ponedeljak, 26 jun, 2017.

ImageDžudit Batler
ANTIGONIN ZAHTEV

sa engleskog prevela: Tatjana Popović

Naslov originala:
Judith Butler
ANTIGONA`S CLAIM

O Antigoni sam počela da razmišljam pre nekoliko godina pitajući se šta se dogodilo sa onim feminističkim nastojanjima u suprotstavljanju i pružanju otpora državi. Učinilo mi se da bi Antigona mogla da funkcioniše kao kontrafigura smeru za koji su se zalagale neke feministkinje u poslednje vreme tražeći podršku i autoritet države u implementiranju ciljeva feminističke politike. Izgleda da se nasleđe Antigoninog otpora izgubilo u savremenim nastojanjima da se politička opozicija preinači u legalnu tužbu i da se zahteva legitiman pristanak države na feminističke zahteve. Doista, Antigona se brani i veliča, kao što to čini, na primer, Lis Irigaraj (Luce Irigaray), kao princip ženskog otpora državnosti i kao primer antiautoritarizma. Ali, ko je Antigona koju sam htela da upotrebim kao primer određenog feminističkog impulsa? Postoji naravno Antigona iz istoimene Sofoklove drame i ta je Antigona, naposletku, fikcija, takva koja sebi ne dopušta lako da se od nje napravi primer koji bi neko sledio bez rizika da i sam sklizne u irealno. A ipak, to mnoge nije sprečilo da je predstave na takav način. Hegel (Hegel) je njenu poziciju upotrebio za prelaz od vladavine matrijarhata ka vladavini patrijarhata, ali takođe i za princip srodstva. A Lis Irigaraj, iako kolebljiva u pogledu Antigonine reprezentativne funkcije, takođe insistira na tome da: njen primer uvek zavređuje da se ponovno promišlja i kao istorijska figura i kao identitet i identifikacija za mnoge devojke i žene koje žive danas. Zbog ovakvog promišljanja, Antigonu moramo da apstrahujemo od zavodljivih, ograničavajućih diskursa i da poslušamo šta ima da nam kaže o vladavini i polisu, poretku i njegovim zakonima.

Naziv originala:
Judith Butler
ANTIGONE`S CLAIM
Columbia University Press, 2002

Biblioteka:
ROD I KULTURA

Urednica biblioteke:
Jelisaveta Blagojević

Izdavač:
Centar za ženske studije i istraživanja roda Beograd
Jove Ilića 165, 11000 Beograd, Srbija
Tel: + 381 11 2491 219
e-mail: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.">Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli., Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.">Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
web site: www.zenskestudie.edu.rs/


Sa engleskogg prevela:
Tatjana Popović

Za izdavača:
Daša Duhaček

Dizajn:
Snežana Škundrić

Fotografija na naslovnoj strani:
Snežana Škundrić

Slog i prelom:
Dragana Petrović

Štampa:
KaktusPrint, Beograd 2006

ISBN: 978-86-86513-03-8

Tiraž: 1000

Izdavanje ove knjige omogućila je:
Next Page Foundation, Sofia, Bulgaria

Zahvale

Antigonin zahtev

Nepisani zakoni, odstupanja u prenosu

Promiskuitetna poslušnost

Antigonin zahtev

O Antigoni sam počela da razmišljam pre nekoliko godina pitajući se šta se dogodilo sa onim feminističkim nastojanjima u suprotstavljanju i pružanju otpora državi. Učinilo mi se da bi Antigona mogla da funkcioniše kao kontrafigura smeru za koji su se zalagale neke feministkinje u poslednje vreme tražeći podršku i autoritet države u implementiranju ciljeva feminističke politike. Izgleda da se nasleđe Antigoninog otpora izgubilo u savremenim nastojanjima da se politička opozicija preinači u legalnu tužbu i da se zahteva legitiman pristanak države na feminističke zahteve. Doista, Antigona se brani i veliča, kao što to čini, na primer, Lis Irigaraj (Luce Irigaray), kao princip ženskog otpora državnosti i kao primer antiautoritarizma.

Ali, ko je "Antigona" koju sam htela da upotrebim kao primer određenog feminističkog impulsa? Postoji naravno "Antigona" iz istoimene Sofoklove drame i ta je Antigona, naposletku, fikcija, takva koja sebi ne dopušta lako da se od nje napravi primer koji bi neko sledio bez rizika da i sam sklizne u irealno. A ipak, to mnoge nije sprečilo da je predstave na takav način. Hegel (Hegel) je njenu poziciju upotrebio za prelaz od vladavine matrijarhata ka vladavini patrijarhata, ali takođe i za princip srodstva. A Lis Irigaraj, iako kolebljiva u pogledu Antigonine reprezentativne funkcije, takođe insistira na tome da: "njen primer uvek zavređuje da se ponovno promišlja i kao istorijska figura i kao identitet i identifikacija za mnoge devojke i žene koje žive danas. Zbog ovakvog promišljanja, Antigonu moramo da apstrahujemo od zavodljivih, ograničavajućih diskursa i da poslušamo šta ima da nam kaže o vladavini i polisu, poretku i njegovim zakonima" (Speculum, 70).

Ali, može li sama Antigona da bude reprezentativna za određenu vrstu feminističke politike, ukoliko je upravo njena reprezentativna funkcija u krizi? Nadam se da ću u onome što sledi uspeti da pokažem da ona teško da predstavlja normativne principe srodstva, budući da je duboko zapala u incestuozno nasleđe koje osujećuje njenu poziciju unutar srodstva. I teško da ona predstavlja feminizam koji bi mogao na bilo koji način da ne bude uvučen u samu moć kojoj se suprotstavlja. Doista, nije reč samo o tome da je Antigona samo kao fikcija, kao mimetički lik ili lik reprezentacije dovedena u pitanje, već i da, kao figura politike, ona ukazuje na neko drugo mesto, ne na politiku kao pitanje reprezentacije nego na onu političku mogućnost koja se pomalja kada se ispolje ograničenja reprezentacije i reprezentativnosti.

Krenimo od početka. Nisam klasicista i ne težim klasicizmu. Pročitala sam Antigonu kao i mnogi humanisti jer ova drama postavlja pitanja o srodstvu i državi koja se ponavljaju u brojnim kulturnim i istorijskim kontekstima. Počela sam da čitam Antigonu i kritičke osvrte na ovo delo da bih videla da li se od nje može napraviti primer političkog statusa ženske figure koja prkosi državi moćnim nizom fizičkih i lingvističkih činova. Ali pronašla sam nešto drugo od onoga što sam očekivala. Pre svega, iznenadio me je način na koji su Atigonu čitali Hegel i Lakan (Lacan), a takođe i način na koji su je tumačili Lis Irigaraj i drugi , ne kao političku figuru čiji prkosni govor ima političke implikacije nego radije kao figuru koja artikuliše prepolitičku suprotstavljenost politici, reprezentujući srodstvo kao sferu koja uslovljava mogućnost politike a da pritom u nju ne ulazi. Doista, u Hegelovoj interpetaciji, koja je verovatno najčuvenija, a koja i dalje strukturiše prisvajanje ove drame u okviru mnogih književnih i filozofskih diskursa, Antigona predstavlja srodstvo i njegovu razgradnju, a Kreont predstavlja pojavu etičkog poretka i autoriteta drža-ve utemeljenih na principima univerzalnosti.

Ono što me je zatim iznenadilo, međutim, jeste stanovište kojem ću se, nadam se, vratiti idući prema kraju ovog poglavlja, u skladu s kojim je srodstvo shvaćeno na granici onoga što Hegel naziva "običajnošću" , sferom političkog učešća, ali takođe, održivih kulturnih normi, hegelovskim terminima rečeno, sferom legitimišuće Sittlichkeit (artikulisanih normi koje upravljaju sferom kulturne inteligibilnosti). U okviru savremene psihoanalitičke teorije zasnovane na strukturalističkim pretpostavkama, koju je možda, svojim radom, najistaknutijom učinio Žak Lakan, ovaj odnos pojavljuje se na drugačiji način. Lakan omogućuje čitanje Antigone u Seminaru VII gde je tumači kao granično mesto između sfera imaginar-nog i simboličkog, i gde ona zapravo figurira kao inauguracija simboličkog, sfere zakona i normi koji upravljaju mogućnošću pristupa govoru i govornom. To regulisanje se odvija upravo kroz uspostavljanje određenih srodničkih relacija kao simboličkih normi. S obzirom na to da su simboličke, norme nisu u potpunosti društvene, i na taj način Lakan, mogli bismo reći, napušta Hegela, čineći od izvesnog idealizovanog pojma srodstva pretpostavku kulturne inteligibilnosti. U isto vreme Lakan nastavlja određeno hegelovsko nasleđe i tu idealizovanu sferu srodstva, simboličkog, odvaja od sfere društvenog. Otuda je za Lakana srodstvo razređeno kao omogućavajuća lingvistička struktura, pretpostavka simboličke inteligibilnosti, a time i sklonjeno iz područja društvenog; za Hegela, srodstvo je upravo odnos "krvi" pre nego odnos normi. To će reći, srodstvo još uvek nije stupilo u društveno, pri čemu je društveno inaugurisano nasilnim istiskivanjem srodstva.

Odvajanje srodstva od društvenog prati čak i one pozicije unutar strukturalističkog nasleđa koje su najviše antihegelovske. Za L. Irigaraj, Antigonina pobunjenička moć je moć koja ostaje izvan političkog; Antigona reprezentuje srodstvo i, doista, moć "krvnih" veza, što L. Irigaraj ne misli u potpuno doslovnom smislu. Po njoj, krv označava nešto od telesne specifičnosti i grafičnosti koju potpuno apstraktni principi političke jednakosti ne samo da ne uspevaju da zahvate već moraju strogo da isključe ili čak ponište. Dakle, označavajući "krv", Antigona ne označava u potpunosti krvnu liniju već više nešto poput "prolivene krvi" - što mora da preostane da bi se autoritarne države održale. Žensko, takoreći, postaje taj preostatak, a "krv" postaje grafička figura ovog odjekujućeg traga srodstva, refiguracija figure krvne linije koja olakšava nasilno zaboravljanje primarnih srodničkih relacija u inauguraciji simboličkog masku-linog autoriteta. Na taj način Antigona, po L. Irigaraj, označava tranziciju od vladavine zakona zasnovanog na materinstvu, vladavine zakona zasnovanog na srodstvu, ka vladavini zakona utemeljenog na očinstvu. Ali šta tačno unapred isključuje ovo poslednje kao srodstvo? Postoji simboličko mesto majke preuzeto simboličkim mestom oca, ali šta je to što je uspostavilo ova mesta? Nije li to, naposletku, isti pojam srodstva s naglaskom i vrednostima stavljenim na odvojene termine?

Kontekst čitanja L. Irigaraj je očigledno Hegelov, a on u Fenomenologiji duha tvrdi da je Antigona "večna ironija društva". Ona je izvan polisa, ali je, takoreći, spoljašnjost bez koje ga ne bi ni bilo. Ironije su nesumnjivo mnogo dublje nego što je to razumeo Hegel: najzad, ona govori, i govori javno, upravo u trenutku kada bi trebalo da se povuče u privatnost. Koja to vrsta političkog govora trangresira same granice političkog i skandalozno pomera granice koje bi trebalo da obuzdaju njen govor? Hegel tvrdi da Antigona predstavlja zakon bogova domaćinstva (stapajući bogove podzemnog sveta grčke tradicije sa rim-skim penatima) a da Kreont predstavlja zakon države. On insistira na tome da je konflikt između njih takav da srodstvo mora da se povuče pred autoritetom države kao konačnog arbitra pravde. Drugim rečima, Antigona označava prag između srodstva i države, tranziciju koja u Fenomenologiji nije u potpunosti Aufhebung, jer Antigona je prevladana, iako nikada nije ni bila sačuvana, kada se pojavljuje etički poredak.

U hegelovskom nasleđu tumačenja Antigone, čini se, kao da se pretpostavlja odvojenost srodstva i države, čak i kada se između njih uspostavlja suštinska relacija. Tako da svaki interpretativni napor da se njen lik odredi kao reprezentativan za srodstvo ili državu teži tome da se spotakne i izgubi koherent-nost i stabilnost. To spoticanje ima posledice ne samo na nastojanje da se odredi reprezentativna funkcija bilo kog lika, već i na nastojanje da se promišlja relacija između srodstva i države, relacija koja je, a nadam se da ću to i pokazati, relevantna za nas koji ovu dramu čitamo u okviru savremenog konteksta u kojem politika srodstva dovodi u krizu klasičnu zapadnjačku dilemu. Jer, ova drama postavlja dva pitanja, može li biti srodstva ? a pod srodstvom ne podrazumevam "porodicu" u bilo kojoj specifičnoj formi ? bez podrške i posredovanja države, i može li biti države bez porodice kao podrške i posrednika. I nadalje, kad srodstvo postane pretnja autoritetu države, a sama država se uspostavi u nasilnoj borbi protiv srodstva, da li sâmi ovi termini mogu da se održe nezavisno jedan od drugog? To postaje tekstualni problem od određenog značaja kada se Antigona pojavi u svom zločinu i počne da govori u ime politike i za-kona: ona apsorbuje upravo jezik države protiv koje se pobunila, a njena politika postaje ne politika opozicijskog čistunstva, već skandaloznog nečistunstva.

Kada sam ponovo pročitala Sofoklovu dramu bila sam na perverzan način pod utiskom slepila koje je pogodilo same interpretatore. Zaista, slepilo u tekstu ? Tiresije, straže ? izgleda da se na isti način ponavlja u donekle slepom čitanju teksta. Suprotstavljanjem Antigone Kreontu, u smislu susreta između sila srodstva i sila moći države, ne vodi se računa o načinima na koje je Antigona, kao kći iz incestuozne veze, posvećena nemogućoj i incestuoznoj smrti sklonoj ljubavi prema svom bratu , već napustila srodstvo, naime, o tome kako njeno delovanje primorava druge da je vide kao ?muško? i da posumnjaju u način na koji srodstvo može da jamči rod, o tome kako je njen jezik, paradoksalno, najpribližniji Kreontovom, jeziku suverenog autoriteta i delovanja, i o tome kako sam Kreont pravo na svoj suverenitet polaže samo na osnovu linije srodstva koja to nasleđivanje omogućuje, kako, takoreći, postaje manje muškarac kroz otpor koji pruža Antigona i, naposletku, kroz vlastito delovanje kada istovremeno ukida norme koje osiguravaju njegovo mesto u srodstvu i suverenitetu. Doista, Sofoklov tekst jasno pokazuje da su Antigona i Kreont metaforički implicirani jedno u drugom na način koji upućuje na to da između njih zapravo i ne postoji samo protivstavljenost. Štaviše, u meri u kojoj su ove dve figure u odnosu preplitanja, izgleda nemoguće da se one lako odvoje, a da se Antigonina moć, utoliko što je još uvek ima za nas, ne tiče samo toga kako se srodstvo potvrđuje unutar jezika države već se tiče i društvene deformacije kako idealizovanog srodstva, tako i političkog suvereniteta koji se pojavljuje kao posledica njenog čina. Ona svojim činom transgresira kako norme roda tako i norme srodstva, i premda se u hegelovskoj tradiciji njena sudbina čita kao pouzdan znak da je ova transgresija nužno neuspešna i kobna, moguće je još jedno čitanje po kojem ona ispoljava društveno kontingentan karakter srodstva samo da bi se u kritičkoj literaturi još jedanput ustanovila prilika za ponovno pisanje te kontingentnosti kao nepromeljive nužnosti.

Antigonin zločin je, kao što znate, u tome što je sahranila svog brata uprkos Kreontu, svom ujaku i kralju, koji je objavio naredbu kojom je sahranu zabranio. Njen brat, Polinik, vodi neprijateljsku vojsku protiv bratovljevog režima u Tebi da bi zadobio ono što on smatra pravednim mestom naslednika kra-ljevstva. I jedan i drugi, Polinik i njegov brat Eteokle, ginu, a Kreont, ujak poginule braće, Polinika smatra izdajnikom i uskraćuje mu sahranu kakva priliči, hoteći da telo ostane otkriveno, obeščašćeno, razoreno. Antigona deluje, ali šta je njeno delo? Ona sahranjuje svog brata, zapravo, sahranjuje ga dvaput, a drugi put stražari prijavljuju da su je videli. Kada se pojavi pred Kreontom, ona ponovo deluje, ovog puta verbalno, odbija da porekne da je ona počinila delo. Naime, to što ona odbija jeste lingvistička mogućnost razdvajanja od dela, ali ona ga ne potvrđuje na bilo kakav nedvosmisleno afirmativan način: ona ne kaže jednostavno "Ja sam počinila to delo".

Rod i kultura


Edicija Rod i kultura objavljuje prevode značajnih tekstova iz oblasti istraživanja roda i feminističke teorije. Ove radove odlikuje interdisciplinarni pristup, i ponovno promišljanje disciplinarnosti kao takve, kao i razmatranje političkih uslova i posledica ovih i ovakvih teorijskih pristupa.
Designed By
Powered By
© 2017. Centar za ženske studije, Beograd