasivno primanje, zapravo nešto što ona aktivno traži. Prvi deo rečenice upućuje na to da joj je "mesto u kući“, s njenim muškarcem, da je dom prostor u kojem ona predstavlja njegov domaćinski posed, dok su "ulice“ mesto gde je sezona lova uvek u toku. Ako traži da bude silovana, ona traži da postane posed nekog drugog, i taj cilj, utisnut u njenu želju, ovde biva predočen kao nešto za čim se zbilja frenetično traga. "Vitlanje“ upućuje na to da ona zagleda po svim ćoškovima ne bi li pronašla silovatelja koji bi je zadovoljio. Značajno je, dakle, da strukturni princip njene želje u ovoj frazi postaje "biti silovana“, čime se "silovanje“ pretvara u čin voljnog odricanja od svog tela. Pošto je postajanje svojinom muškarca cilj njenog "pola“, artikulisanog seksualnom željom i u njoj, a silovanje je način na koji se to prisvajanje odigrava "na ulici“ [logika koja implicira da je relacija silovanja i braka u obrnutoj srazmeri s relacijom ulice i doma, odakle proizlazi da je "silovanje“ ulični brak, brak bez doma, brak za mlade beskućnice, a da je brak pripitomljeno, domaćinsko silovanje], onda je "silovanje“ logična posledica onoga što joj propisuje njen pol i seksualnost izvan domaćinstva. Nema nikakve veze što se ovo silovanje dogodilo u baru, jer je "bar“, u ovom imaginarijumu, samo ekstenzija "ulice“, ili njen egzemplarni moment, budući da je tu sve otvoreno, odnosno, nema one zaštite koju može pružiti samo dom kao domaći, bračni prostor. Bilo kako bilo, jedini razlog zbog kojeg je ova žena napadnuta, pripisuje se njenom "polu“, koji, ako se uzme u obzir njegova prirodna sklonost da želi da bude prisvojen, čim jednom prestane da funkcioniše kao domaćinska svojina, po prirodi stvari iziskuje silovanje, te je stoga i odgovoran za njega.

Kategorija pola ovde istovremeno funkcioniše i kao načelo proizvodnje i kao načelo regulacije, dok je seksualnost uzrok nasilja, jer se prepoznaje kao formativni princip tela. Pol je ovde kategorija, ali ne i puka reprezentacija; on je princip proizvodnje, moći razumevanja i regulacije koja nasilje stavlja na snagu i racionalizuje ga prema postojećim faktima. Sami pojmovi kojima se nasilje objašnjava, izvode nasilje, pokazujući da je nasilje u toku pre no što na sebe uzme empirijski lik zločina. Retoričko izvođenje pokazuje da je "nasilje“ proizvedeno isključenjem do kojeg je dovela ova analiza, posredstvom brisanja i negiranja koji determinišu polje pojava i način na koji se zločin i krivica razumevaju. Kao kategorija koja delotvorno proizvodi političko značenje onoga što opisuje, "pol“ ovde vrši svoje tiho "nasilje“, odlučivanjem o tome šta se može označiti, a šta ne.

Stavila sam termine "nasilje“ i "pol“ pod znake navoda: da li je to znak nekakve dekonstrukcije, kraja političkog? Ili ja to potcrtavam strukturu ovih termina koja se stalno ponavlja, način na koji su oni podležu ponavljanju, na koji se dvosmisleno javljaju, čineći to upravo da bih produbila političku analizu? Stavljam ih pod znake navoda, da bih pokazala da su sporni, svima lako dostupni, da bih započela spor, da bih dovela u pitanje njihovo tradicionalno prestrojavanje i da bih pozvala na neko novo. Znaci navoda ne dovode u pitanje značaj ili uverljivost pola ili nasilja kao političkih problema, već pre pokazuju da je način njihovog zaokruživanja u potpunosti politički. Efekat znakova navoda jeste denaturalizacija ovih termina, njihovo označavanje kao tačaka u političkoj raspravi.

Ako postoji strah da će feminizam propasti onoga časa kada subjekt, rod i pol subjekta, ili njegovu materijalnost, više ne bude mogao da uzima zdravo za gotovo, mudro bi bilo razmotriti konsekvence zadržavanja ovih premisa koje su od samog početka osiguravale našu potčinjenost.

Rod i kultura


Edicija Rod i kultura objavljuje prevode značajnih tekstova iz oblasti istraživanja roda i feminističke teorije. Ove radove odlikuje interdisciplinarni pristup, i ponovno promišljanje disciplinarnosti kao takve, kao i razmatranje političkih uslova i posledica ovih i ovakvih teorijskih pristupa.
Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd